Збиљић: ЋИРИЛИЦА ЈЕ ПИСМО СРБА ПО СЛОБОДНОМ ИЗБОРУ, А ЛАТИНИЦА ЈЕ СРБИМА НАМЕТНУТО ПИСМО

 

 

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

 

 

 

 

1. Српско двописмо је израз нејединства

 

и српске штете, а не богатства

 

         Срби су данас једини народ у Европи који се још у избору писма и наставку изучавања свог језика спори сам са собом. Дуго под већим некоректним утицајем туђих народа и туђих држава (Византије, Рима, Турака, Аустроугарске, комуниста…, сада Америке и ЕУ, они нису успели да се у довољној мери договоре о кључним питањима у вези с начином свога живота, понашања и о довољном јединству у својој култури, свом језику и свом писму у свом језику. То што се Срби данас служе двама (сада и трима) писмима није никаква њихова предност у односу на друге народе и могућност за успон њихове културе и цивилизације, него је последица и знак њиховог неслободног живота и немогућности да се обједине као други народи који су решили питање и своје вере, и свога језика и свога писма. А вера, језик и писмо кључне су одреднице једног народа који је изградио свој стамен, чврст, сигуран национални идентитет који се неће колебати и прелазити из вере у веру, из нације у нацију, с писма на писмо које ће замењивати и у 21. веку. (Наравно, има и других народа који су различите вере, али их нема који су у истом језику корисници различитог писма.)

         Срби су и данас народ разбијен у неколико држава, подељен на неколико вера и на више писама. Срби и бивши Срби данас пишу српском ћирилицом, србокатоличком латиницом и „црногорчицом“ (алфабетом с тзв. меким ш и меким ж). А латиница све више преовладава јер су два писма за један језик и један народ неприродна, на дужи рок немогућа јер су неодржива по општој језичкој законитости да нестаје оно што је непотребно. Тако нестаје и двоазбучје и све се више завршава у једноазбучју, али не у изворнијем и подеснијем за српски језик српском писму ћирилици, него у вековима наметаној латиници.

         Срби се не смеју међусобно толико и тако идеолошки и на друге начине делити па ма у којој држави, по вољи или нужди, живели.

         Када су се Срби у време словенске заједнице народа описмењавали у Европи на свом (старословенском) језику у време када су се описмењавали и други народи и слушали и читали црквене проповеди на свом језику, изабрали су глагољицу за своје писмо које су им саставила позвана у помоћ солунска браћа Константин (Ћирило) и Методије који су знали (старо)словенски језик из околине Солуна где су живели с прецима Срба у оквиру других Словена. Глагољица је била изабарана за заједничко словенско писмо којим су се служили и потоњи Хрвати који су и дуже од других Словена писали глагољицом којој су их учили нарочито попови „глагољаши“ чак и у 19. веку. Тада је, наравно, вера имала велику улогу (и) у избору писма. Та улога вере у избору писма нарочито је повећана после хришћанског раскола (1054) на Католичку и Православну цркву, на католичанство и православље. У том смеру је текла и потоња хришћанска цивилизација која је имала своје карактеристике. Вера је имала увек, а тада поготову, снажан утицај на целокупан живот, па и на језик и на избор писма у сваком језику. Као по правилу, после црквеног раскола (1054), народи католичке вере почели су углавном да се служе латиницом, а народи православне вере ћирилицом. Друкчији случајеви били су само изузетак. Рецимо, једино су Румуни као православци у 19. веку заменили ћирилицу латиницом, а то је учињено умногоме зато што румунски језик не припада породици словенских, него романских језика. Други православни народи Источни Словени православци сви су усвојили ћирилицу. Западни Словени сви су усвојили латиницу.

