Сећам се док сам још ишла у ниже разреде основне школе, свог сада већ покојног учитеља Милије и односа какав је имао са нама ђацима. Не тиранин али са довољно ауторитета да нас смири кад „подивљамо“ на часу. На истом спрату где и наша , биле су још три учионице. Из прве две ни глас се за време часа није чуо, у нашој куд и камо , али на самом уласку у ходник код једне сада већ пензионисане учитељице чули су се сви осим ње. Како је она одржавала час, тада ме нешто посебно није ни интересовали, више сам желела да провирим мало у њену учионицу и да учествујем и сама у том хаосу и нереду.

Но, много година касније када је мој син кренуо у школу и када сам се једном приликом нашла испред његове учионице сетих се управо оне у којој сам као дете и ја желела да будем. У том тренутку на самом почетку његовог школовања, схватила сам да ће он имати касније доста проблема, проводећи време у свом том хаосу, без ауторитета и без реда , а самим тим и рада. Наравно била сам у праву.

Пре неколико дана затекох се у школи, чекајући учитељицу да изађе испред учионице, сада већ четри године касније , јасно се видео утицај те дечурлије на њој. Некад је каже могла и да их смири, али данас ову генерацију са којом проводи последњу годину , њима не може баш ништа. Било је и очигледно. Могла је да виче, да дели кечеве, смањује оцене из владања али навикли на њену попустљивост , та дечурлија је знала да ће се свака казна у неком тренутку повући и да ће они наставити да уживају у тој својој већ изграђеној школској анархији , где онај ко треба да их подучи над њима нема ни трунке ауторитета.Било ми је жао, али ни деца изгледа нису више оно што су била.

Дајем ове примере, опште , свакако врло битне као јединствене мале заједнице , али да би могли да функционишу и раде оно за шта су ту , да усвајају знања, стичу пријатеље и развијају се, у овом случају, мора постојати бар неки ред. Ако нема реда све ово поменуто ће функционисати неко одређено време али са умањеним интезитетом , док једног момента се све не распадне. Или то време које је утрошено на то, године , не протекну потпуно узалуд са минимално стеченим знањем.

Дакле, узмемо ли ту учионицу , која је у свеопштем хаосу за пример и упоредимо је са државом Србијом , добићемо резултат да је та учионица пример једне сређене заједнице у односу на тренутно стање у Србији , где влада најпримитивнији облик анархије.

Облик какав вероватно до сада није забележен и који се може окарактерисати као једно сасвим ново државно уређење, односно неуређење.

У овом случају прво што одређује у каквом је хаотичном стању ова држава јесте став председника и према народу, и према другим државницима , куварима домаће и унутарње политике наше земље.  Став који је испољио према свом народу био је крајње застрашујући. Ако се занемаре у овој ставци, сва она предизборна обећања дата народу, а  која је по самом доласку на власт занемарио , дајући истовремено јасан знак оним поменутим иностраним куварима да је обмана народа успешно изведена .Није онда ни мало чудно, што само шест месеци након ступања на председничку дужност пати од маније гоњења.

Сада, могли бисмо поставити питање, да ли је овај председник који се годинама представљао као човек из народа, почео осећати грижу савести или страх и од једне и друге стране ,који се као  подмукла подсвесна параноја почео извлачити на површину .

Какав год да је разлог његових унутрашњих конфликата и ове свеопште несигурности коју преноси и на свој народ, нама се исто хвата. Могуће је да је главни  кривац непостојање свести, коју јасно је никад није успео да развије , јер у случају да јесте оваква анарахија друштва а посебно екстремних србофобичара и неонацистичких сепаратиста не би имала овако широке димензије и све већу слободу делања, па самим тим он није ни свестан својих досадашњих дела. Која су за ових пола година колико седи на престолу достигла много веће размере , него сва она дела његових претходника , наравно у пежоративном смислу.

