По једном древном предању, васкрс и уједињење свих Срба Аријеваца, догодиће се када се Србски Богови врате у Брљин и Аркону, на Бело Србско Море, као и на Земљу Љутића и Пољана, прослављених Перунових и Световидових ратника светлости.

Буђење Србства, а у ширем значењу Словенства, враћање Ведским Боговима и Великим Прецима, наговештава поновно рођење Аријевског Духа у Србскоме Бићу.

Вековима су германски кршћани, на најсуровији начин (огњем и мачем!), покушавали да протерају Ведске Богове из свести Белих Срба Аријеваца, али, уистини, нису успели у томе.

Штавише, кршћански су прогони само учврстили и оснажили Аријевски Дух у Срба КолоВена.

Суровост и дивљаштво кршћана имало је посве опречно дејство у свести Срба Аријеваца.

Богови су из појавног и вештаственог прешли у Онострано, у Тајинствено, и ту су мировали неко време, упијајући правасељенско и божанско дејство за Овај Тренутак буђења и освешћивања.

По истом том древном предању, Германија ће снова бити Бела Србија, земља свих Белих, свих Аријеваца.

Када се то догоди, записано је, наступиће и отпочети Ново доба Великог Духа Стварања.

Бела Србија јесте Света Земља Белих Срба, Земља у чију су Потку Простора и Времена уписане све духовне тајне Великих Предака.

Не желим да мењам свет, мењаћу себе.

Не желим, јер не умем и не могу, да мењам свет. Највише што могу да учиним, то је –

да променим себе!

Да мењам себе набоље –

из часа у час, из дана у дан.

Да данас будем бољи него што сам јуче био; и да сутра будем још бољи од овога што данас јесам.

Да учим и освешћујем научено, из трена у трен.

Да препознајем, и да разликујем, знања од света и Знања од Богова и Предака.

Да учим!

Јер, нема краја, ни конца, учењу Човековом.

Учење и освешћивање јесте Пут до Знања.

Знање јесте Пут Стварања.

Само Човек на Путу Стварања, бива корисним и себи и ближњима.

Бива корисним и себи и свим бићима иним.

Бива корисним и себи и свим световима –

знаним и незнаним, појавним и тајинственим.

Бити користан божанским бићима и битијима – то јесте пут посвећења!

Човек мора да служи Богу, да служи Створитељу!

Мора!

Али, не због Бога и за Бога (будући да нас Бог ни на шта не приморава!), већ због Себе и за Себе.

Човек мора да служи Животу!

Служећи Животу, Он и Сам бива Живот.

Оно чему служиш, бива не само део тебе, већ твоје Биће Сушто.

Човек се препознаје по ономе коме или чему служи.

Само се по служењу Човек разликује од Човека.

Реци ми коме служиш, па ћу ти рећи ко си!

То: коме или чему служиш, може или да сабере или да посве растури Биће Народа.

Срби су најбољи, најсликовитији пример, не само растурања, већ потпуног уништења Бића Народа.

Срби који служе туђинским боговима и туђинским господарима, бивају највећи мрзитељи и мучитељи Србства.

Срби који служе туђинским боговима и следе туђинска учења и туђинске вере, немају ничега заједничког, ни на једном пољу, са Оним Србима који су остали верни Својим Боговима и Својој Вери.

Штавише, такви бивају најпотуљенији и најгрознији прогонитељи Расних Срба Аријеваца.

Срби су Ведски Народ, а то значи –

Аријевци, ПраАријевци.

Њихова је Вера Права.

ПравоСлава!

Њихови Богови јесу њихови Преци.

Расни Срби служе својим Боговима и својим Прецима.

Јер, они знају ко су, одакле су, и чији су.

 Знају да је служење једнако посвећење!

пише: Миша Матић

Отац нације је изродио нацију као дисидент. Док је био само калемар или комесар, није му на памети било да ће он бити тај који ће нацији бити отац. Знамо како се отац постаје, па нећемо ваљда учити оца како се праве деца. Нађе се мајка нације, па је онда оплоди отац и настане нација. Тако то бива са настајењем у данашње доба, сем ако се не узме у обзир и Дарвинова теорија, па је онда и нација настала од мајмуна.
Када су од лажног дисидента почели стварају оца нације, знали су стару пословицу: какав отац, таква и нација.

