17 децембар 2013 СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

—————————————

Српски Титаник, чији капетан седи у Бриселу, а унајмљена посада и богаташи у чамцима за спашавање- док је обичан народ закључан у потпалубљу- хита пуном паром ка својој леденој судбини, и када се евроатлантски вртлог затвори над њим, на површини вероватно неће остати трагова, да је икада и постојао…

У свету постоји мало (али много вероватније ниједан) народа на чијем челу седе људи, заклети (неком другом) да униште ту свој државу и народ, чијих „сељачких опанака“ и Светиња се тако отворено стиде- а да се тај народ овако резигнирано, и поданички беспоговорно препушта планираној трагичној судбини!?

Сви претходни, „постпетооктобарски“ режими, су ревносно радили да нам државу и нацију разграде, за рачун својих Западних господара- Али ниједан то није чинио са овако беспоговорном ревношћу, острашћеношћу и нескривеним анимозитетом према властитом народу- као што то данас чини овај трагикомични трио састављен од:

– самоубилачког параноида Вучића а.к.а. Алекс, који је у себи објединио све државне и партијске функције,

– Вечитог чепића за шуљеве свих „анте & пост“ петооктобарских (анти)српских режима, џемкастог и „неприродно руменог“ премијера Дачића а.к.а. „Коферче“ (који више воли пендрек и „Тачијев рукољуб“ него леба да једе),

– И на крају наравно оног ноторног идеолошког превратника, националистичког мутанта, и дописног „доктора наука“, а.к.а. „казанџија из Бајчетине“ који нам је и закувао ову „брљу“…, друга, брата и господина Николића (у народу познатијег као „Тома Гробар“)…

Дакле, они нам отворено раде о глави, и што дубље засецају режимском сабљом у наше вратове, ми и оно мало остатка од наших глава, забијамо још дубље у песак. Вероватно надајући да ће та ноћна мора проћи сама од себе…

…(Само се надајмо, и све док нас има, па чак и када остане последњи од нас, и он нека се нада. Ко зна можда је тако и боље- да нас овде на родној груди гиљотинира наша рођена издајничка рука, него сутра да завршимо као сапун у евроунијским конц-логорима!?)

———————-

Приметили сте у наслову да сам режимску страховладу описао као „национал-социјалистичку“, односно отворено сам је упоредио са нацистичком– Википедија: (Нацизам или националсоцијализам (нем. Nationalsozialismus), односи се углавном на тоталитарну идеологију и праксу Националсоцијалистичке немачке радничке партије (Нацистичке партије, на нем. Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei или скраћено NSDAP)…

…То сам наравно намерно урадио, да бих указао на тоталитарни, недемократски, и репресивни карактер данашњег политичког режима- као што то можемо да видимо на безбројним примерима ових дана. Овај „наш“ Евроунији лојалан режим вуче потезе од којих (неких) се отворено згражавају и ограђују, чак и његови бриселско-вашингтонски налогодавци-

Ево шта рецимо о Србији ових дана пише(31.10.2013) угледни “Financial Times”>

Mr Vasic fears Brussels and Washington may turn a blind eye to democracy and media freedoms in Serbia provided its government “complies and delivers” on issues such as Kosovo. One senior foreign diplomat insists the EU will be vigilant. “With the opening of [membership] negotiations, Serbia and the government are going to be much more under the spotlight,” he says. “If they stray from the path of reform on big things like independence of the judiciary, they’re going to be upbraided.”

Господин Васић страхује да су Брисел и Вашингтон спремни да игноришу ускраћивање демократије и медијских слобода у Србији, под условом да Српска влада беспоговорно „преда“ Косово. Један угледни европски дипломата инсистира да ће ЕУ бити на опрезу- „Са новом фазом преговора о чланству у ЕУ, Србија и њена влада ће бити изложени скрутини“, он тврди- „Ако напусте зацртану стазу реформи,нарочито на крупним стварима као што је независност судства, биће стављени на поводац“

—————————-

Наравно нама није потребно тумачење људских слобода и независности судства у Србији, од стране угледног британског недељника, или неког високо рангираног ЕУ дипломате. Ми смо свакодневно сведоци веома озбиљних аномалија не само нашег судства, већ и насиља над уставним поретком земље, које може да се пореди једино са „ауто-државним ударом“.

