Драган Симовић: Учење и образовање код плавих вилењака
ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Мој распоред звезда је такав, да ја од детета имам јасније увиде у оностраном, у свету снова, визија и маште, него ли у овостраним, видљивим и вештаственим пространствима.
Ко год је радио мој хороскоп, моју наталну карту, само је потврђивао оно што сам ја још у детињству испрва наслућивао а потом и знао: за мене су онострани светови – стварност, док су овострани светови – привид, омаја и опсена.
Један врсни и свестрано образован кармички астролог, велики посвећеник древних ведских знања, философија и духовности, иначе мој врли пријатељ, рекао је пре тридесет година: кад погледам твој распоред звезда и планета, просто се питам: како ти уопште и функционишеш у овом материјалном свету, јер су две трећине твог бића и суштаства у оностраном, а само једна трећина у овостраном!? Заиста, ти си прави, рођени песник-вилењак који се грешком обрео у овоме свету!
Моји најранији учитељи и водичи у овоме свету били су плави вилењаци, с којима сам се, до поласка у школу, скоро свакодневно дружио, на једном тајинственом, мистичном месту, у моћним буковим шумама плаветног горја где се састају три сребрна и пенушава горска потока.
Не само да сам их виђао, већ сам и разговарао с њима на неком језику не знам којем, али мени разумљивом.
Учили су ме језицима вилењака и људи, вилинским песмама, причама, играма и музици, откривајући ми, истовремено, кроз плес, игру и певање, тајне и тајинства оностраних, вилинских и вилењачких светова.
Оно што сам од вила и вилењака научио до седме године, јесте темељ свеколиког мојега знања и образовања.
Све оно што сам доцније научио, кроз школе и образовања овога света, кроз силне прочитане књиге из књижевности, философије, уметности, културе и науке, остаће заувек у сенци мојега тајинственог вилењачког образовања из најранијег детињства.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Плави Вилењаче са звезданом лиром, не верујем да Творац оставља могућност да се један Такав самосвојни јасновиди Стваралац Поезије г р е ш к о м обрене у овом свету, баш на овом месту, баш у ове дане, те да као пчела Мати-ца окупи свој расејани рој који је кроз живодајне прекаљене Речи твоје поезије препознао језик свога Рода, препознао себе, отворио очи у овом свету омаје, опсене и лажи! Можда смо само дошли да бисмо овде на Мидгарду отворили очи своје! Гле чуда чудесног! Песме Будилнице своме Роду певаш! Род те чуо, рођени, и ево ти кличе, здравље моје, снаго моја, мој Господе свети! Хеј, Радости од Живота, ој Драгане, јабуко са гране ♥
О, Радмила, благословена била, љубим ти срце пречисто!
Ево ти Двеју Белих Србкиња!
Благодарим! Лола и ја смо расле у лозничком крају, испод Гучева и Цера све на Дрину воду ладну погледујућ, а сретосмо се, гле дивоте, овде у Србском журналу, код тебе☺
О, Радмила, како ми је мило, што сте ти и Лола још из детињства верне друге, и, што сте се на Србском журналу среле!
Дивота над дивотама!
Драгане, опрости што сам дала нејасну информацију – наиме, Лола и ја смо први пут ступиле у контакт баш овде, на овим странама, додуше, на ФБ профилу Србског журнала, а у Лозници се нисмо познавале. Још се нисмо „уживо“ среле! Обећах јој есеј о њеним дивотним сликама…биће и то ових дана, па ћемо се наћи негде у некој летњој башти на кафици, да нам се и очи сретну, Душе су нам се среле и заплесале већ ♥
Видиш ли, Радмила, како смо сви ми, од Рода вилењачког, повезани и умрежени преко Вишњих светова у Космонет!
Пре неки дан, у тиховању, пожелех да неко од нас напише лирски есеј о Лолиним дивотнима сликама и, ето, ти се огласи!
Једва чекам!
Хоћеш ли ми веровати да сам синоћ у Београду на улици, по мраку препознала Лолу на улици! Њу је немогуће не запазити ♥♥♥ приђох јој, представих се и загрлисмо се, као да се одувек знамо. С-луч-ајан сусрет, невероватан. Космонет ♥
О, Радмила!
Како величанствен и дивотан сусрет Двеју Белих Србкиња!
Заиста, нема случаја!