Није нас победио спољни непријатељ, већ онај притајени и прикривени унутарњи враг, којега смо ми дуго пазили и мазили, којему смо све своје душевне, умне и духовне снаге подредили.

Онај подмукли, потуљени и лукави непријатељ који дубоко у срцима нашим обитава, и који никада не мирује нити икада спава.

Нас је победио ко зна када, где и како на нас накалемљени азијатски, јелински и медитерански хедонизам; оно декадентно и саморазарајуће туђинско а наше сладострашће; оно бесловесно туђинско а наше подавање чулним насладама; оно анимално туђинско а наше оргијање у пијанству и лудилу; она безбожна и безверна туђинска а наша себичност и саможивост; она будибокснама туђинска а наша у–се–на–се–и–пода–се животна поетика.

Пођимо с краја на крај Србије и свих србских земаља; пођимо од села до села, од града до града; од сокака до сокака, од дома до дома, па да видимо колико Срба има љубави према Србству и Србији; колико Срба љуби свој Род и своју Родину; колико Срба љуби браћу своју и сестре своје; колико је оних словесних Срба што љубе сами себе; колико је оних освешћених Срба који имају самопоштовања и самопоуздања; и, на концу, да видимо колико има оних Срба који су уистини Срби у Духу и у Битију своме.

Заиста, није нас победио спољни непријатељ –

нити је иједан Словестан Народ икада могао да победи иједан спољни непријатељ –

 већ је нас победило наше одрицање од нас самих; одрицање од Предака и од Потомака наших; одрицање од Отаца и Матера наших; одрицање од Писма и Језика нашег; одрицање од Предања и Вере наше.

Ето, то је, и само то, победило нас и, не само победило, већ укопало и сатрло, те уколико се не освестимо, то ће нас, за мало, и затрти посве, као да нас нигда ни било није.

Јадранки, једној дивотној души, с благодарношћу поете.

 

Сви се ми однекуд знамо, а уопште не знамо да се знамо.

Не знамо да се знамо, зато што су многи овоји таме заборава прекрили наша сећања.

Кроз колико су животних токова путовале наше душе, да би се, после силних звезданих кругова, препознале негда и некамо на даљину, кроз многе мрене и копрене непрозира.

Сви смо ми једни другима одавно знани, из неких  минулих живота што сежу у дубине векова и светова, а да се тога ни сетити не можемо.

Сви давнашњи сусрети наши у језгру су наше душе белим божанским зраком записани, а на нама је да се свих тих сусрета давнашњих у сновима својим присетимо.

У сновима својим, које будни снијемо, у праскозорје неких будућих животних токова.

Заиста, сви смо ми једни другима својта и род, те, ако ми не знамо, онда то наши снови, зацело, знају још пре рођења нашега.

Ми смо они

што памте и поштују

 своје Богове

и Велике Претке;

 они што се држе Знања Веда

и Пута

Светлости.

Ми смо синови и кћери

Посвећених Стриборјана

 што се негда,

 у Давнини,

Белим Сурима

и Белим Србима

зваху.

Наш Завичај није од овога света,

није у овоме свету;

наш Звичај је у Пурпурном Прстену

Звезде Разјаснице;

с ону страну

 Даждбоговог Звезданог Јата,

тамо где престаје Обзорје Догађања

а почиње Овај

 Тренутак

Вечности.

И, ако баш хоћете,

ми смо Хиперборејци;

 унуци Сварогови

и синови Даждбогови;

рођени у Земљи

Белих Ждралова

а у Знаку

Белога

Ветра.

 

Битно је да ми знамо ко смо.

Не кажем важно, већ битно, заиста.

Ако ми знамо ко смо, онда ће то и звездана јата знати.

Шта о нама пишу и говоре они који о свему криво пишу и говоре, то нас не сме да се тиче.

Нити нас се тиче, нити нас дотиче.

Јер у Акашу, Божанску Ризницу, не улазе никакве и ничије лажи, већ само Истина.

Пустите наше врагове и душмане нека до миле воље пишу и говоре лажи о нама.

Што буде било више лажи о нама, то ће страшније и болније бити по њих.

Кроз стотину и осам година нико неће ни разумети њихове језике.