Врхунски фијаско српске „национал-социјалистичке“ политике јесте Косово, где је српски режим успео за пар месеци да изведе оно што шиптарски терористи и сепаратисти на челу са ратним злочинцем Тачијем нису успели ни за две деценије- да заокружи „државност“ овог сепаратистичког ентитета на властитој и још увек међународно признатој територији.

Ових дана све њихове приче о остваривању аутономије и засебности неке фантомске заједнице општина на северу КиМ падају у воду. ЕУ званичници и шиптарски сепаратисти терају отворену спрдњу са срспким режимом (а ко не би) дозвољавајући „стидљиво“ да та заједница евентуално добије ингеренције неке уштројене НВО.

Овде је потребно додати да оваквом насиљу над Српским уставом и отвореном кршењу уставног поретка земље, отворено и бестидно, доприноси и највиши судски орган Србије- Уставни суд, који под „про-режимском“ палицом „суца“ Слијепчевића, не само одбија да пресуди у предмету легално заведених безбројних тужби (грађана и организација) о уставности Бриселског споразума и осталих пратећих илегалних аката потписаних између Владе Србије, Евроуније, и приштинских сепаратиста, већ штавише отворено саботира тај процес, стално га одлажући у недоглед (вероватно по узору на бешчасни хашки процес др Шешељу?)

Нашем, себи препуштеном, изданом и проданом косметском народу ових дана, бивши шиптарски УЧК терористи, сада одевени у рухо „цариника и полицајаца“ бездушно наплаћују царине и остале хараче, на потпуно логистички опремљеним „граничним прелазима“, чији легитимитет са наше (северне) стране обезбеђују Српски цариници и полицајци, чији је задатак да обезбеде, не фунционисање државе Србије, на шта их иначе устав и заклетва обавезују, већ да обезбеде постојање и функционисање „терористичке државе“ на властитој територији…

Ових дана Приштина отворено најављује прикључивање већинских (суседних) шиптарских општина Северу, чиме ће се преостали Срби у „северном гетоу“ свести на мањину, и тако аутоматски обезбедити мајоризација шиптарске већине над Србима- у свим пољима, а пре свега судству и полицији. Што јесте претпоставка за свеобухватно етничко чишћење Севера КиМ од Срба. Уосталом тај сценарио је постао очигледан, оног момента када су шиптарски сепаратисти готово листом одбили да приме „у своје редове“ бивше припаднике МУП-а Србије, који су иначе по наређењу из Београда већ били спремни да изразе беспоговорну лојалност ратном злочинцу Тачију и „уставном поретку републике косово“- али ни таква „учк лојалност“ им није помогла да не буду елиминисани са списка.

У свему овоме је најжалосније и најтрагичније, што је увод у све ово била једна бесомучна анти-уставна и анти-српска кампања „српског режима“, зачињена претњама, застрашивањима, уценама, медијским испирањем мозга- усмерена против косметског српског живља, пре свега оног на северу КиМ. На жалост, изгледа да је један миноран (али довољан да обезбеди легитимитет шиптарским квази-изборима) на све то и насео.

———————————-

…И сада, када се показује и наличје ове прљаве режимске игре, из Брисела и „берлинске Вучје јазбине“, нам стижу нове уцене. По принципу, „вруће – хладно“, или „мотка – шаргарепа“- Челична леди Ештон нам пружа листић шаргарепе у виду „датума за датум“, док нам немачки Рајхстаг (сада Бундестаг) прети новим „блицкригом“ (батином) да уколико сами не „обуздамо своје дете док га силоватељ напаствује“, односно сами не омогућимо ратном злочинцу Тачију да стекне „пуноправни посед“ над највреднијим делом наше отаџбине- јер супротно, наравно нећемо добити „датум за датум“!?

