Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
СИМОВИЋ: Како је велик страх од Истине!
Како је велик страх од Истине!
Драган Симовић
У окружењу вековних непријатеља, како један народ да опстане и да буде свој!?
Како да расподели божанско дејство и на вечите одбрамбене ратове и на узвишена уметничка и духовна дела?!
Срби су јединствен народ на целоме свету, између осталог и стога, што у свом окружењу, што на својим границама, имају највеће непријатеље словесног човечанства!
И заиста, вековни непријатељи Срба нису само непријатељи Србства, већ су они непријатељи целе једне узвишене расе, која је столећима бивала покретачка снага на свим пољима Ума и Духа!
Сви злочини над Србима и противу Срба, били су, уистини, и злочини над свеколиком аријевском расом!
Занимљиво је, и чудновато, да о овој Истини нико од словесних и просвећених Срба, није до сада говорио!
Све време је србско племство, попут ноја, завлачило главу у песак, просто не желећи да сагледа и освести ову Истину!
Због тога што је србско племство (а то је оно што бисмо назвали културном и духовном елитом!), скривало ову Истину од својега народа, србски је народ, у двадесетом веку, био највећа жртва свих ратова и пошасти!
Додуше, оно што називамо србским племством, није никада ни бивало истинито племство србскога народа, зато што су сви они, будући школовани и образовани на Западу, унапред, још као школарци, припремани и спремани да скривају свеколику Истину о својему народу.
Знања стицана на Западу немају духовну ни ширину ни дубину (а никада већ нису ни следила Божанску Осу!), тако да и после свих завршених западних школа, човек није дорастао божанским задацима, нема усађено начело одговорности пред родом и племеном, нити, пак, играђен карактер, поетику живота и живљења!
Ако желимо да будемо у Истини, а морамо, онда ћемо рећи, да је управо србско племство одговорно за три милиона мученички убијених Срба у двадесетом веку!
Зашто је одговорно?
Зато што није на време, у прави час, јавно говорило, што није писало и објављивало књиге, управо о овоме – да су Срби у окружењу човеколиких звери!
Ни дан-дањи, нико од србских интелектуалаца, нико од србских академика, нико од школованих и образованих Срба, нико од србских политичара, не говори о овоме.
Просто је невероватно, како је велик страх од Истине!
Али има још нешто што ме чуди!
Чуди ме сам србски народ!
Просто не могу да поверујем, да после свих погрома и јама по Херцеговини, да после свих распињања и клања, да после најгрознијих злочина из окружења, Срби нису стекли макар природну, ако не већ божанску мудрост, те да једном за свагда омудре, да се једном заувек удруже и уједине против свег тог звериња у људскоме обличју!
Зар је могуће да Срби и даље буду југо-носталгични, да и даље верују у ватиканско-усташко братство и јединство?
Еј, моји Срби!
Ви нисте само наивни, већ и бесловесни!
Никада врана неће испилити сокола!
Ако су им дедови били кољачи, знајте да ће они бити још већи кољачи!
Само србска војска може да брани србски народ!
Они који су, у име прича о демократији, уништили вашу војску, знајте да вас потајно, потуљено и лукаво, поново припремају као јањце за кланицу!
Зар је могуће да им још увек верујете?!
Ако им верујете, онда ви нисте одговорни не само према својој деци, већ према Животу самоме!
Драган Симовић: Свест о Вишем Посланству
Свест о Вишем Посланству
Драган Симовић
Још сам се у раној младости (а можда је то било
и много раније), запитао: зашто сам дошао у овај
свет; зашто сам уопште рођен; који је смисао мојега
доласка и мојега рођена; шта је сврха свеколиког нашег
постојања и битисиња?
Зар је могуће да човек изненада дође, проведе ту неко
време, а онда заувек некамо или никамо оде, и да је све
то тек тако случајно, без сврхе и смисла?
Нити се зна зашто је дошао, ни зашто је овде неко
време обитавао, ни зашто је, на свршетку, отишао тамо
камо је заувек отишао!
Да ли је човек нешто више од биљке и животиње, да ли
је нешто више од пуке природе и случајних животних
токова?
Човек мора да има неки виши Задатак; његов живот
мора да има неки виши Смисао; он мора бити
изасланик неког нама недокучивог Божјег Посланства,
неког нама непојмљивог Божјег Смисла!
Тако сам данима и ноћима (а можда сам тада имао
шеснаест година!), трагао у свом Унутарњем Бићу за
одговорима на ова суштаствена питања.
Наравно, да на суштаствена питања одговори никада
не долазе онда када ми желимо, већ онда када
смо ми својим Унутарњим Бићем, својим Суштим
Суштаством, спремни да их прихватимо!
И ја сам чекао данима, недељама, месецима и годинама
одговоре на ова суштаствена питања, али не одговоре
од неког пуког човека, не одговоре од било којега
човека у своме окружењу, већ од Неког Вишег Бића,
од БогоЧовека, од Некога ко је више Бог него човек,
од Некога ко може бити и Створитељ Сам, али који ће
ми одговорити, не из спољног света, него изнутра, из
Дубине и Тишине, из Срца, из Бића, из Суштаства.
И одговор је стигао једног дана или једне ноћи, после
много година; и тада је тај одговор био тако јасан и
тако убедљив, да ми после тога није требао никакав
дотатни одговор, и никаква додатна потврда, јер сам
напросто знао ко сам, одакле сам, чији сам, зашто сам,
куда и камо идем, и шта је Смисао и Сврха мојега
бивања и битисања.
Било ми је јасно зашто сам овде где јесам; и зашто сам
у овом а не у неком другом времену; и зашто су моји
родитељи моји родитељи; и зашто су моја браћа и моје
сестре моја браћа и моје сестре; и зашто су моја деца
моја деца; и било ми је јасно зашто сам управо рођен
као Србин, а не као Немац, Енглез или Кинез; и било
ми је јасно шта ја, будући Србином, морам да учиним
за Србство, за Род свој, за Племе своје; шта морам да
учиним да бих ја био Ја; да бих ваљано обавио Задатак;
да бих до краја заокружио Посланство које ми је од
Створитеља, од Родитеља, поверено још пре рођења
мојега!
И тада животни пут у овоме свету, ма како био напоран
и тежак, ма кроз какве све невоље, патње, тугу и сету,
болести и боли душевне водио и пролазио, поприма
ново Значење и нови Смисао, и Живот бива Песма и
Посвећене, Љубав и Радост, Лепота и Дивота!
И сиромаштво више не бива проклетство, већ нека нова
Могућност делања и дејствовања нам, у остварењу
нашега Божјега Задатка, у испуњењу нашега Божјега
Промисла.