Да су давно догођена прошлост, то и они сами у овоме трену слуте.

А ускоро ће и знати то што сада слуте.

Важно је и битно оно што ми знамо.

Они се управо тога и плаше.

Плаше се да ми знамо.

Плаше се да ми знамо да знамо.

Плаше се нашега знања.

Зато и јесте битно, да ми знамо да знамо.

Кад кажем, да ми знамо да знамо, онда мислим на освешћено знање.

Јер знање није знање, ако није освешћено знање.

 

 

Срби су Велика Раса.

Зато већ вековима све ниже расе воде тако потуљене и прљаве ратове против Срба.

Ниже расе репоња и гмазова, грабљиваца и гуштера.

Будући да не припадају ниједној земаљској раси, Срби су одувек бивали усамљени.

Данас су Срби самљи него икада раније.

Све репоње и гмазови, сви грабљивци и гуштери удружени су у сатирању и затирању Срба.

Ово је Истина Сушта, а сва ина учења, тобожња учења, која долазе од врагова и душмана наших, само су лажи оних који живе од лажи.

Срби су Велика Раса.

Сваки Словестан и Освешћен Србин, мора Ову Истину у Срце своје да упише.

Да упише, и да памти.

Да памти, и да живи.

Не само што Срби морају да памте сва зла која су им ниже расе кроз векове чиниле, већ ниједно зло учињено им, не смеју да праштају душманима и мучитељима својим.

Велика Раса не прашта.

Праштају само они који немају ни Знања ни Свести о Великој Раси.

Сваки Расни Србин већ зна ово о чему песнички беседим.

Али је Песникова дужност да вазда изнова подсећа, кроз певање и стварање своје.

Срби су Велика Раса.

Сваки Расни Србин, мора ову Истину, у свакоме трену, себи свагда изнова да понавља.

Да понавља, да је не би заборавио, јер је заборав страшнији од смрти.

Давно уснула

звездана јата

 у нашим сновима

сањају нас;

и ми путујемо

кроз снове сазвежђа

ка неким будућим

звезданим јатима,

која ће из снова наших

 у својим будућим

снима

 да се роде.

Вечерње небо,

 румено и љубичасто,

понад јасика

снених у даљини;

и сетна песма

из поља, у сутон,

под пуним Месецом

што рујан

 изгрева.

Високо горе

 у модрим стенама;

где се њишу

борови вити;

дрхтури и трепти

јасна Вечерњача –

 као негда,

као некад давно,

у неким снима

које будан

 сневам.

У неким снима

које и сад снијем;

 као некад,

као негда давно;

опхрван тугом,

под пуним Месецом,

 над душом сетном

 вечно, будан,

 бдијем.

Умно и духовно поробљавање једног народа одвија се и преко језика; уистини, и почиње од језика, и са језиком.

Древни србски мудрац каже, да је боље изгубити земље и градове, неголи језик, неголи иједну једину реч.

Залуд нам земље и градови, ако се ту не чује наш језик.

Посвећени наши владари у древности, чувари Неба и Земље, знали су да су наши, или да ће бити наши, сви они који слове језиком нашим.

Отуда Словени, односно Словесни, отуда и словесност, односно свесност, самосвесност, самобитност, самосвојност. Све су ово освећене, одуховљене, божанским дејством надахнуте и удахнуте речи.

Онамо где се не чује наш језик, онамо ни нас нема.

Језик мора да се чува, да се негује; према језику мора да се има, не само поштовања и поштивања, већ и љубави суште, зато што језик боље од сваке друге уметности обликује душу, како душу појединца тако и душу народа.

Све памћење једног народа јесте у језику његовоме.

Све памћење, и све бивање и битисање.

Кад се на једној земљи, у једноме граду, не чује више наш језик, онда знајте да смо већ изгубили ту земљу и тај град. Можемо ми и даље својатати ту земљу и тај град, али и сами наслућујемо и осећамо да то одавно није наше. Није наше, јер се више не чује наш језик.

Сви наши вековни врази, душмани наши, радили су на затирању нашега писма и језика.

Почињали су са затирањем писма, а потом завршавали са кварењем, прљањем и затирањем језика.

Отуда сви погроми над Србима у двадесетом веку.

Страшни, грозни погроми.