Било је у то доба и других противника режима, али нису били дисиденти, па нису својим профилом  одговарали за то место. Уместо на пример једног Милоша Црњанског, за оца нације пројектован је човек који за себе каже: „Ја нисам ништа озбиљно прочитао, нисам имао времена, нисам учио гимназију, нисам учио граматику, ништа што се зове историја литературе. У мојој нижој пољопривредној школи није се учила књижевност“. Када је прочитао један текст будућег оца нације, потоњи дисидент Борислав Михаиловић Михиз ( вероватно због склоности ка хазарду и неопходне помоћи Ратку Дражевићу у будућим плановима, а вероватно и због неоспорног талента, није долазио у обзир за место оца нације ) рекао је да „то ништа не ваља“. Будући отац нације о том догађају касније бележи: „Желео сам да упознам човека који, без икакве обзирности, једном омладинском функционеру изриче тако страховиту критику. И те вечери смо постали пријатељи за свагда.“ Како „партијци у њему виде компетентног марксистичког критичара“, Елију Финцију се обраћа будући отац нације за коментар свог писања и од њега добија следећи одговор: „Друже, то што си написао, обично је говно с млеком.“ Толико о оцу, нацији и најтиражнијем српском писцу.
Пројекат са дисидентима је имао за циљ, да кад генерација најгорих, по свим природним и Божјим законима, престане да обитава са горње стране земље и пресели се под њу, на њено место дођу, такође најгори. Да је све фабриковање говори чињеница да је будући отац нације, Брозов сапутник на Галебу, 1968. постао његов опозиционар, а већ 1970. члан САНУ. Са Галеба међу академике, преко опонирања Брозу. Тешко изводљиво без пројекције. Пројекција, као и све антисрпске пројекције, настаје на релацији Лондон – Београд. Један од првих дисидената, као фабрикат те релације је био друг Ђидо. Пропали студент, или како би га данас представили: црногорски и југословенски комуниста, учесник Народноослободилачке борбе, политички теоретичар, дисидент, антикомуниста и писац из Црне Горе , укратко – оно што је рекао и марксистички критичар Ели Финци за писање оца нације. Сећају још увек преживели изгладнели затвореници из Сремске Митровице, да су хватали и јели коре од лубенице које је из своје затворске собе почетком 60-их бацао друг Ђидо, пишући „Разговоре са Стаљином“.
Академик и четнички син Матија Бећковић каже на откривању спомен плоче:  Сви српски писци заједно, од светог Саве до данас, нису због оног што су писали робијали колико Милован Ђилас. Зар ти исти потоњи дисиденти због писања не убише Светислава Стефановића, Григорија Божовића,… не прогнаше и из земље и из уџбеника Слободана Јовановића, Јована Дучића…не утамничише Симу Пандуровића…. а сада се ти богоборци као фабрикати стављају у исти контекст са Светим Савом, кога су прогнали са зидова школских учионица и покушали да избаце из памети нације којој су онога с почетка натурили за оца.  После четворогодишње робије у Сремској Митровици Ђидо после годину дана добија пасош и одлази право у Лондон, а потом и у Америку. О трошку лондонских пријатеља школује и сина Алексу.
У Лондону се касније од тих пријатеља формира Нова демократска алтернатива са Ванетом Ивановићем, Десимиром Тошићем, Алексом Ђиласом…. Фабрикује се у Србији једна стална екипа која ће од својих партијских другова тобоже  бранити утамничене Србе који су се огрешили о закон о заштити лика и дела Јосипа Броза Тита, а којој је стварни циљ био убацивање ухапшених у ред такозваних дисидената и контролисање тих људи по изласку из затвора. Тако испада да су ауторе антикомунистичких текстова или дела о генералу Дражи Михаиловићу, пред јавношћу бранили Загорка Голубовић, Небојша Попов, Никола Баровић, Предраг Палавестра, Борка Павићевић, Борислав Михаиловић Михиз, Соња Лихт, Филип Давид, Јован Ћирилов, Зоран Ђинђић, ДрагољубМићуновић…. кога год су бранили и тражили његово пуштање на слободу није прошао без затворске казне. Кога они бране тај заврши иза решетака. Једино су они, фабриковани дисиденти и њихови браниоци имали право на слободу изражавања мисли. Имали су право и на учлањење у САНУ.Они који им се после одсулежене казне нису придружили, морали су или да ћуте или да поново иду на одслужење у Казнено поправни дом, да се поправе. Ако су им се придружили били су део пројекта који на чело доводи Слободана Милошевића, а они постају његова омиљена опозиција. Лондонски пројекат: слаб Милошевић на власти и јака фракција демократских комуниста у опозицији постаје наша стварност. Када су схватили да су црвене демократе још горе од Милошевића уследила је рокада на власти у коју сви хрле, па после неколико међуфракцијских обрачуна у свим комунистичким партијама у Србији     ( других и немамо, са реално јаком политичком снагом ) добијамо ово што сада имамо. А од комуниста смо добили оца нације и државу истучену споља и урушену изнутра. Што би реко марксистички критичар Ели Финци…., а од тог се ни пита не прави, а камо ли држава.

