24 јул 2012, СРБски ФБРрепортер

Пише: Миодраг Новаковић

МОСКОВСКА НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА- ЗАШТО НЕ ТРЕБА ВЕРОВАТИ ХАГУ…

У Москви је 22 и 23 априла 2009  одржана научна расправа у организацији Руске Академије Наука- Института за Словенске студије, под називом: „Деловање Хашког трибунала (ICTY) за бившу Југославију- његови резултати, сфера и ефикасност деловања“.  На тој конференцији је  учествовао и „Сребренички Историјски пројекат“- невладина организација из Холандије…

На конференцији је учествовало више од 30 научника (историчара, правника, форензичких специјалиста, демографа и других стручњака) из Русије, Америке, Србије, Републике Српске, Бугарске, Велике Британије и Холандије.  Они су урадили детаљну и стручну анализу рада Хашког трибунала, која је указала на пристраност и необјективност трибунала (посебно са аспектом на „Сребреницу“)-  и дошли до следећих налаза:

–          У раду трибунала је дошло до грубих кршења легалних (правних) принципа међународног закондавства

–          Процедура у односу на окривљене (готово ексклузивно Србе) је грубо кршена

–          Грубе повреде поступка током саслушања и давања исказа сведока и експерата

–          Масовно коришћење „лажних сведока“ у процесу против Срба

–          Злоупотреба и мисрепрезентација судских списа и доказних материјала

–          Злоупотреба и „фалсификовање“ термина „геноцида“

–          Игнорисање шиптарског тероризма на Косову и Метохији

–          „Пропуст“ да се пред Трибунал , или друге надлежне судове, изведу терористи из редова „муџахединске паравојске“ и њихови спонзори (Босна и Херцеговина)

–          Одбијање спровођења истраге, и заташкавање ратних и хуманитарних злочина НАТО алијансе током илегалног рата против Југославије, 1999

Најгрубље повреде судског поступка и легалних принципа су почињене у процесу против Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. У ствари сам трибунал је у тим конкретним случајевима деловао више као „продужена рука“ НАТО агресије против Србије, него непристрасна међународна правна институција!?

У оба горња случаја (Милошевић, Шешељ) трибунал  је прво илегално ухапсио „окривљене“, практично без икаквих чврстих доказа и правне основе- да би потом кренуо у „сакупљање“ и фабриковање доказа против њих. Током ове конференције у Москви, посебно је изражено мишљење, да је поступак против др Шешеља злоупотребљен са аспекта његових отворено „про-руских“ ставова- да би се евентуално претворио у „прикривени поступак против  Русије“!?

Сама статистика Хашког трибунала, је била сведочанство дискриминације Срба и злоупотребе трибунала у политичке и друге сврхе (Србима је „одрезано“ 904 године робије((до почетка 2009))- Хрватима 171- Муслиманима 39- Шиптарима 19!?).

Ова научна конференција је указала на неке непобитне чињенице везано за наводни „геноцид“  над муслиманима у Сребреници- демографске анализе, форензички докази и други „егзактни“ налази до којих су дошли учесници конференције, су се знатно разликовали од оних „презентованих“ у Хашком трибуналу!? Трибунал је потпуно игнорисао тада презентоване доказе о припреми „пада Сребренице“  у режији муслиманских власти и неких водећих Западних земаља (темпирано повлачење 28 муслиманске дивизије, уочи „пада“ Сребренце?)…

Конференција је посебно указала да су у процесу формирања и рада Хашког трибунала, практично поништени или грубо кршени сви легални принципи (међународног законодавства):

1. Трибунал је формиран у супротности са легалним принципима- конференција је извела снажне аргументе да је Хашки трибунал формиран супротно нормама међународног права и са неприкривеном политичком („победничком“) агендом…
2. У конкретним случајевима судског поступка против Крстића, Галића, Шешеља, Милошевића , и других Српских сужњева, је доказано да су поступак и сабсеквентне судске одлуке, били груба повреда међународног права и отворена дискриминација једне етничке групе (српске). За међународне стручњаке је посебно било узнемиравајуће то што су током тих поступака масовно коришћени лажни сведоци и фабриковани докази- и због тога су отворено изнели мишљење да је Хашки трибунал „де-факто“  сам себе дискредитовао као „међународну правну институцију“…
3. Дошло је до грубих и очигледних повреда међународног права- стварањем опасних преседана који ће у будућности  практично „онемогућити“ стварање сличних „независних међународних институција“ (креирањем „атмосфере линча“ према одређеним етничким и другим групама)!?
4. 4.       У светлу свега овог, конференција је дошла до закључка да Хашки трибунал „не заслужује више да постоји“ и да би га требало под хитно затворити, и спровести озбиљну истрагу о његовом раду! Овакав закључак, међународни експерти, учесници  ове научне конференције у Москви, су поткрепили  не само доказима да је у случају Хашког трибунала кршено међународно право, већ и властити статут и процедуре (трибунала), и у том смислу су се позвали на правни принцип „Rebus Sic Stantibus”, који „захтева“ хитну аболицију овог илегалног трибунала (Rebus sic stantibus (промењене околности) је могућност да једна уговорна страна тражи промену своје престације (давања, чињења, нечињења) и то услед наступања околности које угрожавају првобитну вољу уговорних страна, а нису се могле предвидети. Све у циљу да би се постигла еквиваленција узајамних давања. Коси се са начелом pacta sunt servanda – Извор: Википедија).

Конференција је посебно захтевала хитну истрагу због пропуста да се процесурирају ратни и злочини против хуманости такозване „Ослободилачке војске Косова“- где је доказано да ј Хашко тужилаштво намерно игнорисало и практично заташкавало злочине шиптарских „званичника“.

Такође је захтевана посебна истрага злоупотребе судског процеса и „фалсиковања“ доказа и сведока у случајевима Шешеља, Крстића, Галића, Крајишника, Милошевића и Мартића…

Захтевана је и појединачна одговорност судија, тужилаца и другог особља Хашког трибунала за „пропусте“ у раду трибунала!?

Посебно је захтевана ревизија такозваног „Сребреничког геноцида“ над муслиманским цивилима и борцима- у светлу доказа који су недавно откривени (2009). Овде је посебно наглашен опасан преседан у процесу против генерала Р. Крстића, када је трибунал уврстио у оптужнцу произвољни термин наводног „геноцида“ против сребреничких муслимана 1995, који је био потпуно правно и историјски неутемељен, односно без икакве „фактичке“ подлоге у форензичким и другим доказима. Овај преседан, према учесницима конференције је посебно „опасан“ јер је послужио као изговор трибуналу да 2007, и званично прогласи Србију „одговорном“ у контексту „Конвенције о геноциду“ из 1948!? Касније, у наставку овог текста ћемо доказати какву „прљаву“ улогу у свему томе је одиграо, сада већ бивши, Српски председник Борис Тадић, и његов про-западни поданички режим….

У закључку ове конференције је захтевана ревизија судских процеса, посебно са аспектом на „енормусно“ високе казне, против Српских хашких сужњева- и као контраст, „енормусно“ ниских казни, или ослобађајућих пресуда, када су у питању били хрвати, муслимани, или шиптари!?

Посебна истрага је захтевана у случајевима ратних злочина, и повреда хуманитарног и ратног права у периоду 1991-1999, са нагласком на „нападе“ на ЈНА колону у Добровољачкој, експлозије (сарајевске бомбашке нападе) у улици Васе Мишкина, и на пијаци Маркале, и другим „нерасветљеним“ случајевима…

КАКО ЈЕ БОРИС ТАДИЋ САБОТИРАО „ВЛАСТИТУ“ НАЦИЈУ

2010, угледни амерички аутор Џорџ Памфри је објавио анализу под насловом: „Сребренички масакр: Анализа и историја једне легенде“. Овај рад је веома значајан са аспекта политизације термина „геноцид“, и посебно као једна од наснажнијих (страних) и најаргументованијих оптужби против тадашњег Српског председника Бориса Тадића, и других режимских званичника- за дела издаје и жртвовања властитих националних интереса….

Већина нас се сећа, како је Тадићев режим у то време, подметнуо Српској скупштини „кукавичје јаје“ у виду наводног „Сребреничкког геноцида“- захтевајући од Народне скупштине да практично прихвати „кривицу“ за наводни геноцид- изгласавањем издајничке резолуције, која ће касније послужити за масовну просекуцију Српскх родољуба и националних хероја…  Наравно, Борис Тадић је све то урадио по налогу својих „бриселско-вашингтонских газда“!

