Category: Вести

21 септембра, 2012

ЕКСКЛУЗИВНО: Енглези вратили Косово у Србију!

ЛОНДОН – Косово и Метохија су се после четири године од самопроглашене независности вратили у пуноправни састав Републике Србије, а то тврди ни мање ни више него национална британска медијска кућа Би-Би-Си!

21.09.2012. ПРАВДА, С. Миловановић

Наиме, на званичном сајту Би-Би-Сија, на линку где су представљене европске државе и где се налази и Србија, поред историјата и основних података о нашој земљи, дата је и мапа Србије на којој је јасно Косово означено у саставу Србије, без било каквих ознака границе или цртица које би графички нашу покрајину одвојиле од остатка државе. Територија Косова је на мапи, истина, осенчена у односу на остатак Србије, али се зато у тексту о Космету на сајту Би-Би-Сија каже да је овај део Србије 17. фебруара 2008. прогласио независност након неуспеха УН-а у посредовању код преговора о статусу Покрајине, што је званични Београд сместа прогласио за нелегални и једнострани чин. Британци даље кажу како је косовска независност поделила државе чланице УН-а, где већина и даље није званично признала „државу Косово“.

Би-Би-Си наводи и догађаје који су довели до НАТО бомбардовања Србије 1999. године, па се тако каже да је НАТО интервенцији „претходило насиље које је избило 1998. у Аутономној покрајини Косово, а да је сва та дешавања искористила Ослободилачка војска Косова, подржана од стране већинских етничких Албанаца, и која се отворено побунила против власти председника тадашње Југославије Слободана Милошевића. Британски национални сервис такође додаје да је од краја 1998. растао међународни притисак на Милошевића поводом Косова, који је ескалирао НАТО бомбардовањем 24. марта 1999. године.

Оно што је посебно интересантно јесте да током прошле године Косово на мапи Србије на сајту Би-Би-Сија није уопште било означено, а да је у пропратном тексту само наведено „да је Приштина 2008. прогласила независност коју је признало више од 90 земаља света“. У међувремену се очигледно нешто променило код уредништва Би-Би-Сија, који су српску покрајину вратили на карту наше државе, али и знатно кориговали чињенице које говоре о догађањима на овим просторима у протеклој деценији.

21 септембра, 2012

Ава Јустин: Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је!!!

21.09.2012. ФБ профил Урош Ћурковић

Данас је велики Празник, Свепразник, Мала Госпојина. А то значи мали Божић, јер се данас родила Пресвета Богомајка, Која нам Господа и Бога Христа родила. Отуд, овај Празник препун је радости. У безбројним данашњим молитвама и песмама непрекидно се наглашава да се данас рођењем Пресвете Дјеве Марије све и сва испуни радости. Све и сва, јер нам је Она – Бога родила. А шта је веће од тога на овој земљи?

Данас је и мали Ускрс, јер нам је Пресвета Богомајка родила телом Господа Христа. Телом којим Васкрсли из мртвих победи смрт, и све и сва испуни бескрајном радошћу. Јер шта је радосније за нас људе него да смрт буде побеђена, да смрт буде уништена, да нам Живот Вечни буде осигуран? А то је урадила Пресвета Богомајка родивши телом Господа Христа, телом коме је Господ дао васкрсну силу, дао бесмртност и Живот Вечни. Данас је и мали Спасовдан, јер се родила Она која је дала тело Господу Христу, тело које је васкрсло из мртвих и узнело се на Небо и седи изнад свих Херувима и Серафима. Каква част за људско тело и каква радост за нас људе! А то је све чудесна заслуга Пресвете Богомајке, Која се родила на данашњи дан. Данас је, исто тако, мали Духовдан, јер се родила Она која нам је дала Сина Божјег, Господа Христа, Богочовека, Спаситеља света, Који је испунио сав домострој спасења, узнео се на Небо и ниспослао Духа Светога, и основао Цркву на земљи, дао такорећи телу Богомајке душу небеску. Зато је данашњи Празник заиста Празник велике и неисказане радости.

Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је. Она Му је дала ту човешку природу, Она му је дала душу нашу, дала му срце наше, дала му тело наше, да би све то Он спасао, да би све то испунио Богом, да би све то очистио, осветио, обожио и тако човека, биће људско рођено испунио највећом радошћу, бесмртном радошћу, сверадошћу. А то, то је подвиг и дело Пресвете Богомајке. Све је у Господу Христу од Ње, сав Спас, сав Богочовек, сво Еванђеље Његово, сва Црква Његова,сви Светитељи, сви хришћани, сви праведници, ви и ми, данашњи хришћани. Све је то од Ње, од Пресвете Богомајке. И још, од Ње смо и ми хришћани Срби, прави и истински Срби.

У једној дивној нашој молитви пева се и вели се: „Данас би почетак спасења нашег „. Данас, не на Божић, него данас, на дан рождества Пресвете Богомајке. Зашто? Зато што нам је Спаса Она родила. И родивши се на земљи, гле , са Њом се већ јавља и почетак нашег спасења. Уствари, од данас почиње Божић, од данас почиње Ускрс, од данас почиње Богојављење, од данас почиње Преображење, од данас почиње Духовдан, од данас почиње Црква, од данас почиње целокупно Хришћанство, од данас почињемо и ми, ја и ви и сви Срби, исрећни и несрећни Срби. Јер, све што јс велико, све што је свето у нашој историји, то је од Ње, Пресвете Богомајке. Од Ње сав Свети Сава, од Ње сав Свети Симеон Мироточиви, од Ње сви Свети Немањићи, од Ње сви Свети Српски Патријарси, Свети Српски цареви, Свети српски Сербљи, Свети Српски сељаци, Свети Српски Мученици што гинуше за Крст часни и Слободу златну. Од Ње сви велики Српски Мученици до данашњега дана, сви прави Срби.

Погледајте, данас је Празник свете Студенице. Велики Немања и превелики његов син Свети Сава посветили су Студеницу, ту мајку свих наших светих задужбина – коме? Рождеству Пресвете Богомајке – данашњем великом и светом Празнику да би се и у српској души родило све што је блиставо, све штоје еванђелско, да вечни поток Благовести Христове понесе сваку српску душу изовога на онај свет и принесе је Светом Престолу Тројичног Божанства. И највећи број светих задужбина наших посвећено је Пресветој Богомајци. Да, Она је заиста увек била и остала хранитељица, тј. чуварка и спаситељица рода Српског Христоносног.

И Она, родивши нам Бога Господа Христа, и давши све то штоје Он донео свету, због света тога Она је најславнија од свих људских бића створених у свима световима. Најмоћнија, Најчистија, Најбезгрешнија. Гле, Она је изнад Херувима и Серафима, чистија и светија од њ их. Људи, горе срца! Не бојте се ни греха, не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред намаи над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она – Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свихђавола, јер нам је родила Победите љ а смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско. О, какварадост имати испред себе, над собом, изнад себе, као вођу рода људског Пресвету, Преблагословену Матер Божју, Богородицу, Приснодјеву Марију. Све, свешто је од Ње, све је спасење наше.

Чарна данашња песма, дивни тропар, пун је божићне радости,пун је ускршње радости, пун је васељенске радости, пун је радости небеске. Казује нам сву тајну нашег спасе њ а и казује нам тајну наше радости. Зашто ми православни толико волимо, толико поштујемо и толико се молимо Пресветој Богомајци? Јер у Њој, од Ње, за нас је све, за нас православне. Дивни тропарданашњи гласи: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радости целомесвету. Јер из Тебе сину Сунце Правде, Христос Бог наш. И разрушивши клетву, проклетство, даде благослов. И уништивши смрт , дарова нам Живот Вечни“. Ето, ту је сво Еванђеље Сп аса, савдомострој спасења, сав Господ Христос, целокупно дело Његово. Значи: у Њој – Пречистој Богомајци.

Од Ње и код Ње, е то, ми се спасавамо, ми Живот Вечни добијамо, ми смрт побеђујемо. Сунце Правде Господ Христос рађа се кроз Њу и изЊе у овоме свету да одагна сваки мрак, сваку таму, да уништи сваки пакао и даљудима осигура бесмртни Живот Вечни, отвори сав Небески Рај и подари ЦарствоНебеско, и славу, и сва блага небеска. И ми, имајући пред собом Богомајку каонашу Молитвеницу, као нашу Посредницу пред Богом, као нашу Заштитницу свакодневну и сваконоћну, ми смо заиста моћни и силни, ми хришћани. Знате лик ада смо најмоћнији, знате ли када је хр и шћанин свемоћан? Када је сав прострту молитви пред Пресветом Богомајком, када је сав поверен Њој, када свом душом својом иде за Њом и служи Њој. Онда, онда ти си моћ, и сила, и свесила! Нема моћи мрачне и страшне у овоме свету која би могла да нашкоди твојој души итеби. Нема смрти која те може отети из наручја Пресвете Богомајке. Нема ђавола који може да се приближи теби кад си ти предан Пресветој Богомајци.

А Она, Она је на небу и на земљи, непрекидно служи Своме Божанском Сину. Шта је Њен живот на земљи био? Служење Богу, служење Господу Христу. Шта је Њен живот на небу? Опет служење Господу Христу, служење Богу. Непрекидно Богослуж е ље. Ето, то је Пресвета Богомајка, Пресвета Богородица. Ими празнујемо Њу толико пута у години и, боље рећи, сваки дан и сваки час Православна Црква ј е слави кроз безбројне песме и стихире на свакодневним богослужењима. Непрекидно Јој служи. О, те дивне среће да и ти и ја учествујемо у томе! И ми муцамо те дивне молитве и непрекидно призивамо Њу за Заштитницу,за Молитвеницу свих нас, васцелог рода људског и рода Српског. Сваки празник је Њен. И данашњи празник је Њен. За нас је то извор благости, извор сил е и у нассе улива сада с неба безбројна и неисказана Божанска сила. Заступништвом и молитвама Пресвете Богомајке и ми постајемо моћни и силни, моћни да сатремо сваки грех који јуриша на нас или ниче у нама, у нашој души, из наше грехољубиве природе. Зато је сваки празник Пресвете Богомајке извор радости за нас.

Ми православни хришћани и на данашњи дан прослављамо Њу Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Владичицу нашу Богородицу. И ми, служећи Њеном Божанском Сину, служимо уствари и Њој. Јер вршећи заповести Еванђеља Христовог, ми показујемо своју љубав према Њему и потврђујемо своју љубав. „Ко љуби мене, врши заповести моје “ – вели Спаситељ. И ми, вршећи заповести Исусовог Еванђеља, идемо за оствареним и вечним Ева н ђељем Господа Христа, првим оствареним Еванђељем – Пресветом Богомајком. Шта је Она? Оличење Еванђеља Христовог у роду људском, најсавршеније оличење, савршеније од свих Светитеља, од свих Анђела, оличење свесавршеног Еванђеља Христовог. Пресвета Богомајка, за нас хришћане, за све православне хришћане, за сва небеска бића. Пред њом трепте Херувими и Серафими, јер је неизречено узвишенија од Херувима и драгоценија и скупоценија од Серафима. То је Она, највећа вредност свих светова, највећа вредност и највеће благо рода људског.

И зато све наше молитве, све молитве Православна Црква лије и излива и шаље Њој. Све су те молитве препуне славе Пресвете Богородице, и Она је у свима молитвама увек испред свих нас. Као да ходатајствује и посредује пред престолом Чудесног Сина Свог, Господа Христа, да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нас спасе пакла. И зато ми православни хришћани толико величамо Пресвету Богомајку. Никога више толико као Њу, после Њеног Божанског Сина, Господа Христа. И како је увек дивна, увек заносно лепа и моћна, она чудесна молитва коју толико пута на дан понављамо у нашим православним молитвама: „Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христ у Богу предајмо “ .

Не можемо ми предати живот свој Господу Христу без Ње. Само са Њом и са свима Светима ми можемо ући у Царство Небеско, ући у Рај, и наследити сва блага која је Господ Христос дошавши на овај свет дао и даривао.Од нас тражи се само једно – вера. И у вери молитва и љубав и служење Господу Христу свим бићем и свом душом, свом снагом, свим срцем својим. Заиста, Господ Који нам је донео толика блага, Који нам је даровао Живот Вечни, даровао нам најпре Пресвету Богомајку, Пресвету Богородицу, Која нас је спасла после пада људског кроз нашу праматер Еву, спасла нас греха, смрти, ђавола, кроз Сина Свог Божанског. Њу нам је дао Он. Такву радост, такво благо кад нико се томе није надао!

И ми имајући та блага, како ћемо душу своју људску, човечанску душу своју, и савест, и цело биће своје најбоље употребити у овоме свету и наћи најбољи пут и највећу вечност и вредност за све то? Како? Само верујући у Господа Христа и служећи Му кроз Пресвету Богомајку, вођени Њоме ипредвођени. Нека би нас Она увек крилила и чувала од свакога греха, од свакестрасти, од сваке смрти, од сваког ђавола.

Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин. + + +

Текст преузет из књиге: Преподобни Јустин Ћелијски, ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ, Београд, 1998.

+++

Тропар, глас 4: Рождество твоје, Богородице Дјево, радост возвјести всеј всељењеј, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, и разрушив кљатву даде благословеније, и упразднив смерт, дарова нам живот вјечниј.

21 септембра, 2012

Након прегледа данашње штампе – Нама непријатељи нису потребни…

Дачић: Изградићемо мостове поверења са Приштином

21. 09. 2012. 10:53х | Бета| фото: Танјуг

Премијер Србије Ивица Дачић изјавио је у петак у Београду да ће Влада да изгради нове мостове поверања с Приштином и земљама у окружењу.

„Наставићемо дијалог с Приштином о решавању проблема свих грађана Косова у складу с резолуцијом 1244, званичном политиком Србије и уз подршку ЕУ“, рекао је Дачић на Београдском безбедносном форуму у хотелу Хајат.

Дачић је истакао да мир на Балкану може бити трајан само ако је праведан и да све жртве захтевају кажњавање одговорних за злочине, па тако и српске жртве кажњавање одговорних за најмонструознији злочин трговине људским органима.

