Кад потону лађе и звезде попадају,
у црнило воде да се ни не виде,
тад се храбри боре и добром надају
и несрећи у сусрет мора да се иде.

.

Јер је несрећа само трен и осећај наш
док време клизи и додаје друге боје,
будућом срећом себе кратко вараш,
знај човек за живота нема ништа своје.

.

Има само живот који не разуме,
дане да пуни тугом ил детињом радошћу,
да се живи треба да се само уме,
болестан ил убог са мирном савешћу.

.

Знала сам да живим и да грешке правим,
одгајила срцем двоје дивних људи,
знала због љубави да на себе заборавим,
али се не бојим оног ко једном пресуди.