         Срби су тада живели у различитим државама (и данас велики број Срба живи у различитим државама) и трпели су различите утицаје у вери и култури. Стицајем историјских околности у време раскола хришћанске цркве у 11. веку (1054) на православну и католичку, Срби су (зло)употребом вере разбијени на Србе православце (већи део) и Србе католике (мањи део). По доласку Турске ради окупације на Балкан део Срба је примао и муслиманску веру. Православни су усвајали ћирилицу, католици латиницу. Срби муслиманске вере користили су се углавном ћирилицом, ретко арапским писмом јер нису усвајали турски језик, него су задржали српски језик у који је, под утицајем муслиманске вере, убацивана чешће и више турска лексика него што су то радили Срби православци под турском владавином. И потоњи Срби католици су у почетку углавном писали ћирилицом, али су по црквеном расколу (1054) били приморавани да усвоје латиницу. То је чињено у свим државама које су биле државе католичке културе (Римска империја, Аустроугарска Монархија). У оквиру турске државе Срби нису приморавани на масовније усвајање турског језика и писма. Они су за све време турске владавине углавном остајали неписмена „раја“, али су се српски језик и писмо, уз велике тешкоће, ипак (о)чували у српским црквама и манастирима, а језик се изграђивао у усменом народном стваралаштву. Тако је српски језик преживео у народу, а српски језик у старословенском облику и писмо ћирилица очували су се, пре свега, у Српској православној цркви захваљујући српском свештенству.

         После Карађорђевог Првог устанка (1804) српски језик и писмо – захваљујући првом српском министру просвете Доситеју Обрадовићу и првом српском језичком реформатору Вуку Караџићу – хватају копчу с модерним језичким радом у Европи, па српски језик добија особине будућег стандардног српског језика, а српско писмо ћирилица, после захвата Саве Мркаља и, коначно, Вука Караџића, добија азбучни састав који данас и страни и наши стручњаци оцењују као најсавршенији светски алфабет који је идеално подешен за природу модерног српског језика.

         Српска ћирилица је у српском језику у Србији 19. и 20. века међу православцима била, углавном, једино писмо српскога језика, како је то с писмима и у свим другим језицима у Европи. Јер, нико у Европи, осим Срба тек после Новосадског договора (1954), не користи у свом језику и свом народу свакодневно два писма за свој језик и не „скакуће“ с једног писма на друго, јер је то и непрактично и немогуће. Сви други народи обједињени(ји).

         Због свог недовољног јединства у свом стандардном језику и писму Срби су били подложни(ји) преотимањима и преименовањима њиховог језика и замењивањем свог изворнијег писма. Ипак, како-тако, то јединство Срба у језику и писму у Србији трајало је све до стварања заједничке државе Јужних Словена Срба, Хрвата и Словенаца (касније су у време комунизма „дошле“ друге политичке нације) и пристајања српских политичара, државника и лингвиста да се српски језик званично преименује најпре у „српско-хрватско-словеначки“, а затим, по издвајању словеначког језика, у „српскохрватски“, „хрватски или српски“, „хрватскосрпски“. Српски народ је тако изгубио суверенитет над својим језиком и српски језик претворен је вољом политике у тзв. заједнички језик. Зарад будућег очекиваног националног и државног добра, тј. да би сви Срби живели у једној држави од Срба се подразумевало одрицање од власништва над својим језиком, па је то власништво припало (најпре) и Хрватима. Да се питала само језичка наука и пракса у свету, Срби би сачували апсолутно власништво над својим језиком и његовим називом српски баш као што се то догодило с енглеским језиком (иако су га преузели Американци или Аустралијанци, на пример, енглески језик је задржао своје име и није за писање тог језика стварано друго писмо. Или у случају немачког језика. Он је остао под тим именом и када га користе, на пример, Аустријанци и такође није измишљано друго писмо за немачки језик у аустријској употреби. Хрватски политичари и лингвисти успели су да питање језика и писма убаце у оквир „договорних решења“, па су успели да постану сувласници преузетог српског (штокавског, Вуков/ск/ог) језичког стандарда и да питање језика задрже под реченом одредницом „заједнички“. А како није могло бити ни говора о томе да католици – Хрвати усвоје писмо ћирилицу, они су српски језик писали углавном само латиницом која је касније под насилним и политичким наметањем нарочито успешно у време комунистичке диктатуре успела да из многих области истисне ћирилицу и да се наметне готово као једино писмо. Како су једном језику у свакодневној употреби два писма и непотребна и непрактична, под разним врстама наметања латиница је преовладала и довела српско писмо ћирилицу до ишчезнућа. То ишчезнуће ћирилице посебно је видљиво данас у јавној употреби страних језика и страних писама у Србији. Наша политика постоји данас под пресијом „Европе као једине алетрнативе“ на путу Србије у будућност, а многи политичари и српски лингвисти испада као да мисле да се тај „пут у Европу“ не може одржавати без латинице. Стога се не поштује ни већинска народна воља из Члана 10. Устава Србије у коме је изричито, без алтернативе, прописана ћирилица као јед(и)но писмо српског језика. Ту вољу не поштују данас ни држава (власт) ни струка (лингвистика и стручњаци за језик и писмо).