Дачић је такође оценио да је веома опасно то што Хрватска уласком у Европску унију престаје да буде заинтересована за добре односе са суседима на Балкану.

„Последице таквог односа осећа и Босна и Херцеговина“, рекао је Дачић.

Премијер Србије је навео да ће с Хрватском морати да обнови иницијативу да грађани могу у две земље да путују само са личном картом, без пасоша.

„То је више у интересу Хрватске, првенствено због туруста из Србије. Хрватска такав споразум већ има са БиХ и Црном Гором“, рекао је Дачић.

Он је рекао да су пре две године председник Хрватске Иво Јосиповић и тадашња премијерка Јадранка Косор прихватили ту његову иницијативу, али да је до данас изостала „правна и политичка реализација“.

Премијер Србије је рекао да је с Македонијом потписан споразум о преласку границе са личном картом, а да са БиХ и Црном Гором такви споразуми постоје одавно.

+++

Шиптарски лобиста саветује Јеремића!

21. 09. 2012. 13:45х | Вестионлине

Бивша министарска спољних послова Швајцарске Мишлин Калми Реј постала је члан неформалне радне групе која ће саветовати Вука Јеремића новог председника Генералне Скупштине УН. Иначе, позната је као највећи заговорник признања Косова

Шта се може очекивати од „пријатељског саветовања“: Калми Реј и Вук Јеремић

Именовање Калми Реј за „пријатеља-саветника“ Вука Јеремића шокирала чак и швајцарске медије, добро упознате са њеним деловањем.

+++

Не искључују одржавање ванредних избора на Косову

Вести » Бета 20.09.2012

ПРИШТИНА, 20. септембра 2012. (Бета) – Амбасадор Француске на Косову Жан Франсоа Фиту (Јеан Францоис Фитоу) изјавио је да је најважније да се косовска страна у разговорима са Србијом о политичким питањима осећа лагодно и да ЕУ подржава сва кретања која томе воде, не искључујући чак ни ванредне изборе на Косову.

У изјави за дневник Коха диторе, Фиту је рекао да зна да има критика, неслагања и различитих сценарија за разговоре са Србијом, али је оценио да је најважније да сада након одласка Међународне цивилне канцеларије политичари на Косову имају самопоуздање, одреде црвене линије и говоре у своје име.

Француски амбасадор сматра да политичке партије треба да буду део разговора чак и ако се супростављају дијалогу.

„Ја се надам да има покушаја координације. Има много гласова који говоре о екипи јединства, други и о новој коалицији. Ја мислим да се овде ради о стицању самопоуздања пред овим процесом и надам се да ће политичке партије које не подржавају дијалог бити део процеса расправа“, рекао је француски дипломата.

Према речима Фитуа, чак и одржавање ванредних избора је део демократских процеса којима се не треба супростављати.

(Бета, 20.09.2012)

21 септембра, 2012

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ ЗАТАШКАО ТРГОВИНУ ОРГАНИМА

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

Превод: Миодраг Новаковић

29 јануар 2011

——————————————–

Допуњено оригиналним документима 21 септембра 2012

-СРБски ФБРепортер је посредством Уједињеног Равногорског Покрета дошао до фотографија оригиналног Унмиковог извештаја- које прилажемо у наставку превода…

Напомена аутора(преводиоца):

Аутор је у посед овог извештаја УН-а (Хашког трибунала), који документује судбину преко 300 отетих Срба на Косову, дошао у децембру 2010 године, када је извештај посредством сајта www.press.com први пут обелодањен нашој јавности, али само у енглеској верзији, тако да је аутор урадио први превод овог документа са енглеског на српски језик, који је потом преузет од више домаћих „патриотских“ сајтова (аутор је објавио овај извештај у целини, у својој недавно публикованој књизи „УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ“). Упркос значају и актуелности овог документа, исти је упорно заташкаван од стране режима и режимски контролисаних главних медија, све док се није појавио у преведеној верзији на више алтернативних српских медија. Ипак и после тога овај извештај није привукао довољно, не само медијске (водећих медија), већ и званичне „пажње“, ради покретања поступка за процесуирање шиптарских ратних злочинаца и злочинаца против хуманости.

Увидом у извештај се јасно види да исти садржи све елементе за подношење кривичних пријава против извршилаца ових недела, њихових налогодаваца и помагача, али пре свега одговорних челника терористичке ОВК, чија је одговорност по принципу „командне одговорности“ непобитно утврђена у извештају. Подсећам, да се по истом принципу недавно судило целом бившем српском државном руководству, и избегавање процесуирања шиптарских злочинаца по истом принципу, би било најгрубље игнорисање универзалног принципа једнакости пред законом. Са тог аспекта закона и принципијелности српска држава је потпуно подбацила- бар када су у питању српске жртве.

Извештај је урађен веома професионално и непобитно документује отмице, злостављања, силовања и убиства отетих Срба, али и припадника других (углавном словенских) националности, од стране шиптарских терориста и њихових ОВК лидера. У извештају се прецизно идентификује један број жртава, места и начина извршења злочина, као и пар десетина непосредних извршилаца злочина. Такође се идентификују њихови налогодавци. Посебну тежину овом извештају, поред идентификовања једног броја умешаних руководилаца ОВК, дају и индикације о директној умешаности западних и НАТО званичника у ова тешка кривична дела, или бар њихову прећутну сагласност. Ове индиције је потврдио и документовао швајцарски тужилац Дик Марти у свом прошлогодишњем извештају Европском Савету. Са становишта доказивања свих горе наведених тешких кривичних дела- са изузећем продаје људских органа, које вероватно захтева још додатне истражне радње и форензичке доказе- овај извештај садржи практично све елементе за подношење кривичних пријава. Разлози зашто то није урађено од 2003, када је извештај комплетиран па до данашњих времена, су чисто политичке природе.

Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници. Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу, да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел…

———————————————————————

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК

(У НАСТАВКУ СУ ИЗВОДИ ИЗ „ХРОНОЛОГИЈЕ ЗЛОЧИНА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА“ АУТОРА М. НОВАКОВИЋА, КОЈИ БАЦАЈУ ДОДАТНО СВЕТЛО НА ОВАЈ СЛУЧАЈ)

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО НА ЛОКАЦИЈИ „ЖУТЕ КУЋЕ“ У БУРЕЛУ…

У априлу 2009, ББС је емитовао документарни филм „Нестали на Косову“ (линк: http://news.bbc.co.uk/2/hi/7990451.stm), у режији угледног новинара Мајкла Монтгомерија. Господин Монтгомери се, од мартовског погрома 2004 на Косову, интензивно бави сакупљањем доказа о албанским злочинима над Србима, и његова новинарска истрага је управо та које је покренула „траљаву“ УН истрагу на локацији ноторне „Жуте куће“ (да би и он сам евентуално постао „активни члан те истраге“). Његов документарац зато има посебну тежину, јер садржи изворне видео доказе који су званично заведени као доказни материјал Хашког тужилаштва (да би ти видео, као и други форензички докази касније били намерно уништени од стране антисрпске Хашке институције). Наравно господин Монтогмери је сачувао своје копије видео исказа више заштићених хашких сведока, као и видео копије форензичких доказа са локације „Жуте куће“,и потом, због личног убеђења да су ти докази намерно уништени да би се заташкали злочини над Србима и сакрила за Запад „неугодна истина“, одлучио да их овим кратким али веома снажним документарним филмом учини доступним светској јавности. Колико је та документарац постао „неугодна истина“ за многе западне политичаре, најбољи доказ је чињеница, да је упркос изузетној гледаности емитован само два пута у Априлу 2009, и после тога више никад (овде говоримо о БиБиСију).

У видео прилогу су приказани искази двојице заштићених хашких сведока и једне заштићене жртве албанске националности, али је такође наведено да постоје бројни други заштићени сведоци и неколико преживелих жртава- нажалост међу њима ниједна српска жртва!

Тај видео запис недвосмислено доказује да су српски цивили и ратни заробљеници, били киднаповани од стране Тачијеве ОВК, и у једној компликованој и „скупој“ операцији пребацивани у Албанију. Пошто се радило углавном о сиромашним српским цивилима за које никада није тражен озбиљан откуп (осим пар појединачних директних уцена српским породицама од стране нижих ОВК „кадрова“, где је одређена сума новца изнуђена, али до откупа и примопредаје талаца никада није дошло, јер то никада није ни било на „распореду“ тих „другоразредних“ разбојника), и пошто се радило о ратним заробљеницима, углавном младим српским војницима, безначајне или никакве обавештајне вредности, поставља се једно врло логично питање: зашто су ти јадни људи шверцовани у Албанију таквом компликованом и ризичном операцијом? Јер ако су шиптарски терористи желели да их муче и физички ликвидирају, то су могли да учине без много ризика на безбројним локацијама унутар Косова.

Једини логичан одговор на такво питање који се сам намеће, јесте: мрачне намере тих шиптарских крволока и њихових западних савезника да учине „нешто нечасно“ са њиховим телима. Ако ту нису били у питању сатанистички обреди жртвовања тих мученика Блеру, Клинтону, Солани, Кушнеру и осталим западним девијантима, онда опет једини логичан закључак, и сурова истина чији нам се хорор сценарио управо презентује од стране највишег легалног органа Европе, и који ова Мартијева истрага документује безбројним материјалним доказим, индицијама и сведочанствима очевидаца, јесте: „крађа“ људских органа, за „девијантно“ западно и блискоисточно тржиште. Управо док је овај текст у припреми, неки медији тврде да су у овој мучној крађи људских органа учествовали и војни лекари из састава окупационих НАТО трупа на Косову.

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

У сваком случају, добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла Др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред убијања заробљених Срба, Др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.

Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“) је то да је дотични Јуришевић боравио у Априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.

Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога Др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.

——————————————–

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

Шаље: Емон Смит

Шеф мисије Скопље и Приштина

Број факса: 8942

Референца: РП-79-03

Прима: Патрик Лопез Терес

Шеф одељења за истраге

Факс: 8586

Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса

Датум: 30 октобар 2003

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

Патрик,

Након посете 23 октобра 2003, срео сам се јуче у вечерњим сатима (29 октобар) са Полом Кофијем, Директором Одељења Правде (ДОП) УНМИК-а. Уз извештај прилажем следеће:

а) Предмет Албаније Обележен као Анекс „А“

У прилогу је материјал примљен од ДОП у вези истог. Фотографије ће бити приложене накнадно.

б) Ратни Злочини, досијеи-Истражне радње-УНМИК Обележен као Анекс „Б“

У прилогу је ажурирани списак

ц) Информација о УНМИК хапшењима (РЗ) Обележен као Анекс „Ц“

У прилогу је Захтев за спровођење истраге

У потпису је: Лопез Терес

Истражно одељење Хашког Трибунала

03 новембар 2003

ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ

ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ

ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ПРЕДМЕТ НОВИНАРСКЕ ДИСКРЕЦИЈЕ

УКРАТКО:

Почевши средином 1999 (могуће и нешто раније), између 100 и 300 људи су киднаповани и пребачени камионима и комбијима у илегалне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоје. Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од тих заробљеника (24-100) су пребачени из северне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе (приватне куће и напуштене индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 км југозападно од Кукеша. Заробљеници су такође пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.

Заробљеници су одведени у централну Албанију, где су потом поново пребацивани у малим групама, у приватну кућу јужно од Бурела, која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тела су сахрањена у непосредној близини. Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 км југозападно од Бурела) одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници (поред Срба) који су довођени у ту „клинику“ (и ликвидирани ради органа) су биле у мањем броју, жене са Косова, из Албаније и Источне Европе. Задња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забележена у пролеће, или рано лето 2000.

Поред заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову је транспортован у Албанију и закопаван на тајним локацијама.

Овај уводник је базиран на интервјуу са осам сведока, сви редом су Албанци са Косова и из Црне Горе, који су служили у ОВК. Четири сведока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у северној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовали у транспорту делова тела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама.

Према свим нашим сазнањима, сви транспорти и „хируршке“ процедуре су извршаване са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом у то време, бившег премијера Салиша Берише.

ЛОКАЦИЈА „КЛИНИКЕ“

Кућа, где су органи били одстрањивани из тела жртава се налази тачно 14.58 км јужно од Бурела, са следећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази 6 км западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8.57 км јужно од првог моста јужно од Бурела.

СВЕДОЦИ

Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде идентификујемо као „бројеве“:

Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији.
Етнички албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је као ниже рангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији, и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
Етнички албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за време рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
Етнички албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.
Етнички албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању ратам (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). #6 је видео српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке србе пребацује у Бурел.
Етнички албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је косовске србе заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.
Етнички албанац католик који је служио под доскорашњим командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

ЖРТВЕ:

Приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани живи у Албанију:

Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока #2 и #1, у групи срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у истој групи срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у групи срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију, у Јулу или Августу 1999. Сведок #1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.
Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја крајем Јула или почетком Августа 1999.
Драгољуб Славковић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Младен Васић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
Пера Ристић. Виђен је од стране #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока #1, у илегалном затвору у Пешкопију, у Септембру или Октобру 1999. Сведок #1 тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

НАПОМЕНА:

Већина сведока су давали само кратке одговоре и покушавали су да умање своју улогу у специфичним операцијама. То се дешавало између осталог и из страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. У сваком случају четири сведока који су директно учествовали у транспорту заробљеника су нам дали аутентична сведочанства.

СВЕДОК #2

Овај сведок се сећа свог учешћа у три транспорта заробљеника и људских лешева са Косова у северну Албанију, и два транспорта заробљеника у кућу-клинику у централној Албанији.

