Док си ме

Својим кајањем грлио

.

Непрестаним погледом

На дну ока мога

Семе опроста тражио

.

ја сам иза

Напрслог огледала

.

Пуна наталожене тишине

И празнине у души

Наше године гледала

.

У којима сам превише

Мрака попила

.

И осећала како се

Заувек одричем

Твојих додира

.

Престала да

Дозивам сећање

Нашег почетка

.

Када смо са

Рашћупаним

Осмехом

Срећни живели

.

Па стиснула срце

И нежним миром

Окренула се

И са ветром нестала …