 

 

 

2. И латиница је данас „српско писмо“,

 

али само зато што  је оно дуго насилно наметано

 

српском језику и Србима све до данас

 

         Срби су данас једини народ у Европи који се служи у свом језику двама писмима (сада и трима), а у коме једно писмо (оно већини Срба – православцима туђе и наметано) – латиница има превагу, а у многим областима употребе (банке, пошта, трговина, телевизије, исписи на улицама, мобилни телефони и сл.; компјутери су нешто друго, они су спас за ћирилицу јер се у њима може користити ћирилица) латиница је у Србији једино писмо у српском језику иако је то пример злоупотребе, односно багателисање одредбе у Члану 10. Устава Србије, који региструје српску ћирилицу као јед(и)но писмо српског језика, али власт у Србији, очигледно, не брине довољно за ту уставну обавезу.

            Српски лингвисти су још неодговорнији од власти. Они би требало да знају да два писма у једном језику и народу нису могућа јер су на дужи рок неприродна и да је једно од двају писама лингвистички апсолутно непотребно за свакодневну употребу. Човек не може да скакуће стално с писма на писмо у свом језику јер је то непрактично, непотребно и неизводљиво. Реч је, најзад, и о непотребном „трошку“, и материјалном и сваком другом, и да једно од писама мора отпасти, јер је параписмо, свакако, вишак у једном језику и једном народу. (Друга је ствар и корисна, наравно, знати више језика и њихових писама.)

 

         Апсолутно се непотребно и бесмислено приговара од двоазбучњака и сербокроатиста  како „ћириличари“, тобож, не разумеју да ће Срби једино задржавањем два писма у свом језику „успети да очувају целину српског језичког простора“ (Милосављевић 2010/2011: 90). Превише наивно гледиште да целину језика чувају два писма. Па како су онда „сачували“ Енглези име и целину свог језика од Американаца, Канађана, Аустралијанаца, како су Немци сачували немачки језик и његову целину од Аустријанаца итд. Таква мишљења су превише неозбиљна. Целина језика – то знају и лингвисти почетници – не чува се употребом више писама него лингвистичком науком, упорношћу да се лингвистички представи проблем квазинауке сербокроатистике (у српском случају) која је владала у целом 20. веку међу српским лингвистима и наставља се и у овом 21. веку. Никоме у свету не прети никаква опасност од чувања свог савршеног писма у свом језику. Србима једино прети опасност од латиничења свих Срба. А целина српског језика се чува и правилним решењем питања писма једног народа у складу с престижним праксом у свету – једноазбучјем. У том смислу „ћириличари“ је непотпун назив за оне који су за исправно решење питања писма и у језику Срба једноазбучјем. „Ћириличари“ су, у ствари, лингвисти србистичари и једноазбучњаци, за разлику од двоазбучњака – сербокроатиста у решењу питања писма изван светске престижне праксе. За подржаваоце коначног преовладавања латинице у српском језику и двоазбучњаке – „Решење које нуде ,ћириличари‛ иде на сужавање српског језичког простора“ (Милосављевић 2010/2011: 90)! Не може се писмом сужавати или скраћивати „језички простор“. (Језик се, побогу, не одређује писмом него језичким елементима, његовом природом, ваљда!) „Ћириличари“, у ствари, нуде Србима само оно што већ имају и што већ важи за све престижне народе у свету: једно писмо за један језик (један народ). А то писмо свакако треба да буде ћирилица јер је до комунистичке диктатуре, српски народ био у преко 90 процената јединствен у свом језику и писму. После појаве комуниста, проценат употребе Србима туђег и наметаног писма окренуо се у 90-процентно коришћење латинице која је међу Србима, све до појаве договореног комунистичког линча за ћирилицу, била у великој превази. И зашто би сад Срби прелазили на латиницу која је писмо само малог дела Срба (католика), а и они су га морали усвојити због католичког (верског) утицаја. Преласком на латиницу Срби су се распарчавали, међу собом удаљавали и одсрбљивали и расрбљивали. (Шта су данас сви они који пишу само латиницом српски језик!? Можда јесу, пореклом многи и сигурно јесу Срби, али то не пристају данас да буду!)

