Срба Којић: Сусретања

Фото: Фототека СЖ
У неком оскудном времену,
кад ноћ залута у тишину,
свратим у себе.
Облачим мисли у топле пркосе
касним сатима.
Прозивам лета, препелице у њима.
Раздирем повоје сећања,
утканих у некој остави душе.
Посегао бих за звездама,
далеким као знатижеља,
успоменом, на снегове,
пустаром развејане.
Гацали смо ледену прт,
стопама ноћи, осамљени.
Још ми у руци цвета
отисак длана друга,
из тих дана.

Србо,
Свака част!