Само чињеница да су на индиректан начин признали Косово и Метохију, седајући за исти сто са ратним злочинцем Хашимом Тачијем,  називајући га премијером Косова, развијајући тајне платформе, којих подсећања ради у предизборној кампањи нико није помињао и успостављање интегрисаних управљања границама  као и применама ранијих договора, које је током протеклих месеци док је још био „човек из народа“ и опозиција са најоштријим речником свакодневно осуђивао .Надимак који је током протеклог занимања стекао, радећи са онима који будућност више немају, сада се показује као потпуно тачан. Што опет показује да су претходна занимања једног председника врло битна, да би могао да схвати појам једне државе и да ти њени чиниоци, основни поред територије,односно народ,јесу  живи свет који има будућност.

Иљин је писао да, државу чини народ којим управља влада;влада је позвана да ради у име народа и да из њега црпи своју животну снагу. Но, ова власт, са својим председником који свакако није оно о чему је сам изградио илузију о себи, односно „човек из народа“, народна влада, већ влада западних полтрона, уплашена и манијакално настројена.

Немајући значи свесно поимање да он не управља неком територијом већ народом, и да је захваљујући његовом вољом ( немајући избор ), дошао до те функције, којој није дорастао, он се и не понаша као председник, већ као уплашена учитељица у пуној соби, не ђака, већ школских инспектора, директора и осталих виших чиниоца од њега. Не заиста виших, већ због недостатка ауторитета и страха од губитка своје позиције, он сваког посетиоца па и оног случајног види као потенцијалног џелата коме ће се радије подвити на рачун својих ученика него ли се супроставити ради добра тих својих ученика, ради којих и јесте ту где јесте.

 

Суштина је да параноја ради своје, па је целу србију захватио синдром Илије Чворовића. Након објаве на Пресу, да тајне службе прислушкују скоро пола милиона грађана а међу њима и председника државе и сам врх власти. А како је међу Србима, још из Брозовог времена, скоро па се наследно провукла та црта, може се рећи и комплекса више вредности, међу оних четристо хиљада свакодневно прислушкиваних пронашло се њих четири милиона.

Поред свих наведених одлика, како би ми народ који има таквог председника требали да се осећамо и шта од њега и његових плашљивих поступака можемо да очекујемо? Или крајњу тиранију , али само према народу  са којим нема додира или крајњу анархију у ком ће народ опет осетити ужасне последице овог плашљивог , параноичног човека.Са којим се шали и полиција и безбедоносне структуре, само народ углавном ћути. И чека!

Морала бих се вратити још једном на онај већ чувени патриЈотски интервју дат Новостима, онај чији су делови цитирани у Тијанићевом јавном сервису пред вечеру у другом Дневнику, као имагинарно предјело и порција кафанског лажног патриотизма и још илузорније чврстине, и то само док је спикерка са грубљим гласом ишчитавала. Жао ми  је само што га сам председник није прочитао, осећам да би му глас подрхтавао већ размишљајући какву ли ће фацу сложити Кети и Хилари. Он је у тих пробраних неколико реченица, одиста испао прави патриота али у очима сваког политички неписменог човека, што је нажалост случај са већином народа у Србији.

Но, у оним осталим одговорима којих су многи остали ускраћени, Николић је јасно показао ко је и шта је, и да се његова садашња политика не разликује од претходних осим у брзини којом спроводи задатке западних налогодаваца. Помињем тај интервју ради само једне његове реченице:

„Када нам се и званично испречи зид, онда политика и Европа и Косово неће бити могућа. За сада нико званично није тражио да признамо независност Косова и Метохије. Уређујемо земљу по европским стандардима, који нам помажу да спроведемо реформе и уредимо Србију на демократским принципима. Слажем се да однос са ЕУ не може да се гради на томе да сваки пут добијамо нове захтеве. Ако смо ми стабилни и испуњавамо услове, не може Европа да буде нестабилна и да нам стално испоставља нове услове. Ми тражимо само да нам се поставе услови као и другим земљама, ни мање ни више.“

Опет се кроз све то провлачи једна контраиндикторност коју је немогуће а не увидети.

Зашто овај садашњи председник умишља да ми желимо да уђемо у Европску унију и држи се ње и даље као једине алтернативе ? Ко њега уопште саветује да настави тим путем, одакле толико елана да се свесно срља у пропаст у нешто што се више не одржава ни на стакленим ногама већ на само једном ногару сломљеног стола и то под притиском САД, која је уједно и творац те глобалистичке творевине створене само ради губљења сопствених идентитета народа који припадају тој унији.