         Србе, наравно, ништа не кошта да кажу да је „и латиница српско писмо, тачније – писмо и Срба зато што њиме српски језик пишу они који су преузели српски језик и преименовали га и да све оно што су Срби досад створили и што би, евентуално, створили убудуће, наравно припада српској културној баштини. И да знају да Срби неће сачувати „целину српског језика“ ако сви усвоје данашње регистровано у свету као хрватско општенационално писмо, јер тако (двоазбучјем или заменом свог писма) нису сачували ни Енглези ни било који други народ „целину свог језика“.

         Наравно, чак  и кад би то било истина што неки тврде данас да је баш Вук састављач данашњег латиничког параписма у српском језику и да је то писмо усвојио Гај, зар би то морало да се зове „српско писмо“ зато што су га саставили Вук и Даничић, када они то писмо нису ни у сну састављали за све Србе. Уосталом, Вук је у своје речнике, „писменице“ и сл. убацивао као (опште)српско писмо само српску ћирилицу. А латиницу, коју му практично подржаваоци превладавања латинице у српском језику приписују, Вук Стефановић Караџић је изричито у свом најбољем делу – другом издању Српског рјечника (Беч, 1852) коначно у табели записао као „Croat.“ И зашто сада, после више од век и по исправљати Вука и ту латиницу звати „српска латиница“ кад је она сасвим довољно „српска“ једино, али довољно, по тој чињеници да је Хрвати користе у српском језику који су преименовали у „хрватски језик“, као и по чињеници да су ту латиницу Хрватима сачинили, претходно, у саставу који је ближи данашњој латиници коју користе сви Хрвати, Срби католици?

         Антићириличари или тзв. двоазбучњаци или „срболатиничари“ данас мисле да ће Срби још више заволети ту латиницу зато што ју је, тобож или стварно, саставио Вук. Да је Вук њу наменио свим Србима, он би је увео у своја дела и у своје србистичке радове. Вук то никада није урадио. У његовим делима у вези са српским језиком и писмом (два издања Српског рјечника, Писменица итд.) наводи се само српска ћирилица. Љубитељи латинице у српском језику превише су противуречни у својим гледиштима. Они, на пример, стално понављају: „Да би вратили (Срби – појаснио Д. З.) изгубљено они морају поштовати моделе и принципе који важе за друге европске народе“ (Политика 2001: 8), а онда, сасвим противуречно, траже да само Срби у Европи имају у свом језику два писма, и то дотле док нестану и ови изузеци српског језика на ћирилици и у Србији где је до 1960. године било готово сто одсто примера јавне употребе српског језика на српској ћирилици, за разлику од данашњег стања у коме нема ни десет процената матичног и националног српског писма ћирилице у српском језику. (У Републици Српској и данас је нешто више ћирилице него у Србији, али се ћирилица и овде сада, изгледа, полако потискује. Ако је матични део народа у нереду, тешко је очекивати много боље стање у језику и писму само једног дела истог народа.)

 

 

 

3. Опасност не прети од чувања српске ћирилице,

 

него од латиничења свих Срба

 

         Љубитељи и подржаваоци латиничења српскога језика и Срба имају врло нелогичне закључке. Неки представници љубитеља латинице, на пример, тврде и ово:

         „Над Србијом и над Србима данас се надвила још једна опасност. Она долази од заступника тезе да је само ћирилица српско национално писмо, а да је садашња латиница хрватско писмо, да је то некаква гајица, што не одговара истини. Гај јесте, 1830, створио латиницу за хрватски језик, како се тада звало оно што се касније звало кајкавско наречје српскохрватског језика. Али је у време Илирског покрета (1835-1843) ову латиницу Гај одбацио заједно са својим хрватским језиком и прихватио је српски вуковски језик и ону латиницу коју је Вук Караџић представио у Првом српском буквару (1827)“ (Милосављевић 2010/2011: 89).

         Све то што је речено у овом цитату спорно је и неистинито јер је фалсификован Вуков Први Српски Буквар из 1827. у репринт издању из 1978. године, како смо напред видели (I: 1.0 до 1.5). У том смислу следећи Милосављевићев закључак вишеструко је бесмислен, када наводи: „Ако се 29 слова данашње латинице (додали бисмо: „латинице као параписма у српском језику – Д. З.) већ налазе код Вука, а последње, 30, слово đ (ђ), у абецеду је увео Ђура Даничић, онда је и ова латиница творевина српских филолога, дакле, српско писмо“ (Милоасављевић 2010/2011: 89 ).