Посебно је поражавајуће, да су Борис Тадић и Српски парламент игнорисали апел(петицију), водећих страних интелектуалаца и угледних личности, углавном из Западних земаља- који су захтевали од парламента да не гласа за такву резолуцију, чак ни у „ублаженом облику“, где је термин „геноцид“, замењен термином „злочин“. Они су тада упозоравали да је резолуција и у тако „ублаженом облику“ прихватање колективне кривице целе Српске нације- наглашавајући чињеницу да Србија као држава није имала никаквог удела у тим догађајима, и да Српски парламент нема право да „проглашава кривицу“ босанских Срба- као ни да прихвата „колективну кривицу“ властите нације. Ти стручњаци су такође нагласили  да је неразумно прихватати кривицу за „нешто“, што још није добило ни коначан судски епилог  у самом Хашком трибуналу!? Тим пре што теорија наводног „геноцида“ у Сребреници-  до сада није била поткрепљена никаквим научним фактима (овде можете преузети оригинални садржај те петиције: http://inicijativagis.wordpress.com/?s=appel )…

Господин Памфри посебно наглашава „контраверзну“ улогу Расима Љајића, тадашњег Министра у Тадићевој влади и председника Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом- који се отворено залагао (и вршио притисак на парламент) да се усвоји резолуција о Сребреници. Цитирамо његове речи: „…важно је да усвоји резолуција о Сребреници, пре свега из моралних и политичких  разлога!“ Управо у овом цитату, нам сам министар Љајић открива праве мотиве усвајања резолуције-  „…ПОЛИТИЧКИХ РАЗЛОГА!“ Дакле овај издајнички поступак председника Тадића, тадашње Српске владе и Српског парламента, је био пре свега руковођен политичким мотивима- а не интересима правде и истине, о томе шта се у ствари догодило у Сребреници!?

Џорџ Памфри је упозорио да је усвајање такве резолуције од стране Српског парламента (по „наговору“ Бориса Тадића) произвело, не само негативне ефекте по Српску нацију- већ и да је  произведен један опасан историјски преседан…

За њега је непојмљиво „наше“ колективно прихватање кривице за „злочин“ који није поткрепљен веродостојним форензичким и другим материјалним доказима, сводећи  се искључиво  на „ауто-инкриминацију“ Српског парламента базирану на (наметнутој) ПРЕТПОСТАВЦИ  да се „нешто“ догодило. Како видимо ових дана, све те „сребреничке претпоставке“  и фантомске оптужбе, полако једна за другом падају у воду!

Ево цитата једног дела тог „апила“, који најбоље илуструје  „информисаност упућене западне јавности“ у Сребренички случај: „Егзекуција муслиманских ратних заробљеника у јулу 1995 од стране босанских Српских снага, које су заузеле Сребреницу, представља ратни злочин, али не на оној скали ( и не у форми наводног „геноцида“) како се то званично презентује светској јавности. Обавештени људи на Западу добро знају да Срби у Сребреници нису ликвидирали већи број муслимана (и та цифра данас, под светлом нових доказа пада у воду)- од броја Српских цивила, које су муслимани ликвидирали у претходне три године (92-95, у залеђу Сребренице)!“

Овај цитат је важан, јер показује да водећи независни Западни интелектуалци, упркос бесомучној медијској Западној пропаганди и пласирања мита о „сребреничком геноциду“, једноставно нису „купили“ ту причу…

КАКО ЈЕ ХАШКИ ТРИБУНАЛ ДИСКРЕДИТОВАО САМ СЕБЕ…

Овај докуменет аргументовано руши мит о наводном „геноциду“ у Сребреници, наводећи шест кључних аргумената против такве теорије:

1. 1.       Сами, и веома веродостојни муслимански извори оспоравају ту теорију. Индикативно је сведочење Хакије Мехољића, бившег председника муслиманске Социјал-демократске партије у Сребреници, и бившег сребреничког шефа полиције- који веома убедљиво сведочи о свесном жртвовању Сребренице од стране Алије Изетбеговића, а по „налогу“ тадашњег америчког председника Била Клинтона- „Да знаш, мени (Алији Изетбеговићу) је Бил Клинтон обећао (у априлу 1993) да ако се деси да четници уђу Сребреницу и том приликом „ликвидирају“ бар 5 хиљада муслимана, Америка ће ући у рат на нашој страни“…

Овај детаљ указује на то да је наводни Сребренички масакр, пажљиво планиран од стране босанско-муслиманског руководства и америчке владе, скоро две године пре пада Сребренице!?

1. Наводни „Сребренички геноцид“ се одиграо „симултано“ са стварним геноцидом који су „неоусташке“ хрватске трупе починиле почетком августа 1995 у Крајини, током „операције Олуја“. Тада је спроведено највеће етничко чишћење (Срба) у Европи, после Другог светског рата, у режији „неоусташке“ хрватске власти и уз активну воно-обавештајну подршку од стране САД. Управо да би прикрили своју улогу у тој геноцидној операцији „неоусташких“ хрватских власти, САД су у УН посредовањем ноторног „србомрзца“ амбасадорке  Мадлен Олбрајт, користећи се монтираним „ваздушним“ фото снимцима наводног „геноцида“ у Сребреници над муслиманима од стране босанских Срба- уместо стављања на дневни ред стварног хрватског геноцида над крајишким Србима, наметнули агенду лажног „сребреничког геноцида“- спроводећи на тај начин својеврсну „политичку диверзију“!

Ево шта је тада тим поводом написао престижни „Њујорк Тајмс“: „Презентација (Сребренице) госпође Олбрајт се дешава и у време када хиљаде Српских цивила напуштају своје куће пред терором хрватских снага, које то чине уз отворену америчку подршку…“

Свесна, да је „Сребреница“ једна обична фабрикација, Олбрајтова је током говора у УН изјавила (она је већ тада припремала светску јавност на чињеницу да се наводни Српски „геноцид“ у Сребреници никада неће материјализовати):  „Ми ћемо посматрати Србе, да би их спречли да униште доказе о ономе што чине?“ Наравно, ни до данашњег дана, уз сво то „посматрање“ нису успели да произведу доказе који би поткрепили ту  њихову „теорију геноцида“!

1. Оно што је мало познато нашој јавности, јесте неколико добро документованих случајева фабриковања, или прикривања доказа везаних за наводни „сребренички геноцид“, од стране неких водећих Западних медија и новинара…

У време хрватске „неоусташке“ операције „Олуја“, новинар „Хришћанског научног монитора“, Дејвид Род, који је у то време био лоциран у Загребу, написао је „фиктиван“ извештај из Сребренице, наводно документујући Српске злочине, иако није био ни присутан у време извршења тих наводних злочина у Сребреници (сво време је провео у Загребу,  у удобној хотелској соби). Род је тврдио да је био присутан масовним егзекуцијама, заседама, да је видео силне лешеве. Овде је био само један „мали проблем“- да би илустровао своје „доказе“ господин Род се користио архивским снимцима, догађаја и ратних злочина,који нису имали везе са Сребреницом. Он, као искусан новинар, није успео да обезбеди никакав фото, тонски, или видео запис наводних масакра у Сребреници- чак ни поуздане сведоке!? Ипак то све није сметало водећим Западним медијима да пренесу ту његову „причу“! И тако је кренуо још један, у низу других, процеса демонизације Срба… Оно што је иронично у целој овој причи, за овај новинарски плагијат на тему „Сребренице“, Дејвид Род је чак добио и „Пулицерову награду“- Два месеца након наводног масакра, он је ипак отишао у Сребреницу, где је ухваћен од стране припадника ВРС, приликом покушаја „шпијунирања“ у корист муслимана,  и протеран из те области…

Оно што се такође скрива од Западне и светске јавности, јесте чињеница да је након објављивања сателитиских фото снимака наводних масовних гробница муслимана, које је Мадлен Олбрајт презентовала у УН- једна велика група водећих Западних новинара из ЦБС, ББЦ и ЦНН, и других агенција, њих 24 укупно, кренула у потрагу за „масовним гробницама“, пратећи координате из извештаја Олбрајтове.  Резултат њихове претраге је био негативан, односно нису успели да пронађу ниједну „масовну гробницу“ упркос „сателитским снимцима“ и прецизним координатама.  Наравно, већ претпостављате да са таквим налазима нису никада изашли у јавност. Једноставно, све је заташкано- толико о „објективности“ водећих западних медија…

1. Два месеца након пада Сребренице, 13 септембра 1995, међународни Црвени Крст (Анђело Гнедингер) је водио „независну истрагу“ на локацији Сребренице, и том приликом ВРС му је омогућила приступ 200 заробљених муслимана- истовремено је од муслиманских босанских власти добио „потврду“ да је у Сребреници нестало око 5.000 муслимана, за које му је речено да је један део нашао уточиште у централној Босни.