Односно све илузије које су можда и постојале међу србским народом по питању живота у ЕУ , већ неко време су потпуно разбијене. Једини који и даље теже прикључењу су стране НВО  и силни борци за људска права, права оних који нису Срби, као да Срби нису људи.Пре него ли дођем до „бораца“ и сепаратиста , поставићу још једно питање везано за онај интервју и обећање о одустајању од ЕУ уколико неко постави услов „могуће признање Косова“ . Јуче је косовски известилац за ЕУ Урлике Луначек , говорећи о добијању датума за почетак преговора врло јасно и прецизно нагласила да је улов за добијање преговора признање независности Косова.

„То сам рекла више пута јер ЕУ неће дозволити нови Кипар у Унији. ЕУ неће примити ниједну земљу без дефинисања граница“

И додала да се ЕУ противи идеји о подели окупираних територија, као и то да сматра да се српске власти неће коцкати са европском будућношћу.

Оно што верујем многе занима, јесте како ли ће нас овај пут направити будалама?

Међутим ни овде није крај оном што почиње да се збива у Србији, хаосу који је последица слабости овог назови државника. Поред Косова и Метохије, чије границе је већ неко други утврдио, односно онај коме се клањају ови политички пагани, на северу земље већ почиње да се назире иста ситуација.Сада долазим до оних „бораца“ и сепаратиста.

Наиме, само неколико дана након појаве „Војвођанског отпора“, „Слободне Војводине“ и сличних аутономашких углавном Мађарских и аутошовинистичких нових неартикулисаних имагинарних нација каква је војвођанска, од владе Војводине добијамо дрске поруке о ускраћивању законске аутономије и претње о још једној републици у оквиру ове сада већ заиста банана државе каква је постала Србија.

Из страха да не наљути европску комисију која се већ полако усељава у нашу северну покрајину, председник по питању ових поменутих екстремистичких група не чини апсолутно ништа. Тако да имамо ситуацију да такве групације, финансиране директно из Мађарске, каква је тај „Војвођански отпор“, који према неким сазнањима је формиран од мађарске неонацистичке странке Јакоб, могу сада већ слободно да делују управо на исти начин на који су и Шиптари то радили на Космету док нису у једном тренутку потпуно преузели контролу и прогласили самосталност.

Она прича о београдском пашалуку и повратку на њега, која нас као сенка прати већ годинама,  почиње да се остварује. Сада већ јасно можемо видети да то није мит већ наша сурова реалност , која неће се десити ради тога што садашњи председник мисли добро свом народу, већ управо из страха од губитка наклоности оних ради који су му помогли да дође до своје позиције.

Претходна власт је донекле и могла да се држи ЕУ, али садашња то нити може, нити сме. Више не постоји шаргарепа на штапу ради које би гомила ишла за њом, постоји један други правац који је одувек био ту а који све више могућности пружа. Стога, треба имати у виду да је ово само један преглед очигледног стања, јасно видљивог чак и оним политички неписменим, па и оним којима је посебно након Инсајдера Космет један терет, јер ту никад неће бити крај ономе ко бесрамно тражи а попустљиви бесрамно даје.

И да као преглед и треба видети, јер ту могућност и тај правац који ће свакако бити све видљивији не треба занемарити и не треба се препустити овом нестабилној драматичној јавној представи , нити гледати живот као какав филм у ком немамо удела, већ само пратимо већ исписани сценарио, већ се ухватити у коштац са њим и бити део њега и део државе, која је свакако више наша, народна него била чија друга.А посебно не оних који својом слабошћу цепкају оно за шта су наши дедови храбро давали животе.

Јер овој „учионици“ је преко потребан ред, рад и дисциплина, а предуслов за јаку и здраву државу јесте однос какав ће власт изградити и према народу али и према страним политичарима који у овој земљи морају да знају да су само гости.