         Ту је нешто јако помешано у логици, али и у науци. Видели смо да је Вуково „представљање“ „илирске латинице“ фалсификат. То је прво, а и да су урадили српски лингвисти некакву латиницу, они њу никако нису сачињавали за све Србе, па она никако и не може бити (опште)српско писмо. Треће, никоме у свету не прети никаква опасност од чувања свог савршеног писма у свом језику, јер се свако писмо везује за дотични језик и дотични народ. Србима једино прети опасност од латиничења свих Срба. Научноисторијски је потврђена чињеница да ни Вук ни Даничић нису сачињавали никакву латиницу за све Србе. Вуку није могла пасти на памет  идеја да сви Срби ни тада ни касније замењују своје ћириличко писмо у српском језику латиничким писмом. Вук је знао да католици (и Хрвати и католички део Срба) не могу и из верских обавеза усвојити његову ћирилицу, па се није противио чињеници да се Срби католици и Хрвати (ако и Хрвати преузму његов, тј. српски језички стандард као свој стандардни језик уместо чакавског и кајкавског) служе латиницом. Даничић, такође, није усавршавао латиницу за употребу међу свим Србима. Он је озбиљно покушао да усаврши латиницу тек кад је отишао на рад у Загреб, јер је и њему било јасно да нема никакве шансе да католици (и Срби и Хрвати) пређу на ћирилицу. Ни Вук ни Ђура Даничић нису могли имати у примисли идеју да Србима уводе друго писмо као алтернативно међу Србима православцима, јер је то у њихово време још било неприродно, верски недопустиво, цивилизацијски неоправдано и два писма за исти народ незамисливо и неприродно. Дакле, Вук није ни изашао у јавност с некаквим својим саставом латинице иако је то обећавао. Потврђено је да је само саветовао како треба сачинити латиницу, али је није оставио сачињену. Даничић је, пак, саставио једну врсту латинице без иједног двознака изричито за Србе католике и Хрвате, али су му Хрвати усвојили само један знак – једнознак đ уместо двознака dj. И данас тврдити да је то латиничко „(опште)српско писмо“ зато што су га састављали Срби Вук и Даничић има таман толико логике колико би било логике и у тврдњи да би био „српски гол“ оно што би постигао неки српски фудбалер, на пример, у екипи хрватског „Динама“ погодивши мрежу у игри с „Хајдуком“ или „Црвеном звездом“, рецимо. Или, на пример, не може бити „македонски гол“ због тога што је Дарко Панчев, Македонац, дао победоносни гол из пенала за „Црвену звезду“ у Барију и 1991. године и тај српски клуб постао првак Европе за ту годину. Дакле, Македонац је погодио мрежу, али никоме није пало на памет да тај гол и ту победу прогласи македонским голом и македонском победом. Исто је то у логици и с латиничким писмом које је Вук (по Милосављевићевој тврдњи, а доказали смо напред да је та његова тврдња на основу фалсификата у репринту Вуковог Буквара) сачинио за католике Србе и Хрвате, а то писмо – чак и да га је сачинио Вук – не може по тој основи бити „српско писмо“. Та је логика о „српскости“ те латинице бесмислена, или, макар, несмислена. Та латиница не може бити српска, поготово не општесрпска. Није довољно пристојно рачунати у „српско“ све што је, а у овом случају Вук то није учинио – неки Србин урадио за Хрвате. И обратно, наравно. Генерал Штурм је, на пример, постигао многе славне победе за српску војску, а ипак, иако је био Немац, нису Немци присвајали победе којима је у српској борби допринео Штурм. То је исто и с Вуковом „српском латиницом“. Да је она суштински српска, не би је никада наметали Србима забранама ћирилице. Она може бити само – како ми тврдимо, како тврди Удружење „ћирилица“ и(ли), на пример, Милош Ковачевић – „ћирилица и латиница нису нити могу бити у српском језику ни теоријски ни практично равноправна писма. Оба су, наиме, писма српскога језика. Обома се српски језик исписује. Али само је ћирилица српско писмо“ (Ковачевић 2005: 153).