И схватимо и видимо да смо Важни, да смо Битни, да
смо Богу Мили, и да нас Бог ни на часак, ни на тренут
један, не оставља саме, већ је вазда уз нас, са нама и у
нама, и призива нас у Своју Усебност, и не дозвољава
нам да испаднемо из Његове Усебности, желећи да ми
будемо Оно Што Он Јесте, да Будемо Једно Једнијато
Њиме и у Њему.
Бог напросто жели да и ми будемо Богови, али Богови
у Богу Створитељу!
Не Богови мимо и изван Бога Створитеља, већ Богови
усаображени са Богом Створитељем!
Симовић: Светлосни запис Речи и Слова (посвећено проф. Збиљићу)
Драган Симовић
Светлосни запис Речи и Слова
Драгољубу Збиљићу, духовном ратнику
за Биће Језика и Писма,
да истраје на Путу!
На слици: професор Д. Збиљић
И Реч и Слово, и Звук и Глас, гле, имају свој светлосни запис, који се, без престанка, преко најтананијих титраја и трептаја, тренутачно и вечно, вазда изнова уписује у Потку Бића Времена!
Сликовито речено, Песник ствара свет, у којему ће његово Биће Суштаства, а то је Божанска ИзвиИскра у њему, снова да се роди.
Душа је усаображена са Бићем Језика у Вишим Духовним Световима, па тако, путем надискуственог усаображења, само Биће Језика, на неки тајинствен начин, има могућност да обликује и оплемењује Душу, преводећи је из сневајућег нестваралачког стања у стање стваралачке будности, односно, у Душу Свести.
Познато је одавно, у духовним наукама, како древним тако и савременим, да ниједна уметност нема таквог значаја за духовни развој Душе, као што то има Песништво, Поезија, и песничко Певање.
Позитивистичке су науке осамнаестог века унеле велику пометњу у све друштвене и духовне Просторе Словесног Живота, тако да је људима овог времена, зацело, веома тешко да проникну у само Суштаство Ствари.
Језик није оно што смо учили у школама европејског позитивизма и материјализма; Језик је Биће Сушто!
Сушто Биће у нама повезано је и испреплетено са Бићем Језика у нама, те тако, здружени и сједињени, творе Битије Сушто у нама, односно, узводе нас из Простора Бесловесности у Божанске Просторе Вечне Словесности.
Србски Језик илити Биће Србског Језика, од ПраИскони, јесте Суштаство које су заједнички стварали Богови и Велки Преци!
Како сама Потка тако и светлосни запис Србског Језика, казује нам, да Тај Језик, уистини, нису стварали смртни људи, већ Бића и Битија Вечности!
Стога, исцељујуће и освешћујуће дејство Србскога Језика, као и Србскога Писма (а то је оно дејство које се очитава у Оностраном!), не могу да осете, појме и схвате они који нису усаображени, преко Бића Свести, са Бићем и Битијем Србскога Језика!
Да би неко разумео ово о чему песнички беседим и сведочим, тај мора у својој Души да препозна и Потку и светлосни запис Србскога Језика!
Ако његово Биће није усабражено са Бићем Србскога Језика, ако његовов светлосни запис није усаображен са светлосним записом Бића Језика и Бића Писма Србице, онда он никада неће ни појмити ни докучити ово што сам овде и сада изрекао!
Другачије речено, само Србин по Бићу и Битију може разумети Суштаство и Србскога Језика и Србскога Писма!
Причати о овоме некоме ко није Србин по Бићу и Битију, то је као писање по води, како би рекли песници Истока!
43. међународни фестивал поезије: "Смедеревска песничка јесен"
Центар за културу Смедерево домаћин је 43. међународног фестивала поезије који траје од 15. до 19. октобра 2012. године.
14.10.2012. ФБР приредила Биљана Диковић
ПОНЕДЕЉАК 15. ОКТОБАР:
18:00 Музеј у Смедереву
• Отварање изложбе фотографија Фестивал у објективу Радослава Ранисављевића
• Поздравна реч Мише Ивковића, члана Градског већа за просвету и културу
• Изложбу отвара Татјана Гачпар, директорка Музеја
• Музички тренутак: ученици Музичке школе из Смедерева
19:00 Народна библиотека
ДВАНАЕСТИ САЈАМ ПОЕЗИЈЕ
• Поздравна реч Бранчета Стојановића председника Скупштине града и председника Организационог одбора Фестивала.
• Реч Драгана Мрдаковића, директора Библиотеке
Свечано уручивање награде Змај Огњени Вук,
• Образложење одлуке жирија
• Уручење награде
• Реч добитника награде
• Песнички портрет Ђорђа Сладоја, добитника награде за 2012. годину.
О награђеној књизи Златне олупине (издавач Српска књижевна задруга, Београд, 2012.) говори Милета Аћимовић Ивков, председник жирија.
Песме из књиге Златне олупине говоре Миљан Губеринић и аутор.
• Музички тренутак: Ансамбл етно одсека Музичке школе Коста Манојловић у Смедереву
УТОРАК 16. ОКТОБАР:
10:30 Народна библиотека
СВЕЧАНОСТ ДАРИВАЊА
• Домаћи и страни аутори дарују Библиотеку у Смедереву својим најновиjим књигама
12:00 Вила Обреновића
• Обилазак Виле и поетско-фолклорни програм Учествују песници гости фестивала и Културно-уметничко друштво Смедерево.
• Дегустација вина Винарије Јеремић (у случају кише програм се одржава у Музеју)
17:30 Вински град
У СЛАВУ БАХУСА
Вече поезије и музике посвећене вину и дегустација вина. Учествују гости фестивала, драмски и музички уметници.
19:30 Концертна дворана Центра за културу
ВЕЧЕ ОРФЕЈА
СУСРЕТИ ПЕСНИЧКИХ ФЕСТИВАЛА
• Представљање Међународног бенгалског песничког фестивала из Калкуте, (Индија)
• Поздравне речи: Асис Санијал, директор Фестивала у Калкути и Горан Ђорђевић, директор Смедеревске песничке јесени Песме казују: Асис Санијал, Рамеш Пуракајаста, Алок Бандјопадјај (Алок Кумар Банерји), Пинто Мукерџи (о Смедереву и Калкути) Драган Драгојловић, Александар Навроцки (Пољска), Бенедикт Дирлих (Немачка), Прошот Калами (Иран – САД), Александар Стојковић (Румунија)
• Музички тренутак, Вања Симић и Бобан Девечерски.
• Песме казују смедеревски песници Томислав Стевановић, Љубица Златовић, Вера Хорват, Наташа Бајић, Добривоје Станојевић и Горан Ђорђевић.
• Додела награде Смедеревски Орфеј за 2012. годину.
• Реч председника жирија Томислава Стевановића.
• Свечано уручење награде
• Награду уручује прошлогодишњи добитник Владан Петковић
СРЕДА 17. ОКТОБАР:
10:30 Свечана сала Гимназије
СВЕТЛОСТИ РЕЧИ
• Сусрет учесника Фестивала са ученицима средњих школа. На сусретима учествују и млади песници, ученици средњих школа.