На жалост, у Србији је данас много резигнираних грађана, који су спремни зарад „америчке жваке и швабске кобасице“, да се одрекну и сами себе, а камоли југа Србије- надајући се вероватно да ће ту и бити крај ове ноћне море. Несвесни да краја нема све док постоји и један педаљ Српске земље у нашем поседу. Пандорина кутија је тек сада отворена, и многа, вероватно и много већа зла нас очекују, али не више тамо негде далеко, у некој „косовској или личкој забити“, већ у нашем дворишту, сокаку, суседном атару…

…То је једноставно предаторски закон природе, којим се руководи овај нацистички глобалистички поредак- Ништа не привлачи боље лешинаре и хијене, од полуживог трупла, а то на жалост данас јесте ова наша мученица Србија, једно полуживо и располућено трупло, којим се хране, не само спољни предатори, већ и ови наши домаћи, режимски (које смо уосталом ми сами довели на власт оног трагичног 5 октобра, када смо у „нео-глобалистичким ешалонима“ јуришали на своју државу, и спаљивали властиту Народну скупштину- да би данас сви ти заведени „јуришници“ завршили као последњи „Игоови јадници“, а њихови „политички комесари“ (отпораши и канвасовци) се башкарили на приватним острвима на Пацифику, отворено се подсмевајући нашој муци и пропасти…

—————————–

Сведоци смо да режимска репресија ових дана кулминира и граничи се са паранојом, нарочито је то видљиво у наступима и (не)делима апсолутистичког потпредседника владе Србије, А. Вучића. Овај бивши „Шешељев“ омладинац и „радикалски превратник“ свакодневно излази са неком афером о новом покушају атентата на властити „лик и (не)дело“.

Најсвежији је свакако, пример српског репрезентативца-падобранца А. Цветковића, чији отворени и камером снимљени, емотивни али кохерентни, позив (на међународном такмичењу) да је време да се народ дигне против овог режима, је видело на интернет медијима најмање стотину хиљада грађана Србије. Цветковић је наравно одмах ухапшен, и када полиција није успела да нађе наводне доказе за наводни „терористички напад“ (непостојећих 14 кг. експлозива) на вицепремијера Вучића (што је био иницијални повод хапшења младог Цветковића) у (режиму лојалне) медије су одмах процуреле информације о наводној менталној неурачунљивости спортисте Цветковића.

…Овде је присутан већ раније виђени сценарио- ако некога не успеју да „легално“ затворе или елиминишу, онда се приступа медијском убијању карактера, и у овом случају чак и медијској припреми за „психијатријски затвор“. То је изгледа судбина намењена нашем суграђанину Цветковићу, јер његов високо-профилни наступ је био исувише опасан за овај већ пољуљани режим- осим ако ми као његови сународници не станемо у одбрану његових грађанских и људских права!?

Уосталом режимска параноја је такође, и то веома очигледно, недавно демонстрирана и на случају нашег брата Славише Милетића- „који је ухапшен приликом обележавања 99 година од Церске битке на Текеришу, ових дана је добио судску пресуду којом је кажњен због вербалног деликта јер је премијеру Ивици Дачићу добацио да је издајник Косова и Метохије“.

…Случај локалног представника Двери Милетића јесте у много чему драстичан, јер је он ухапшен по кратком поступку и судски процесуиран, због наводног вербалног деликта- што најбоље говори о стању грађанских слобода и слободе говора и мишљења у данашњој „национал-социјалистичкој“ Србији- „која само што није ушла- тамо где иначе никад ући неће..“

Наравно, државна репресија према политичким неистомишљеницима и независним медијима овде нити почиње, нити завршава.