Такве погроме свет још није видео.

И сви ти погроми ишли су од Ватикана и преко Ватикана, тог тартарског, ариманског, змијског гнезда.

Аустроугарска је била извршилац тих грозних злочина које је демонски, сатански Ватикан осмислио.

Германска раса је, такође, била извршилац тих ужасних злочина над Србима, Русима и Пољацима.

Средиште србомржње јесте управо то змијско гнездо, то змијско гнездо кршћана, заклетих мрзитеља свега србског и словенског. Срби ПравоСлавци немају ни једну једину, духовну и умну, додирну тачку са кршћанима, са онима који су вазда огњем и србосеком крштавали.

Кршћанска црква јесте црква вековног зла и мрака.

Њихов криж јесте знамење свих вековних мука и патњи србских.

Освешћен и словестан Србин радије ће бити паганин неголи кршћанин.

Паганин у оном изворном значењу речи, јер паганство означава ону праискону природну чистоту и чедност.

Паганство је, штавише, изнад кршћанства.

Кршћанска црква јесте и женомрзачка и човекомрзачка.

Кршћанска црква у својему устројству, у својему темељу, јесте мрзитељ свега племенитог и узвишеног, свега душевног и духовног, свега праисконог и природног.

У тој цркви човек би од детата видео само лицемрје и лаж.

Лицемерје и лаж оних који су у самоме врху те цркве.

Кроз ту цркву све ове векове, минуле и будуће, провејава метафизичка космичка студен.

Метафизичка космичка студен апсолутне нуле, како би рекао песник и посвећени квантни физичар.

Ближа ми је релегија Белих Индијанаца и Абориџина од религије кршћана.

У учењима Белих Индијанаца и Абориџина има више духовности неголи у свеколиком кршћанству.

А језик мора да се чува и негује, будући да је језик најлепши изданак ВедСрбског Бића и Присуства.

Језик као Биће, као Духовно Биће, живи и дише из дана у дан, из час у час, из трена у трен.

Са појавом ИнтерНета ушле су многе туђице у србски језик. Те туђице не смеју дуго да остану у Бићу србског језика. Не смеју да остану, зато што изнутра разједају србски језик.

Ми морамо да призовемо и у Акаши да пронађемо изворне србске речи за све тврде и одурне туђице вештачког енглеског језика.

Ако то не учинимо у догледно време, вештачки ће језик овладати нама.

Бићемо робовима вештачког језика који нас потире као самосвојне и самобитне личности.

А све то можемо лагано да изведемо, будући да је србски језик веома богат и разуђен, и обилује мноштвом синонима илити сродних речи.

Само да се препустимо машти, стваралачкој имагинацији.

Да будемо своји, јер то и заслужујемо.

 

Најгрознији злочини, кроз векове и светове,

 чињени су у име вере!

У име бога!

Највећи мрак настањен је у душама и умовима дивљих, непросвећених и неосвешћених верника!

Верско лудило јесте најстрашније и најгрозније лудило, не само у овоме свету, већ и у свим иним световима!

На стотине милиона словесних људи, стављано је на најсуровије муке, убијано на начине који превазилазе све ужасне слике Пакла, све замисли наше, сву машту нашу, а све је то чињено у име вере, у име бога!

Србски је народ највећа жртва свеколике верске мржње, свеколиких верских ратова!

Срби у свом Бићу и Битију имају светлосни запис свих ужаса, свих грозота, верске мржње и верских ратова!

Срби су највећи мученик, највећи страдалник, како од мухамеданаца тако и од кршћана!

Ко може да преброји, колико је милиона Срба, на најсуровији начин, уморено кроз векове минуле, у име вере, у име бога!

Двадесети век јесте најмрачнији, најсуровији век за Србе!

Просто су се наши усудбени суседи утркивали у злочинима над Србима!

Србски се Усуд огледа у томе, што Срби имају за суседе оне који носе праискону зверску мржњу према Србима!

А та мржња према Србима јесте мржња у име вере, у име бога!

И, на концу свега, ово мало, после свих вековних погрома, претеклих Срба, неко жели да братими и сестрими са највећим србским крволоцима!

Да братими и сестрими србску цркву са кршћанском црквом, са црквом ножа и србосека, чији темељи почивају на србским костурницама!

