Не, нећу бежати више

и у страху се освртати.

Не вреди. Ја сам сенка

што у стопу ме прати.

Застанем ли, застане и она

пригрлим је – постајемо Једно

и коначно, после безброј еона

будан сам и на Свет

гледам чедно…

На свет без сенке

на свет без Два

где ти си и све друго је

само Једно

и једино Ја.

…

Прихватам Све

јер избећи не

могу Ништа.

..

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“