Београд, 3. јануар 2013.

Извор: http://srboslov.info/komentar/kritika/779-ish-ic-vi-s-d-bric-dn-c-u-dz-u

 

 

пише: Миша Матић

 

Када се од Обреновца крене према Убу,на петнаестак километара наиђе се на село Пироман. Насељава га нешто више од хиљаду душа, мада је у прошлости тај број био и већи. Пред крај II Светског рата, октобра 1944. совјети и комунисти су заузели село у коме је рођен четнички командант Расинско – топличке групе корпуса пуковник Драгутин Кесеровић, а већина мештана рат је провела под командом Светислава Трифковића и Саше Михаиловића у Београдској групи корпуса ЈВуО. Совјети одлазе, а Србија постаје плен домаћих победника. Они су насеља градирали према броју припадника у ЈВуО, па што је њихов број био већи, то је казна коју су најавили Броз и Ђилас била суровија, ревноснија и дуготрајнија. Негде, као на пример у Београду, та казна траје и данас.
После првих стрељања и хапшења, на ред је дошла мобилизације омладине за Сремски фронт. То је био посебан вид казне за Србију, како би остала без преостале омладине која није била доспела за рат у периоду четири године пре.

Добривоје Шоботић је био честит домаћин, солунац. Ни богат, ни сиромах, што би се рекло „средњак“. Нит је расипао, нити гладовао. Као побожном човеку нису му били мили они који су дошли да истерају Бога по наређењу комесара, али шта се ту може – сила Бога не моли… Тако мобилисаше за Сремски фронт и његовог сина Гроздимира. Већина његових вршњака се или није вратили у своја родна места или су их остарели родитељи доносили на воловским запрегама у плаво офарбаним мртвачким сандуцима, направљеним, углавном, од тараба и плотова. Гроздимир се вратио у Пироман, са завршеним политичким курсом и црвеном књижицом у џепу. Постао је члан партије, а самим тим и учесник у власти и дељењу народне правде према онима са којима је дојуче делио судбину… Први је ту правду искусила кућа Гроздимировог оца. Упао је у кућу и опоменувши оца да је на политичком курсу од комесара чуо да Бога нема, угасио је и изломио славску свећу. Госте је пиштољем истерао напоље и пуцао кроз прозор за њима. Срећом никог није погодио. Постао је након тог догађаја и секретар месног одбора комунистичке и једине партије, Бог и батина у селу. Његов отац, плашећи се синовљевог гнева, за крсну славу није позивао госте, а свећу је палио на тавану и тамо проводио тренутке слављења заштитника свог дома.  И тако скоро три деценије. Док није умро Гроздимир. А Гроздимир је млад умро, пре навршене педесете године. Туберкоулоза. Сахрањен је на сеоском гробљу.
Зиме у већини српских, па тако и посавских села, какво је Пироман, пролазе спорије. Сељаци су се шесдесетих и седамдесетих година прошлог века скупљали по кућама, дељући сланину и љуту ракију, убијајући доколицу зимских вечери. Политички су и даље били подељни, па када би неко од победника свратио у кућу оних других, настала би тишина, која би престахала одласком госта који је желео да чује оно што није било намењено његовим ушима. И тако се у тим разговорима пронела вест која је за једно вече обишла куће оних који се нису дружили са сеоском влашћу и месним одборима и комитетима:

У селу Пироман појавио се вампир!