Оно што је проблематично око овог извештаја Црвеног Крста, јесте чињеница да (према писању „Њујорк Тајмса“- 15 септембар 1995)- Црвени Крст напрасно мења „причу“ и практично утростручава цифру несталих или убијених муслимана, овај пут тврдећи да је нестало око 10.000, да за 5.000 имају „доказе“ да су „просто нестали“, и да се Срби „заробили“ 3.000 мушкараца!?  Поред очигледне „игре бројевима“(користе се искључиво заокружене цифре у хиљадама- што је озбиљна индикација фалсификата)- овде пада у очи да је за свега два дана број несталих муслимана у главама званичника Црвеног Крста напрасно дуплиран!?

Дакле поред Западних медија, очигледно да су и неке међународне, наводно неутралне, организације, фалсификовале своје извештаје.

Када смо већ код медија, ево шта је „Њујорк Тајмс“ извештавао непосредно по паду Сребренице, у свом чланку од 18 јула 1995: „…нешто између 3 до 4 хиљаде босанским муслимана-мушкараца, које су УН званичници водили као нестале, су у ствари успели да се пробију на територију под контролом босанске владе.“

Такође лондонски „Тајмс“ је 2 августа 1995 известио: „…хиљаде несталих босанских муслиманских војника из Сребренице, за које се тврдило да су жртве наводног стрељања од стране Срба, сада су безбедни у североисточној области Тузле. И Црвени Крст из Женеве је прву пут објавио јуче, да је из својих извора у Босни да су око 2.000 припадника трупа босанске владе сада у зони северно од Тузле.Они су напустили Сребреницу,не обавештавајући о томе, чак ни своје најближе- додао је представник Црвеног Крста, наглашавајући- да они то нису могли да верификују, јер босанске власти нису дозволиле Црвеном Крсту приступ избеглим  сребреничким војницима у рејонуТузле.“

Из свега овог наведеног у овом пасусу, очигледно је да су не само неки водећи Западни медији, него и наводно неутралне међународне организације, учествовале у фабрикације наводних доказа и наводно несталих муслимана, наводног „сребреничког геноцида“!?

1. Хашки трибунал је одмах по паду Сребренице уврстио у свој „антисрпски репертоар“ и нове фантомске оптужбе за злочине против хуманости и наводног „геноцида“-  да би одмах потом и подигао нове оптужнице  против ратног руководства босанских Срба, који су тренутно илегално утамничени у затворској јединици „Шевенген“ при трибуналу. Индикативно је да су те оптужбе подигнуте на основу медијских извештаја и пропагандних политичких говора Западних представника, пре свега у Савету Безбедности УН- а не на основу веродостојних форензичких и других фактичких доказа (јер такви очигледно и не постоје)!?

Једна од кључних „фабрикација“ наводних Српских злочина у Сребреници је дошла у виду „крунског сведока“ Драгана Ердемовића, припадника фантомске јединице „Шкорпиони“(о којима се све зна, осим ко им је „газда“), хрвата коме је „запала“ част да докаже српске „злочине“.

Сам процес како је Ердемовић  врбован за Хаг је у најмању руку чудан, као и све околности које су пратиле суђења у којима је учествовао овај хашки „крунски сведок“, и по властитом „признању“ масовни убица муслимана за „рачун Срба“- и на крају оно што је најчудније, њему и осталим припадницима Шкорпиона, Хаг је волшебно и великодушно опростио сва почињена злодела. Касније ћемо и видети зашто…

Ових дана(месеци) на случај „Шкорпиона“ је бачено ново светло, у виду сведочења француског обавештајца, мајора Н. Н.- пребега, који је недавно добио политички азил у Белорусији, у замену за кофер пун тајних докумената- између осталих и  оних који доказују да су иза наводног масакра муслимана у Сребреници стајале Западне службе!? Оно што нас овде интересује, то је чињеница коју је документовао овај француски мајор, да је иза Шкорпиона (којима је припадао и Ердемовић) стајала француска обавештајна служба ДРМ.

Ердемовић је један од ретких ратних злочинаца, који је својеручно ликвидирао више стотина муслимана (према властитом сведочењу) да је затражио уточиште у Хашком трибуналу, који управо гони „такве као што је он“? И, оно што је чудније- за тако монструозне злочине, Хашки трибунал га је практично „унапред помиловао“- очигледно да би „купио“ његово сведочење, противи свих оних Срба, за које има „зафале“ докази!? Опет у хашкој инструментализацији Ердемовића кључју улогу су играли неки Западни медији. Прво га је „преузео“ амерички АБЦ, да би потом „предали“ Ле Фигару, који је лансирао причу о злочинима наводно Српских „Шкорпиона“ (за које се касније установило, да уопште нису Српски, штавише већина припадника нису чак ни „технички“ Срби!? Ердемовић, који је лажно сведочио у Хагу против више Српских заточеника,  и кога је веома ефикасно демаскирао бивши(и покојни) председник Милошевић- је за властите злочине формално осуђен на 10 година, да би му се волшебно та казна смањила на пар година (практично период његовог сведочења у Хагу), да би данас уживао слободу и пуну заштиту (уз материјалну „бригу“) у једној од  северно-европских земаља…

Опште је позната чињеница да је Ердемовићево сведочанство раскринкано не само од стране Милошевића, али и осталих оптуженика (или њихових адвоката), већ пре  сведа од њега самог. Наиме, његово сведочанство о броју убијених и временском оквиру у коме се то десило, може да уђе у анале научне фантастике. Он је наиме устврдио да је његова група од десетак плаћеника, за 5 сати стрељала 1.200 муслимана на фарми Брањево, у групама од 10(120 група?), које су до стратишта (од аутобуса) корачале пар стотина метара(у једном правцу). По тој „рачуници“ за једну групу заробљеника је било „довољно“ 2,5 минута да буде спроведена стратиште и погубљена- што је и теоретски немогуће. Наравно Хашки трибунал је игнорисао ову нелогичност. И не само то, Хашки трибунал је прихватио његову тврдњу да је на фарми Брањево стрељано 1.200 муслимана, иако је ексхумација на тој локацији открила само 153 тела (од којих вероватно нису сви ни муслимани)!? Из свега овог је очигледно да је Ердемовић из своје улоге плаћеника Шкорпиона, сасвим „елегантно“ прешао у улогу „плаћеника“ Хашког трибунала…

Ипак највећи доказ пристраности и корупције која влада у Хашком трибуналу, јесте чињеница да унаточ овако „бомбастом“ признању и „доказима“ од стране Ердемовића о злочинима наводне српске паравојне формације „Шкорпиони“- Хашко тужилаштво (и трибунал) одбило да подигне оптужницу против других припадника те формације- иако је (бар по њиховим стандардима) Ердемовић предочио обилне доказе о њиховим злочинима… Шта то (и кога) прикрива  „непристрасни“ Хашки трибунал?

Командант Шкорпиона који је руководио наводним егзекуцијама муслимана Милорад Пелемиш је и даље на слободи, кажу у Београду.

Можда најбоља илустрација зашто се „ратним злочинцима“ из формације Шкорпиони дозвољава да живе некажењно на слободи, јесте случај Марка Бошкића, бившех „Шкорпиона“, који живи у Америци као имигрант, где је недавно хапшен због „лагања имиграционим властима“. Наиме, о чему се овде ради- када је Бошкић рутински приведен од стране имиграционих власти након што су сазнали да је прикрио своју „ратничку прошлост“, он је такође рутински саслушан од стране америчке службе безбеднсти- ФБИ. Током саслушања он је признао учешће у Шкорпионима, и признао да су инкримисаног дана на фарми Брањево ликвидирали групу муслимана- једино је оспорио Ердемовићеву „астрономску цифру“ сводећи број убијених на „више десетина“, и тиме је сасвим  довољно дискредитовао сведочење Ердемовића(који је очигледно ту цифру по потреби надувавао ради „геноцидних потреба“ Хашког тужилаштва). 