„Мој први транспорт са Косова је био око 20 Јула, други је био око 23 Јула, и задњи је био почетком Августа. Ујутро, 20-ог Јула (један дан пре или после) био сам у једној вароши близу мога села, источно од Пећи. Дошао сам да се јавим свом претпостављеном ПА. Он ми казао да му је РЗ наредио да пронађе возача за један посао. Познавао сам ту групу (ганг) као опасну, и били су познати по убијању Срба у Пашином селу. У то време у нашој вароши није било живих Срба. Речено ми је да ћу возити камион из Пећи у Призрен. ПА ми је наредио да извршим тај задатак, држим језик за зубима и заборавим све што видим, и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Био сам задужен са прашњавим и прљавим камионом САБ, који је позади имао контајнер са замрзивачем који није радио. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80км. Вожња је трајала око сат и по. Једини који је био са мном у камиону је био ПА. По доласку у Призрен наредио ми је да наставим према Сувој Реци. Возио сам неких 15 минута. Прошли смо Љутоглав да бисмо се зауставили после једног километра. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Ту сам онда скренуо десно, ту је била једна велика кућа са три спрата, одмах са десне стране. Скренуо сам десно и наставио неких 100 до 200 метара. Тамо је било око 30 заробљеника, укључујући једну жену, чекали су нас заједно са 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно морали да дуго марширају. Били су прашњави и прљави, неки од њих крвави. Атмосфера је била нормална, и иницијално сам мислио да ћемо их разменити за наше борце. Један војник ОВК је „саслушавао“ неколико заробљених Срба. Један од њих је био Драган Јаћимовић из Шилова, стар око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Остали Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Натерали смо их да се укрцају у камион. Возио сам одатле до Призрена. ПА је сишао у Призрену и друга двојица припадника ОВК су ми се придружили у кабини где су остали цео пут. Били су у цивилу. Имали смо такође „дискретну“ пратњу од стране 4 припадника ОВК у аутомобилу марке „голф2“. Један од ОВК бораца који је био са мном у кабини је био веома непријатан. Када сам га упитао где идемо, казао ми је да зачепим и возим.

Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.

У близини главног пута сам приметио другу групу од 15 заробљених Срба. Испред њих је ишао полако „џип“ са војницима ОВК у њему. Четири или пет ОВК војника је ходало са Србима. Ту су застали да запале цигарете. Тада сам препознао заробљеног Властимира Стевановића из Призрена. Он је радио као келнер у Дому Армије у Призрену. Био је мршав, стар око 30 година. Неколико Срба су носили униформе. Речено ми је да су они били заробљени припадници МУП-а и Војске. Упитао сам једног ОВК војника шта ће бити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је сишла са главног пута и пешке прешла у Албанију преко планине Паштрик.

Наставили смо нашу вожњу у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био веома густ и нико нас није заустављао на граници. Избеглице су се враћале назад, и било је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли см у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат и по. Када смо стигли у Кукеш наставили смо другим путем ка северу и тамо смо испоручили Србе. Потом смо се вратили у Призрен.“

23 ЈУЛ

„Поново иста два ОВК војника, који су били са мном у кабини на претходном задатку. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Руку. Стигли смо на неких 15 км пре улаза у Суву Реку, где смо скренули лево на сеоски пут. Тамо нас је сачекала ОВК банда под вођством Исмета Таре. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже људске крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Међу њима је било и жена, али већина су били мушкарци. Ту су утоварили лешеве у камион. Непријатан ОВК сувозач ми је казао, пошто су лешеви убачени у камион: „Погледај их добро. Мој брат је завршио у Трепчи..“ (верује се да су тела неких албанаца убијених од стране српских снага уништавана у Трепчином индустријском комплексу). Ту су сипали прашак „капори“ који се користе за дезинфекцију и елиминацију непријатних мириса. Потом поново истим путем за Кукеш.

Стигли смо око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Верујем да су лешеви у камиону припадали људима из околине Суве Реке, Гљилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију видео сам Енвера Цоколија из ШИК-а(обавештајне службе ОВК). Он је до 1991 радио у српском МУП-у у Приштини. Војници ОВК који су нас пратили у „голфу2“ су истоварили камион. Поново су користили маске и рукавице. Тамо је било већ ископано око 15 јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је око сат и по да то обавимо. Локација је била веома удаљена. Изгледало је као негде у Афганистану, једино је овде било више дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, из Прирена смо продужили у Пећ где сам вратио камион истим „људима“ који су ме са њим задужили.

По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.“

АВГУСТ 2 или 3

„Било је око 10 или 11 ујутро. Нисам сигуран тачно, али је било пре поднева. Непрајатан „сувозач“ ме је поново звао. Нисам сигуран одакле, али знам да он није из Пећи. Казао ми да морам да транспортујем „товар“. Отишао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био један стари „мерцедес“ камион са карго фрижидером. Био је већ утоварен и имао је катанац и ланце на задњим вратима. Иста пратња је и овај пут била у „голфу2“, и иста два ОВК припадника су били са мном у кабини. Овај пут сам возио до Морине и потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала кишица. Иста процедура као и пре. Све добро организовано. Гробови су већ били ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут је мени било теже зато што је локација била високо на планини са великим успонима и стрминама, и било ми је доста тешко да извезем камион на врх те локације. Тамо су нас сачекала три човека. У овом случају нисам знао колико је лешева убачено у ископане јаме. Сво време сам седио у камиону.“

Сведок „2“ је изјавио да је две задње испоруке имао на локацији куће-клинике јужно од Бурела. Прва испорука је била у Октобру 1999. Одвезао је 4 или 5 Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком „Кинез“). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у две секције. Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у светло жуту боју, и да њен власник није припадао истом клану, као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће. Друга испорука је била у Мају иили почетком Јуна 2000. Сведок је тада превезао око 20 жена („славенског“ говорног подручја из Источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела. Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране. По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању, или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу. Сведок #2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Члан његове породице нам је казао да верује да је убијен због неплаћених дугова!? Његова породица није пронашла његово тело, нити је пријавила његов нестанак косовским властима из страха од освете. Из тог разлога нисмо успели да од њега добијемо пун опис испорука заробљеника на локацији „куће-клинике“.

СВЕДОК #1

Овај човек се сећа учешћа у испоруци заробљеника са Косова у северну Албанију, и најмање пет испорука заробљеника на локације приватних кућа у централној Албанији.

„Учествовао сам у транспорту заробљеника средином Августа 1999. Неки људи из ОВК су ме тада позвали. Дуговао сам им нешто, и морао сам да радим све што ми кажу. Добро познајем све руте у Албанији, јер сам претходно тамо превозио „проститутке“ са Косова и из Македоније. Мој командант ми је рекао да пошто познајем те путеве, онда ја треба да возим.

Средином Августа су ме послали у Криву Реку. Када сам стигао, речено ми је да морам да пребацим неке људе у Албанију. Тамо сам их преузео- четири мушкарца Србина. Било је већ касно поподне, и кренули смо за Призрен. Возили смо се у „фолскваген“ комбију. Са мном у кабини је био један тип, друга двојица су били позади са Србима чије су руке биле везане на леђима и за зид комбија. Иза нас су били тројица припадника ОВК возећи се у ескорт возилу. Познавао сам их од раније за време заједничког службовања у ОВК. Нисам знао ко су заробљени Срби. Били су старости између 25 до 35 година. Судећии по изгледу и одећи били су сељаци. Било нам је забрањено да са њима разговарамо, али су нас у току пута заробљени Срби стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор).

У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. У делу Призрена, где смо преспавали је било пуно жена „проститутки“. Заробљенике смо држали у посебној соби. Следећи дан смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо границу на Морини, тамо је била гомила људи, избеглице који су се враћали, тако да смо прошли без икаквих проблема. Стигли смо у Кукеш, где нисмо остали дуго, и кренули смо потом за место Бићај. Тамо смо се зауставили и били смо сачекани од стране двојице типова тамне боје коже, вероватно Арапа. Нисам сигуран које су националности били. Они су се укрцали у комби, и наставили смо да возимо ка југу. Тако смо стигли у Бурел. У Бурелу смо преноћили. Тамо је било још више људи попут наших заробљеника, жена и мушкараца Срба. Сви на том једном месту. Ти мушкарци и жене Срби су били затворени у некој врсти шупе- магацина. Ми смо отишли у другу кућу да преспавамо. Нисам сигуран колико је било заробљеника у том „магацину“, али по гласовима које сам чуо, рекао бих да их је било између 6 и 10. Јасно сам чуо како причају на српском језику.

Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли. Ту смо се „мало шалили“ на рачун Срба. Потом су одвели негде те Србе, а ја сам отишао у посебну кућу где сам преспавао, да бих се следећи дан вратио на Косово.

Друга испорука је била у Новембру или Децембру 1999. Налазио сам се у Бурелу, након испоруке „неких жена“. Овај пут сам возио „мерцедесов“ комби. У њега су укрцали четворицу заробљених Срба. Сви су били млади мушкарци у доброј форми. У пратњи овог траснпорта су били још двојица припадника ОВК. Одвезли смо се до „куће“ јужно од Бурела. Након 20 минута вожње од Бурела се прелазио мост након кога је био сеоски земљани пут. Пут је водио низ реку. Возили смо све до краја тог пута где се налазила стара светло жута кућа. У кући су се налазили неки мушкарци и два доктора (тако су их називали ови мушкарци). Један доктор је био Арап, а други Албанац кога су звали Др Адмир. Заробљени Срби су били веома „нервозни“. Извели смо их из комбија и одвели у помоћну зграду (магацин) иза главне куће.

Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Она је била млада и говорила је српски. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела, отприлике у предвечерје тог дана.

Када сам извршио своју прву испоруку у Бурел, прво о чему сам размишљао је било, зашто их тамо прегледају и ваде им узорке крви. Већ сам раније био чуо да од заробљеника узимају узорке крви. Све ме је то збуњивало. Зашто?

Већ после треће испоруке било ми је јасно да се тамо нешто друго дешавало. Када сам ушао случајно у главну собу „куће“ јужно од Бурела, да бих добио чашу воде, био сам изненађен како је тамо било чисто и осећао се веома јак медицински мирис. Одмах ме је то подсетило „отужни мирис“ болнице и изазвало ми мучнину. Желео сам што пре да изађем одатле. Тада ми је пало на памет како је ово била једина „кућа“ где сам само испоручивао заробљенике, а никада их преузимао!? У то време сам такође све чешће чуо друге припаднике ОВК како причају о људским органима, бубрезима, и испорукама пошиљки из ове „куће“ на аеродром.

Четврта испорука је била негде крајем Маја или почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је СС наредио да одем са још једним пратиоцем у Мирдите (регион у Албанији на око 30 км северно од Бурела) да покупим две жене и да их спроведем у „кућу“ северно од Бурела где смо држали „проститутке“ и заробљене Србе. То је било на периферији и место је било „затворено попут логора“ (вероватно у стилу хацијенде- примедба преводиоца), са две куће, једна у стилу велике штале, друга старија кућа. Тамо сам једном видео једног доктора, мислим да је био Арапин, и он се „бринуо“ о заробљеним мушкарцима. Покупили смо девојке и испоручили их у „кућу“ истог дана. Тада сам први пут сазнао да су у „кући“ северно од Бурела имали ултра-звучни скенер. Преспавао сам на другом месту и следећи дан сам се вратио у „кућу“ северно од Бурела, и тада ми је наређено да возим заробљенике- два српска мушкараца и три жене. Мушкарци су били доведени са друге локације код Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе. Испоручили смо их у јужну „кућу-клинику“ После тога сам сазнао од пријатеља, који је такође био „возач“ да су и две друге девојке из Мирдите одведене у ту „кућу-клинику“, да би- како је он то описао биле коришћене за „резервне делове!“

Сећам се да сам био веома тужан, зато што су девојке биле Албанке. И биле су веома младе. Први пут нисам знао шта се дешавало, други пут сам помислио да је то све повезано са „проституцијом“ (читалаштво овде мора да зна да је овај термин који се користи у извештају „проституција“ веома дискутабилан, јер се ради о тзв. „присилној проституцији“ која је спроведена над киднапованим и уцењеним младим женама, углавном из „православних“ европских земаља- примедба аутора). Тек трећи пут када сам схватио „шта“ се у ствари тамо дешава, био сам ужаснут, хтео сам да побегнем негде. Моји саборци који су учествовали у томе су били добри војници, али су ме овде разочарали. Мислио сам да су се борили у рату, али ово што су чинили није имало никакве везе са ратом.

После те задње испоруке, казао сам им да сам се разболео. У ствари устину сам се осећао „болестан“, али сам мом команданту казао да сам добио упалу плућа и да ћу морати да идем на лечење.“

Тај сведок је извршио још неколико других испорука српских заробљеника од Пешкопија у област Бурела. Казао нам је да је након неких „разговора“ сазнао да су његове сумње биле оправдане. Он је разговарао са другим саборцима из ОВК који су учествовали у сличним „испорукама“, и који су вршили друге „испоруке“ од локације „куће-клинике“ до аеродрома Ринас, и то касно ноћу, или у цик зоре. Сведок нам је описао да су њихова возила користила задњи помоћни улаз на аеродром (Овде имамо разлога да верујемо да сведок прикрива властиту улогу у тим испорукама на аеородром). Ми смо сведоку показали фотографије осам различитих и неповезаних кућа из Албаније. Он је без грешке идентификовао инкриминисану кућу јужно од Бурела, и потврдио је да је то била локација где је извршио највише „испорука“ киднапованих особа, и где је видео „импровизовану клинику“. Зачудио се када је видео да је кућа („жута кућа“) била префарбана у бело (једна старија фотографија исте куће до које смо ми сами „дошли“ приказује исту кућу у светло-жутој боји). Он нам је потврдио да верује да су људски остаци закопавани иза куће и на оближњем гробљу.

СВЕДОК #4

Овај мушкарац је учествовао у закопавању српских цивила убијених у области Ђаковице. Такође је учествовао у најмање три транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.

„По завршетку рата свуда је била освета. Након тога „они“ су почели да пребацују заробљене људе далеко у Бићај и друга места у Албанији.Такође у то време су камиони пуни медицинске опреме и материјала из Приштине, Ђаковице и Призрена пребацивани у Албанију. Одвели су читаву једну групу заробљених (живих) људи из Призрена, преко границе на Врмици, и то главним путем. Друга група је пребачена преко планине Паштрик у Тропоју. Тамо није било нормалног пута, практично стаза једва ширине једног возила.