И за крај, још једном ћу поновити једну његову реченицу у којој се огледа сва истина и тренутно стање :

„Ако смо ми стабилни и испуњавамо услове, не може Европа да буде нестабилна и да нам стално испоставља нове услове.“

Одиста оног тренутка када будемо имали стабилног председника, са јасно дефинисаним циљевима, чврстим и неустрашивим одлукама, који ће својим делима и прецизношћу иза себе имати исту такву владу, можемо очекивати да ће тада и Европа али и цео свет променити свој манипулаторски став према нама. Сада то свакако није могуће, што је и очигледно, јер уколико се будемо водили чврстином и стабилношћу овог садашњег председника, проћемо као у Тарабићевим пророчанствима и то у најбољем случају, ако нам оставе једну шљиву да под њу седнемо, ваљда ће за то моћи да се избори овај Томислав нејаки.

 

СРБИН-инфо
Субота – 22. септембар 2012

Џералд Селенте: Европска унија је пред колапсом!

Настојања Србије да по сваку цену избори чланство у Европској унији су потпуно беспотребна, с обзиром на то да је велико питање колико ће та организација још постојати.

Оваква порука се јасно намеће из најновијег извештаја Института за истраживање трендова у Њујорку, у који је увид имала и редакција “Србин.инфо”. У последњој анализи директор ове угледне организације др Џералд Селенте највљује црне дане за ЕУ, али и подручје Балкана, које ће поново бити поприште међунационалних сукоба.

– Више није питање да ли ће се Еурозона распасти, већ само када. Док се у медијима у претходном периоду упорно сервирала прича како криза само што није прошла, и то од људи који су је и изазвали, ми смо упозоравали управо на ово што се сада дешава. У више наврата смо тврдили да је заблуда да ће такозвани спасоносни пакети за помоћ Грчке уродити плодом. Упумпавање новца насталог од „ваздуха“ у пропали систем је као да у већ слупана кола уграђујете кочнице.

Другим речима, дошли смо до тачке без повратка, када узалудне мере које се предузимају само на тренутак могу да олакшају ситуацију, али неће дати никакве резултате. Када дође до пуцања „мајке свих балона“, то ће дефинитивно означити крај до сада познатих економских активности у развијеном свету. Велико је питање шта ће после таквог сценарија остати од Европске уније и да ли ће уопште она и преживети. Не видим интерес Србије, па ни било које друге државе да настави са евроинтеграцијама – објашњава Селенте.

Економски пад Запада неће заобићи ни земље БРИКС-а.

– Кина ће продавати мање робе на Западу, а Русија природне ресурсе. Ипак, тежња Москве за политичким и економски савезом на простору бившег СССР-а у виду Евроазијске уније даће резултате. Русија има велике шансе да поврати утицај и доминацију и у источној Европи, без обзира на то што се чланство у ЕУ и НАТО намеће бившим комунистичким државама. Сигурно је да и Србија спада у сферу руских интереса и да ће управо преко Београда, Русија желети да прошири утицај у Европи.

 Ипак, Москва ће се на Балкану наредних година борити са још неколико утицаја: америчким, немачким и турским.

– Заправо сви су они мање-више амерички, али не треба занемарити све веће апетите Немачке. Такође, повратак Турске на Балкан је једна врста компензације Анкари због тога што је Берлин и Француска не желе као чланицу ЕУ. Сигурно је да светске силе неће одустати у намери да прошире или задрже утицај на територији бивше Југославије.

Селенте подсећа да је Балкан прошао кроз тежак период, али да су САД и ЕУ својим погрешним одлукама створиле привидан мир са много нерешених питања.

– То је јасно види на Косову, у Македонији и Босни и Херцеговини. Наметнуте границе само су донеле привремено затишје, са много нерешених питања. С обзиром на то да је економска криза нарочито погодила недовољно развијене државе Источне Европе, на површину ће испливати и остали проблеми. Плашим се да би у региону могло да дође до јачања екстремизма и сукоба.

 Нови талас кризе неминовно ће донети Србији проблеме.