ФБИ је те нове доказе предочио Хашком трибуналу- и шта се онда десило: Хашки трибунал, уместо да захтева његово изручење, великодушно га „поклања“ американцима. Наравно, све то из простог разлога, да његово сведочење не би угрозило већ климаву позицију њиховог „крунског лажног сведока“ Ердемовића…

1. Можда највећа неправда и фабрикација доказа од стране Хашког тужилаштва је учињена у случају генерала Радислава Крстића, који је осуђен на вишедеценијску робију (46 година- више него било који Хитлеров нациста) за наводни „геноцид“ у Сребреници, иако је чак и у судници доказано, да он није чак ни био присутан у Сребреници, у време наводног „геноцида“. Доказе за ту неправду нам нехотице презентују сами Западни медији. Наиме он је осуђен за „масакр“ 7.000 муслимана у Сребреници- то је цифра која му се приписује у оптужници. Проблем са овом цифром је у томе, што у време доношења пресуде, према писању „Њујорк Тајмса“(3 август 2001) у Сребреници је ексхумирано свега 2.028 тела, и наводно је установљена локација за још 2.500 тела. Дакле ако на ову прву цифру од 2.028 убијених додамо и ових наводних 2.500- добијамо цифру од 4.528- дакле ни близу бројке од 7.000 убијених, које је Хашки трибунал унео у судске списе, „приписао“ их генералу Крстићу, и потом га осудио на вишедеценијску робију  у суровим енглеским казаматима, где је већ било покушаја његовог убиства од стране радикалних муслимана. Овде се поставља, пре свега легално и етичко питање о карактеру Хашког трибунала- какав је то суд, који доноси пресуде на основу претпоставки (политичких и медијских), а не на основу егзактних чињеница(које у овом случају очигледно и не постије)!?

„СРЕБРЕНИЧКА САМО-ИНКРИМИНАЦИЈА“ СРПСКОГ ПАРЛАМЕНТА ОТВАРА ПУТ ЗА НОВЕ ЗАПАДНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У СРБИЈИ?

Дакле да се вратимо на Тадићеву издајничку „сребреничку резолуцију“ коју је усвојио  тадашњи (такође) издајнички Српски парламент. У време усвајања те резолуције, Хашки трибунал није успео „де-факто“ ни у једном судском процесу да докаже чак ни кривицу босанских Срба за наводни „геноцид“. Такође, чак ни у таквим фантомским процесима против босанских Срба, ни једном судском одлуком није имплицирана Југославија, или Србија. Онда, по ком то основу су Борис Тадић, Срска влада и парламент, наметнулу властитом народу „колективну кривицу“, за нешто што се „легално“ није чак ни десило, и које, ако се и неким чудом накнадно  „легално деси“- опет неће имати никакве (легалне) везе, нити легалне импликације по Српску државу?

У томе и јесте поента- Пошто Србију није могуће „легално имплицирати“ у такозваном највећем злочину столећа, онда је то потребно урадити политички, да би могло да се настави некажњено и неометано са комадањем наше отаџбине. Ту онда поново долазе до изражаја типови попут Бориса Тадића, Расима Љајића и других „прозападних“ слугу и послушника, којима је задатак да се Српској нацији наметне стигма „геноцидног народа“ (иако је Српски народ историјски одувек био жртва туђих геноцида, а сам никад починилац, па ни у овим последњим сукобима)- и онда потом некажњно докрајчи. Онима, који не верују овим мојим речима, можда ни угледним светским перима на које се овде позивам, и које сам овде цитирао- нека само погледају шта се данас дешава у Војводини, Рашкој, Тимоку, Прешеву-или  како се у Србији решава ромско питање- и све ће вам верујем бити јасно. Нама Србима Запад никада није био, нити ће бити „пријатељ“- што пре то схватимо то боље.

На крају, да бих илустровао тврдњу да нам се крвави грађански рат 1991 и сабсеквентни распад Југославије није десио случајно, цитираћу овде речи тадашњег немачког министра одбране Руперта Шулца(иначе врхунског експерта уставног права), на „војној  и бизнис конференцији“ у Немачкој,   у септембру 1991- који се тада отворено заложио за уништење Југославије:

 „… југословенски конфликт има  свој пан-европски значај… Ми верујемо да су принципи наслеђа (нових граница у Европи) Другог светског рата превазиђени (он овде мисли на уједињење две Немачке и пун немачки суверенитет).. Али и даље морамо да превазиђемо консеквенце Првог светског рата, које су вештачка творевина- попут Југославије. Ја сматрам да морамо одмах да признамо Словенију и Хрватску  као независне државе. И када се то деси, онда ћемо успети да интернационализујемо Југословенски конфликт, који онда више неће бити њихов домаћи проблем. Онда ће за нас бити могућа и директна спољна интервенција!“

(На жалост наш нови председник Томислав Николић и даље верује- бар тако јавно изјављује- да је Србији данас највећи „пријатељ“ Немачка?)

Овај последњи пасус, не само да нам објашњава неке, верујем за већину читалаца, непознате детаље распада Југославије- него нам и омогућује да схватимо разлоге за политизацију наводног „сребреничког геноцида“ и „само-инкриминацију“ Српске нације подметнуту  од стране разних (анти-српских) политичких уљеза, попут Бориса Тадића, Расима Љајића, али и многих других. Таква „само-инкриминација“ не само да добро служи као оправдање за све прошле злочине наших „сусједа“ и њихових НАТО спонзора над српским народом на балканским просторима- већ и ствара погодно тле за будуће „спољне интервенције“  унутар Србије…

Што пре то схватимо, и што пре се решимо свих анти-српских уљеза на данашњој Српској политичкој сцени, боље за све нас. Сутра ће вероватно бити већ касно….

—————————————-

—————————————-

ПОВЕЗАНИ ПРИЛОЗИ И ЧЛАНЦИ(напомена- ради избегавања „пристраности“, овде, као и у горњем чланку- искључиво сам се користио страним изворима- аутор М. Новаковић):

1.НОРВЕШКИ ФИЛМ: „СРЕБРЕНИЦА- ИЗДАНИ ГРАД“

2.„Исламски“ медији обелодањују НАТО заверу против Срба и „фалсификовање“ Сребренице…

3.СРЕБРЕНИЦА. Босна и Запад не желе да се обелодани истина о догађајима из јула 1995.године

4.Ирански ПрессТВ: Улога НАТО-а у “сребреничком масакру”

5.Е. С. ХЕРМАН: Сребренички “крунски сведок“- Поражавајућа истина о карактеру Хашког Трибунала!

—————————–

—————————–

РЕФЕРЕНЦЕ:

Заједничка декларација Руске Академије Наука и „Сребреничког историјског пројекта“(Холандија)- 2009, и аутор George Pumphrey (www.globalresearch.ca)

У наставку остали материјали који директно поткрепљују ова сазнања….

http://www.ocf.berkeley.edu/~bip/docs/kosovo_polje/srebrenica_hoax.html

[1] „Parliament preparing two texts on war crimes,“ Blic, Jan. 12, 2010,http://english.blic.rs/News/5827/Parliament-preparing-two-texts-on-war-crimes

[2] In fact the takeover of Srebrenica was part of a territorial/population exchange to be able to reach a peace agreement before the US elections in 1996. Bosnian Serb forces were to receive Srebrenica, Zepa, and Gorazda while Bosnian Muslim forces were to be handed Serb areas of Sarajevo and Bosanska Krajina. This had been the plan. See Interview with Mihailo Markovic, Nordland, Rod, „Dayton: The Inside Story“ Newsweek, February 5, 1996.

[3] Meholjic, Hakija; 5,000 Muslim Lives for Military Intervention; Interview by Hasan Hadzic in „Dani“, June 22, 1998. (http://www.ex-yupress.com/dani/dani2.html) also mentioned in §115 of the Srebrenica Report of the UN Secretary General pursuant to General Assembly resolution 53/35 (1998)

[4] Crossette, Barbara; U.S. Seeks to Prove Mass Killings; NY Times, Aug 11, 1995. Contrary to the NY Times article, the Krajina was not an area „held by rebel Serbs“ but a region where Serbs had been at home for several centuries, in fact longer than Europeans had settled North America.

[5] Weiner, Tim; U.S. Says Serbs May Have Tried To Destroy Massacre Evidence; NY Times, Oct. 30, 1995

[6] Brock, Peter, Dateline Yugoslavia: The Partisan Press, Foreign Policy, Number 93, Winter 1993 – 94 pgs. 152 – 172.

[7] Ibid pg. 156 – 157

[8] Beham, Mira, Kriegstrommeln, Medien, Krieg und Politik; Deutsche Taschenbuch Verlag, Munich (1996) pg. 228

[9] Former Yugoslavia: Srebrenica: help for families still awaiting news; ICRC News 37

[10] AP; Conflict in the Balkans; 8,000 Muslims Missing; New York Times; Sep 15, 1995; p. 8.