Још један веома драстичан пример удара на медијске слободе, слободу говора и мишљења и права на информације- је показан у недавном режимском „паравојном упаду“ у новоосновани и независни радио „Снага Народа“ чији, један од спонзора, поред грађана и „дијаспоре“, јесте патриотски покрет Двери, који је сам ових дана изложен невиђеном политичко-правном прогону, и медијској блокади, нарочито за време управо завршених (још јединих у низу, режимски монтираних) локалних избора, на којима је „апсолутно победио наш апсолутистички потпредседник владе“ (наравно то је званична верзија, ако верујете водећим медијима).

…Режимски паратрупери“ су приликом упада у просторије радио станице „Снага Народа“ (последњег „слободног гласа“ у данашњој окупираној Србији) полупале и заплениле скоро сву опрему, и наравно одузели им и „радио-фреквенцију“- што њих (радио Снага Народа) очигледно није спречило да наставе рад на интернету (Линк на радио станицу „Снага Народа“ је доступан у заглављу ФБР сајта, или кликом на овај текст).

Ово све сведочи о болесном страху и параноји „национал-социјалистичког“ режима који се нажалост данас још увек „копрца“ на челу Србије…

————————————-

Избор пред свима нама данас је веома једноставан…

– Или да наставимо да држимо главу у песку као нојеви без мозга, коју на крају нећемо ни имати прилике „живу да изнесемо на светлост дана“, јер евроунијска гиљотина има озбиљне планове да нам је „отфикари“,

– Или да се пренемо одмах, и придружимо осведоченим родољубивим покретима у борби за наше људско и национално ослобођење…

…Јер само- Уздигнуту Главу Сабља Не Сече…

 

Написао Миодраг Новаковић

Лирски записи

 

01

Сетих се, у трену, Мире Косовке.

Сетих се ове расне, храбре, достојанствене и дичне Србкиње.

Сетих се сестре по перу, по судбини, по усуду, по души словенској.

Ретке су такве личности; тако усправне, тако узвишене, и тако племените личности као што је Мира Косовка!

Мира је личност-светионик на узбурканој и тмастим облацима прекривеној морској пучини Србства.

Или још лепше: Мира је као галактички пулсар, као космички светлоказ, око црних рупа у бескрајним пространствима звезданих јата.

Остала је на Светој Земљи Предака, да сведочи, пред онима што ће доћи, о свим страдањима и патњама Србства.

Да сведочи о страдањима и патњама оног Србства које корача усправно, које живи усправно, које се бори усправно, и које умире усправно.

Мира је једна једина, и непоновљива.

Личности се не понављају; оне су јединствене и непонвљиве, оне су бесмртне и вечите.

Заиста, личности се, као што је Мира Косовка, никада поновити не могу!

Само се безлични и безимени понављају и умножавају, а они који су оваплотили Лик и Образ, бивају само једном и, за сва времена!

Само један једини пут дођу, и оду, али, њихов стваралачки дух, заувек остаје у Вечности!

 

02

Ретки су они који Теслу виде као Божанство.

Уистини, само ретки Њега тако виде.

Тесла је наш Велики Предак.

Наш Велики Божански Предак.

Он се није појавио само једном; Он се појављује вазда изнова – у Новом Лику и Новом Имену.

У ранијим животним токовима можда се звао Перун, Велес, Срб или Даждбог.

 Свакако је морао бити један од Богова Светлости!

Јер Србство и почива на поткама Божанске Светлости.

Србство није настало на Земљи; Србство је рођено у Језгру Звезданог Јата!

 

03

Србство се брани Светлошћу.

Србство се одувек бранило Светлошћу, и увек ће се бранити Светлошћу.

Светлост је најубојитије оружје Србства!

У времену долазећем, снова ће се појавити Тесла у неком Новом Лику, и Новом Имену, да заштити, одбрани и спасе Србство од Таме.