        

     Страх је прекрио село, морало се брзо деловати. Вампир је ходао по таванима и лупао на прозоре сељака сваке ноћи после дванаест сати. Неко је чуо кораке изнад собе, а жене су причале и да су чуле лупу по прозорским стаклима. Никакве штете, а ни жртава није било. Само страх. Морало се предуприти то стање и што пре ухватити вампир. Ново окупљање је заказано за сутра увече, у строгој тајности. Да не чује зло и месни одбор. Ако они чују, спречиће хватање вампира, а после ко зна шта би све могло да се деси ако вампри крене да хара и чини шта му је по његовој вампирској вољи. Тако и би. Сељаци су се састали да прво утврде ко је то могао да се повампири. Почеше да редом помињу покојнике из села:

– Да није овај?
– Није, он је био крштена душа, а и поп га је опојао.
– А онај… ?
– Ни он не може бити, опојан је, крст му је још на гробу.
– Ма, да није …. ?
– Није, то је био солунац, стар, поштен човек, што би се он повампирио….

Како је ноћ одмицала, број потенцијалних вампира се смањивао, кад се један од сељака сети и узвикну:

– Па људи, знам ко је, не може бити нико други! Покојни Гроздомир је вампир!
Он није опојан, нема крста на гробу, већ ону лопату, а и оцу је изломио славску
свећу, па је мученик славио славу на тавану цео век. А био је секретар одбора и
у комитету, па није примао свештеника у кућу.  Једино он може да буде вампир!
– Гонио нас је жив, па му није доста и даље би да нам пије крв.
– Тако је!

Сви су се сложили, само покојни Гроздимир може да буде вампир.

– Нико други. Нико нас више није гонио и мучио од њега, од кад се вратио са
фронта са партијском књижицом. Од њега није горега било. Како ћемо му
доакати?
-Једино глоговим коцем!
– Сутра у поноћ да Радосав, Милисав и Добросав донесу глогов колац и три пута
да забоду у Гроздимиров гроб. Тако ћемо га се решти.

Тако је и било. Када је на Пироман пала ноћ, одабрана тројка је у оближњем забрану отесала подужи колац од глога и упутила се ка гробљу. Када нађоше вампиров гроб, без крста, свом снагом забодоше глогов колац, колико год дубоко су могли. И кад трећи пут забодоше, нека мачка или ласица је искочила из грмља и шушнула, а тројица ловаца на вампира побегоше оставивши колац у гробу секретара месног одбора друга Гроздимира Шоботића.
Вампир се више није појављивао. Тај проблем је решен, али настао је нови за ту исту групу, која је село спасила од вампирске пошасти. Настао је прогон прогонитеља. Освета вампира. Кад нису успели да спасу село од живог секретара месног одбора, бар су га спасли од повампиреног. То су ипак нечисте силе. Али траг који је остао на вампирском гробу и вероватно неко убачено уво међу организаторе прогона, одвео је чланове партије  право до тројке која је село ослободила од повампиреног партијског секретара. Позваше и милицију из Обреновца. Локална милиција није била довољна за толике реакционарне снаге. Радосав, Милисав и Добросав нађоше се у затвору, а потом и на суду. Оптужба је била застрашујућа. Као да је састављао неки заштитник вампира или сам нечастиви: Скрнављење гроба борца НОР-а! Као да се није радило о вампиру, који има своје место у  народу и његовим обичајима, за разлику од комитета. Осудише Радосава и Добросава на по два, а Милисава на три месеца затвора. Милисав је био снажнији од свих, па су предпоставили да је он забио колац. Зато је добио више. Одробијали су у Падинској Скели. Нису се ни жалили ни бунили. Није им то било битно. Битно је да вампира Гроздомира више нема.Нема га ни данас, да плаши сељаке Пиромана ходајући у зимским ноћима по њиховим таванима и лупајући им на прозоре.
Сада их плаше неки други, који као да не знају да је у пироманским и српским забранима још глогова, само да се отеше коље.

Београд. 10. јануар 2013.

Извор:
http://srboslov.info/reportaza/putopis/791-ish-ic-v-piri-su-du-nji

Стриборија.