[11] Chris Hedges; Conflict in the Balkans: In Bosnia; Muslim Refugees Slip Across Serb Lines; New York Times; July 18, 1995, p. 7. The same day, the Washington Post reported  the number closer to the upper estimate: „About 4,000 Bosnian army soldiers trudged for five days through Serb-held territory to escape from Srebrenica and reach a safe haven in Medjedja“ (Pomfret, John; Bosnian Soldiers Evade Serbs in Trudge to Safety; Washington Post, Jul 18, 1995) 

[12] Evans, Michael and Kallenbach, Michael; Missing’ enclave troops found; The Times; 02 August 1995 p. 9.

[13] Klarin, Mirko; Defendant for the Prosecution: To the Prosecutors, Erdemovic is above all a valued witness; The Institute of War and Peace Reporting 1996

[14] cd sg Bosnien/UN/Jugoslawien; Tribunal verlangt in Belgrad Auslieferung von Srebrenica Zeugen, dpa 12.03.1996   12:57

[15] Johnstone, Diana; Selective Justice in The Hague: The War Crimes Tribunal on Former Yugoslavia is a Mockery of Evidentiary Rule; The Nation, 22.9.97

[16] Johnstone, Diana; Ibid

[17] Civikov, Germinal, Kalaschnikow auf Einzelfeuer: Der Fall Drazan Erdemovic, „Freitag,“ 16.09.2005 http://www.freitag.de/2005/37/05370801.php

[18] ibid

[19] See Civikov, Germinal, „Srebrenica. Der Kronzeuge“ Promedia, Vienna, 2009

[20] Laughland, John, „The Crown Witness at The Hague“, The Brussels Journal,http://www.brusselsjournal.com/node/3894

[21] Laughland op cit

[22] Simons, Marlise, Genocide Verdict for Ex-General, International Herald Tribune (N.Y. Times), August 3, 2001

[23] From the Protocol of the Bildungswerk der Bayerischen Wirtschaft „BBW-Dokumentationsreihe Nr. 20, 1991 pp 20 – 21

Бивши амерички командос из Вијетнама, и војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, оперативац разних специјалних и хладних ратова- пуковник Роберт Хелви се сећа са носталгијом свог тајног састанка почетком 2000-те, у будимпештанском хотелу Хилтон, са првом групом од 12 „српских“ регрута, који ће чинити језгро америчке обавештајно-субверзивне групе под звучним називом „ОТПОР“, и чији ће задатак бити уклањање тадашњег демократски изабраног српског режима на челу са Слободаном Милошевићем, и наравно његова замена са „овим“ што имамо данас!

———————————————————

Пуковник Роберт Хелви- Како смо Србима подметнули „Отпор“

Пише: Миодраг Новаковић,

31 март 2011

Они који данас „седе“ на челу Србије и који дају себи за право да дефинишу- читај елиминишу- наш национални интерес; Упорно себе представљају као модерне веснике неке нове „европске демократије“ и заштитника тог српског националног интереса, по коме тако бездушно газе…

И док можда, такву „жваку“ могу и да продају национално дезоријентисаним поклоницима пинк боје, који не избивају са разних „фармерских и ријалити“ тв циркуса- као и својим верним варошким поклоницима жуте боје, „другосрбијанске оријентације“ који се отворено поносе својим анти-српством, као универзалном негацијом свог опаначког порекла- у тој својој издајничкој калкулацији не рачунају на „траспарентност“ електронских медија, и људску болећивост (ка хвалисању) својих западних ментора; Који, како то сазнајемо ових дана, не могу да се суздрже, а да се јавно не похвале тиме- „Како су од Срба отимали Србију“! Наравно, све то уз з(без)душну помоћ, ових већ претходно споменутих „жутих петоколонаша“, који још увек седе на челу (или зачељу) ове наше државе- која, опет захваљујући њима, све више то (држава) није…

„ЗЕЛЕНА БЕРЕТКА“ Р. ХЕЛВИ ПРИПРЕМА „ТИХУ ОКУПАЦИЈУ“ СРБИЈЕ

Бивши амерички командос из Вијетнама, и војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, оперативац разних специјалних и хладних ратова- пуковник Роберт Хелви се сећа са носталгијом свог тајног састанка почетком 2000-те, у будимпештанском хотелу Хилтон, са првом групом од 12 „српских“ регрута, који ће чинити језгро америчке обавештајно-субверзивне групе под звучним називом „ОТПОР“, и чији ће задатак бити уклањање тадашњег демократски изабраног српског режима на челу са Слободаном Милошевићем, и наравно његова замена са „овим“ што имамо данас!

Један од његових првих и највреднијих „студената“, назочни Срђа Поповић, се такође са носталгијом сећа своје прве лекције, коју је научио напамет: „Уклањање ауторитета владаоца је најважнији елемент током „ненасилне“ борбе“. Наравно, „ненасилном“ Срђи Поповићу, не да није сметало НАТО бомбардовање и комадање „његове“ отаџбине Србије, већ је шта више углас, заједно са још једним другим назочником тог доба, Зораном Ђинђићем, јавно позивао Америку и НАТО земље да бомбардују Србију и убијају њихов властити народ- „све док се тај народ не дозове памети“…

Појаву и деловање пуковника Хелвија, и њему сличних, на овим нашим просторима, који су се у примени метода специјалног рата против наше нације, почели да служе до тада непознатим и неконвенционалним методама- овај пут кроз разне америчке НВО, али и будуће „српске“, невладине организације- је тешко разумети без увида у период са почетка 80-их година, када је на британско-америчком самиту 1984 дато зелено светло за уништење „српски доминиране“ Југославије, и сабсеквентно „кастрирање“ Српске државе.

РЕГАНОВА ДОКТРИНА И АМЕРИЧКИ- „НЕНАСИЛНИ“ ТЕРОРИЗАМ

Тада је усвојена „Реганова доктрина“, којом се многе ингеренције, до тада искључиво у домену ЦИА-е, пребацују на тзв. невладине организације, у стварности параван агенције за ЦИА организацију. Њихова основна карактеристика је била да, иако наводно независне, су биле финансиране непосредно (или посредно) из буџета америчког конгреса и тајних фондова америчке владе. У ту сврху, субверзивног рушења тадашње Југославије, и „кастрирања“ Србије као државе, још је у то време формирана Балканска Иницијатива при америчком Институту за Мир.

Истовремено је формирана „невладина“ организација (финансирана владиним парама) USAID, специјализована за субверзивно „ненасилно“ рушење система у другим земљама. На тај начин, у случају да „ствари крену погрешним путем“ (као што се то десило са ЦИА режираним пучем против демократски изабраног чилеанског председника Аљендеа), америчка влада је сада могла званично да „пере руке“, пошто су сав ризик и „бламажа“ за евентуални неуспех операције били упућени на ове фантомске невладине организације са којима америчка влада званично „нема ништа“. Наравно, у периоду након тог самита, никло је још доста сличних параван (ЦИА) агенција (или фондација), попут: OTI, NED, Carnegie foundation, SOROS(OSI- Open Society Institute), CANVAS итд (о тим параван агенцијама и другим аспектима специјалног рата против наше отаџбине сам детаљније писао у тексту под називом „Хронологија НАТО злочина над Србијом- следећи линк: http://sigisingidunum.blogspot.com/2011/04/blog-post.html).

Пуковник Роберт Хелви је био само један од (највише експонираних) америчких обавештајних оперативаца, док су у сенци постојали многи други кључни појединци, којима је „занат“ такође био рушење политичких режима широм света „неконвенционалним средствима“, попут овде споменуте методе „ненасилног отпора“, која је и главна тема овог мог чланка. Један од тих значајних људи из сенке је свакако Питер Акерман, корумпирани амерички банкар (Rockport Capital Inc.), који је стекао богатсво манипулишући банкарским меницама преко својих пријатеља у америчкој администрацији.