Србство мора спасено бити, јер без Србства ни Мајка Земља опстати не може!

 Био сам само гост и путник на путу

 

 ***

 

Био сам само гост

 и путник на путу;

 вечити путник путујући;

 путник на пропутовању

низ далека,

и давно уснула,

звездана јата.

 

И нигде у свету,

и световима,

не нађох свој дом;

не нађох уточишта;

не нађох мира

и спокоја.

 

И свуда бејах

само туђинац у туђини;

 туђинац на туђој земљи,

у туђим световима.

 

Све што сам тражио –

 и све што сам примио –

 бејаше само песма;

 песма коју душа моја

појаше у вечној тишини,

 иза обзорја збивања,

 с ону страну

свих сновања и сневања;

 свих сања и снова;

 свих догађања

и дешавања.

 

Био сам гост

и путник на путу;

 вечити путник

 без сврхе и смисла;

 вечити звездочатац

и јасновидилац;

 велики посвећеник

вечно сневајуће

и певајуће

 душе

 у Срцу

ПраВасељене.

Пише: Миша Матић    

     Бровић, тамнавско село, налази се на путу од Обреновца ка Убу, кад се прође Пироман,где престаје Посавина, а настаје област  Тамнаве.  На речици Јелави, а у близини места где се Уб улива у Тамнаву. Као раселица суседног Пиромана, село добија име по породици Бровић, која је село и оформила пре око 300 година. Од свог формирања, као и у већини српских села, развија се облик Задруге. Да није реч о неуспелој измишљотини коју су по угледу на совјетске колхозе увели комунисти у Србији, назвавши га СЗР ( сељачка радна задруга ) , већ о традиционалном начину живота у српским селима, најбоље описује Љубомир Љуба Павловић у својој књизи:  „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. годин.:  „Задружни живот је у овој области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области.“

Породичних заруга у Србији више нема. Нестале су са настанком поретка који је успостављен после октобра 1944. Тада су настале такозване сељачке радне задруге, у које су, више силом, а мање милом удруживани другови сељаци како би прехранили другове раднике. И те задруге су нестале када је од глади поцркала кулачка стока којом су другови сељаци обрађивали кулачку земљу,  кулацима одузели храну,  а стоку  нису хранили. И стока је била кулачка. Морала је бити кажњена исто као и њене газде. Вођство непостојећрг пролетаријата, у српским селима тога доба, није имало свест о томе да стока, иако је кулачка, да би радила у СЗР мора да једе задружну храну. Како другде, тако и у Бровићу, газде и све газдинско било је осуђено на нестанак.  Како је то могло да се деси у селу, са тако дугом задружном традицијом, са патријахалним назорима, селу у коме ни у доба другог светског рата није било ни регуларне, а камо ли не регуларне војске? Ко је могао да буде вођа те борбе против реакције? Нестало је и презимена по коме село носи име. Славили су Јовањдан.  Опет су дивљи терали питоме.
Уђоше ослободиоци у Бровић и не затекоше никога, до простог народа. Ни немаца, ни четника, чак ни недићевих жадндарма. Рат Бровићани нису монго осетили до тад. Причају ослободиоци сељацима о револуцији, o свом команданту кога зову Тита, и питају ко је на њиховој страни. Рекоше им:

-Јуса се бори против газда. Никад није волео да ради, а волео је да украде газдинско прасе или јагње, шта ће… Био је и на робији, пре рата, па побего с робије кад се заратило, није све одлежао. Покрао газде, а кад су га џандари уапсили, он отме пушку од џандара и убије једног, млађег,  старији, официр, му побегне. После се одметнуо у ајдуке, ал су га уватили и судили на 12 година робије. `41. побегне из Пожаревца, и од тад је ту, поваздан мучи газде и пљачка, а рат је и нико му ништа не може…. 