11:30 Скупштина Града
• Потписивање уговора о сарадњи Међународног бенгалског песничког фестивала из Калкуте, (Индија), и Међународног фестивала поезије Смедеревска песничка јесен
12:00 Брод на Дунаву
• Подневни перформанс Музика на води (аутор и извођач Коља Мићевић, српски песник и преводилац из Париза), песници и музичари – гости Фестивала. (у случају кише програм се одржава у Музеју) 13:30
• Обилазак Тврђаве и Храма Св. Георгија
19:00 Хол Центра за културу
• Отварање изложбе слика Милоја Марковића, Чувар времена Изложбу отвара: Вера Хорват, историчар уметности
• Отварање изложбе књига издавача БЕОГРАДСКА КЊИГА, Изложбу отвара: Милан Тасић, директор.
19:30 Велика дворана Центра за културу
СВЕЧАНОСТ ОТВАРАЊА ФЕСТИВАЛА
• Хор Слога при храму Светог Георгија у Смедереву под управом професорке Тање Петровић: Ој, девојко Смедеревко, Плотију уснув и Есимиоти еф имас.
• Песму Миодрага Павловића, Научите пјесан говори Миљан Губеринић
• Поздравна реч Горана Ђорђевића, директора Фестивала.
• Поздравна реч Радомира Андрића, председника Удружења књижевника Србије.
• Поздравна реч Вулета Журића, председника Српског књижевног друштва.
• Фестивал отвара Бранче Стојановић, председник Скупштине града Смедерева и председник Организационог одбора Фестивала
ПЕСНИЧКА БАШТИНА
• Сећање на Стевана Раичковића
• Стихове Стевана Раичковића говори Миљан Губеринић
ЗЛАТНИ КЉУЧ СМЕДЕРЕВА
• Уручивање међународне песничке награде.
• Реч председника Одбора за доделу награде Драгана Драгојловића.
• Свечано уручење награде
• Награду уручује др Јасна Аврамовић, градоначелница Смедерева
• Реч добитника награде
ПЕСНИШТВО ЉУБОМИРА СИМОВИЋА
• О поезији добитника Награде и књизи Планета Дунав говори књижевни критичар Богдан А. Поповић.
• Песме говори Љубомир Симовић
Музички програм: Бора Дугић, фрула
ЗЛАТНА СТРУНА
• Пет изабраних песника Јасмина Малешевић, Христо Петрески (Македонија), Андреј Јелић Мариоков, Снежана Николић и Љубинко Дугалић, читају одабране песме.
Хол Центра за културу
Гласање публике
ЧЕТВРТАК 18. ОКТОБАР:
11:00 Велика дворана Центра за културу
ЗЛАТНИ КЉУЧИЋ
• Свечано уручење награде Златни кључић, Драгомиру Ћулафићу
• Реч Моша Одаловића, председника Одбора за доделу Награде.
• Награду уручује Бојан Теофиловић, заменик градоначелника Смедерева
• Реч добитника Награде
• Учествују: Градимир Стојковић, Радомир Андрић, Мирјана Булатовић, Миодраг Јакшић, Јовица Тишма, Мирјана Стефановић, Радивоје Рале Дамјановић и деца из вртића.
• Ученици ОШ Бранислав Нушић изводе игроказ на стихове Драгомира Ћулафића у режији Соње Милетић
12:00 Удружење параплегичара
• Посета групе песника Удружењу параплегичара
• Даривање књигама библиотеке Удружења
13:15 Фоаје концертне дворане Центра за културу
• Промоција књига Фестивала
• Сусрет песника са новинарима
19:30 Концертна дворана Центра за културу
МЕРИДИЈАНИ, МЕЂУНАРОДНО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ
• ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЗЛАТКО КРАСНИ ЗА ПРЕВОЂЕЊЕ САВРЕМЕНЕ ПОЕЗИЈЕ
• Реч Радивоја Константиновића, председника жирија
• Образложење Вере Хорват, чланице жирија
• Свечано уручење награде
• Награду уручују: Радивоје Константиновић, Бранче Стојановић и Славица Красни, супруга преминулог Златка Красног.
• Обраћање добитника награде, преводиоца Душка Паунковића
• О књизи Јутарњи анђео руског песника Дмитрија
Александровича Мизгулина говори преводилац и издавач Неда Николић Бобић
• Музички тренутак: Тања Андријић, сопран и Добрила Миљковић, корепетитор
• МЕРИДИЈАНИ
ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЗЛАТНА СТРУНА
• Реч председнице жирија Данице Андрејевић
• Свечано уручење награде
• Награду уручује Горан Ђорђевић, директор Фестивала
• Награђени песник чита награђену песму
ДОДЕЛА НАГРАДЕ ПУБЛИКЕ
• Извештај председника комисије за пребројавање гласова публике, Радослава Јовановића
• Награду уручује Милорад Поповић, власник ФОТО ДУНАВА, покровитељ награде.
ЗАВРШНО СЛОВО
Фестивалске програме воде Александра Ђоковић и Миљан Губеринић.
УЧЕСНИЦИ ФЕСТИВАЛА:
Љубомир Симовић, Ђорђо Сладоје, Драгомир Ћулафић, Коља Мићевић (српски песник из Париза), Кнут Одегард (Норвешка), Радомир Уљаревић (Црна Гора), Радомир Андрић, Закерија Гало (Италија), Драган Драгојловић, Ристо Василевски (Македонија – Србија), Асис Санијал (Индија), Александар Навроцки (Пољска), Ана Багријана (Украјина), Инга Дрим (Литванија), Славомир Гвозденовић (српски песник из Румуније), Љубица Златовић, Милован Марчетић, Хелен Двајер (Ирска), Ели Видева (Бугарска), Драган Мраовић, Алок Кумар Банерје (Индија), Наташа Бајић, Мићо Цвјетић, Бенедикт Дирлих (лужичко-српски песник из Немачке),
Адам Пуслојић, Ајтен Мулуту (Турска), Зосим Попац, Александар Стојковић (српски песник из Румуније), Жељко Ђурић, Диана Балико (Белорусија), Добривоје Станојевић, Ђорђе Брујић (Црна Гора), Јовица Тишма, Клети Сотеријаду (Грчка), Вера Хорват, Мирјана Булатовић, Рамеш Пуракајаста (Индија), Вуле Журић, Милица Јефтимијевић Лилић, Славе Ђорђо Димовски (Македонија), Љубица Рајкић (српска песникиња из Румуније),
Видосава Арсенијевић, Балаш Селеши (Мађарска), Миодраг Јакшић, Олга Панкина (Македонија-Русија), Градимир Стојковић, Прошот Калами (Иран-САД), Томислав Стевановић, Радивоје Рале Дамјановић, Максим Замшев (Русија), Јасмина Малешевић, Христо Петрески (Македонија), Андреј Јелић Мариоков, Снежана Николић, Љубинко Дугалић, Горан Ђорђевић.
