Кад ми, као однекуд случајно, дођу драга лица

И цео дан ми осмесима душу голицају,

Тад умор, боли и године попуштам с узица:

Што ми о врату висе и у мени дуго, дуго трају.

.

Покидам струне јецавице и збришем боре с чела,

У дечији смех и вриску ушуњам се без штапа,

Свака реч младости кућом је радост исплела

У један поглед нежности што цигле живота склапа.

.

Разаспем се у комаде да сваком део себе дам

И кад свако од њих задене ме у косе ил’ ревере,

Да сам цео, пун свемира, тек тад сасвим знам,

Јер без њих сам стабло шљиве ког нико не бере.