Фото: Стећак; Википедија

Окамењен поред пута стојим
нијем на додир што га хладна рука пружа,
како лед да угрије срце скамењено
можда само једна, уз камени стуб израсла, ружа.
.
Стојим, без даха, године бројим,
пребирам по мислима дане што су прошли,
као да је време тренут сам,
ко сам да судим о вјечности, ја, сироти кам.
.
Да задрхтим би хтјело камено трупло,
да осјетим живота плам,
ал залуду стећак зајечи мукло
и ружа свену, остадох сам.