Тескоба ме нека осваја лагано.
Тешки су ми дани без сунца.
Дисање моје је отежано.
Нема ми драгог окрепиоца.

.

Омама снена гута ми дане.
Драги ми људи чемером плове.
Узнеле се чавке и вране
над облаке да са Богом слове.

.

Песма њихова је тужбалица
којом нам призиве Свеуму поје.
Равна је поју оваплотилица
из које се наше тескобе роје.

.

Понекад зрака из облака гране
па се почне множити у сноп.
Црне птице се јате да заклоне
овај радосни калеидоскоп.

.

Готово да је светла нестало
кад севну феникс из гротла вулкана.
Спржи црнила надоблачена.
Осија људе божије светло.

*