Висине и дубине небеске

Једном пољубиће се

У малој топлој кости

 .

Још ми срце иепред чела лети

Још ме око окованог води

Страобама куд не смеју пусти

 .

Кроз прозор велике куће види се

Међу високим запаљеним свећама

Угашен неко

 .

Једном неки човек плугом извалио

Зарђали нож пројар

Врло важан

 .

У планини у изби каменој

Мати сина у наћвама купа

Детенце се кроз камење сјаји

.

 Владан Пантелић: Журнал не заборавља песнике

Чудесни песник Србољуб Срба Митић! По посвећености поезији сличан је Песнику – Драгану Симовићу. Ја то зовем – апсолутни песник. Ево Србине две реченице којима, чини се, он себе самога потпуно описује:

 – Двадесет година правим дугове и пишем;

Нека се сакрију који се не усуђују.

Ево и неколико описа Србе Митића од љубитеља и познаваоца његове поезије:

–          Срба Митић, једноставно није могао да не поверује у Реч Божју, поклоњену њему, убогом сељаку из Стига, човеку без школе и родовског стабла. (Др Владета Јеротић)

.

–  Из лука и проје

дрзнуше сонети

наше неспокоје

песмом чеш пронети

(Веселин Џелетовић Павлов)

.

–  Тихо Србољубе,

славуји данас

за тебе поју.

У сан би твој,

у самоћу,

у модру тишину,

да заборавиш.

(Зорка Стојановић)

.

Захваљујемо песнику Новици Стокићу, Србином унуку, који нас је подсетио на своја великог деду.