ПЕТАК 19. октобар:
КУЛТУРНА БАШТИНА СРБИЈЕ
• Обилазак археолошких локалитета Виминацијума и
Лепенског Вира
Симовић: Умни и духовни рат за Београд
Умни и духовни рат за Београд
Тајна Знања Ананде Ор СрбИнде
о Души и Духу Престоног Града
Драган Симовић
Београд, још од смрти Деспота Стефана Лазаревића, нема србску духовну и енергетску потку.
Када се Београд посматра са становишта духовне науке, одмах се види да је тај Град под јаким чинима, под јаким утицајима магијских и енергетских зрачења, да је, буквално, запоседнут сенкама и утварама, прикојасама и бесовима.
Сенке и утваре немају толико утицаја у надземљу колико имају у подземљу Града!
Душе луталице, дуси изгубљени у простору и времену, тамни ентитети који бивају заглављени између двају упоредних светова, скривају се, и већ вековима обитавају, у мрачним подземним пролазима, у прахришћанским катакомбама, у спиљама и раселинама оног другог, невидљивог и сеновитог, Београда.
Судбина Срба, на овим просторима, повезана је са судбином Престоног Града!
Ово о чему говорим, то су суштаствена Знања наших аријевских Предака, ВедСрба, КолоВена.
Престони Град јесте Теме илити Круна једног Народа и једне Државе.
Потка Места, на којему почива Престони Град, пресудна је, скоро судбинска, за свеколики живот, и њезина енергетска и ментална зрачења творе поље усудбеног илити кармичког исијавања, чијим најтананијим дејством, титрајима и трептајима, бивају захваћени и Народ и Држава.
То је чудо једно, како се Срби нису томе посветили!
Како се нико од Срба није запитао, зашто је Београд тако често рушен и спаљиван, зашто је толико невиног народа, превасходно Срба, умирало мученичком смрћу у своме Престоном Граду!?
Само име града скоро да не одговара, у овом случају, уклетом Бићу Града!
Београд је био БеоГрад само за владавине Деспота Стефана Лазаревића, будући да је Деспот Стефан био велики посвећеник, упућен у многа Тајна Знања; био је ВедСрбин, Аријевац.
Зато су Га и убили мучки, потуљено и лукаво у лову! Није истина оно што стоји у житијима и у древним летописима, да је Деспот напрасно умро, већ је истина да се око Њега ковала завера, која је ишла преко Ватикана, и да је, као што рекох, мучки убијен у лову!
По убиству Деспота Стефана, Београд, а са Београдом и Србство и Србија, упадају у вековно ропство, у тартарски духовни мрак, а из тог духовног мрака, после скоро четири столећа, Србство васкрасава Црни Ђорђије, који је, опет, био у кармичкој и духовној вези са ВедСрбином, Деспотом Стефаном Лазаревићем.
Да Карађорђе није мучки убијен, управо као и Деспот Стефан (а није случајно да су обојица ВедСрба убијена скоро на истом месту!), Београд би, за кратко, васпоставио Србску Духовну и Енергетску Потку!
Сви доцнији покушаји да се развежу ментални и енергетски чворови Потке Београда, нису уродили плодом.
Из једног јединог разлога – што је србска културна и духовна елита, од средине деветнаестог века, била искључиво прозападна, односно, под јаким утицајем европског позитивистичког и материјалистичког учења, и што, будући таква никаква, није могла да појми и да схвати духовне димензије Живота!
У међувремену се био појавио један Велики ВедСрбин, Божански Посвећеник, Аватар Перунов, који је имао намеру да над Београдом распростре енергетску и духовну мрежу, да над Београдом постави невидљиви дејствени и умни штит, те да тако заштити Београд, за сва времена, од свих нежељених и негативних утицаја
(штавише, и од самог бомбардовања, како из ваздуха тако и са земље!)
али је и Он, као и претходници му, био осујећен од прозападне, ватиканско-унијатске, србомрзачке културне и политичке елите.
Име тог Божанског ВедСрбина сви знамо.
Зове се Никола Тесла!
Срби морају да знаду, да је Тесла, због тог Наума, био исмејан од прозападне, ругалачке и србомрзачке елите, када је почетком тридесетих година прошлога века, затражио од Југословенске владе скромна средства, да над Београдом постави невидљиви енергетски штит!
Тесла је, кажу, био веома тужан и сетан због тога!
И даље се присетимо свега онога кроза шта је све Београд пролазио у целоме двадесетом веку.
У васцелом двадесетом веку, заиста, Београд није ни седам година био Србски!
Србомрзачко умно и духовно дејство двадестог века, прелило се и у двадесет и први век!
Ако бацимо поглед на Београд са становишта Тајних Знања, ако га посматрамо Одозго, из Виших Светова, видећемо и схватићемо да Београд нема Србску Духовну Потку, да Београд, штавише и није Србски Град, нити по Дејству нити по Духу.
Али, не очајавајмо!
Ускоро ће се појавити велики посвећеници, ВедСрби из Русије, који ће развезати све енергетске и менталне чворове, и снова, после толико времена, васпоставити Србску Потку Београда.
И тада ће Београд, али заистнски, бити Србски Бели Престони Град!
Симовић: Нека нам Србство буде Светиња!
Нека нам Србство буде Светиња!
Драган Симовић
Морамо да се узнесемо у Великом Духу Стварања изнад свих мена, опсена, привида и обмана, и да појмимо, схватимо и освестимо, да смо Срби, ако имамо Претке Србе, ако имамо СВЕТЛОСНИ ЗАПИС србски, ако имамо ДНК србски, ако имамо Србску Душу, ако имамо Србско Срце, ако имамо Србски Ум и РазУм!
Ако из Бића Суштог говоримо и пишемо србски; ако из Бића Суштог осећамо и мислимо србски; ако из Бића Суштог саосећамо, препознајемо и освешћујемо Биће Србства, и доживљамо и појимамо и освешћујемо боли и муке сваког Србина и сваке Србкиње као своје боли и своје муке; ако, велим, СаУчествујемо у Свеколиком Бићу Србства, у Саборности и у Љубави, онда смо ми, уистини, Срби Стриборјани, ВедСрби Аријевци!
Тада, и само тада, кад се узнесемо на поље БЕЛЕ СВАРГЕ, нећемо више бити ни Србијанци нити Шумадинци; нећемо бити ни Војвођани нити Босанци; нећемо бити ни Црногорци нити Косовари, већ Расни Срби, КолоВени, Стриборјани, Хиперборејци; бићемо Самосвестан и Самобитан Народ, који зна ко је, зна одакле је, и зна куда и камо и зашто иде; и бићемо Словестан Народ којему ће сви ини а сродни народи да се клањају, онако камо ћемо и ми да се клањамо свим иним а сродним народима, будући да смо сви ми, Словесни Народи, једна те иста Раса ПраАријеваца!