Мени су наредили људи из јединице Џавида Елшанија (Сведок нам је навео да је Елшани командовао 128 специјалном једидицом ОВК, чији „борци“ су носили црне униформе) да учествујем у тим транспортима. Послали су нас у Кукеш, па потом у Бићај. Тада смо наређење примили нас четворица, али тамо су били и други. У првој групи заробљеника је било између 15 до 20 људи, све мушкарци. Били су здрави и снажни, старости од двадесетих до четрдесетих година. Били су то обични српски цивили. Сељаци. Прва група је била из Зоћишта, Ораховца, Мусутишта (село код Суве Реке), Љубижде и Ратимља. Камион који смо користили је био „обичан камион“ са фрижидерским каргоом позади. Није имао никакав „ер кондишенинг“ нити вентилацију. Помислио сам да ће бити убијени, али су нам дали строга наређења да не смемо да их повредимо, и да им дамо храну и воду. Све је то било након осветничких убистава крајем Јула и почетком Августа.

Испред нас су ишла два возила да би спречила да нас било ко заустави. Али то нико није ни покушао. Седео сам до возача. До границе смо стигли брзо, за 40 минута. Али пут на Албанској страни је био лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бићај. Одвезли смо се до куће на периферији села. Тамо је била друга група Албанских мушкараца (по начину описивања овде се ради о Албанским држављанима- примедба преводиоца) који су киднаповане Србе одвели у кућу. Тамо је био један човек кога су сви ословљавали са „доктор“. Он је био албанац са Косова. „Људи“ у кући су нам поново запретили да заробљеници не смеју да се малтретирају.

Други транспорт се одиграо 4 или 5 дана касније. Тада смо имали 20 до 25 заробљених мушкараца, углавном из Ораховца или Ђаковице.

Њих смо „преузели“ усред бела дана у близини ауто-школе у Призрену. Како возите левом страном, према Албанији, ауто-школа се налази на левој страни и те заробљене мушкарце смо покупили на тој локацији. Камион је већ чекао, када сам тамо стигао. Мушкарци су били истог доба, здрави. Нисам препознао никога од њих. У камиону је било мрачно. Упутили смо се према граници, овај пут смо користили споредан друм кроз Насек преко планине Паштрик. Близу границе предали смо заробљене мушкарце другој групи која их је одвезла у Албанију, у Тропоје.

Након тога, нису ме више користили за транспорте, али ја сам сазнао од других да су ти „транспорти“ настављени, бар до краја 1999. Трудили су се да не користе сувише дуго исту групу људи из ОВК за транспорте са Косова.

Сведок нам је казао да је касније посетио илегални затвор близу Кукеша где су били заточени други Срби. Тада му је речено од стране претпостављених да се неки од заробљеника пребацују у централну Албанију. Тада је сазнао да се од заробљеника узимају лабораторијски узорци мокраће и крви. Тада му је више „нижих оперативаца“ казало да користе Србе за органе и да су екстракције (читај касапљење) обављане негде у централној Албанији.

СВЕДОК #3

Овај човек није желео да буде специфичан у опису своје удела у транспорту Срба у Албанију, али је навео да је као возач и стражар био послат најмање три пута у област Бурела у 1999 и 2000, где су држани заточени Срби у Албанији. Сведок је описао један „излет“ где је возио претпостављеног оперативца ОВК до куће јужно од Бурела. Његов претпостављени је там надзирао закопавање и премештање људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око један километар од те куће. Сведок је идентификовао тог оперативца ОВК као Бесима Вокшија. Показали смо сведоку 10 различитих кућа из различитих делова Албаније, и он је без потешкоћа идентификовао инкриминисану кућу као и други сведоци пре њега. Чак је навео да је инкриминисана кућа, која је на фотографији офарбана у бело, пре тога била жуте боје.

У НАСТАВКУ СЛЕДИ ПРЕВОД РУКОПИСА- ПОРУКЕ КОЈА ЈЕ ПРЕТХОДИЛА ТОПОГРАФСКОЈ МАПИ, НА КОЈОЈ СУ УБЕЛЕЖЕНЕ ИНКРИМИНИСАНЕ ЛОКАЦИЈЕ СА ПРЕЦИЗНИМ КООРДИНАТАМА.

ПРВО ИДЕ ПРЕВОД, И У НАСТАВКУ „ИМИЏ“ МАПЕ:

„Писмо албанском официру за везу

Прослеђена информација (некоме- нечитко)

У Тирани“

„….највероватније (нечитак део), ДОЈ (иницијали)

Ће се придружити у истрази, што је добро“

„Биће обезбеђена подршка“

У нечитком делу се наводи да су нека лица која су осуђена, предата Албанији.

„Есктрадиција: Бегунци- још није постигнут договор о екстрадицији.“

„Та ствар је лично презентована Л.П.В.

П.Ф.Ц. треба да дискутује те ствари у Тирани“

Клинт:

„Као што видите, неке од ових описа је тешко пратити. Биће кључно за нашег иследника да тај материјал проучава тесно са мапом.

Морам да нађем начин да ти доставим детаље са локације #3. Наш иследник сада вероватно има и друге локације.

Сведок „Н“ поседује лично знање о неколико испорука у Албанију. Он је био возач.

Локација #1: Тропоје. Масовне гробнице (више њих). Траспорт се одиграо око 2-ог Августа, 1999. Тела су довежена из области Пећи.

Како возиш из Тропоја, отприлике један километар, или 2-3 минута вожње, скренеш десно према Хошају. Прођеш мост и наставиш ка северу. Прођеш Гостуран, настављајући према северу, и мало касније, када прођеш два извора са десне стране и пут постане стрм са кривинама продужиш према Маји и Шкелзениту. Тамо где се завршава вијугав пут, при крају, имаш тропска стабла, па наставиш вијугав пут где има нешто зимзелених стабала, али веома ретких. Сада када прођеш следећу кривину скренеш десно на шумски пут. Испред се пружа дијагонално део планине који се простире од Тропоја директно у правцу северо-запада. Важно је да возиш около високе стене, све кроз зимзелену шуму, када се ту зауставиш видећеш „понорницу“- поток који нестаје у земљи. Ту је пут веома стрм. Постоји више бочних путева са десне стране, када прођеш кривину. Мислим да скрећеш на трећи, или четврти. Али немој да будеш збуњен. Мораш да заобиђеш стену и да угледаш „понорницу“. Ако се промашио тај пут, врати се на претходни, јер само један од њих заобилази високу стену. Дакле када угледаш речицу, настави да возиш пратећи њен ток. Вози све до краја, где речица понире. Зараван се налази у средини између завршетка „понорнице“ и обронка планине на тој страни. Са заравни ћеш угледати велике стене и путић који води између њих и обронка планине, право све до, и преко врха. Гледајући одозго са платоа угледаћеш речицу. Од те речице до масовне гробнице је ваздушна даљина око 50 метара, али када будеш возио прећи ћеш око 100 метара. Вози све до краја платоа, где почињу стене. То је локација. Настави колико год можеш са возилом до краја путића и онда си на правом месту. Ту почни ископавања. Када смо ми били тамо видели смо мало жбуње на платоу. Та локација је отприлике на 1600 то 1700 м надморске висине (тако је бар према нашој мапи).“

Локација #2, Кукеш:

„Ту су довожена тела из области Суве Реке. „Н“ је видео тела умотана у сиву војничку ћебад. Углавном су били мушкарци, неколико жена. Тела су била утоварена и посута „капорит“ прашком да сузбију смрад. Ти вози до Кукеша, онда скрени јужно до села Нанга, пре Бићаја. После скрени лево до Маје и Гјалице. Немој да идеш у Бићај. Пут је прилично раван, али убрзо постаје веома стрм. Ми смо се возили кроз шуму- шумским путем, који на местима није био лош. Ту има веома високих стабала. Сведок је уз пут описивао заробљенички логор који је претходно био лоциран на другој страни планине у близини извора речице која отиче у Косово. Тај логор је био око 50 метара ниже од тог извора. Већина заробљеника у том логору су били према овом сведоку припадници МУП Србије и Војске Југославије, који су претходно држани у селу Жижа на Косову, а у Албанију су пребачени почетком Јула. Они су морали да секу дрва. У том логору се налазило око десет барака. Заробљеницима су дата албанска имена. После гласина да је локација логора компромитована, заробљеници су пребачени на другу страну планине, где је направљен већи логор, у који су довођени и други Срби у већем броју. Милири ми је казао да су неки присиљавани да раде до смрти, били су закопавани у близини места, где је он „избацивао свој карго“. Он је такође навео да је логор постао нека врста припремне „ваздушне бање“ за оне Србе који су изабрани да буду „орган-донори“. Наставили смо да возимо кроз шуму све док нисмо угледали извор. Скренули смо са камионима десно и низбрдо неких 50 метара, где се налазило огромно сломљено „тропско“ дрво, које је обележавало улаз у шуму. Сведок каже да су овде стали на 10 метара од тог сломљеног стабла, зато што је било сувише стрмо, и да су потом носили српске лешеве низ падину у шуму. Тамо их је чекао Енвер Цоколи из обавештајне службе (ШИК). Било је ископано 15 великих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало им је сат и по да заврше посао. Место је било удаљено и и подсећало на Авганистан, једино је овде било дрвећа. Јаме-гробнице су биле сакривене иза обода шуме, улазећи у шуму од 2 до 15 метара дубоко, у правој линији. Јаме су биле доста плитке, тако да се поред земље на њих набацивали лишће и сломљене гране. Приметио сам у околини тог логора жбунове дивљих јагода.“

Локација #3, Фуше-Круја:

„Не поседујем никакве забелешке о овој локацији, и доставићу вам их касније“(приложена је мапа)“

Напомена преводиоца:

Следи преписка(УНМИК) између „Хозеа“, и претпостављам горе споменутог „Клинта“, са којим почиње ова секција извештаја. Преписка је означена као „веома поверљива“-

„Хозе:

Напуштам Сан Франциско, по распореду, у понедељак,16 Јуна. Тако да ћу стићи у Подгорицу у среду ујутро. Имам намеру да одем са мојим иследником на локацију код Бурела, да би обележио ГПС координате, и надам се, да ћу идентификовати и другу локације у близини инкриминисане куће. Такође се надам да ћу самаризовати ствари са „З“, па ћу потом да наставим на Косово, вероватно до недеље. Из Београда ћу наставити до Париза, и потом до Америке, у петак, 27 Јуна.

Ово пишем, да би ти укратко изложио доказе које смо скупили у задњих годину дана, а који се тичу судбине несталих Срба и других који су киднаповани или „нестали“ на Косову и у Албанији.

Наравно, комплетна слика о томе шта се прецизно десило тим људима, када и зашто, још није потпуно уобличена. Али имамо више (углавном заштићеног идентитета) сведока који су изјавили следеће:

Између 50 и 300 људи су држани заточени од стране отмичара са строгим везама са ОВК, на локацијама у близини Тропоја и Кукеша(Бићаја). Ти људи су углавном били Срби са Косова. Према истим изворима, неки од заточеника су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Ова информација је базирана на основу изјава ових сведока:

Три човека (ниже рангирани припадници ОВК) су потврдили учешће у транспорту Срба са Косова у Албанију, у најмање шест различитих прилика, почевши у Јуну 1999. Два сведока су такође пребацивали мање групе заробљеника са локација у северној Албанији у дезигниране куће у близини Бурела, у централној Албанији.

Други сведок, такође обичан војник ОВК је пријавио да је видео заточене Србе на локацији у близин Тропоја, у лето 1999. Он нам је дао имена четири Срба, која сам ја већ навео у извештају.

Други обичан оперативац ОВК описао је Србе заточене у селу на косовској страни границе на путу за Тропоје. Он је изјавио, да му је по повратку у то село и септембру 1999, да су већина тих Срба пребачени у Албанију.

Један косовски албанац који је био заточен у бази ОВК у Кукешу, је изјавио да је видео тамо три српска цивила који су потом пребачени у Бурел. (Напомена преводиоца: у месту Бурел је постојао албански затвор опремљен са медицинском клиником- тај затвор је коришћен као команда ОВК и индикативно је да је Тачијев блиски сарадник лекар Др Шаип Муља ту имао своју „канцеларију“- на тој локацији у време када су Србима насилно одстрањивани унутрашњи органи боравио је и аустралијски хирург Крег Јуришевић који се са оружјем борио на страни ОВК, и који се сам хвалио у аустралијским медијима како је рањеним Србима прекративао муке метком из ватреног оружја- веома чудне и подударајуће околности)

Један бивши виши официр ОВК такође нам је потврдио постојање илегалних затвора у северној и централној Албанији.

Три сведока који су учествовали у транспорту заробљених Срба са Косова у Албанију су изјавили како су примили чудно наређење, да не смеју да повреде заробљенике, што се пре никада није дешавало. Нарочито им је скренута пажња да не смеју да ударају заробљенике у абдомен и торсо оружјем или било каквим чврстим предметима. Двојица сведока су изјавила да су по испоруци Срба у зарбољеничке логоре, они (Срби) били прегледани за модрице, да би се установило да нису физички малтретирани.

Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је једном приликом видео у транспорту једну српску жену, која је са другима одведена у Бурел у централној Албанији. Други сведок и овај претходни су описали заточене, заједно са Србима, „проститутке“ из Албаније и других земаља, у логорима у централној Албанији.

Три сведока су описали два албанска доктора (ја сам вам доставио њихова имена) који су били присутни у илегалним затворима у северној и централној Албанији. Њихова прецизна улога није разјашњена, али су два сведока навели да су они и најмање још један доктор Арапин прегледали заробљенике и осталима издавали наређења. Сведоци такође изјављују да су доктори вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али кажу да нису лично присуствовали тим радњама. Два сведока су нам такође потврдила да су над заробљеницима рађена ултразвучна медицинска испитивања.

Два сведока, двојица од три пратиоца на транспорту заробљених Срба, су описали вожњу заробљеника из илегалног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације у Бурелу. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК нам је дао скоро идентичан опис те куће. Један од пратилаца, кога ћу овде назвати „М“ нас је навео прецизно да нађемо ту кућу, која се потпуно уклапала у овај опис. Тада смо фотографисали инкриминисану кућу и показали другом сведоку „А“ заједно са 10 других сличних кућа. „А“ је идентификовао инкриминисану кућу, као локацију где је вршио испоруке заробљених Срба крајем лета 1999, па све до краја лета 2000.