-Такав нам треба, рече комесар. Овде народ још увек није полтички свестан, сем тог Јусе.

     Нађоше Јусу. Рече да се он одувек бори против газда. И његов брат се борио против истог класног непријатеља заједно са њим.

      Шта год замерали Јуси, храбост му се морала признати. Никога се није плашио. Крупне телесне грађе, осион и бахат, спреман да умлати било кога, он је изазивао страх код других. Једино се плашио сопствене жене.  Постао је власт, секретар месног одбора. Газде које нису завршиле под његовом руком или батином, послао је у Ваљево, да скончају на 5. Пуку  у масовној гробници, већој него што су Турци икад направили у Ваљевској нахији.

       Направио је и Јуса, као и сви секретари одбора, своју СЗР, организовао принудни откуп, хапсио житаре…. и држао говоре. И томе се научио. Сваки говор завршавао је реченицом: Другови, наш сицилизам ће да траје вечито! Као да је са Сицилије….а био је из Бровића.

Беград, 20. јун 2013.

За ФБР: Зоран Влашковић

31 мај 2013, СРБски ФБРепортер

Догађаје у вези Косова и Метохије назвати правим именом !

Дисциплиновање севера Космета чист фашизам !

Нико на северу Косова и Метохије,  у чисто српским општинама Зубин Поток, Звечан,  северна српска Косовска Митровица  и Лепосавић није гласао за независно Косово.! Нико из ових општина се није питао о Бриселском споразуму ! А сада Немачка газећи Устав Србије и саму Србију жели насилно укидање вечитих српских институција,  наметање никад постојећег држављанства “косовар“, протеривање једног слоја Срба…. На свим језицима света то се зове фашизам ! Наставите са читањем →

ПОГЛЕД КРОЗ ПРОЗОР

 Љиља Јовановић

            Пробудио се и погледавши кроз прозор схватио да је пред њим још један сив и суморан дан. Волео је када га зраци сунца заголицају по лицу и натерају да отвори очи. Та сунчана јутра су чинила да са много више оптимизма гледа на цео свет, а не само на онај делић који припада њему. Додуше, није више био сигуран ни да ли му ишта припада. Већ дуго се осећао депресивно, невољно да учини било шта. А сивило наступајућег дана само је појачавало такво стање.

            Опет мора да тражи посао. Колико се пута нашао у истој ситуацији за последње двадесет две године? Можда 14 или 15, несигурно се прерачунавао. Осврнуо се по стану неодлучан шта да учини. Да ли прво да скува кафу, да прочита огласе за посао, можда да се истушира, или да отвори пошту.

            Загледао се кроз прозор. Поглед је обухватао зид оронуле зграде преко пута, и у самом врху прозора, парченце неба. Пажњу му је привукао клима уређај чије су се елисе неравномерно окретале, час брже, час сасвим успорено. Житељи тог стана које, наравно, није познавао, загревали су свој дом. Ови први пролећни дани знају да преваре, човек се лако прехлади, можда би могао и сам да укључи грејалицу.

Као омађијан, поново се запиљио у завртели круг. Као да је та сила повукла и његове мисли, почеле су да се одмотавају у ритму клима уређаја. Ко је он уопште, и докле је стигао? Да ли је само сан оно што је живео пре? Да ли је могуће да су се њему дешавале све оне ствари које су му сада толико далеке, да их ни светлосне године не могу измерити.

            Премотавао је филм свога живота изнова тражећи тачку пресека космичких путева која чини да се све изокрене наопачке.

            Разведен је већ једанаест година. Син је ушао у пубертет. Није га видео готово деценију. Јесте, Александра је била за њега изазов, толико необична, из друге културе, потпуно га је очарала. Сваки делић ње разликовао се од девојака из његове домовине. О, како је радосно раширио једра на том ветру, који га је понео у нову, узбудљиву авантуру. Тада је једино осећао да је жив. Требало је знати управљати бродом на таквим таласима. Дочекао је да га жена остави после само три године брака, с образложењем да од живота мора да добије много, много више него што је изгубљени досељеник из неке, тамо, недођије. Одвела је и дечака да га отац не би заразио вирусом немања правца у животу.