Сви наши расколи, и све наше међусобице, јесу последица наше неосвешћености, нашега несамопознања, нашега несамопоштовања!
Дужност сваког Расног Србина јесте да брани и спасава свакога Расног Србина!
Испричаћу вам сада нешто што одавно, годинама, нисам никоме причао, али овога пута морам, зато што је са сврхом и смислом.
Имао сам двадесет и две године. Боравио сам у Немачкој (и радио разне послове), у једном градићу између Хановера и Хамбурга.
Редовно сам излазио у дискотеку, слушао музику оног времена, дружио се са разним народима, имао сам пријатеље међу Немцима, Грцима, Турцима, Шпанцима, Талијанима и инима.
Једне су вечери, не знам како и не знам зашто, кренули Немци да бију једног Србина.
Њих двадесеторица на једнога!
Иако до тада нисам познавао тог Србина, ја сам без размишљања, са столицом у рукама, ускочио у гомилу, и почео да ударам тако жестоко унаоколо, и да ричем као дивља звер, што је у трену изазвало пометњу и забуну међу оним Немцима што су тукли несретног Србина (а после ми је и власник дискотеке рекао, да су присутни били скоро залеђени мојом риком и мојим витлањем унаоколо), тако да су се у трену нападачи раздвојили и разбежали. Из те туче изишао сам са неколико модрица и ожиљака, са поцепаном мајицом и раскрвављен, али сам макар спасао оног несретног Србина којему ни име нисам знао!
Да нисам то тада и тако учинио, вазда бих се (вероватно и дан-дањи!), са срамом и стидом присећао те летње вечери у дискотеци!
Био бих јадан и никакав, да сам мирно и равнодушно посматрао како пребијају Немци мојега Србина!
Наравно да ја нисам човек који воли испаде и туче, али сам тада то морао да учиним, зато што ми је у магновењу стигла порука из Унутарњег Бића, порука из Србске Акаше, да спасавам својега саплеменика, својега Србина, не размишљајући о последицама, не размишљајући о томе како ће ме окружење гледати и схватити.
И, као што већ рекох, дужност сваког Србина јесте да брани и спасава свакога Србина, жртвујући, притом, и себе самога!
На концу приче, једна разјаница.
Будући да сам Песник, мени песничка слобода дозвољава да пишем велико слово, и да стављам ускличник, и тамо где ини писмени и образовани не би то чинили!
То је отуда што ја вазда пишем из својега Унутарњег Бића!
Не пишем из Главе и Ума, већ из Срца и Душе!
Будући да сам студирао светску књижевност, да сам филолог и лингвиста, подразумева се, наравно, да познајем и Правопис!
Али, Песник, са сврхом и смислом, често одступа од Правописа!
То се зове, већ рекох, песничка слобода!
УСКС: СРБском ФБРепортеру и члановима редакције додељена вредна признања на "разбијању медијског мрака"…
САВЕЗ СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ И УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА ИЗ СЛОВЕНИЈЕ ДОДЕЛИЛИ ВРЕДНА ПРИЗНАЊА ЗА „АЛТЕРНАТИВНИ МЕДИЈСКИ РАД“ ФБР РЕДАКЦИЈИ- НАШИМ ЗАСЛУЖНИМ УРЕДНИЦИМА, АУТОРИМА И ПРЕВОДИОЦИМА…
12 септембар 2012, СРБски ФБРепортер
РЕДАКЦИЈА
На слици: Главне уреднице ФБР блога Мира Радосављевић и Биљана Диковић (с лева на десно) са признањима Златно перо и редакцијском Златном плакетом…
Наставите читање
СИМОВИЋ: Убијање Духа Србства
Убијање Духа Србства
Драган Симовић
Убијање Духа Србства траје већ читаво једно столеће.
Убијање Духа Србства није осмишљавано само на једноме месту, у једној држави, у једноме народу.
Убијање Духа Србства осмишљавано је упоредо на више места, у више држава, у више народа.
А зашто је убијање Духа Србства осмишљавано на више места, у више држава, у више народа?
Који је разлог те свестране и опште србомржње, да би се тако дуго и стрпљиво радило на убијању Духа Србства?
Одговорићу вам једноставно и сликовито, без околишења, и песнички.
Срби су бољи од свих тих народа који гаје у себи већ вековима болесну србомржњу!
Бољи су, и лепши, и паметнији, и духовнији!
Сви они народи који презиру и мрзе Србе, јесу за три копља испод Срба!
По свему, за три копља испод Срба.
Зато што су Срби древан народ, зато су Срби ведски народ, зато што су Срби ПраАријевци!
И, будући да су Срби то што рекох, да су изравни потомци звездане расе, расе која није настала на Земљи, да су ПраАријевци, сасвим је разумљиво да их мрзе сви они који су другога соја, другачијег светлосног записа.
ПраАријевци могу бити пријатељи само са ПраАријевцима.
Само Буда може да препозна Буду!
Тако каже један зен-будистички посвећеник.
Србина може да препозна само Србин.
А тај Србин које препознаје Србина јесте Рус.
А тај Србин који препознаје Србина, некада може бити и Пољак, Словак или Чех.
А тај Србин који препознаје Србина, увек мора имати србски светлосни запис, србски генетски и душевни и духовни код.
Све сам вам овде сликовито и песнички рекао, а ви сте то тако лепо, у трену, појмили и разумели.
Питате се, слутим питање, да ли ће успети да убију Дух Србства?
Дух Србства нико неће, и не може, убити!
Пре ће се они између се поубијати, него што ће убити Дух Србства.
Ово што рекох, и верујем и знам!
Књига Светозара Радишића: "Нестанак великог брата 2012"
СВЕТОЗАР Ђ. РАДИШИЋ
НЕСТАНАК ВЕЛИКОГ БРАТА
КЊИГА ПРОФЕСОРА ДР СВЕТОЗАРА РАДИШИЋА: „НЕСТАНАК ВЕЛИКОГ БРАТА 2012“...
Како до књиге: Књига ,,Нестанак великог брата 2012. “ може се набавити у књижари Медија центра ,,Одбрана” (Васина 22, Београд), или наручити путем телeфона: 062 448 965.
ПАН-ПЛАСТ
БЕОГРАД
Београд, 2007.
——————————————————–
УМ, КОЈИ ПОНЕКАД СМАТРА
ДА НЕ ПОСТОЈЕ ТАКВЕ СТВАРИ
КАО ШТО СУ ЧУДА,
САМ ПО СЕБИ ЈЕ ЧУДО.