Само бесловесни Срби, и сумасишавши Срби, могу то да прихвате!

Језичка разјасница.

У овој сам Песми, словесно и освешћено, именицу бог писао малим словом!

А ви ћете схватити зашто!

Сви ти злочини нису чињени у име Бога Створитеља, већ у име бога мрака, мржње и зла!

Песникова напомена.

Све своје читаоце, љубитеље песничке речи, овом приликом обавештавам, да могу, по жељи, да преузимају моје песме и лирске записе, да их објављују, или на разне друге начине умножавају и деле између се, онако како им је воља.

Ја се, зарад њих, одричем свих ауторских права.

Њима се, свима, од срца захваљујем, а превасходно Јадранки и Милошу Шумадинцу, јер ми њихови коментари, у неким тренуцима, пуно значе.

Наше мисли обликују свет у којему обитавамо.

Наше мисли удружене са маштом и сновима прерастају у стваралачке мисли, које допиру, без икаквих препрека, и до најудаљенијих звезданих јата.

Стваралачке мисли, уистини, стварају, не само нашу судбину и усудбу, већ и све наше будуће светове.

Стваралачке мисли узрастају у стваралачка јасновиђења, која бивају потом усаображена са Великим Духом Стварања.

Песници, уметници и ини ствараоци, преко стварања и кроз стваралаштво, успостављају везу са Вишим Божанским Бићима од којих примају поруке и објаве, а често и посве уобличена и завршена уметничка дела, која доцније преносе и предају људима у својему окружењу, и, наравно, на посредан начин, и свеколиком људском роду.

Ви сте, свакако, запазили да ја пуно пишем, пуно стварам, из дана у дан, из часа у час, без предаха, скоро, у надахнућу, у узлетању, у божанском заносу.

Све то чиним стога, што је то мој Задатак.

Дар илити таленат није ништа друго до ли Задатак који је Песнику дан и поверен од Створитеља, од Духа Стварања.

Просто речено, то је мој Домаћи Задатак од Виших Духовних Светова, Задатак који ја морам ваљано и одговорно да урадим, да бих могао да добијем прелазну оцену, опет од од Тих Истих Виших Духовних Светова.

Између осталог, све оно што сам примио Одозго, морам да предам ближњима, саплеменицима, роду својему, па и инима.

Дакле, између осталог, пишем и стога, да бих био од некакве користи Србству и Србији, да бих, макар песничком речју, песничким словом, олакшао муке и патње рода својега.

Јер ја нисам од оних назови уметника и назови песника, који су равнодушни према невољама и патњама својега народа и који се, штавише, још и ругају својему народу.

Ја свој народ, србски народ, доживљавам као род свој, као породицу своју, као душу своју.

Мене боли свака рана рода и народа мојега, како то Песник каже; мене боли све оно што мој род и мој народ боли.

Да будем искрен, ја и сиромаштво делим са својим родом и својим народом; сиромаштво које ме прати на свим путима мојим.

А није лако, то и сами знате, носити бреме и печат сиромаштва.

То је, некад, теже и од болести.

Али, и сиромаштво је мој избор.

Мени су негда давно, пре двадесет и више година, владари из сеновитог света, предлагали да продам своје перо за силна блага овога света, али да пишем против својега рода и својега народа.

Одбивши тај предлог, ја сам у трену изабрао сиромаштво и прогоне.

Не кајем се, и не жалим се због тога.

Јер знам, да је и то, тада, био мој Затадак.

Мој Задатак, да служим роду и народу, а не онима који су противу мојега рода и мојега народа.

Приметио сам, да на моје писаније има добронамерних и злонамерних коментара; има коментара који подижу и коментара који срозавају стваралачки дух; има коментатора добре воље и коментатора пакосника и ругалица; има коментатора који љубе Србство и коментатора који се ругају свему србском.

Сваки од тих коментара, Песник прима и срцем и душом и свим бићем својим; и зато ме често заболи душа, кад доживим да се мојим песмама, које су испеване у Славу Србства, ругају управо они који имају и србска имена и србске корене.

Заболи ме душа, али ме то не обесхрабрује.

Ваља све то песнички издржати, и наставити путовање на Путу Светлости.