            Да се врати кући? Питање које га је све чешће окупирало отресао је од себе брзо, знајући да ће се још више убедачити ако му се препусти. Где да се врати, коме? Како да се ушуња у свој град подвијеног репа, без породице, пара, без икакве афирмације? Па, од њега су сви тако много очекивали. Зар није био међу најбољим ђацима, па онда и студентима? Ниједну годину није изгубио. Зар није с лакоћом магистрирао? Зар није имао леп посао?

            Зурио је кроз прозор несвестан погледа. Пратио је своје мисли које су га водиле у сећање на родитеље. Касно су га добили. Њихове озбиљне године, биле су за његову нежну младост велики терет. Стално су нешто запиткивали, мешали се у његов живот, претерано бринули, без престанка саветовали… Није смео да доведе девојку у стан, као што су радили његови другари. Строга правила су подразумевала да кад с неком дође код родитеља, то значи само једно – женидбу. Није био спреман за тај чин, а чинило му се да је матор за шетње по парковима.

            Померила се ролетна на прозору преко пута. Ваљда су се комшије пробудиле. Стално су им спуштене ролетне и још увек не зна како ти људи изгледају, иако их дели само  неколико метара. Колико ли је широка уличица у којој се не могу мимоићи два аутомобила, плус два скромна тротоара… Сад би он рачунао колико их метара дели.  Шта је то с њим? Често му мисли крену тако негде, не зна ни сам куда, ни зашто. Да ли је то нека болест, или сигуран знак да стари? Још две године па ће напунити пола века. Звучи застрашујуће.

            Решио је да отвори пошту. Бацао је, немилосрдно гужвајући, гомилу реклама, одвајао на страну рачуне, а онда подиже десну обрву као сигуран знак да је изненађен. Држао је у рукама писмо послато из његове домовине, тачније из његовог града.

Адресе пошиљаоца нема, а штампана слова му ништа не говоре.

            Заинтересован питањем ко ли му то пише, реши да продужи, макар накратко, ишчекивање одговора, те пође у кухињу да прво скува себи кафу. Мирисна црна течност голицала је његове ноздрве, он удахну дубоко опојни мирис, сркну гутљај и енергично поцепа ужу страну коверте. Извади подебље писмо и брже боље окрену последњу страну да би сазнао ко му то пише. Срце му је стало за трен када је прочитао – Слађана. Па, откуд она да га се сети, та тиха патња његове младости?

            Ишли су у исту школу, мада у различите разреде. Мрзео је све дечаке из њеног одељења јер су могли да је гледају по шест пута четрдесет пет минута, плус одмори. Њему су остајали одмори и то не сви. Често му се чинило да ће да умре од велике љубави коју је осећао према Слађани, али и од стида због којег јој никада није рекао, ни показао колико му значи. Био јој је веран пријатељ. Она је своју улогу с лакоћом играла, док је он често имао нападе претераног знојења, малаксавања, црвенила, па чак и замуцкивања. Студирали су различите науке али су се, с времена на време, виђали. Она је увек имала момка, и увек га је радо упознавала са свим својим младићима, а он је пуцао од љубоморе и зависти што су такви, никакви, с правом пребацивали своје одвратне руке преко њених нежних рамена, или јој стиском око тананог струка давали сигнале да је време да иду својим путем, што је њега искључивало из њене близине.

Да ли је тада био усамљенији него сад? Није могао да одреди.