Северија.

Земља Бога Стрибора.

Са дванаест прстена дејствених

опасана Родина Белих Срба,

под вечитим снегом и ледом.

Плаветним и љубичастим снегом,

зеленим и руменим ледом,

у Праскозорје Сварога.

Три Луне Лучезарне

 на пурпурном обзорју

подно Вечерњаче.

Подно Ладине Звезде

Разјаснице.

И бели ветри Стриборови,

што стрижу, вију, хује и шуморе

кроз кедре и модре борове вите,

 над несагледном земљом

што је утонула

у сне и тишину.

Светлост што леска и зрцали се,

титра и трепери

понад снежних поља;

Светлост Стриборије

што се распршује свеудиљ,

што сипи, слапи и ромиња

подно Три Луне Лучезарне

у Пурпурном Прстену

Вечерњаче.

Прасак бреза

 и сетан рсак јасика

 у Праскозорје Сварога,

када су вагре рујане и румене,

пурпурно-плаветне и љубичасто-малинове,

 и када нас греју огњила и кресила

плавет-зеленог леда

у Дивот-Колоплету

Сварге Сварунове.

Стриборија.

Северија.

Земља Бога Стрибора.

Иза Ноћи Сварогове.

У Јутро Поновног,

а тајинственог и тајносаног,

Рођења Света.

1.  

   ПЕСМА ПЕСМУ ОТВАРА

   /Коментар на песму Спасење је у јачању самосвести/

   Драги моји Стриборјани.

   Нећу бити опширан.

   Као ђак трећег или четвртог разреда основне школе (на обронцима Велебита) на тавану моје куће пронађем једну књижицу са разним песмицама.Једна ми западне за око, која је имала наслов: “Каква је ово шума Стриборова”. Садржај песме нисам запамтио али ми је деценијама касније с времена на време у мојим мислима одзвањала реч “Стриборија” . Понекад сам некога и упитао шта значи реч “Стриборија” али нисам добијао одговор. Пре нешто више од годину дана претражујући по интернету наиђох опет на песмицу која помиње Стриборију . Помислих с неверицом па можда ћу сад сазнати шта је то. И тако је и било. Био сам неописиво радостан.Сазнао сам то управо од правог Стриборјана. Велико Му хвала. У протеклом времену и од спознаје шта значи та загонетна реч, јавила су ми се нека моја виђења:. Као што је Никола Тесла добијао и савршено тачно извршавао одређене задатке ,из области технике, тако и Драган Симовић у овом тренутку и времену извршава добијене задатке од својих а и наших Предпостављених из области наше Самоспознаје . И ту нема хоћу нећу.Он је увек у будном стању , ослушкује и преноси нам дословно онако како му је Речено. Он нам преноси поруке о нашој прошлости ,садашњости и будућности.Све су ово једне велике припреме Србског рода за повратак на сопствени ,јединствени и само нама знани пут. С нестрпљењем чекам сваки нови дан да чујем шта ће нам Драган ново саопштити . И сваког дана нове и узбудљиво драге вести. Овакав задатак и овакву моћ може имати и добити само Проверен и Одабран човек – Посвећеник Србског рода. А ми који ово разумемо и који То Јесмо, имамо ништа мање обавезе, већ да будно пратимо све ово и међусобно делујемо на разумевању и спровођењу у дело добијених порука са Вишег Новоа Постојања. С Богом .

   /М. П./

Био сам само гост

 и путник на путу;

 вечити путник путујући;

 путник на пропутовању

низ далека,

и давно уснула,

звездана јата.

И нигде у свету,

и световима,

не нађох свој дом;

не нађох уточишта;

не нађох мира

и спокоја.

И свуда бејах

само туђинац у туђини;

 туђинац на туђој земљи,

у туђим световима.

Све што сам тражио –

 и све што сам примио –

 бејаше само песма;

 песма коју душа моја

појаше у вечној тишини,

 иза обзорја збивања,

 с ону страну

свих сновања и сневања;

 свих сања и снова;

 свих догађања

и дешавања.

Био сам гост

и путник на путу;

 вечити путник

 без сврхе и смисла;

 вечити звездочатац

и јасновидилац;

 велики посвећеник

вечно сневајуће

и певајуће

 душе

 у Срцу

ПраВасељене.