„М“ и „А“, које смо срели кроз различите изворе, и не познају један другог, су обојица изјавили да је инкриминисана кућа код Бурела била опремљена медицинском опремом, која је коришћена за екстракцију органа из тела заточених Срба. „М“ је такође изјавио да му је то потврђено и од других који су били на тој локацији, док нам је „А“ описао главну просторију у кући и снажан „болнички“ мирис, за који верује да је био анестетик.

Трећи сведок, бивши виши официр ОВК нам је описао како је та импровизована клиника, коришћењем медицинске опреме украдене из болница и клиника са Косова, успостављена у централној Албанији, да би се потом користила за екстракцију људских органа из тела заточених Срба. Ипак, тај сведок нам није потврдио тачну локацију „куће-клинике“, упркос томе што је дао добар физички опис области где се кућа налазила.

Три сведока су навела да су људски органи вожени на аеородром Ринас код Тиране, неких два сата вожње од инкриминисане куће, и потом авионом у Истанбул. Сведок „А“ је превозио људске органе на аеродром најмање једанпут, али је одбио да нам открије специфичне детаље о томе.

Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и још пар локација у близини.

Сви наши сведоци су изјавили да је ова „операција“ била организована од стране средње рангираних и виших функционера ОВК. Ипак, свеге пар сведока су се усудили да именују те функционере који су били присутни када су заробљеници прикупљани на Косову. Једно од имена које се појавило је био Исмет Тара из Ораховца. Један од пратиоца је потврдио да је Тара био присутан бар у једној прилици када су Срби заробљавани и пребацивани у Албанију. На крају крајева, било је доста других сведока који су именовали скоро све оне који су учествовали у овој „операцији“.

Три сведока су потврдили да су видели медицинска документа са здравственим детаљима неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК је потврдио да су ти документи били кључни у „трговини органима“ и да су коришћени да би се парирали „донори“ са клијентима-пацијентима ван земље.

Три сведока су такође описали како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију, да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим радњама.“

„КРАЈ ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ“

Сведок „Н“

„Ја сам обавио три испоруке. Прву 20 Јула, онда 23 Јула и задња је била 2 или 3 Август.

Преподне 20 Јула сам се нашао у близини Клине, која је удаљена 30км од Пећи. Тамо сам се јавио мом претпостављеном Петриту Агушолију. ПА ми је казао да се он распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао. Та група ми је била позната од раније као веома опасна, и били су познати по убиству Срба у Пашином селу. У то време у Клини више нису постојали Срби. Речено ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена. Он ми је казао да само урадим све што ми се каже, да држим моја уста затворена и да по завршетку заборавим све шта сам радио, и да ћу једино тако моћи да доживим „дубоку старост“. Задужили су ме са старим и прашњавим СААБ-ом. Замрзивач-карго позади није радио. Возио сам од Пећи до Призрена око 80км. Вожња је трајала око сат и по. ПА је био једини сам мном у камиону. По доласку у Призрен казао ми је се упутим ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав, и 1км после Љутоглава смо сишли с пута. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Километар после Љутоглава сам скренуо десно. Са десне стране се налазила кућа са три спрата, ту сам скренуо десно и наставио неких 100 до 200 метара. Ту сам угледао 30 заробљених Срба, међу њима једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно били изложени дугом маршу. Били су прашњави и прљави, неки су били крвави. Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само заменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова. Био је око 40. Шилово се налази код Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са истим презименом Костић из Ратимља. Натерали су их да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит се изашао у Призрену. Двојица припадника ОВК су били са мном у кабини сво време. Били су у цивилу. Имали смо „дискретну“ пратњу у „голфу2“ у коме су била четворица припадника ОВК. Петрит је био обучен као цивил. Један од пратилаца ОВК у кабини је био веома непријатан. Питао сам за одредиште. Наредио ми је да ућутим и да возим. Одвезли смо се до Кукеша. Требало ми је сат и по да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћали назад, и пуно камиона је ишло у оба правца. Али како сам напуштао Призрен морао сам да се зауставим, имали смо проблем са једном гумом.

Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње. Иза њих је полако ишао Пицгауер џип са припадницима ОВК унутра. Четири или пет војника ОВК је корачало полако заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу, и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен.

23 Јул, 9-10 сати преподне

Поново са двојицом истих припадника ОВК у камиону. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку. Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на неки сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени „генг“ Исмета Таре, из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „Капорит“ који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша. Око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из „ШИК-а“. Он је све до1991 био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК(шиптарска обавештајна служба) у време Берише. Пратиоци из „голфа2“ су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице. Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена см продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили са њим.

Непријатни сувозач из ОВК, у време када смо убацивали српске лешеве у камион код Суве Реке, ми је казао: „Добро погледај ове. Мој брат је завршио у Трепчи.“ Након повратка из Албаније, непријатни сувозач ми је рекао да ћемо остати у контакту.

2 или 3 Август

„Било је око 10 или 11 сати преподне. Нисам сигуран. У сваком случају знам да је било пре поднева. Назвао је „непријатни сувозач“. Не знам одакле је он, али сам сигуран да није из Пећи. Казао ми је да имамо „товар“ за транспорт. Стигао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је већ „натоварен“ са ланцима и катанцима на задњим вратима. Исти тим нас је пратио у „голфу2“, и иста два типа у кабини. Овај пут сам возио до Морине, па потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша. Иста процедура као и пре. Све је било добро организовано. Гробови већ ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била вишље у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Сво време сам седео у кабини. Особа из ШИК-а (задужен за сакривање српских лешева) овај пут, локални мафијаш из Дибре или Пешкопија(исто место), није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам „испорука“ заједно у Албанију.

„Н“ нам је казао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат. Питао сам га како је знао имена људи из ШИК-а. Каже да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују кадровима из ШИК-а, и да је чуо да тренутни шеф ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.

„П“ и „Ц“

„Према „П“, а ја верујем да му се може веровати, ништа не може да се деси у јужном Косову без одобрења Пећког и Призренског клана, ништа што је у вези са организованим криминалом (наркотици, цигарете, оружје, „прање новца“ итд).

Према „П“, Даут Харадинај и Наим Маљоку су били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала од Метохијске котлине до Малишева. Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја. Локални вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ са заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он нам је казао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из северних општина такође.

Даут Харадинај имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у време бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата. Као што су нам и други сведоци изјавили, „П“ нам је такође казао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од освете над Србима почетком Јула 1999- У другу руку одмах су почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију. Наставили су и даље са егзекуцијама и осветама над Србима, али је то сада било под бољом „контролом“. Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер.

У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама. „Ц“ нам је потврдио ово исто- казао је да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, и је да први пут убио у својој раној младости. Убио је и доста српских полицајаца, пре ескалације рата, и много више српских цивила, такође и албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима. Био је бескрупулозан и побио је чак неке своје блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних свега пар хиљада долара. „П“ нам је казао да су Џавид и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, и такође је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја- то је наша друга локација, где нам је „Н“ казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. „Ц“ нам је потврдио да је Елшани организовао „смештај“ за Србе и набављао храну из Албаније. Елшани је тесно сарађивао са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена.

Ислам Кастрати је власник ресторана „Скендербег“ у Душанову. Ислам је бивши полицајац при српскм МУП-у. Он је вођа клана. „Ц“ нам је изјавио да нико није могао да отвори било који бизнис у региону Призрена без његовог благослва. Други чланови тог клана су Даут, познат као Даћи, који је према „П“ и „Ц“ сексуални манијак, потом Фадиљ који је тежак пијанац и често борави у Елбасану у Албанији, Ређеп и пар осталих, чијих имена „П“ није могао да се сети. Они су у одличним односима са Рамушем и Даутом Харадинајем.

Други Ђељај клан је близак са Исламом. Шићури Ђељај је тренер фудбалског тима „Лирија“ и власник ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Његов брат се зове Феим. Према „Ц“ и „П“, Шићури је веома интелегентан и понаша се као Исламов ађутант. У стварности он је Исламов мозак.

Интересантно је да су све ти кланови Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена из северне Албаније. Име тог племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су у крвном сродству, док Елшани са њима није у директном сродству, али је пореклом из истог племена, и он са ова друга два клана одржава одличне односе већ деценијама. Сва три клана су тешко упетљана у илегален послове наркотика, проституције, „рекетирања“, уцена идр.

„П“ ми је такође навео нека друга имена везана за сличе „бизнис активности“. Споменуо је извесног ОВК Даута Лауша из Суве Реке који је учествовао у киднаповању Срба.

Овде такође мора да се наведе, да ми је „П“ казао да је половина клана Харадинаја и Маљоку живе на другој страни границе у области Тропоје. Даут у Рамуш, али посебно Даут, имају веома добре везе са Блиским Истоком и Турском. Многи исламски фундаменталисти су се управо придружили ОВК у базама Тропоје и Кукеш, пре и и току рата.

„П“ ми је казао да су многи заробљени Срби били присиљени да раде на једној фарми, у време када је он боравио тамо. Он ми је такође казао су имали наређење да уклањану српске лешеве са специфичних локација, и да их пребаце у Албанију да би се прикрили докази. У јесен 1999 ОВК је почела да користи много више планинске стазе и путеве, као и корита река да би пребацивали српске лешеве или заробљенике у Албанију, зато што је постало теже и ризичније прелазити границу нормалним путем.

„Ц“ је коначно директно именовао једну особу укључену у трговину људским органима: Алију Љујаја из Елбасана, који је био истом „бизнису“ и имао добре везе у Турској и још неким блискоисточним земљама. Он је „њима“ доносио новац који је добијао за продате органе. Ко су то „они“, упитао сам га? Па, Џавид… и неколико других. Тај Џавид нема душу, и није ме брига да вам одам његово име у вези овог „бизниса“.

Потом смо упитали „П“ нешто више о Алији Љујају. Он је одмах одговорио да га је лично познавао, и да је он рођак Ислама Кастратија и Шићури Ђељаја, као и одличан друг Даута Харадинаја.

„П“ ми је казао да су користили пуно „регрута“ после рата да обављају прљаве послове за ОВК, попут ископавања и преноса лешева у Албанију, а неке су присиљавали да убијају Србе и албанске дезертере, и плус многи су претходно дуговали новац „за заштиту“, те су на овај начин били присиљени да исплате дуг за „албанску ствар“. „На тај начин су сви били на неки начин умешани у прљаве послове, и након тога за њих није више било излаза.“

„Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензиван активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! Дан пре „операције“ су одвођени у Фуше-Крује, или боље речено на оближњи „ранч“, источно од вароши. Након што би из њих „повадили све што је вредело“, били су „бачени“ тамо. Дакле, све те масовне гробнице тамо су на приватном земљишту. Он нам је такође споменуо да је у близини вароши било неко гробље, али без више детаља. Коначно нам је потврдио да је Елшани био дубоко умешан у тај „бизнис“. Када сам га упитао за Ђељаје и Кастратије, он је одговорио „До ђавола , срање…. Логистика,… Назваћу вас поново касније.“

„Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили(касапили их живе- примедба преводиоца)! Тада је било важно направити продор на „тржишту“. Касније су постали много „успешнији“ и зарађивали су до 45,000 америчких долара по жртви. Највећа испорука у иностранство је била, када су одједном искасапили пет Срба, и потом њихове делове тела директно пребацили на аеродром. Он нам је казао да су тада „зарадили“ читаво богатство. Друге „испоруке“ су углавном биле након „комадања“ два или три Срба одједном. Он нам је казао да је Даут Харадинај долазио више пута у Тирану да би се уверио како иде „бизнис“, и да се једном приликом посвађао са једном „породицом“ из Фуше-Крује, али се све напрасно „утишало“. Он нам је казао да је Рамуш такође долазио у Тирану више пута. Адис није могао ништа да нам потврди о директном умешаности у овај „бизнис“, али је нагласио да је он то морао да зна, пошто је све препустио свом брату Дауту. Такође нам је рекао да је у саму трговину органима била укључена мања група људи. Локални команданти ОВК су имали обавезу да своје заробљенике изруче Елшанију и Дауту Харадинају, док возачи и пратиоци транспорта нису добијали скоро ништа у новцу.

Он ми је казао такође да испоручивали људске органе редовно између понедељка и среде- на комерцијалним летовима за Истанбул. Он је такође рекао да је капацитет тих путничких авиона био 70-80 путника. „Б“ нам је потврдио редовну испоруку на јутарњем лету, понедељком за Истанбул. Није много причао о другим детаљима, осим што је додао да су „операције“(комадање Срба) биле такође рађене у Бурелу, који је на око два сата вожње од аеродрома, и да је постојао заробљенички логор за Србе у Круји у централној Албанији, где су они „чекали“ на „операцију“ у Фуше-Крује „клиници“.

„Ц“ ми је казао да на аеродрому Ринас нису имали никаквих проблема. Запошљенима на аеродрому су даване паре да „зажмуре“, иста прича на аеродрому Истанбул.

Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују комплетно колонизовали људи из Бајрам Цура и Тропоја у време комунизма, и да је то веома опасно место. Како знамо да су Харадинаји породично повезани са Бајрам Цуром и Тропојом, онда можемо слободно да сугеришемо да такође имају добре односе са њиховим рођацима у Фуше-Крује, као и са власницима земље и фарми које су користили за овај прљави „бизнис“.

„Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.

Прва „испорука“

Каже да је 2-ог јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним војником (возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати преподне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне, ту су им дали и ручак, потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног војника ОВК(ми ћемо га овде називати „трећи тип“) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом волскваген комбију. Дакле ту су покупили тог типа, „Б“ га је пре тога сретао пар пута у Приштини.

Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100м према северу, ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала 5 заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година старости. Били су прљави и раскрвављених глава. Један од њих је на себи имао војничку кошуљу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година. „Трећи тип“ их је псовао, и претио тим Србима, да ће сада морати да „плате“ за све што су урадили албанцима. Зграбио је једног старијег човека и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, и он га је снажно ударио песницом, тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и потом их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби. Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо су преноћили. Веома рано, следећег јутра, друга ОВК патрола је привела још једног Србина. „Трећи тип“ је разговарао са њима, дао им неко паковање, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.

„Б“ им је донео доручак. Каже да је био изненађен да је храна за заробљеника била тако обилна. Око 6:30, заједно са „трећим типом“ је дошао још један албанац обучен у цивил (доктор). Он је наредио Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су ударани са моткама или пендрецима, или слично. Срби који су покупљени у Талиновцима кажу да су примили више удараца у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам су послати у Призрен. „Б“ је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене албанце. По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. Тада су им ставили „траке“ на уста, већ су били везани лисицама, и наређено им је да ћуте, или ће бити устрељени на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули су немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама који су се враћали. Одвезли су се до Кукеша прво и тамо су покупили још једног албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. Такође су, „четврти тип“ обучен у цивилно одело и „трећи тип“ из Урошевца, напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали два друга албанца- касније је испало да је један од њих арап из Египта. Одвезли су скроз доле до Бурела у централној Албанији, где су „испоручили“ Србе.

Требало име је цео дан да тамо стигну, јер је пут био веома лош. Типови које су покупили нису били причљиви. Један од њих је задњих пет година живео у Турској, и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. Касније када сам разговарао са „Б“ он ми је казао да се осећао веома непријатно у друштву та два типа. Они нису дозволили њему и другом возачу да уопште разговарају, и наредили им у току вожње да се зауставе два пута, да би могли да размотају тепихе и моле се алаху. Он нам је казао, да је касније чуо од „трећег типа“ да је други „верски фанатик“ био египћанин.

Друга „испорука“

Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали до 14 Јула. Онда су се „Б“ и његов „колега“ одвезли до Грековаца, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле је он отишао у друго село по имену Дубрава, онда назад у Грековце, и онда источно од Грековца у близини два манастира где су покупили три Срба, на обали реке Душнице. Касније, када су били на путу за Призрен покупили су још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари један од њих је био муслиман српског порекла. Није ми казао како је то знао. Та двојица су били ужасно претучени, и казао ми је да је касније приметио да је под у комбију био прекривен њиховом крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, и у то време са њима у конвоју је ишао мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели још 6 Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна циганска девојчица и једна старија жена. Циганску девојчицу су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога никада је више није видео. Следеће јутро су покупили три Срба из групе која је доведена претходни дан.

Тог јутра је у Тусус дошао „трећи тип“ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са турчином-албанцем, овај пут је био сам. „Б“ нам каже да га је „трећи тип“ ословио са „здраво Махмут, а овај му је одговорио „салам алејкум“ или нешто слично на арапском. Махмут нам је пребацио што каснимо, и да би било боље да се држимо договора, јер авион не може да чека на нас. Овај пут смо се одвезли скроз до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан. Објасним нам је да је возио до ранча у близини вароши. После нам је у разговору казао да су тамо нашли 4 арапина и два албанца „унутра“, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија. Два арапина су били у униформама ОВК. Казао нам је да је у кући био ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписане молитве из Курана. Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро „Б“, његов колега возач, и „трећи тип“ су се вратили назад на Косово. Приликом повратка „трећи тип“ их је упозорио да о свему држе затворена уста, и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и хаотични вакум који је настао по завршетку рата били изванредна ситуација за „бизнис“, и да већ имају исувише пуно „поруџбина“, и да им је Махмут био од велике помоћи у убеђивању „клијената“ да они нису преваранти. „Трећи тип“ је углавном сво време разговарао са сувозачем од „Б“. Он је додао да „их“ ни он сам не воли, али да плаћају добро. Питао сам га кога „њих“, и „Б“ ми је одговорио: „Клијенте“.

Трећа „испорука“

После овог имали су паузу од три дана. У међувремену друга група ОВК је узела његов комби и обавили су једну вожњу до Кукеша, да би се вратили истог дана. Онда 18-ог Јула „Б“ је обавио још једну „испоруку“- Покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано ујутро. „Трећи тип“ им се придружио пре неко време пре границе у другом комбију, а потом је прешао у „Б“-ијев комби. Удругом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили локалном „човеку“ који је радио за „један чувени клан“. Вратили су се у Призрен истог дана.

Након тога „Б“ је био „на допусту“ до 19-0г Августа, док је његов колега возач урадио неколико „испорука“ са друге две групе ОВК. Онда 19-ог Августа, његов колега возач и „трећи тип“ су га звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пиране где су се зауставили у близини Дрини и реке Барде. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и украцали их у камион, овај пут је то био црвено-прашњав „волво“ камион. Потом су између Пиране и Ландовиција покупили још 6 или 7 заробљених Срба. „Трећи тип“ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе на гомили и пребаце одједном у Албанију, јер њихов „посао“ постаје све осетљивији, и да је боље да се не „коцкају“ са КФОР-ом и осталим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш исти дан и преспавали су на оближњем сеоском газдинству, где су већ држали пет српских заробљеника. Следеће јутро, „трећи тип“ и колега возач су продужили до Бурела са 4 српска заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, у једну кућу која је изнутра изгледала као мала медицинска клиника. Кућа је имала само огромно приземље, и изгледала је као да је пре служила као ресторан. „Трећи тип“ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, посебно у Дамаскус, „то је Сирија“- објаснио је он. Потом су поново испоручили заробљене Србе локалним наоружаним људима, тамо је „Б“ уочио једног мушкарца тамне коже и са брадом, који је вероватно био арапин. „Б“ и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је „трећи тип“ посетио Махмута и арапина кога је „Б“ видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. Остали су следећи дан у Тирани, а потом назад на Косово, и то је било све.

„Б“-еов колега возач му је казао да је он у оквиру других група ОВК пребацио око 60 српских заробљеника у Албанију, али да је само половина њих „коришћена“ за трговину органима. Додао је да су неки од њих били подвргнути медицинским прегледима и тестирањима у Кукешу и Бићају, али није обезбедио детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он ми није дао одговор на то питање. Његов колега возач очигледно није био задовољан са новцем којим су их плаћали. Он је изјавио да су Махмут и његови пријатељи, „трећи тип“, високи званичници ОВК и албански гангстери, зарадили читаво богатство, док су њима давали „мрвице хлеба“. Колега возач је исмејавао Махмутијеву причу да су имали високе трошкове због тога што су морали да „унајмљују авион“ итд. Махмут им је такође казао да људски органи не могу да „трају заувек“ у фрижидеру, итд.

На крају је додао су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај „бизнис“, и да су радили за исте „људе“ који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује „крупне рибе“. Такође је није рекао скоро ништа о учешћу ОВК у све ово. Само је напоменуо да су веома „важни људи“ били укључени у овај посао, и да не сме више ништа да нам каже јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке албанске девојчице католикиње са севера Албаније биле киднаповане, и да су уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других (што је до тада била пракса), биле такође искасапљене за своје органе. После те задње „испоруке“ он није обавио више ниједан транспорст, али верује да се „бизнис“ тамо и даље наставља, али без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је да „Атлантска ОВК бригада“ није имала ништа са овим „бизнисом“.

УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ

Интерна администрација

Уједињених Нација

Косово

УНМИК

Референца: DOJ/DIR/2774/pec/03 12 Децембар 2003

Драги господине Сач,

У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.

Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи, и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоје. Абсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између Јуна и Октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Почевши у Јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел(Burelli), неких 110км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема допремљена у ту кућу је коришћена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“. Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75км југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Задња „испорука“ заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.

Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.

Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима,транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.

Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14.58км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 Север, и 20.00.19 Исток. Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош(Klosi). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8.57км јужно од првог моста јужно од Бурела.

Ови извори су захтевали да њихов идентите буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:

1. Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као обичан војник у ОВК за време рата. Сведок #1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

2. Етнички албанац из северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998 и служио је као обичан војник и возач. Сведок #2 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

3. Етнички албанац из северозападног Косова који је био возач и стражар при регионалној ОВК команди у западном Косову. Сведок #3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

4. Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок #4 тврди да је директно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову, и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.

5. Етнички албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК, и био је близак Рамушу Харадинају. Сведок #5 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему овоме још није разјашњена.

6. Етнички албанац из Призрена, који је од стране ОВК био оптужен за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом, и био у заточеништву у логору ОВК, лоцираном у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео заробљене српске цивиле у рукама ОВК у Кукешу.

7. Етнички албанац са Косова, који је служио као обичан војник у ОВК. Сведок #7 тврди да има директно знање илегалних затвора у северној Албанији.

8. Етничики албанац који је служио у ОВК под доскорашњим командантом Дринијем. Сведок #8 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

Господин Џонатан Сач

Хашки Трибунал

Шеф мисије

за Косово и Македонију

Превод: Миодраг Новаковић

Извор:http://www.pressonline.rs/upload/boxFileData/2011/0/29/129508/IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA%20NA%20KOSOVU.pdf

(Напомена аутора-преводиоца: овај линк, као и на већини других „већих медија“ је необјашњиво „уклоњен“)

—————————————————–

ФОТОГРАФИЈЕ ОРИГИНАЛНОГ ДОКУМЕНТА ‘CKX103″

21 септембра, 2012

Реч има чудесну моћ!

Драган Симовић

Само песници знаду какву моћ има Реч!
Изговорена, а поготову записана, у Песми записана,
Реч, има такву моћ да и тешко болесног, умирућег
човека, са самртничког одра подиже!
У свим древним предањима, у свим кажама и скажама,
у свим бајкама и митовима, говори се о божанском
дејству Речи.
Ово казујем стога, што има оних неверујућих и
неосвешћених, који су присутни и на овој мрежи,
а који, у својим несувислим коментарима, на неку
дивну Песму, на неки освешћујући чланак прослове,
из незнања, наравно, како је бесмислено то што ми
пишемо, већ би требало да узмемо пушку у руке, и да
се пушком боримо за Србство и Србију!
Истина, Срби су вазда били кадри да се мачем и
пушком боре; редак је народ на земаљскоме шару, који
се по томе може са Србима поредити!
Сви моји Преци, Горштаци, Херцеговци, велики
ратници, скончавали су свој земаљски живот, најчешће,
око четрдесете године!
Двадесет нараштаја, у моме Родослову, није никада
видело својега деду!
Сви су на ногама умирали, усправно, на бојноме пољу!
Али, зачкољица је у томе, што су Срби вазда губили
после војне!

Пре и после војне, Срби бејаху чисти губитници!
Зашто? Питамо се!
Зато што су поверовали, из не знам какве и чије
наивности, да после боја ваља бацити мачеве и копља у
трње, и да ће све тиме бити само од себе решено.
Нису схватали да се рат води на свим пољима, на свим
ступњевима божанског бивствовања!
И тај рат се води без престанка!
И буквално, рат без санка и престанка!
Нису разумевали и схватали поруку наших Великих
Предака, да Реч сече страшније од мача!
У овоме потоњем рату, Србе је највише посекла реч!
У овом случају, реч пишем малим словом, зато што то
није Божанска Реч!
Реч изговорена, и записана, преко јавних гласила.
Преко демонских медија!
Најпрљавија, најмрачнија сатанизација Срба ишла је
преко речи!
Ниједан народ, у повесници човечанства, није тако
сатанизован, као што су Срби у ових последњих
двадесет година!
И то је грозан злочин противу Срба!
Долази време, и већ је дошло, кад ће сви ти злочинци
стајати лицем у Лице спрам Живога Бога!
И сви ће они, са својим потомцима, отплаћивати свој
кармички дуг!
Такав је Закон Пра Васељене.
На Истоку тај Закон зову Карма.
А ми га зовемо Законом Сетве и Жетве.
Зашто ово пишем, и зашто уопште пишем?

Пишем зато што још од детета осећам божанско
дејство Речи!
Исцељујуће и животодајно дејство Речи!
Из таштине не пишем!
Можда је у младости и бивало таштине, али је одавно
нема!
Пишем и стога, што желим својим ближњима, својему
Роду и Племену, да припомогнем преко Речи.
Што преко Речи, и путем Речи, и кроз Реч, предајем
оно што сам од Створитеља, од Духа Стварања, од
Великих Предака, давно још примио!
Желим да Реч, коју изговорим или напишем, има
исцељујуће дејство за Душу мојега Рода!
За сваку Живу Душу!
Морам, сада и овде, да вам исприповедам нешто што
сам дуго чувао само за себе. Али је, канда, дошао
тренутак, да се све то обелодани.
У једноме сну, у сну јасновиђењу, сабрали су сви моји
Преци, Ратници Истине и Светлости, а сви су они
јуначки гинули на бојноме пољу кроз многе векове, и
сви су ми, скоро углас један рекли, отприлике, ово: Ми
смо се борили сабљом, копљем и пушком, а ти настави
пером песничким да се бориш за Свето Србство, за
Бога Правде и Бога Истине!
Ми смо сви били јуначни и неустрашиви, али бејасмо
неуки и неписмени; нека твоја писменост
просветли све нас!
Ти буди писмен за све нас неписмене!
Ти буди наш дуго сневани сан!
После тога сна, ја сам знао да сам на Правоме Путу!

После тога сна, ја сам био уверен да сам се помирио
са Прецима, да су ме Преци, горштаци и ратници,
примили за својега.
Пре тога сна, ја сам се дуго питао, да ли сам достојан
својих Предака, горштака и ратника; да ли бих и ја
смео и умео да се борим онако неустрашиво како су
се они борили; а после тога сна, све ми бејаше јасно и
чисто. Бејаше онако као је требало да буде.
После тога сна, знао сам (моје Биће је знало!), да сам
Један Од Њих!
И, на концу, још нешто да освестимо.
Будите уверени, да је СРБски ФБРепортер велик задатак
обавио!
Да је Реч објављена овде, долепршала до многих
Србских Срца.
И да је многе Србе и Србкиње покренула према
Светлости, према Богу Живоме,
према Истини!
Ја, и верујем и знам, да је тако!