– Србија не може да избегне судбину осталих источноевропских  земаља – каже Селенте. – Оно што можете да урадите је да смањите државне трошкове што је више могуће, да се не задужујте код ММФ-а и да улажете у пољопривреду и производњу здраве хране. Обичан човек, не само у Србији, већ и у целом свету, би требало да постане што је више могуће независтан од система, односно да самостално узгаја сопствене намирнице и енергенте.

 И у Србији се, баш као и у другим европским земљама, најављује подизање пореза (ПДВ на 20 одсто).

 – У време када незапосленост достиже рекордни ниво, европске владе појачавају напоре како би извукле новац за покривање фискалних потреба. Значи, наставак пљачке малог човека да би се у кризи нахраниле велике рибе. Када човеку узмете све, он је спреман на све. Праве демонстрације настају када средња класа постане револуционарна. Европу и Америку тек очекују велики социјални немири – констатује Селенте.

 Кроз историју су велике економске кризе решаване великим ратовима. Селенте упозорава да на врхунцу кризе можемо да очекујемо и да америчка влада поведе нацију, али и остале партнерске земље, у неки нови велики рат.

 – Други светски рат је био излаз из велике депресије. Данас су нуклеарно и оружје за масовно уништење донели неку врсту војног баланса. Надам се да владарима света, које највише занима профит, неће бити у интересу да униште модерно тржиште од кога и зарађују. С друге стране, сигурно је да ће се водити ратови против неразвијених земаља. Пре само сто година на планети је живело 1,5, а сада 6,3 милијарде људи. Неминовни су сукоби за преостале ресурсе.

 МЕДИЈИ

У каквом стању су данас “мејн стрим” (режимски) медији, Селенте објашњава на примеру одлуке Барака Обаме да подржи истополне бракове.

 – На страну то што телевизије и новине у власништву држава и великих корпорација без престанка извештавају о “резултатима” борбе против кризе од стране политичке олигархије или “праведним побуњеницима” у арапским земљама. Мени је невероватно извештавање о одлуци Обаме да подржи геј бракове. Данима смо после те одлуке, из сата у сат, могли да гледамо специјалне емисије. По начину извештавања, човек би лако могао да закључи да је то већи догађај од слетања човека на месец или пада Берлинског зида – саркастичан је Селенте.

 ВЕЛИКИ УГЛЕД

 Иако је оштар критичар америчке домаће и међународне политике, Џералд Селенте је стални саговорник највећих америчких и руских ТВ станица и штампаних медија, као што су Си-Ен-Ен, „Њујорк пост“, „Ју-Ес-Еј тудеј“, “Раша тудеј”…

 – Када људи гледају ка будућности, они је несвесно обоје, односно виде је кроз своје жеље и идеологију. То није случај са нама. „Тренд рисрч“ прати више од 300 различитих друштвених, економских и политичких категорија и сагледавамо ствари какве јесу, не какве желимо да буду – истиче Селенте.

 Распад Совјетског Савеза, рецесија у Азији 1997, велики пад руске привреде 1998. године (неколико месеци уочи НАТО бомбардовања Југославије), непрекидни терористички напади ирачке гериле после смене Садама Хусеина, само су неки од трендова, које је овај доктор политикологије на време препознао у претходне три деценије.

 Са својим тимом стручњака, Селенте је још 2005. године упозорио на крах тржишта некретнина у САД, који ће и довести до светске кризе…

 КО ЈЕ КРИВ ЗА КРИЗУ?

 Када су својевремено медији у Америци известили да је пад кредитног рејтинга САД изазвао нови талас кризе и потресе на берзама, Џерлад Селенте се само насмејао.

 – Говорити да је пад кредитног рејтинга САД изазвао кризу је као да кажете да је Сарајевски атентат Гаврила Принципа изазвао Први светски рат. То је само повод, а прави разлози леже у начину рада Федералних резерви САД, које су од Конгреса добиле незамислива овлашћења и тако постале „Вашингтон уместо Вашингтона“. Криза се појавила још почетком 2000. године, али су тада Федералне резерве, уместо да дозволе банкрот одређених банака и тако спасу економију, упумпале трилионе долара, дозволиле ниску каматну стопу и створиле „балон“ на тржишту некретнина.

Алексеј Димитријевић