 

 

 

Драган Симовић

 

 

Бог је тебе

створио преко тебе,

 и кроз тебе;

створио те из наума

и намера твојих;

створио те од мисли

 и снова твојих.

 

Бог је допустио,

 да твоје мисли

и снови

стварају тебе

кроз Њега –

мада ти ниси

ни био свестан

тога –

 те све време

уверен биваш,

да је Он тебе

 стварао Сам

без тебе.

 

Бог,

у теби обитавајући,

чини тебе богом,

како би и сам могао

 да чиниш дела Божја,

 те да се

 преко дела Божјих –

на крају путовања својега –

сјединиш с Њим

у Суштаству

 Његову.

Што ми будемо бивали јачи, то ће наш непријатељ бивати све слабији.

Суштина наше животне поетике мора да се заснива на овоме познању, да се попут тајинствене завојнице обавија око ове божанске усправнице.

Наша животна поетика не сме да буде ишчекивање и неделање, већ покретање, предузимање, делање и дејствовање.

Ми не смемо несувисло и бесловесно да чекамо да наш непријатељ ослаби, па да тек тада нешто предузмемо за остварење својих наума, замисли и промисли.

Штавише, ми морамо већ овог трена да започнемо остваривање својих задатака и испуњење властите правасељенске мисије.

Наш непријатељ је кроз векове лукаво користио наше ишчекивање, наше оклевање, нашу неодлучност, наше одсуство суштинских замисли и промисли.

Наш непријатељ је веома лукав и подмукао, прикривен и притајен, слаткоречив и потуљен, и ми га само мудрошћу и стваралачким духом, испуњењем на свим пољима, можемо савладати и победити.

Наш непријатељ је свуда око нас у нашему окружењу, и попут паразита исисава наше животно и стваралачко дејство, нашу животну енергију, наше животне сокове, нашу свету аријевску крв.

Ми морамо бити и јачи и мудрији од нашега вековног  непријатеља, морамо му бити тајанствени и тајинствени, морамо му бити велика тајна и непознаница.

Наш непријатељ не сме да зна науме и намере наше, не сме да проникне у наше замисли и промисли.

Наш непријатељ је, истовремено, и лукави Латин и бестијални Азијат; двоглаво митолошко чудовиште, примордијална неман.

Ако нисмо будни и освешћени, ако нисмо сабрани и прибрани, ми ћемо бити лак плен нашему праисконом непријатељу.

За наш опстанак важна је вертикала, божанска оса и усправница, као и тајинствени кастински поредак, а у том кастинском поретку окосницу чине две суштинске касте: каста посвећених ратника илити кшатрија и каста божанских духовника илити брахмана.

Без унутарњег и тајинственог кастинског поретка, за нас Србе, ПраАријевце, у оваквом окружењу, уистини, нема опстанка.

И, да поновим, и заокружим, оно што на почетку рекох: Што ми будемо бивали јачи, то ће наш непријатељ бивати све слабији.

Драган Симовић

Судбина Света, као и иних светова, зависи од наших мисли и од наших снова.

Али, људима није дано да знају, јер ова Знања скривају они што тајно владају Светом.

Зато вам и дају многа лажна знања, да не бисте никада открили ова Сушта Знања.

Када бисте знали оно што не знате, никада се не бисте повели за знањима овога Света.

Сви земаљски мудраци имају прикривен задатак од тајних господара Света, да поробе ваше мисли и снове, те да вас учине покорним и послушним робљем.

Ви онима што тајно владају Светом, нисте потребни као самосвојне личности, већ као покорно и послушно робље, које ће без поговора да извршава све налоге и задатке прикривених господара.

Што више заглупљивања, што више лажних знања, што више забаве и игара без сврхе и смисла –

то је наређење оних што тајно владају Светом.

Наређење без поговора: свим владама, свим банкарима, свим медијима, свим елитама, свим државним установама, свим јавним личностима.

Зашто?

Да би прикривени владари Света што лакше владали бесловесним масама, те да би унапред осујетили сваку побуну вашу.

Тако да ви никада нећете доћи до Познања, да судбина Света, и иних светова, зависи од ваших мисли и од ваших снова.