Акермана и његов „карактер“ је најбоље описао један од идеолога и креатора стратегије „ненасилног отпора“ (која је еволвирала из ЦИА стратегије дестабилизације страних режима) господин Џин Шарп. Господин Шарп  је скоро сав свој „интелектуални опус“ посветио овој неконвеционалној обавештајно-терористичкој методи рушења режима, и његове књиге (најпознатије дело: „Од диктаторског режима до демократије“) су постале обавезни приручник не само српских петоколонаша (отпораша), већ и свих других „активиста“ широм света, који би се нашли на платном списку западних служби. Ево шта је господин Шарп изјавио за Акермана:

„Када неко од америчких владиних службеника не жели да изазове међународни инцидент кроз директне контанкте са дисидентима из земаља у којима су САД заинтересоване за промену режима, онда они дискретно сугеришу господина Акермана коме се такве ствари „не гаде“.“

АКЕРМАН, „ОТАЦ“ ОТПОРА- У КЛУБУ СА ОЛБРАЈТОВОМ, ХОЛБРУКОМ…

Лик и дело господина Акермана је много лакше разумети, ако знамо да је он један од директора озлоглашеног Савета за Иностране Односе- CFR (Counsil for Foreign Relations). Поред њега у управном одбору тог савета седи читава колекција америчких ратних злочинаца, попут: Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Хенри Кисинџера, Колин Пауела, брачног пара Клинтон и многих других. Овде је важно разумети да је CFR само једна од интересних група (оперативних центара) корпорацијске и државничке светске елите, и да су те интересне групе, или „елитни клубови“, попут Трилатералне Комисије и Билдерберга, међусобно чврсто повезани, тако да је у управним одборима тих група, стално присутан један број чланова, који је истовремено заступљен у свим групама. Све то омогућава ефикасну координацију тих група, чије деловање, једино необавештеним грађанима, личи на неповезане активности. Поред овде споменуте Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Колина Пауела и Хенри Кисинџера, у таквим „координационим“ улогама се налази и фамозни Дејвид Рокефелер, као и многи бивши амерички председници, чланови европских краљевских породица, и многе друге западне „високопрофилне“ личности. Ово сам сматрао важним да разјасним, јер иза насилне смене „ненасилним методама“ председника Милошевића, као и многих других, укључујући текућу (покушаја пуча) против Гадафија, није стајала само америчка влада и владе НАТО земаља, већ пре свега творци новог глобалног корпорацијског и финансијског (и политичког) поретка, који су заступљени у горе наведеним тајним и полутајним организацијама(интересним групама).

Појаву и улогу ОТПОРА у Србији, је могући посматрати само у оквиру специјалног (и током 1999, конвенционалног) рата коме је Србија била изложена крајем 90-их година, и почетком овог миленијума.

Као што је НАТО рат против Републике Српске и касније СР Југославије био тест нове и проширене улоге НАТО алијансе као „глобалног полицајца“, тако је и обавештајно-терористичка употреба српске пете колоне у виду организације ОТПОР, приликом организовања насилног државног удара против Милошевића „ненасилним методама“, била пробни балон за глобалну употребу тог западног обавештајно-терористичког модела широм света.

„ОТПОРАШИ“ ПОСТАЈУ АМЕРИЧКИ АГЕНТИ У ЦЕЛОЈ ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ

Сврху тог „пробног балона“ (ОТПОРА) је најбоље описао новинар Марк Бајзингер у магазину „Дисент“:

„(ОТПОР)… сада постаје интернационални „бизнис“. Поред утрошених милиона долара, успостављају се многобројне „консултантске агенције“, на чијем челу се сада појављују бивши „револуционари“. Од тзв „српске револуције“, ОТПОР активисти које је тренирао Хевли, постају, како је то описао један српски аналитичар, нова модерна врста „легионара“(плаћеника) који путују око света, углавном плаћени директно од америчке владе, или посредно путем разних Невладиних Организација- све са циљем тренирања локалних група и организовања „демократских револуција“. Један велики број вођа украјинског студентског покрета „Пора“ су тренирани у Србији, при Центру за Ненасилни Отпор (консултантску организацију коју су успоставили активисти ОТПОРА да би тренирали омладинске лидере широм света како да организују „покрете“, „мотивишу“ гласаче и покрећу масовне протесте)…“

Вашингтон Пост је 2000, у скраћеној верзији али сликовито, описао „прљаву улогу“ ОТПОРА у рушењу председника Милошевића:

„Консултанти плаћени из буџета америчке владе имали су кључну улогу, иза буквално сваког елемента кампање против Милошевића- контролишући јавно мнење, тренирајући хиљаде опозиционих активиста и организујући „витално“ паралелно пребројавање гласова. Амерички порезници су платили из свог џепа око 5,000 спреј контејнера са бојом које су дате студентским активистима да по целој Србији исписују по зидовима анти-Милошевићевске графите, и финансирали су око 2,5 милиона стикера са слоганом „Готов је!“(опет „западни“ дизајн), који је евентуално постао „кључни“ слоган револуције.“

„СПОНТАНА“ ПЕТООКТОБАРСКА ДЕМОНСТРАЦИЈА- КОШТАЛА 25 М ДОЛАРА

Када смо већ овде, код улоге „прљавог“ америчког новца у довођењу пете колоне на власт у Србији у октобру 2000- овде треба цитирати самог пуковника Хевлија, који је сам признао ( у свом интервјуу уреднику магазина „Мир“, госпођи Мети Спенсер, почетком 2008) да је био изузетно (пријатно) изненађен, када је председник Клинтон одобрио, само за финансирање и обуку ОТПОРА, 25 милиона долара. Оно што пуковник Хевли тада није споменуо јесте чињеница да је у 2000, Данијел Сервер, директор Балканске Иницијативе при Институту за Мир (то је иста она „установа“ коју формирао Реган 1984, у време када је одобрио план НСДД133 за „уништење“ Југославије) упутио америчком конгресу захтев за око 45 милиона долара, да би финансирао насилну промену Милошевићевог режима, „ненасилним“ методама. Његов захтев је одобрен. Касније је америчка влада кориговала ту информацију, тврдећи да је за „рушење“ Милошевића потрошила „свега“ 41 милион долара. У сваком случају, то је до тада била највећа сума америчког „прљавог новца“ икада утрошена за такав тип субверзивне активности против једне суверене нације. То наравно говори о значају који су американци придавали увођењу овакве врсте „тихе окупације“ Србије, и успостављању трајног НАТО присуства на Балкану.

Сам тренинг „отпораша“ је био пажљиво разрађен, и у многим елементима сличан специјалном тренингу полицијских, пара-полицијских и обавештајних формација на западу, нарочито у области тактичке (ненасилне) комуникације, односно примене такозване методе „конфликт резолуције“. Тај тренинг су водили искусни инструктори примењујући интер-активни модел „поделе глумачких улога“ међу полазницима тренинга („role play scenario“). Поред учења „гандијевских метода“, полазници су подучавани како да пасивним физичким отпором и изазивањем „ненасилних“ нереда (буком и физичком обструкцијом), прекидају режимске манифестације, ометају трибине, говоре, провоцирају полицију на насиље, а потом документују и публикују у медијима то насиље, ради стварања анти-режимског сентимента. Истовремено су подучавани како да „седуцирају“ режимске представнике- на пример, тако што ће полицајцима и војницима делити цвеће и памфлете; Како да шире дезинформације- и то тако што ће економске недаће настале као резултат санкција, упорно приказивати као грешке режима- или како да манипулишу пензионере: наводним залагањем за решавање њиховог статуса…

USAID: Б92, ДАНАС, ВРЕМЕ… И ДАЉЕ НЕПРОФИТАБИЛНИ!?

Паралелно са организовањем пете колоне у Србији, у виду „отпораша“, пета колона је организована у виду такозваних „независних медија“ и невладиних организација. Највећи део горе споменуте суме од 41 милион долара, је управо потрошен за финансирање тих облика пете колоне. Овде је важно напоменути да се западно финансирање тих „институција“ наставља и данас, јер према самом признању западних оперативаца, ти медији, пре свега Б92, Време, Данас  и многи други, су и даље непрофитабилни, али су и даље финансирани из западних извора!? Ту се сада отвара питање разлога финансирања тих непрофитабилних медија, јер према самом USAID агенцији (госпођи Кришни Кумар), првобитна функција тих медија није било независно новинарство, већ „анти-Милошевићевско“ деловање, и једном кад је Милошевић био уклоњен, отвара се логично питање- Која је сада сврха даљег западног финансирања тих „петоколонашких“ медија, који на првом месту никада нису ни били профитабилни? Односно против кога су ти медији данас усмерени? Оно што ми сви можемо да видимо данас и голим оком, јесте да ти „петоколонашки“ медији и даље воде непријатељску кампању против своје „земље домаћина“- односно Србије. Постојање таквих медија и врста кампање коју они воде, требало би да нам свима буде јасна индикација правих намера Запада, и њихове наводне добронамерности…

Иначе, из свих ових „западних“ докумената, који су наведени на крају овог чланка, могу јасно да се виде финансијске трансакције западног прљавог новца (само у периоду 2000-2002 за потребе Б92, АНЕМ-а и НУНС-а, Сорош фондација је исплатила преко 12 милиона евра). Укупна сума новца исплаћеног такозваним независним медијима и невладиним организацијама из западних фондова је у десетинама милиона евра. Свако разуман би очекивао, да одкако је Србија постала „демократска“ земља, испунила све разумне и неразумне захтеве, испоручила све криве и „некриве“ Србе „србождерском“ суду у Хагу, организовала све захтеване параде хомсексуалцима и западним ратним злочинцима, као и светским педофилима- да ће потом логично престати „анти-српска“ активност, тих назови медија и НВО-а. Како ствари стоје, изгледа да је њихова активност данас јача него икада, и да  славина из које дотичу прљави амерички долари још није пресушила!?