21 септембра, 2012

Помозимо Србији! Она заиста нема никог осим НАС! (прича о Крајпуташу у Јасенову)

Помозимо Србији! Она заиста нема никог осим НАС!

(прича о Крајпуташу у Јасенову)

ФБР 21.09.2012.

До нас је стигла дивна прича о труду једног Родољуба – Миомира Филиповића из Београда, на обнављању заборављеног и поломљеног споменика Крајпуташа у селу Јасенову.
Објављујемо је на СРБском ФБРепортеру као прави пример промовисања правих вредности и личног пожртвовања на чувању србске традиције.

21 септембра, 2012

Драган Симовић – Дух самопознања илити културни патриотизам

Дух самопознања
илити културни патриотизам

Драган Симовић

Дух самопознања илити културни патриотизам јесте
најпримеренији, најсавршенији вид отпора тихом,
потуљеном, подмуклом и лукавом поробљавању
појединаца и народа.
Срби су (а морам да будем искрен!) најчешће склони да
ниподаштавају, да потцењују културу (заиста ми није
јасно од кога су то примили, ко их је томе учио?!), али
је култура (не заборавите то!), у крајњем случају, сврха
свих ратова, свих поробљавања, кроз векове и светове!
Један је народ поробљен тек онда, кад прихвати
културу, језик и писмо, замисли и промисли,
размишљање и појимање, освајача и поробљивача.
Дешавало се, у прошлости, да један духом јак народ,
буде поражен на војничком пољу, али да својом
културом, својим стваралачким духом, победи, и спрам
себе и за себе, преобрати својега освајача.
Победа на војничком пољу јесте само предигра за
ону праву победу, која се одвија, на дуге стазе, на
културном и духовном пољу.
Срби већ имају то искуство, само је важно да се тога
присете, и да освесте.
Срби су побеђивали у ратовима, на војничком и
ратничком пољу, али су потом све то губили на
културном пољу.

Срби су у Првом светском рату били војнички
победници, али су потом у миру постали чисти
губитници!
Срби су културно и духовно, за кратко, били
поробљени управо од оних, које су претходно поразили
на војничком пољу!
Ово потоње поробљавање Србства и Србије одвија
се, као што већ рекох, веома прикривено, потуљено,
лукаво, подмукло а са једном једином сврхом – да Срби
не наслуте, и не примете, да се поробљавање над њима
дешава, и да су скоро сасма поробљењи!
Да је србски дух већ поробљен, схватићете то кад
прошетате Србијом.
По свим србским градовима, у свим кафићима по
Србији, чују се песме освајача, чује се језик освајача,
види се писмо освајача, виде се лажне вредности
освајача!
Странац који би се овде неким чудом затекао, ни по
чему (али, и буквално, ни по чему!) не би могао да
поверује да се у Србији обрео!
То се зове дух самопорицања.
Дух самопорицања појединаца и народа.
Наспрам духа порицања постоји дух самопознања!
Патриотизам се, у овоме времену, најбоље испољава и
препознаје на културном и духовном пољу.
Веома је важно да ово препознамо и освестимо!
Морамо културом својом, морамо духовношћу својом,
да се боримо против слаткоречивог а веома лукавог
поробљивача Србства!

Ако културни патриотизам потценимо, ако ово не
схватимо озбиљно и оговорно, онда ћемо се сами
исписати из Књиге Живота!

21 септембра, 2012

О обманитељима и намамитељима…

20. септембар 2012, 16:05
Правда,

ДАВОР МАНДИЋ:

Децептивизам као присутни елемент у нововековној и савременој српској култури

Deceptus – преварен, обманут. Децептивизам и аутодецептивизам у нашој култури XIX и XX века има у свом скупу два члана: авидизам (лакомство) и фраудемизам (варалаштво). Децептивисти су онај слој који, парадоксално, није једноставно обманути колико је њима једноставно да обману друге. Децептивизам је покренут авидизмом, а континуизован фраудемизмом. Лакомство у свом језичком језгру има појам лагати. Лакомство јесте вештина лагања. Други назив за лакомство јесте користољубље или, другачије речено, лични (саможиви) интерес. Лакомник је интерешџија, личнокорисник.

Децептивиста не верује ни у какву вредност, зато је он акултуриста, културоцидиста. Културоцидизам јесте неки чудан и мрачан порив за уништењем, па и самоуништењем културе уопште, под изговором да се та иста култура тим поступком штити. Децептивиста се тако понаша, на један универзалан начин, свуда. Као нека биљка, неки коров, где год да га посадите он се исто понаша. Велико претвара у мало, а мало у велико, као неки мађионичар.

Децептивизам се код Срба појавио у вишим слојевима друштва зарад овладавања нижим, а већинским слојевима. Уместо обаразовања, они нижим слојевима нуде контролу, држећи их у духовној заосталости и вређајући њихово здраво резоновање као облик затуцаности. А суштински децептивисти су ти који су затуцани, непросвећени и заостали, незналице и сујемудраци. Они здраву логику, можда нешколованих, али свакако просвећенијих слојева друштва проглашавају за глупост, што је у суштини највећа глупост. Децептивисти својим авидизмом и фраудемизмом заустављају, коче и руше свако могуће стваралаштво.

Децептивиста је Обманитељ и Намамитељ. И то је његова једина вредност. Децептивичност јесте једина вредност за децептивисте. Као обманитељ, он обично користи неку културолошку метафору, он у ствари користи културу као метафору за своје продперсоналистичке (личнокорисничке) сврхе.

У XIX веку децептивисти су својим обманитељско–намамљивачком методом продавали причу већинском народу о “благонаклоности“ “великих сила“ на његовом историјском путу, у шта ни сами нису веровали. А веровали су у нешто друго, да ће у тим историјско–цивилизацијским преговорима са “великим силама“ извући неку продперсоналистичку вајду за себе саме, али не и за сам народ. Чак ту на сцену ступа аутодецептивизам, веровали су да ће том својом децептивистичком методом изиграти и те исте “велике силе“, намамити их у правцу своје личнокорисничке логике и тиме их натерати да пију из њихове децептивистичке руке. Веровали су, у својој грандоманији, да ће надмудрити и надиграти “велике силе“. Али вероватно је то усађено у њихову децептивистичку природу.

На пример, децептивисти у Средњем веку били су сви они великаши који су продавали причу да се у преговорима са Турцима може сачувати држава. Можда су они заиста и веровали у то, али где и када је, у историји, освајач претпостављао преговоре свом освајању? Ако би чак и преговарао, то би било само ултимативно и уцењивачки. У томе за покореног није било никакве користи, па ни спаса.

И у овом, садашњем времену много је децептивистичких ликова на јавној сцени. Пред нама стоји једно питање: Ако они нису успели да преваре нешколоване и до краја неописмењене делове нашег становништва, које им, чак и у овом времену, баш ништа не верује, како ти скудоумни људи мисле да преваре толике “велике силе“ са свим њиховим институцијама, технологијама, војним арсеналом и чиме све не. Пре ће бити обратно. И нама остаје само да жалимо те децептивистичке делове нашег народа, који ће бити, нажалост, највеће жртве светских и историјских вртлога.

Они су толико убеђени у ту своју децептивистичку моћ да не примећују све оне опасности које са собом носи тај исти децептивизам. Тешко је сагледати Стварност у историјским околностима, па и у судбини једног народа, на пример нашег. То није пошло за руком до краја ни најумнијим људима у свим народима, па како ће то поћи за руком онима који безрезервно верују у моћ личне Обмане, Намаме и Преваре, у чији вртлог на крају и сами упадају?

21 септембра, 2012

Интервју са протосинђелом Евтимијем, настојатељем Манастира Св. Саве у Жеровници, ЕРП у егзилу

Ко призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мат. 10, 32)

Интервју са протосинђелом Евтимијем, настојатељем Манастира Св. Саве у Жеровници, ЕРП у егзилу

20/09/2012
Православље Живот Вечни

ПЖВ: Можете ли нам за почетак рећи шта су катакомбе, зашто настају и како функционишу?

О.Евтимије: То су богослужбена места Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, која се симболички називају катакомбама. У прва три века хришћани су били сурово и јавно гоњени, те су се због тога скривали и богослужили у истинским катакомбама. Зато се период ранога хришћанства до трећега века, и назива катакомбни период хришћанства. Симболичка веза са данашњим катакомбама је у томе што смо и ми нашли заклон у њима од савремених гонитеља истинских хришћана. Конкретно то су капеле попут оних које има већина манастира и налазе се у склопу манастирских конака.

Познато је да је дошло до безаконог уклањања и прогона епископа рашко-призренског и нашег духовног оца Артемија, неканонским и неуставним одлукама СА Синода и СА Сабора. То је затим проузроковало, такође познати, егзодус монаштва са Косова и Метохије и од тада део наше епархије се налази у прогонству, тј. егзилу. Дакле, због актуелног прогонства, наше катакомбе само симболички подсећају на време прогона првих хришћана и правих катакомби. Црквена пометња и беспоредак који је настао услед тога није потом исправљен, него је насупрот томе још грубље урушен. У једном моменту те црквене кризе, наш епископ Артемије је одлучио и писмено саопштио СА Сабору и СА Синоду, да се неће повиновати ни прошлим а ни будућим неканонским и неуставним одлукама тих црквених тела. Недуго затим дошло је до формирања првих катакомби.

Оне су заиста феномен нашега времена, али и читаве србске историје, како црквене, тако и народне. Овако нешто није се сретало до сада и неупућенима у црквена дешавања представља праву енигму. Катакомбе функционишу у оквиру наше епархије у егзилу, као општежитељни манастири у којима смо до недавно боравили. Оне су раширене по читавој територији Србије. Овде треба истаћи оно што збуњује оне који питају како је могуће да се једна епархија простире преко свих осталих и како се оснивају светиње на канонској територији осталих епископа, без њиховог благослова када се то директно коси са канонима наше Цркве? Одговор је у томе што је канонски ред и поредак најгрубље урушен незаконитим уклањањем законитог епископа рашко-призренског. И не само то, него је епископ Артемије и насилно (уз помоћ оружане силе) протеран са територије своје епархије, која му је буквално преотета у црквено-политичком пучу. Пошто је наступила ванредна околност канонског и уставног беспоретка и прогона, и док год она траје, престало је да важи канонско устројство, које је иначе пуноправно у редовним околностима

ПЖВ: Када је основана и под којим околностима Катакомба Св. Саве? Колико братства броји?

О.Евтимије: Светосавска Катакомба је основана по благослову нашега епископа Артемија, уочи Божића 2011. године, у селу Житковцу на северу Косова. Она је основана у тешким околностима које су наступиле у нашој матичној епархији недуго после нашега прогонства. Тада је имала два свештеномонаха, а сада има једног монаха више.

ПЖВ: Које сте тешкоће морали да превазиђете приликом оснивања и након што сте основали Катакомбу?

О.Евтимије: Било је разних тешкоћа, од крупних до оних ситнијих које још увек трају. Прво је дошла претња у Житковцу, преко рођака од власника који нам је издао кућу, да ће иста бити запаљена ако се настави окупљање верника у њој. Затим је дошло до првог напада молотовљевим коктелима у двориште куће и под аутомобил. Недуго затим исти напад је био поновљен, након чега се власник куће узнемирио и дао нам отказ. Да не би неки други власник био застрашен на сличан начин, пронашли смо повољну кућу на продају у суседном селу Жеровници и купили је на кредит, уз помоћ верног народа. Уочи усељења у ту кућу, локални свештеник из Звечана је посетио продавца у његовој (другој) кући и вршио снажан притисак да одустане од договорене продаје куће, како нас је назвао – нечастивима. Када овај није пристао, он му је припретио да ће му онда кућа изгорети. То се и обистинило пар дана касније, уочи нашег усељења. Кроз један од прозора убачена је запаљива направа и кућа је запаљена. Једна соба је потпуно уништена, а остале просторије су биле делимично оштећене.

После овога било је и других видова притиска. Наши прогонитељи нису се мирили са нашим присуством на Косову и сведочењем о небивалом црквеном безакоњу. Пошто нас нису уплашили нападима и претњама, организовали су тзв. народну петицију за наше исељење из Жеровнице. Послали су петицију свим полугама власти: Патријарху, Министру полиције, Начелнику округа, Председнику Општине итд. Ово је било праћено медијском кампањом преко локалних телевизијских канала и радиа. Међутим, био је то још један безуспешан и правно ништаван покушај. Било је затим и ломљења наших знакова поред пута, који трају и до данас. Поред нас и верни народ који је остао уз свог канонског епископа, трпео је значајне притиске и претње. Треба поменути познати случај отпуштања са посла пет вероучитеља, очева 22 детета. И други су трпели претње или шиканирања. О оним ситнијим вређањима не вреди говорити, јер би нам требало много времена.

ПЖВ: Какав је однос људи према вама? Да ли долазе на богослужења?

О.Евтимије: Зависи на које људе мислите? И у редовним црквеним околностима људи се различито односе према светињи и Божијим слугама. Сада је то још специфичније. Тешко је неупућенима у наш случај да схвате шта се стварно догодило. Зашто поред многих, скоро празних манастира монаси живе у кући? То никада није било. Када на то додамо жестоку и оркестрирану медијску хајку која је пратила уклањање нашег Епископа и као врхунац званично проглашење од стране СА Синода да смо ми секташи, а то пропагирају локални свештеници и неки вероучитељи народу и деци, онда можете ближе да схватите наш положај. Међутим, они мештани који су нас упознали нису прихватили овако сервирану слику о нама. Иначе, док смо били у манастирима, процентуално мало народа је редовно долазило на богослужења. То су били они активни верници који су водили редован литургијски живот. Од тог броја правих верника, мислим да је већина на северу Косова сада уз нас, док су они традиционални верници остали уз светиње у које су традиционално ишли од давнина. Има доста и оних који су смућени и саблажњени овим што се десило па не иду нигде у цркву.

ПЖВ: Да ли је тешко служити у егзилу? У чему се састоје главне разлике?