Скот Пек
ОДЉУЂИВАЊЕ
Двадесет први век по свему мора бити чудесан. Пре само сто година нико није могао да замисли космичке платформе, клониране људе, киборге, невидљиву технологију, другу страну Месеца, креативну улогу Сунца, фреквенцију мисли… У двадесет другом веку, очекује се, човек ће крстарити свемирским бродовима Млечним путем, као што то сада чини луксузним бродовима Тихим океаном или медикаментима својим крвотоком. Тајне се све време сужавају и шире, с мером пале и с мером гасе.
У доба стварања немогућег, човек је схватио да је прихватањем институционалног надгледања изнедрио појаву која смртно угрожава његову судбину, односно његов унутрашњи мир, приватност, достојанство и сваковрсну слободу. При том је истина да је човек навикао да га неко надзире. Док је дете, над њим бдију родитељи, дадиље, васпитачи…, а понекад и друга деца. Касније о његовом понашању брину учитељи, наставници и професори. Када стаса за самосталан живот, прате га оштри погледи полицајаца, испитивачки погледи лекара, правника и шалтерских службеника, и ставља се под стални надзор претпостављених, контролора и „колега” из „унутрашње” безбедности.
Наведене врсте надгледања понашања људи природне су и чине део бриге о људима. Међутим, један од најважнијих проблема људског рода – морална декаденција квантитативне цивилизације – изазвала је драстично материјално раслојавање људи и потпуно другачије разлоге и услове за њихов надзор. Сада „велики брат” (група најимућнијих лица) одлучује о животу и смрти осталих људи. Брига о људима је ишчезла, а брига о иметку све више опседа људски род.
На размеђу информатичке и нанотехнолошке ере, средства за живот се убрзано преливају у касе, банке и фондове најимућније касте. То је условило да су новчана улагања превасходно усмерена у личне, уместо у друштвене пројекте, да судбина већини људи измиче из руку, смањује се број ангажованих у стварању нових вредности, онемогућено је људима да се правовремено спреме за старост… Пред будућношћу стрепе и млади и стари људи. Нове генерације имају све мање могућности да им нешто претекне и да нешто надграде до своје старости. У општој несташици, губе се основне људске вредности и врлине, а исконску љубав потискују душевни бол, стрепња, страх, завист, подозрење и мржња.
Али, ко је или шта је „велики брат”? Реч је о двоструком феномену. Он је физички систем који ће се у следећих десетак година, по свему судећи, потпуно персонализовати. Истовремено, то је владајући метафизички концепт.
У физичком облику, реч је о више од 3.000 најимућнијих људи света. То су масонеријом обухваћени мегакапиталисти.[1] Сва лица у чијој су одбрани и заштити обезличени гардисти, ојачани ОУН (Савет безбедности), НАТО-ом, ОЕБС-ом, ММФ-ом, Саветом Европе и Парламентом Европе…
Њихов систем подсећа на време Јосифа Висерјоновича Стаљина када је постојао само један прави Стаљин, а стаљинизам се састојао од безброј мањих Стаљина, различитих величина и вредности, на различитим нивоима. Зато сада сви они који имају телесну заштиту припадају систему „великог брата”. Они, кријући свој идентитет и негујући своју безличност, све надгледају. Док их све не купи најимућнији међу њима личиће на братство, а потом ће на економско-политичко-војној сцени остати у Библији предвиђени, осамљени, али свемоћни „Владар света”. Сада Дејвид Рокфелер само подсећа на њега. Већина особа које сачињавају вишедимензионог брата већ је, због зала почињених Србима и хришћанству, проклета у име господа Исуса Христа…[2]
С друге стране, „велики брат” је концепт размишљања који је прихватила већина људи. Свеприсутна свест „великог брата” је испољено зло у људима. Он је култура претходног и „новог доба” настала из односа према својини и потхрањена медијском манипулацијом, односно непромишљеним уверењем да је све што излази из магичних ТВ кутија – истина. Гоји (раја, народне масе, руља), [3] одљуђени ставовима сионских мудраца, плаћају цену свог настојања да прихвате и одобре похлепу имућних, у жељи да постану нечији пигмалион, попут њиховог узора – самољубивог Била Гејтса.
Александар Дугин је у предговору српском издању књиге Основи геополитике – Геополитичка будућност Русије издвојио из руље већи део српског народа: „Ви сте се с атлантизмом суочили кроз натовске бомбе. Одолели сте, нисте се предали. То је била сурова лекције из геополитике – разорени градови, унакажена поља, настрадали недужни људи – деца, девојке, старци… А ви сте – Господе Боже, већ по ко зна који пут – сачували част, нашу заједничку евроазијску част… Клањам се великом српском народу”.[4]
Све је мање из руље издвојених интелектуалаца а услови за самобитност, самосвест, информисање истинитим информацијама и самопоштовање убрзано ишчезавају. Осврћући се око себе, преостали интелектуалци се саблажњавају над догађајима којима нису дорасли, јер их не разумеју. У књизи The Twilight of the West записане су изјаве Ремзија Кларка, Бижит Бардо, Ноама Чомског, Михаила Горбачова, Питера Хендкеа, Игора Мандића, Никите Михалкова, Харолда Пинтера, Александра Зиновјева… Сви су запрепашћени количином зла усмереном ка Србији и Србима и немоћни да било шта учине да се то зло не обнавља.
Такав „велики брат” нуди свим грађанима света да стекну капитал и постану једнаки њему. Треба само да савладају грижу савести и да непрестано узимају све што могу од кога стигну. Његов концепт је копија Божије понуде свим људима да постану безгрешни попут Исуса Христа. Треба да живе што бестелесније и да непрестано дају. Прва понуда извитопереном људском роду изгледа веома природно и доступно, а друга личи на још једну „немогућу мисију”. А руља к’о руља – увек иде лакшим путем.
Свет је постао јединствен „мулти левел систем”, у којем сви напори појединаца све време јачају мегакапиталисте. Што време више протиче, имућни су имућнији, а сиротиња је сиромашнија.
Службеници „великог брата”, његови главни ослонци и освеживачи, припадају тзв средњем, чиновничком, техноменаџерском слоју људи. Они су уверени да ће кад-тад да му се придруже, иако знају да до огромног капитала није могуће стићи часно, чисте душе и чистих руку. За стварање нес(а)весних „гонича робова” и владање руљом најимућнији мегакапиталисти настоје да искористе обједињену планетарну религију, средства јавног информисања и нанотехнологију.[5] Да размишљање људи са „ситном душом” није засновано на тако мало знања, мегакапиталисти не би постојали, нити би имао ко да их (са)чува.
Када неко науми да саучествује у нестанку феномена „великог брата” и само помисли да је његово раскринкавање и разголићавање довољно за урушавање концепта, онда постаје блиска одавно присутна мисао да је реч о још једном рашомону. То је као када психа жели да се самоконтролише, свест покушава да се освести,[6] ум настоји да схвати себе а душа треба да се самостално продухови. Зар је могуће очекивати да ће се метафизички облик „великог брата” одрећи себе?