НАТАША КАНДИЋ И СОЊА БИСЕРКО У ПРЕГОВАРАЧКОМ ТИМУ ЗА  КОСОВО!

Чиме се све то данас баве „петооктобарски“ превратници- отпораши? За Слободана Хомена и његове „језиве“ намере према српској омладини сви добро знамо… Националног „камелеона“ Дулића, и политичког „камелеона“ Чеду, не вреди посебно обрађивати, њих једино још клинци у јаслицама нису „провалили“. Марко Благојевић (ЦЕСИД) је посебна прича, он вероватно сматра да „својој“ отаџбини Србији још није довољно дубоко забио нож у леђа…

Недавно, приликом покушаја организовања субверзивне и анти-државне (анти-руске) активности (за потребе западних обавештајних служби) у руском „Подмосковљу“ је демаскиран јавно од стране руске државне телевизије и сабсеквентно протеран из братске Русије.

Али то га није спречило, да се уз посредство Борка Стефановића- шефа преговарачког тима са лажном „државом“ Косово, и уз благослов министра Јеремића- нађе на челу „елитне“ Консултантске групе (дебело плаћене од стране српских порезника) у чијем саставу су се „неким чудом“ нашле и две најозлоглашеније „анти-српске“ даме: назочна Наташа Кандић, директорка западно-обавештајно финансираног Фонда за хуманитарно право- и председница другог, западно-шпијунски финансираног, Хелсиншког одбора за људска права, назочна Соња Бисерко!? Какве ће то националне „српке“ интересе заступати ове две „минхенске“ даме заједно са другим, горе споменутим петооктобарским превратницима, на челу са „про-српским“ председником Тадићем? Мислим, да нам то није тешко претпоставити…

РЕФЕРЕНЦЕ:

https://wikispooks.com/wiki/Council_on_Foreign_Relations#Board_of_Directors_and_Membership

https://wikispooks.com/wiki/Document:Overthrow_Inc

http://adm.rt.com/usa/news/democracy-promotion-usa-regime/http://www.aforcemorepowerful.org/

http://www.centaronline.org/postavljen/60/izlazeng.pdf

http://www.mcclear.net/Serbia%20Paper%20Final.pdf

http://archive.peacemagazine.org/v19n2p10.htm

СТАВ

3 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић (уредник)

…И објављивањем истине може да се манипулише јавно мнење, нарочито методом негативне селекције вести са одређеног подручја, и према одређеној етничкој групи. Овде конкретно према нашој косметској Српској браћи. Господин Матић као искусан „(про)западни медијски оперативац“ то веома добро зна.

Б92 једноставно не „баца акценат“ на негативне ствари које се дешавају Србима на Космету од стране албанских сепаратиста, НАТО окупатора и обичних албанаца- о њима; или дозирано, или никако извештава. Истовремено оваквим високопрофилним емисијама где се Српски криминал на северу КиМ „глорификује“, док се дивљачки тероризам и тешки злочини Албанаца и КФОР окупатора над Србима објављују дозирано (или никако)- свесно се креира негативно јавно мнење у „ужој Србији“ према косметским Србима, нарочито онима северно од Ибра.

Истовремено, ако то сагледамо у контексту „медијског легализовања“ илегалне албанске државе „Косово“ на територији легалне државе Србије- где Б92 и слични „сорошки“, тајкунски, и (про)режимски медији свакодневно легализују сепаратисте, „частећи“ их легалним функцијама и титулама илегалне државе- док то рецимо не раде чак ни многи водећи светски медији- онда је сасвим јасно да је деловање Б92 и сродних медија у контексту „специјалног“ психолошко-пропагандног рата који евроатлантска западна елита и даље води против наше нације.

Сада је само питање, када ће у Србији коначно да заживи правна држава, и таквима се коначно забрани рад- Они: за које се документује кривична одговорност за подривање Уставног поретка и ширење етничке и религијске мржње према већинској нацији у Србији- изведу пред суд- А свима који су финансирани из страних и сумњивих извора, и којима се наводно „независна“ редакцијска политика одређује споља, или кроз делегиране НВО- једноставно легално додели статус „страних агената“, као што је то већ урађено у нама пријатељској Русији…

——————————-

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Веран Матић за „Правду“: У Србији нема цензуре, нећемо скинути серијал „Патриотска прича“

Хашим Тачи финансира Б92?

29.09.2012. ФБР аутори: Миша Матић и Весна Веизовић

Стање у комe се нашлa просвета у Србији је више него очајно. Ако такво стање са образовањем нових генерација једног народа потраје, онда ће се и тај народ, неминовно наћи у стању очаја.
Први министар српске просвете био је Доситеј Обрадовић, Србин из Чакова у Банату, православни монах из тада Аустроугарске, а данас то место припада Румунији. У Чакову је такође рођен и монах Митрофан Матић, игуман манастира Чокешина, песник и мученик, коме 4.  августа 1941. комунисти извадише очи и убише га, на прагу манастира којим је руководио и у коме почива.
Какву је просвету за собом оставио Доситеј, знамо. Дуже од једног века века србска просвета се развијала по устројствима које је зацртао попечитељ Карађорђевог Совијета.  Срби су се тада школовали у Европи коју су чиниле европске нације, враћали се са знањем и дипломама и стварали националне просветне институције. Тако створене и утемељене институције производиле су нацији нове нараштаје образовиних и стручних људи, који су својим делом подизали углед свога народа.
Тај пут стварања институција од општег народног значаја прекинут је када је 1945. министар просвете у влади ДФЈ постао Владислав С. Рибникар и  1946. министарка истог ресора у влади ФНРЈ Митра Митровић Ђилас, као представница победничке Комунистичке партије. Није та партија победила на изборима, већ мешетарањем Комитерне и Черчила, који су јој и дотурили ону пушку, којом убише Митрофана Матића и онај нож којим му ископаше очи. Тада почињу нови трендови који, вођени негативном селекцијом, ставарају оне кадрове, чији продукти данас управљају Србијом.
Склони сталном чишћењу кадрова и реформисању партије, а сматрајући Србију, па и српску просвету својом прћијом, комунистички кадрови крећу у реформисање образовног система у Србији, на први поглед као у хаосу, а заправо то раде врло систематично. Правећи се да измишљају „рупу на саксији“, после увођења Кардељевог самоуправљања, којим обесмишљавају и привреду и институције, и након увођења антисрпског устава 1974., у пакету стиже и секретар за културу Републике Хрватске др Стипе Шувар, да реформише образовање. Попут својих комунистичких предходника, Шувар уз помоћ партијских послушника једним потезом уништава све оно што је век и по стварано, а не признаје чак ни цивилизацијска достигнућа попут гимназије, коју и даље користе у својим образовним системима све развијене света, па чак и оне неразвијене. Једино је Шувар био напреднији и паметнији од целог света, а једино наша деца његови опитни кунићи. Скоро као и у Јасеновцу. Једина разлика је у томе што су његов злочин спроводили и „наши“ комунисти.

Скоро 40 година после Шуварица, некима није доста реформи. Кроз владе под режимом Слободана Милошевића најдуже је министровао просветом Данило Ж. Марковић. Не правећи велике кораке, и не одударајући од система негативне селекције и комплетне политичке слике, успостављеном пола века раније, Марковић остаје у сећању као аутор дела чији наслов најбоље осликава то раздобље просвете: „Транзиција и образовање“. У доба његовог министровања универзитети губе контакте са светским образовним институцијама, а Шиптари на Косову и Метохији стварају свој образовни систем, који се није налазио под ингеренцијом власти Слободана Милошевића, али је упркос томе функционисао и издавао дипломе.