            Долио је још кафе и поче да чита писмо. Добила је његову адресу од заједничког пријатеља, кога је срела на тридесетој годишњици матуре, ни сама не верујући да је толико прошло. Отишла је у познати хотел на ту, свечану вечеру, надајући се да ће њега видети, али је уместо тога чула да је он већ двадесет година негде далеко, у белом свету, и да уопште није долазио кући. Онда је решила да му пише. Два пута је разведена, имала је једну ванбрачну заједницу и сада већ одраслу кћерку, која ће се удати на јесен, и вероватно живети далеко од ње, на другом континенту. Послове је често мењала, немајући храбрости да призна колико јој је недостајало то, што није завршила факултет. Није се предавала, одувек је била борац, али јој сада понестаје снаге да се бије с ветрењачама. Читала је своје дневнике и схватила колико је он увек био нежан, одан, фин према њој. Не, не сме да се нада да је и он усамљен, да и он чезне за сродном душом, али рачунајући на давне емоције, жели макар искрен одговор. Каже, биће срећна ако размене понеко писмо, јер се с рачунарима не сналази најбоље. Никада није била нешто нарочито опредељена за технику. Много га поздравља, наравно, и жели му све најбоље. Још једном молба да јој обавезно пише.

            Погледао је кроз прозор и учинило му се да се дан мало разведрио. Можда ће се сунце ипак пробити, помисли с неком тананом радошћу. С новим еланом отвори новине у којима се нуде радна места за незапослене и поче да чита. Читао је све, а не као до сада, прескачући поједине рубрике. Читао је сваки оглас са оловком у руци спреман да заокружи и онај где постоји најмања шанса да га запосле. Осећао је да то мора да учини, да мора да ради, да толико дугује старој љубави.

            Испио је кафу, онда се истуширао и обријао. Гледао је кроз прозор мислећи како је стварно дошло време да промени стан, да нађе и нешто мање, само да му поглед полети као птица пуштена из кавеза. Као да је и сам био у кавезу чија се врата полако отварају. Сео је за сто решен да пише Слађани. Писаће полако, ако треба и данима. Испричаће јој све. Од тога како није успео ни на једном пољу, до тога да му срце и сад заигра кад се ње сети. Написаће да не сме да се нада, чак ни у најлуђим сновима, да они буду заједно, макар само месец дана и то кроз двадесет година. Све ће јој то написати. Рећи ће јој да се одлично сналази с рачунарима,  да зна да пише електронска писма, али да их не воли, и да ово узбуђење које оловка и папир доносе не може да замени светлећи екран.

            Никада није ишао у цркву, никада није празновао црвено слово, није био верујући, али се сада, у овом тренутку сетио Бога. Прекрстио се и помислио да би Бог једини могао да му помогне.

            Погледа у крајичак сивог неба. Елиса клима уређаја и даље се окретала неравномерном брзином, а он је пустио своје мисли да се врте заједно с њом, да се врте као на неком шареном рингишпилу.

            Послаће јој писмо каквом се сигурно није надала. Послаће јој роман о свом животу, о свим неодсањаним сновима, о вери која му је одједном напунила груди па му се чини да му је кошуља преуска. Ако Бог да, она ће одговорити. Он ће јој писати опет, они ће се дописивати, и ако постоји сила која би га могла одвести кући, онда би то могла да буде чежња. Слађанина чежња за њим, таквим, какав је. А ако га Бог доведе у Слађанин загрљај, он ће опет знати да је жив, више никада неће бити депресиван, радиће све певајући. Учинило му се као да прави неку врсту погодбе. Ако му Бог све то испуни, он ће се, већ некако, Њему захвалити. Како би он могао Богу да се захвали, то још није знао, али ће то сигурно да учини. Можда Слађа зна нешто о томе, па ће му помоћи. Он ће њој дати подршку да заврши факултет, онако из штоса, да је осоколи. Ма, они ће се дивно слагати, разумети, они ће се волети много, много, био је сваким часом све сигурнији у то.

            Само да ми стигне њен одговор, помисли, навлачећи завесу на прозор.