О.Евтимије: Уопште није тешко, напротив. Разлике наравно постоје. Од оних најосновнијих, када вас неко на улици или у радњи пита – у ком сте манастиру, оче? До оних крупнијих, да смо ми свештеномонаси силом прилике сада и парохијски свештеници и бринемо о духовним потребама наших парохијана, али и свих других који нас позивају. Велика разлика је и то што смо ми за званичну Цркву и државу рашчињени и размонашени, што не саслужујемо са осталим клиром из СПЦ, углавном се не појављујемо на званичним местима итд.

ПЖВ: Постоји ли могућност да се конфликт између владике Артемија и врха СПЦ превазиђе?

О.Евтимије: Пре свега не ради се о конфликту између две стране, већ о прогонитељима на једној и прогнанима на другој страни. То је огромна разлика. Постоји могућност и о томе је владика јавно говорио, као и који је предуслов да до таквог разговора дође. Кључно питање је кога врх СПЦ позива на разговор: монаха Артемија или владику Артемија? За владику је неприхватљиво да са њима разговара у чину монаха, јер би тиме прихватио сво безакоње које је почињено од почетка, а које је он јасно одбацио. Са друге стране за пучисте је тешко да га прихвате као владику, јер би тиме признали своје безакоње и зато ту имамо застој у старту. Закључак је да је богоугодно решење једино у покајању виновника овога невиђеног безакоња, а добро се зна ко су они.

ПЖВ: По Вашем мишљењу, постоји ли начин да се ситуација у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској врати у пређашње стање?

О.Евтимије: Богу је све могуће, па наравно и то. Почетни корак је описан у предходном одговору. Мада претпостављам да бисмо тада опет видели неку врсту егзодуса монаштва са Косова и Метохије, али овога пута оних који нису остали верни своме старцу-епископу, пастиру и оцу духовном. Мислим да би за њих био неиздржив владикин и наш повратак. Неке ствари су отишле предалеко и предубоко.

ПЖВ: Можете ли нам рећи са каквим се проблемима срећу верници на КиМ?

О.Евтимије: Вероватно мислите на вернике при светосавској Катакомби? Поред општих, они имају доста специфичних проблема. Рецимо дешава се да су супружници подељени по питању нашег прогона. Једно на једну, а друго на другу страну, то је веома мучна ситуација. Даље, рецимо, један верник иде код нас, а његов кум иде код узурпатора. Тако исто и код колега на послу. На пример, наша верница ради у школи и наравно не узима благослов од свештеника који предаје веронауку у истој школи. Ту су и сличне ситуације на славама, сахранама, весељима и другим околностима на које се рефлектује овај проблем. Заиста је огромна штета направљена у нашој епархији и читавој Цркви, али верујемо да ће Бог то устројити на добро и још већу корист, као што увек и бива у Његовом домостроју спасења.

ПЖВ: Каква је тренутна ситуација на Косову?

О.Евтимије: Константно распета, нестабилна, крајње неизвесна и непредвидљива.

ПЖВ: Какав је однос Владе Србије према Србима са КиМ?

О.Евтимије: Недопустиво калкулантски. Далеко од оног какав би требало да буде. Јасно је да док год је Србија са онима који је воде расрбљена, нећемо имати однос који прижељкујемо.

ПЖВ: Шта, по Вашем мишљењу, значи борба Срба са севера КиМ?

О.Евтимије: То је борба да останемо Срби у Србији, а не тзв. Косовари у лажној држави Косово. Та борба је залог и шанса за буђење и спасење Србије или, не дај Боже, пропаст.

ПЖВ: Коме су препуштени Срби са југа КиМ?

О.Евтимије: Јасно је коме су препуштени – шиптарској немилости. Међутим, за побожне је не мала утеха, да нико није испуштен из Божијег промисла који о свима најпажљивије промишља и стара се.

ПЖВ: Колико Ви можете помоћи људима, али и они Вама?

О.Евтимије: Као свештенослужитељ који брине о катакомбном стаду на северу Косова, сигурно уз Божију помоћ много. Без свештеника, нема Светих Тајни, без њих нема освећења, обожења и спасења. Ту је и реч којом тешимо, бодримо, поучавамо, храбримо, упућујемо на прави пут и уливамо јеванђелски, свепобедни оптимизам, који је донео и предао својим верним слугама васкрсли Богочовек Исус Христос, а на коме се темељи наша вера православна, вера која побеђује свет.

Верни народ нам много помаже. Од куповине куће за коју су узели кредите и затим их отплатили, преко намештаја, аутомобила, до спремања дрва за зиму, зимнице и недељних и празничних послужења. Невоље кроз које смо заједно прошли су додатно учврстиле нашу хришћанску заједницу у једну сложну породицу.

ПЖВ: На који начин људи који не живе на КиМ могу помоћи?

О.Евтимије: Могу помоћи прилогом на рачун:

Евтимије Милентијевић, Рашка, 205-9001013081882-63

ПЖВ: Шта би поручили читаоцима за крај?

О.Евтимије: Бежите брже и даље од јеретика-екумениста него што би бежали од најсмртоноснијих змија отровница, јер ове друге убијају само тело.

Настојатељ светосавске Катакомбе
Протосинђел Евтимије

21 септембра, 2012

Руска "Правда" пише о новим шокантним детаљима трговине људским органима на Косову!

Појављују се нови шокантни детаљи
о трговини људским органима на Косову

Сергеј Василенков
Правда.ру 14.09.2012

Изгледа да истрага у случају “црног” трансплантолога на Косову долази на виши ниво. Тужилаштво Србије је успело да пронађе сведока који је током 1990-тих био члан банде илегалних продаваца људских органа. Докази које је Тужилаштво пронашло су застрашујући. Али остаје велико питање да ли ће починиоци овог злочина бити приведени правди.

Порекло проблема

Србија и Косово су некада били део државе Југославије. Године 1945. Косово је постало Аутономна покрајина, у оквиру Републике Србије. Уз Србе који су живели на Косову, ту су се током Другог Светског рата населили и становници Албаније. 1974. године Југославија је усвојила Устав, према којем су српске покрајине добиле статус републике, без права отцепљења.

Косово је постало Аутономна покрајина са сопственим уставом и владом. Током 1980-тих година Аутономни статус Косова је укинут као резултат политичке кризе који је захватио Југославију као и друге земље Источне Европе.

Према новом закону који је усвојен у септембру 1990. године, Косово је задржало само културну и територијалну аутономију у оквиру Србије. Косовски Албанци се нису сложили са овим стањем ствари и почели су да стварају сопствену власт. 1991 године Косово је прогласило независност, као резултат незаконитог референдума. Настала је такозвана република Косово на челу са председником Ибрахимом Руговом. Године 1996, основана је Ослободилачка војска Косова, (ОВК), чија сврха је била да се бори за независност региона. На Косову је почео терористички рат, у којем су наоружани побуњеници ОВК нападали и убијали на стотине Српских цивила.

У Марту 1999. НАТО трупе су интервенисале у овом сукобу без одобрења УН. Они су започели са операцијама Савезничких сила, које су трајале до Јуна 1999 године, када се Југословенска војска повукла са Косова, а регион је стављен под управу УН администрације. У Фебруару 2008, Скупштина Косова, једнострано доноси одлуку о независности, уз подршку САД и неких Европских земаља, што је изазвало нове етничке немире у покрајини. Бројне земље су признале независност Косова, укључујући Тајван, САД, Француску, Италију и неке друге земље. Међутим, стварни статус Косова остаје нерешен, чак и данас.

Случај “црне” трансплантационе хирургије је везан са ОВК активностима на Косову током сукоба са Југословенском војском, односно Србима, у 1990-тим годинама.

ОВК је током 1990.-тих била повезана са Ал-Каидом. Према “Washington Times-у” војници ОВК су тренирани у камповима терористичке Ал-Каиде. Према изјави Савету за иностране послове, (USA, Council on Foreign Relations) ова “војска” се издржавала зарадом од продаје дроге.

Како се испоставило још један извор финансирања ОВК била је илегална продаја људских органа. За ове сврхе су користили киднаповане Србе и остала страна лица, током оружаних сукоба.

Напредак “црне“ трансплантологије

Ужасна илегална продаја људских органа на Косову била је добро организована. Криминалци су намамљивали лаковерне грађане Русије, Турске, Молдавије, и неких других земаља на Косово. Ти људи су били спремни да продају своје бубреге за 15.000 €. После операције урађене у нехигијенским условима, пацијенти нису добили ништа од оног што им је обећано. Многи од њих су ускоро умрли, док су криминалци њихове органе продавали својим купцима у другим земљама, за 80.000-100.000 €. Заробљени Срби су такође били “донатори“.

Главни Тужилац Међународног Кривичног суда за бившу Југославију, Карла дел Понте, постала је веома заинтересована за овај проблем. Објавила је књигу о овој теми, што је изазвало интересовање у свету. 2004–е године она је посетила логор у Албанији, где су извођене нехумане операције. Српски тужиоци су поднели кривичне пријаве поводом трговине људским органима.

Активност хирурга који су вршили илегалну трансплатацију добила је међународни публицитет у 2010 након извештаја Дика Мартија, члана Парламентарне Савета Европе. У својем извештају, је представио чињенице о активностима „црних трансплантолога“ на Косову 1990 . Извештај такође наводи да су људи из тима Хашима Тачија, Албанца, садашњег премијера непризнате „републике Косово“ учествовали у тим злочинима.

Тачијеви покровитељи из САД и НАТО савезници су знали за ове језиве активности. Британски Гардијан, у октобру 2011. пише да је криминална активност Хашима Тачија, описана у тајном документу НАТО. Међутим они не журе да гоне Албанце, очигледно из уско политичких интереса.

Дакле случај „црне“ трансплантационе хирургије, се не приводи крају. Пронађени сведок је изнео језиве детаље о овим шокантним операцијама.

Касних 1990-тих у јеку су бли сукоби између косовских Албанаца и Срба, током тог рата ОВК је заробила 300 Срба. Ови људи су одведени у Албанију.

Према изјави српског Заменика Тужиоца Бруна Векарића, сведок је био члан ОВК. Сведок је прошао двонедељни тренинг како да вади људске органе.

Он је био сведок вађења срца једног од заробљених Срба а затим учествовао у транспорту органа до аеродрома у близини Албанске престонице Тиране. Сведок је лично отворио човеку стомак, при том није коришћена анестезија током тог захвата. Сведок је рекао да је жртва вриштала и молила за милост, а да је свуда око њега било прекривено крвљу.

Штавише ОВК је вршила своје злочиначке активности и у време када су у покрајини боравили представници различитих међународних организација, попут Црвеног Крста, НАТО мисија, и новинари из многих Западних медија.

Јавност је била свесна ових злочина али није било одлучног корака да се ти злочини зауставе. Опис злочина ОВК, који је дао сведок, је нови подстицај за истрагу бројних отмица и илегалну трговину људским органима на Косову.

Хоће ли истрага бити доведена до краја? Да ли ће правда победити?

Како је изјавила Наташа Шћепановић, представник Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији, искуство са истрагама о активностима сукобљенеих страна на Косову показује да међународне организације излажу српске жртве додатној дискриминацији. Због тога, додаје она, случајеви „црних“ трансплантолога, који су до сада истраживани нису дали никакве резултате. По њеном мишљењу то изазива сумњу у спремност међународних организација да нешто ураде по том питању.

Званичници ткз. „Републике Косово“ не доприносе овим активностима. Тако је косовски министар спољних послова Енвер Хоџај изјавио да је појављивање сведока злочина темпирано на обележавање годишњице независности Косова. Наравно званична Приштина не жели да баци сенку на руководство непризнате републике, јер је у ова кривична дела укључен Хашим Тачи лично. Због тога постоје озбиљне сумње у то да ће случај „црних“ трансплантолога бити доведен до логичног завршетка у блиској будућности.

Политичке и економске кризе настављају да тресу регион, и томе нема краја. На крају, ћутање оних из међународне заједнице који о овоме све знају, као и сложена истрага о доказима озбиљно ометају истрагу.
_____________________________

Превод са енглеског: Љиљана Јовановић (ФБР)

	Natalija Novakovic на Душица Милосављевић: Вилин…
	Cнежана Миладиновић… на Снежана Миладиновић Лекан: Бла…
	Marko V на Десанка Максимовић: Песник и…
	Стари Словен на Драган Симовић: Човек сам, гле…
	snezana Lekan на СРЕЋНА НОВА 2025 ГОДИНА!!…
	Влада-р на Владан Пантелић: Сећање на Пес…
	Editor на Владан Пантелић: Сећање на Пес…
	Стари Словен на Владан Пантелић: Сећање на Пес…
	snezana Lekan на Снежана Миладиновић Лекан:…
	Влада-р на Снежана Миладиновић Лекан:…
	Велика Томић на Велика Томић: Птица
	Fenomenalno на Миомирка Мира Саичић: Свака на…
	М.М. на Драган Симовић: Замисли с…
	Ana на Миомирка Мира Саичић: Сун…
	Katarina на Миомирка Мира Саичић: Сун…

Дачић: Изградићемо мостове поверења са Приштином

Шиптарски лобиста саветује Јеремића!

Не искључују одржавање ванредних избора на Косову

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО НА ЛОКАЦИЈИ „ЖУТЕ КУЋЕ“ У БУРЕЛУ…

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

ЖРТВЕ:

НАПОМЕНА:

СВЕДОК #2

СВЕДОК #1

СВЕДОК #4

СВЕДОК #3

ФОТОГРАФИЈЕ ОРИГИНАЛНОГ ДОКУМЕНТА ‘CKX103″

Реч има чудесну моћ!

Драган Симовић

Помозимо Србији! Она заиста нема никог осим НАС!

(прича о Крајпуташу у Јасенову)

Дух самопознања илити културни патриотизам

Драган Симовић

ДАВОР МАНДИЋ:

Децептивизам као присутни елемент у нововековној и савременој српској култури

Интервју са протосинђелом Евтимијем, настојатељем Манастира Св. Саве у Жеровници, ЕРП у егзилу

Појављују се нови шокантни детаљи о трговини људским органима на Косову

Порекло проблема

Напредак “црне“ трансплантологије

Дух самопознања
илити културни патриотизам

Појављују се нови шокантни детаљи
о трговини људским органима на Косову