Планетарни је проблем то што су најмоћнији људи одлучили да не информишу оне друге и што им је циљ да већ избезумљено јавно мњење буде тестаста маса за свевремено и сваковрсно обликовање. Међутим, уколико у томе не остваре успех, постоји могућност да се пред њима кад-тад појави разуларена руља, коју треба контролисати, изоловати, неутралисати, или, пак, елиминисати.
Тешко је оспорити да је у људском роду, почетком 21. века, између оних који владају и оних који припадају руљи, успостављен однос који је веома сличан претпостављеном односу између Нефила и људи.[7] Стога се очекује да ће „владари из сенке” искористити прву прилику за увођење ванредног стања, ради потпуније контроле сиротиње. Тада ће заувек ускратити тзв. обичним људима право на достојанство и слободу. Уосталом, у историји људског рода није постојала боља прилика да се овлада целом планетом.
У време када је јасно да би сви умови света требало да се позабаве проблемом опстанка људског рода, а и саме планете, (за)купљене медијске куће, у којима већином влада новинарски полусвет, предвођен fax-идиотима[8] (којима је важан само новац), убрзано избезумљују, иначе неинформисане, грађане. Чине то увођењем обездушених програма, филмовима и емисијама за величање свега што је настрано и за продају. Врхунац је пренос ратова уживо.[9]
Уместо да људи све већу ризницу усвојених знања искористе за своје материјално и душевно усавршавање, људска цивилизација је све угроженија, што после 20 векова култивисања заиста делује чудно, мистериозно и бесмислено. Научни и школски програми за просвећивање људи полако постају реткост, иако би човек, да би изменио садашњи начин размишљања, морао да се освести и духовно прогледа. Тада би могао да усмери енергију ка хуманијим решењима и улагањима, у истраживања која ће омогућити бољи живот будућих генерација.
Школовани медијатори не нуде решења виталних проблема и не уче како да се људи односе према стварности. Толико мало људи сазнају о својој души, да постаје беспредметан сваки разговор о сврси живота. Непристојно је да људи уопште разговарају када располажу потпуно различитим информацијама из недодирљивих области. Размена информација је немогућа за кратко време, а наметање свог знања неуљудно и бесмислено. Зато људи у кратким сусретима, уколико су из различитих бранши, воде празне разговоре, препуне бесмислених фраза.
У електронским медијима доминирају емисије за одмор, забаву и разбибригу, а напоредо са њима, у тзв. информативним блоковима, глобалисти уништавају језике, културе, традиције и тековине. Резултат је изопачени свет изопачених. Као да се неко поиграва судбинама нормалних људи.
Зато није чудно што се за вође све чешће кандидују зависници од дроге, настрани људи и они с говорним и другим телесним и менталним манама. Професори остају за катедрама, а њихови недовршени студенти покушавају да постану председници држава. Младићи и девојке саветују с ТВ екрана старије генерације и чекају да им се у партијама и скупштинским клупама придруже нови дипломци мегакапиталистичких школа. Полако али сигурно, грађани постају руља потпуно незаинтересована за сопствену будућност.
Угрожени су људи, животиње, биљке, минерали, вода, ваздух… Све их је угрозио поредак похлепних мегакапиталиста. Из дана у дан све је мање слободе. Свуда ничу зидови, ограде, преграде, рампе, паравани… Преграђују се и морске обале. Све више је уторених и ухапшених људи и животиња. Слободни се зову луталице… Већ следећег дана зло је савршеније, и све је дебљи талог у прљавим људским душама произишао из незнања, зависти и мржње. Упорно га негују они који су опљачкали и обездушили људски род. Моћ најимућнијих људи толико је заслепила и престрашила раслабљене људе да су спремни на самоуништење бежећи од сваке врсте самопоштовања. Продају се фреквенције и информације, паркинг простори који су својина оних којима се продају, продају се љубав, истина, част, образ, вода, ваздух, земља… Све! Летке и рекламе као да више не гурају насилно у руке и срце, него право у душу.
Без понављања марксистичких парола о уједињењу пролетера, и без потребе да се било ко организује, чини се да се сваком човеку исплати да остатак живота утроши на потеру за благом мегакапиталиста, не бирајући начине и средства за уништење њиховог концепта. Њихово физичко и метафизичко нестајање једина је шанса за будућност човечанства. Нестанком њиховог монопола и хегемоније отвориће се врата за излазак из материјалног ропства и улазак у еру вечне свемоћи ума.
Ускоро почиње нестајање „великог брата”. У овој књизи, у којој ће многи учени ауди тражити благу иронију и неће је наћи, јер је иронија у свему, објашњени су разлози за његово нестајање. Зато прво треба ослободити мисли и бити изнад греха и смрти ради живота и будућности.
Емотивнијим и ратоборнијим људима се чини да је једини спас ликвидација најимућнијих пре него што један од њих постане антихрист – цар планете. Они верују да ни тада неће бити касно, и да његов убица неће починити грех. Наравно, ништа се не би постигло физичком ликвидацијом најимућнијих људи планете. Она, уосталом, изгледа немогућа, будући да их чувају и бране сви војници и полицајци света и схватање свих оних људи који су у заблуди да је глобализација хуман процес. Оплакала би их цела планета, у добро режираном театралном опроштају, и заменио следећи слој моћника с још нехуманијим системом – и тако унедоглед.
Разборитији људи схватају да треба уништити концепт према којем су људи постали обезбожена, обездушена, обесправљена и опљачкана руља. Да би мегакапитал нестао треба савладати зло у себи, што захтева и коначни обрачун с капитал-односима, који су довели до настанка гордих и умишљених владара и до последичног стварања убогих људи. Тај концепт је у свести већине људи. Заснива се на прихватању свеприсутне похлепе.
Један од основних разлога за писање о „владарима света” јесте српска судбина у планетарним оквирима. Делићи распарчане истине указују да је могуће да су Срби били један од најраспрострањенијих родова, раширени од Индијског полуострва, преко Русије, Скандинавије и Прибалтика, до британских острва. Најочевиднији и најсвежији пример за то су Лужички Срби и нестанак Срба са подручја Сент Андреје, из Равних Котара и Жумберка код Загреба. Брисање историје под Римском куријом, а затим и ватиканском, нордијском и германском школом, учинило је да људи Запада искрено замрзе Србе и почине бездушни геноцид над њима.
