Миомирка Мира Саичић: Ноћ над Бањском
Била је ноћ, мркла, тамна..
Нама су ноћи бесане као у сред дана,
дубоке, тесне,
за резање ножем, фијук метака..
У нашој отаџбини, чамимо иза решетака..
Тихе молитве жена, мајки су
као пригушене сузе и неоткинути јауци..
Неподношљива тескоба неизвесности
раздире груди мушке.
Прстима траже скривене пушке..
Злу не требало, због ове нејачи..
Непријатељу то ништа не значи.
Савести и поштења немају.
Њих светски силници помажу..
Оне људске сабласти што заогрнуте
руком пакла светом бахато корачају,
муче, руше, несрећу сеју..
Ми хтедосмо, вечери ове да се побунимо..
Нас, тридесетак..
Шта би ово?
Не стигосмо да испалимо метак,
само направисмо барикаде..
Несрећа или наместише, један њихов паде..
На нас снајпер осу и нама тројици
срце стаде, живот исцури..
Пред очима нам промичу слике завичаја, оца, мајке, девојке, жена, деце..
Јао, јао! Ко зањиха ову косметску колевку, што своје потомство просу?
Ми к’о уклете сене, шака јада, овде, сами..
Родољуби, хероји, шта ли?
Браћооо, где сте?
Жито нам туђи коњи позобали..
И ливаде туђе овце пасу..
Више је рушевина, згаришта,
него живих светиња..
Мајке нам над хумкама песму закукале..
Браћо, где сте?
Крв ваше браће Косметом тече..
Фото 1,2:Манастир Бањска на Косову и Метохији; Википедија
Da se naježiš… šta li nas čeka…