Миомирка Мира Саичић: Завичај

Фото: Беране: Википедија
Тамо негде, где сам рођена
где небо грли брда.
Тамо негде, из сржи камена
где река је у сенци врба.
.
Тамо где дах ти застаје
Тамо где бол нестаје
Тамо где заборав престаје
Тамо где сећање настаје
Тамо где сузе саме навиру
Где осећања без питања извиру
Тамо сам рођена.
.
Тамо где лист песму пева
Тамо где брдима краја нема
Тамо где пастрмка и вук другују
Тамо где извор и дуга лудују
Где свака травка неку сету скрива
Где змија под каменом свој сан снива
Тамо сам рођена.
.
Тамо где зима не пушта пролеће
Где се кавга међ’ њима замеће
Тамо где северац и југо
под истим крилом лете
Тамо где облак успављује дете
Тамо сам рођена.
.
Тамо где се под небеском капом
разливају боје
Тамо где међе не постоје
Где тишина нема место своје
Тамо сам рођена.
.
Тамо где свици лето осветле
Где се орлови гнезде
Где вилини коњици ливадом језде
Тамо сам рођена.