Историчар Милош С. Милојевић је својевремено написао, а Олга Луковић-Пјановић је на то подсетила, у књизи Срби… народ најстарији, ради поуке и завештања младима: „Запад ствара неку врсту конвенције, по којој пресеца и онемогућава, на пример, паралелно изучавање српског и грчког језика, а то би биле сасвим извесно студије, које би откриле – ствари нечувене… Германска школа и западна наука су збрисале са земаљског тла (по Херодоту) најмногобројнији народ после Хиндуса – Трачане! Зар су малобројни и нешто бројнији Римљани преживели и надживели све инвазије и одржали се до нашег времена, а стари Трачани (како су их Грци називали) су, тек тако, збрисани са земаљског тла? Па је збрисан и други народ древног порекла – Трибали, односно Србљи… И то се догодило зато, што је неко на Западу тако одлучио, да би се – по његовој науци – Словени уопште појавили тек на нашем континенту, као придошлице, које се уопште не узимају у обзир приликом решавања многих важних лингвистичко-историјских европских проблема”.[10]
Непрестано убијање Срба и Руса (Словена) у свим временима, а посебно Срба од 1054, преко 1332, 1834, 1914, 1944, 1995. и 1999. године, настављено на Косову и Метохији, највише говори о тзв. владању из сенке. Колико је то владање погубно показује свакидашњица, у којој Срби нису схватили да су Србе убијали плански и заверенички. А још мање да су их уништавали „српски идоли”, попут Винстона Черчила, Јосифа Висерјоновича Стаљина и Јосипа Броза Тита.[11] Њихове фотографије украшавале су српске зидове и биле разлог за међусрпске сукобе и размирице.
У време када заплашене, продане душе поново иду у загрљај душманима, и када је јасно да ће тај загрљај омогућити убрзано и подмуклије нестајање Срба, све је ближа идеја да се покуша нешто попут штрајка глађу – да се озбиљно размотри, резигнирано и беспомоћно – издвајање из Европе. При том, од Европске уније и Ватикана треба захтевати јавно извињење за све покоље над Србима, да се искрено покају, да отворе архиве о фалсификовању и брисању историје и пруже доказе и гаранције да ће уласком Србије у њихову заједницу престати погром над Србима и учење деце на дојкама англосаксонских мајки и касније у школским системима да су Срби дводимензионална бића.[12]
Треба инсистирати на томе да претходно докажу своју искреност и вољу да сарађују са Србима, да сарадња не буде испуњавање пуких жеља посрамљених, понижених, раслабљених и недораслих, а непоправљиво „крвожедних” Срба. То би могли да докажу одустајањем од провоцирања и уцена. Такав предлог, уколико би добио приступ јавности, био би прави тест и јавни показатељ будућих намера „владара из сенке”.
Увек је могуће ући у раље немани – за то никад није касно, а српски политичари, још увек наивни, упорно срљају ка раљама. Уосталом, не постоји партнерство без равноправности.
Наравно, људске мисли ће, као увек до сада, одлучити о промени свести и спровести је у дело. Они који први схвате моћ мисли и њихову природну везу с „Пољем нулте тачке”, о којем је писала Лин Мектегерт,[13] односно с јединственим пољем интелигенције природе, имају шансу да победе скоро свемоћног „великог брата”, и/или да га усмере ка неизбежном расплињавању.
Будући да већина људи „нема времена да има времена”, и да је део машинерије магната[14] која просто не дозвољава да се мисли, драгоцене су свака отворена душа и свака чиста мисао. Сасвим је извесно да ће пресудну битку за слободу мисли добити мало људи, које остали неће разумети. Њихова мисија биће прикривена и срачуната на чудо, до савршенства. Уосталом, мистици су столећима говорили кроз парадоксе. Сада, у 21. веку, све чешће се намеће питање: „Је ли могуће да смо сведоци сусретања науке и религије? Када смо у стању да кажемо да је ‘човек истовремено и смртан и вечан’ и ‘светлост је и талас и честица у исто време’, онда смо почели да говоримо истим језиком”.[15]
Наравно, свеједно је да ли су мистици у праву и колико ће решење бити необично. Оно се, у сваком случају, налази између два пола, између две наизглед супротности – физике и метафизике, односно науке и религије. При том постоји свест да су места за тзв. лажне пророке упражњена у мистеријама напуњеним главама и да је сврставање међу њих и у неуму последње што би човек себи пожелео. Јасно је да ће један број људи остатак живота провести у грчу и вечној зебњи да се сваки оптимизам може расплинити у океану апсолутног зла.
У овој књизи спојени су физика и метафизика: њихов саживот је ионако у нераскидивом загрљају.[16] Овде су спојени геополитика и војне стратегије са космологијом и веровањем. Некоме ће спој деловати грубо, недовољно прожето, али је то учињено због ауторових потиснутих недоумица и ради сликовитости. Иако су јин и јанг једно, ипак су обојени различитим бојама.
Од душевних поробљивача, који су људском роду, ради свог профита, одузели дневну светлост и слободу кретања искоришћавањем целокупне обданице, најмање што треба отети јесу рађање сунца (зора), јутарњи мирис и пуцкетање траве, први цвркути птица и јутарња роса. Службеници „великог брата” знају само да врисну када виде да је већ време за устајање, гутају „брзу храну”, утрчавају у метрое и аутомобиле и потом, налицкани и миришљави, стају мирно пред више рангираниг службеником истог система.
Да би се разумео необичан приступ проблему у којем „велики брат” волшебно нестаје у истини, треба се само подсетити да је Ангелина Махаловска у десетогодишњем истраживању доказала да крст и молитва „Оче наш” преображавају структуру воде, повећавајући њену оптичку густину. Учинила је то, с тимом научника, у лабораторији медицинско-биолошких технологија Научно-истраживачког института за индустријску и морску медицину. Показало се да је вода ритуално прочишћавана. Количина штетних бактерија смањивана је за седам, 10, 100, па чак и више од 1.000 пута. Чини се да вода разликује смисао над њом изговорених речи и да памти и чува тај утицај. У Петербургу, где раде Ангелина и њене колеге, схватили су о чему је говорио Никола Тесла када је помињао 21. век и спој метафизике с класичном науком.
Иако није циљ да се предвиђање о нестајању зла безусловно и непогрешиво оствари, остаје вера да ће човек од два пута у будућност, присиљен страхом од Армагедона, коначно изабрати – вечни мир. По свему судећи, при крају смо „библијске приче”. Уместо чекања богова, све свеснији, учинићемо корак ка њима.
АУТОР
АКО ОВАЈ СВЕТ НИЈЕ ОНО ШТО ИЗГЛЕДА ДА ЈЕСТЕ, МОЖДА НИ МИ НИСМО ТАКО СИЋУШНИ И БЕЗНАЧАЈНИ КАО ШТО НАМ СЕ ЧИНИ ДА ЈЕСМО.
Ричард Бах Наставите читање
Драган Симовић – Велико се зло са Запада ваља!
Велико се зло са Запада ваља!
Драган Симовић
СРБСКИ ЖУРНАЛ 