Обећана помоћ и сарадња значајних светских образовних центара након 5. октобра 2000. давала је наду да је најгоре прошло, али напротив, најгоре тек долази. Под управом премијера Зорана Ђинђића, највећи противник православља Гашо Кнежевић бива приморан да врати веронауку, као факултативни премет у образовне институције Србије. Да овај потез не остане до краја као ретка светла тачка премијера Ђинђића, већ као резултат притиска верских организација, он уводи и предмет који назива „грађанско васпитање“. Очигледно да је деци оних сишлих са брда у градове, после пљачки од 45. па на овамо,  било потребно да се грађански васпитају, јер су убивши Бога, а оставши у свом каратеру трибално настројени, остали грађански неваспитани.

Преко 50 година рањаваној српској просвети, већ навикнутој на разне егзибиције племенских главара и сердара, неиживљених партизанки и пресалдумљених усташа, уместо повратка на здраве основе, међународна заједница шаље Болоњску конвенцију. То је као да болесног човека, коме је потребно лечење, шаљу у спортску арену на такмичење. Прихватиће га једино у случају победе. Уместо истеривања корупције настале још у време Броза, дос-овску просвету потресају нове корупционашке афере, а све већи број људи са фалсификованим дипломама постају чиновници и носиоци извршне власти.
Како је кренула корупција и непотизам? Још је у сећању једна епизода из живота комунистичког џелата Бранка Стојановића, званог Бранко Крвави   (одсекао главу и леву руку четничком војводи Радивоју Керовићу и учествовао у ликвидацији већег броја цивила немачке националности у Банату 1945. по сопственом признању) који дршком пиштоља бије по столу директора зрењанинске школе када неки несмотрени професор да слабу оцену његовом детету. Са накаченим ордењем о ревер сакоа, Бранко Крвави још узвикује: „Нисам је за ово борио, да моја деца имају јединице у школи!“ Корупција је почела тако, а довела је до тога да потомци тадашњих носиоца власти, на тај начин стичући дипломе, сада кроје капу онима који су били осуђени на њихове марифетлуке и егзибиције у образовању. Преко ноћи доводити „Болоњу“ пред Бранка Крвавог и његове идолошке потомке, може само изазвати нови злочин и катастрофу.

Ни новонастали универзитети са приватним капиталом у својој основи неће донети бољитак продуктима образовања у Србији. Римски назив Београда (Сингидунум), голема тенденција (Мегатренд), јединство (Унион), или покојни  деда Јанићије (БК универзитет Јанићије Карић) можда и спроводе Болоњску конвенцију, али уз неколико семинарских радова и студијских вишемесечних путовања за богату и мало глупљу децу (она паметнија иду и даље на државне универзитете о трошку државе или родитеља, на приватним су већином они испод задње црте, који не могу на државни факултет ни за паре) нећемо добити стручњаке који ће моћи да знањем и умећем парирају школованим битангама које нам као саветнике шаље међународна заједница. Од Франтишека Фрање Заха и Џорџа Лојда Хоџеса све до Јелка Кацина и Венсана Дежера. Бранко Крвави би се можда и борио са њима, али они такве нису дирали, они су из истог људског миљеа или боље рећи талога.

Дођосмо тако до очајног стања из кога нас у свом другом мандату вади или дубље уваљује министар који је, као и први српски попечитељ просвете, рођен ван Србије и носи исто презиме као и он. За разлику од завичаја првог Обрадовића у српској просвети, завичај данашњег Обрадовића неће уз Србију, нити већина његовог становништва не желе да имају везе са Србијом, сем кад је једнострана корист или пљачка у питању. Становништво у банатском месту Чаково у данашњој Румунији и данас већином чине Срби, али са становништвом Берана више није тако.

Док је овај град носио име комунисте Ивана Милутиновића (у биографији му је записано да се удавио у Дунаву са 43 године, као студент права и непливач) овај град је имао 88 у њему рођених  доктора наука и ниједну производњу која позитивно послује. Такорећи – фабрика диплома. А на стан и храну у Београд, код краве музаре.
Са земљаком Борисом Тадићем, у време штрајка студената због нових виших цена школарине, о трошку српског буџета школује прве године 90, а друге 110 студената из афричких, несврстаних земаља. Процене трошкова за прву групу студената је око 5.000.000 евра, а тачан извештај о трошковима Обрадовићево министарство никада није доставило јавности. Учешће у тањењу буџета Србије је понуђено и студентима из Велике Британије, али с обиром на кадровско стање на универзитетима, британски студенти су одбили школовање на њима. Док је председник Србије био Тадић, а главни просветар Обрадовић (Жарко, наравно не Доситеј) студентима, нама суседне Црне Горе, допуштено је да конкуришу за студије и домове о трошку Републике Србије. Студентима из нама суседне Румуније, из Чакова у коме су Срби већина, то није омогућено. Право на студентски дом немају чак ни ако плате. Без обзира на добро организовану заједницу Срба, која је пре пола века страдала у прогону комунистичког диктатора Георги Георгију Дежа, када је за ноћ у пустињу Бараган спроведено преко 30.000 Срба и возовима одведену у пустињу Бараган. Од тада се преживели из тог логора на голој ледини називају Барагански Срби.

Исти тај министар врши и дискриминацију домицилног становништва, тако што припадницима једне мањине, циганске, законом даје право уписа на факултет о трошку буџета, без полагања пријемног испита, спуштајући испод црте уписа онолико студената који су положили неопходне тестове, за број припадника мањине. Овима што су пали испод црте, ко је крив кад нису Цигани. Постали су маргинализовани од државе и закона. Тако изгледа кад Црногорци спроводе инклузију Цигана у Србији. Патриотизам према антисрпској Спарти мери се, према званичном извештају из Црне Горе, тиме да се данас у Србији на разним факултетима где се изучавају пословне студије школује 4.000 студената из Црне Горе, свакако о трошку грађана Републике Србије и свакако без реципроцитета. Држављани Србије немају права на школовање о трошку Црне Горе.

Једна од светлијих тачака послератне просвете, проф.др. Љиљана Чолић, била је принуђена да медијском хајком обе комунистичке фракције (Стамболић – Милошевић екв. ДС – СПС) поднесе оставку због тога што је у програму 8. разреда тражила избацивање лекција о Дарвиновој теорији, која се учи у 6. разреду, а која није избачена. Толики је био утицај на рад и слободу медија премијера Коштунице, да свог члана владе, поштујући медијску слободу, препусти медијској хајци. Ти исти медији, али са другим обликом слободе и аутоцензуре не желе да узнемире министра просвете, за чијег је министровања у уџбенике унесен следећи пасус везан за досељавање Словена на Балкан:

„Међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине, нису словенизирани. Обичаје, језик и друга народна обележја, сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима.“ Да је у прилици, вероватно би и за свог земљака, али Србина, Његоша, написао да је његово највеће дело „Горски Вијенац“ продукт геноцидне појаве код српског владике, који је желео да истрагом потурица учини геноцид над комшијама Бошњацима.

Негдашњи декан, а сад због сукоба интереса и мањка слободног времена, ванредни професор универзитета „Голема тенденција“ (Мегатренд – прев. аут), министар Жарко Обрадовић борећи се против неколицине српски интелектуалаца да спрече одлив памети из Србије, учествује у раду тог приватног универзитета и њихове кампање „заврши факс и пали одавде“. Врхуњење деловања подпрдседника СПС (и то је Жарко Обрадовић) је његова подршка  некаквој паради. Министар у Дачићевој влади даје пуну подршку одржавање ове манифестације.
Иако се јавно не зна за његове сексуалне склоности, упорно подржава организаторе међу којима је и његов партијски колега Борис Милићевић, да параду коју су прво планирали за 7. октобар, помере и одрже 6.октобра, када је заказан пренос посмртних остатака кнеза регента Павла Карађорђевића, његове супруге, кнегиње Олге и њиховог сина кнежевића Николе. Да ли је преовладала србофобија и мржња према српској династији или је у памђењу Обрадовића и Милићевића и даље податак да је њихова партија ове људе, које мртве преносе у своју земљу и своју гробницу, прогласила за народне непријатеље, (а Митрофану Матићу су ископали очи и убили га),  конфискујући им целокупну имовину, која ни дан данас није враћена. Лакше је, изгледа подржати педере, него вратити отето, макар и без казне за пљачку. Пљачка је у цивилизованом свету кривично дело. Не знам какав има статус у племенским законима, а не знам ни којих се закона било писаних, било моралних, држи садашњи министар који задужен за школовање и васпитавање младости Србије.

Било би корисно видети га како спроводи своје науме, пројекте и реформе у Црној Гори, тамо где му је и место. Кад се боље размисли – не дај га Боже ни птици ни риби, а камо ли живом човеку .

Београд, Бачка Паланка 20. септембар 2012.