         Пошто је српски језик власништво српског народа, по тој основи једино то може бити тзв. српско писмо, али је права истина нешто друго. Та латиница није суштински српско национално писмо јер је латиничко писмо дуго наметано насиљем и Србима католицима и Србима православнима (нарочито успешно под комунистичком диктатуром после 1954. године). Због тога, тврдити да је та латиница (опште)српско писмо, има логичких и научних основа колико и тврдити да је др Анте Павелић увео Законску одредбу о забрани ћирилице у НДХ-у (1941-1945) зато што је и он „знао“ да је „латиница српско писмо“, па је хтео да се Срби служе само тим „српским писмом“! Можда је и др Анте Павелић веровао да ће најбоље сачувати „целину српског језика“ тако што ће Срби у НДХ-у имати не своје национално писмо ћирилицу, него само „српску латиницу“!?

 

———————————————————————————–

 

ИЗВОРИ ЦИТАТА

 

1. Ковачевић,Милош: Против неистина о српском језику, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Источно Сарајево, 2005.

2. Милосављевић, Петар: „Распарчавање Срба и Србије“, часопис

Нова Зора, Број 28-29 (зима-прољеће 2010-2011), стр. 90.

3. Исто дело, стр. 89.

4. Исто дело, иста страна.

5. Политика, 25. август 2009, стр. 6: „Штитити ћирилицу, не потискивати латуиницу“

 

Поштовани председниче Владе Србије, господине Дачићу,

17 СЕП2012, СНП НАШИ

 

обраћам Вам се испред Српског народног покрета НАШИ са циљем да Вас известим да ћемо 06. октобра 2012. године одржати велики протест „Сто година забране геј прајд пропаганде“ са циљем захтева за забрану сваког вида противуставне геј прајд пропаганде на територији Републике Србије.

 

Захтеваћемо апсолутну забрану сваког јавног вида ове пропаганде укључујући забрану јавног истицања застава дугиних боја, свих геј прајд симбола, као и забрану јавног коришћења страног израза „геј“, а захтеваћемо да све буде урађено у складу са највишим стандардима одбране од овог зла по угледу на Руску Федерацију, што значи доношење закона о стогодишњој забрани геј прајд пропаганде на територији Републике Србије, како би Устав и закони Републике Србије били у потпуности поштовани.

 

Овим дописом Вама желимо да укажемо да сте према Уставу дужни да штитите морал као уставну категорију која је заштићена низом закона Републике Србије, али и да подлежете кривичној одговорности уколико не подузмете ништа по питању заштите Устава, а на првом месту очекујемо да СПС очистите од геј прајд промотера и припадника ових криминалних структура, јер је недопустиво да српски премијер и министар полиције буде својеврсно „заштитно геј лице“ и да у својим редовима држи оне који иза себе имају цео низ тешких кривичних дела говора мржње и дискриминације према српском народу и грађанима Србије.

 

Геј прајд пропаганда није уставна обавеза државе Србије, јер је морал заштићена уставна категорија, већ је геј прајд пропаганда грубо кршење Устава Републике Србије.

 

Превара којом се проглашава „парада зла“ уставном обавезом државе Србије се састоји у томе што је под притиском ЕУ лобија право на јавно окупљање изокренуто у право на прављење јавних скупова промоције неморала, а право појединца на изражавање свог сексуалног опредељења је изокренуто у право на масовно јавно изражавање сексуалног опредељења. О овом притиску ЕУ сте и сами, пре две године, јавно посведочили у интервјуу листу Прес.

 

Подсећамо Вас на документ збирке доказа о кривичним делима организатора Параде поноса под називом „Боже правде“ који је достављен бившем премијеру у два наврата, а који је очигледно заташкаван под диригентском палицом Бориса Тадића, јер је и републичко јавно тужилаштво игнорисало исти документ који је достављен и њима, и председнику Србије и тадашњем премијеру.

 

Захтевамо од Вас да подхитно покренете истрагу о овим кривичним делима, да јавности обелоданите ко је и зашто заташкавао ова тешка кривична дела, као и да прекинете сваки вид сарадње са геј прајд организацијама и тиме раскинете спрегу државног врха и криминала у којем су укључени и одређени медији, као и неколико амбасада и западних фондација.

 

У име Српског народног покрета НАШИ,

 

Иван Ивановић

председник СНП НАШИ

 

Информативна служба

СНП НАШИ

064 992 77 44

СРБИН-инфо, 17.09.2012.

Тадићева амбасадорка Србије у Москви рушила Путина!

Јелица Курјак, шеф дипломатске мисије у Русији, примала у званичне посете лидере руске опозиције, због чега је званична Москва прекинула сваки контакт са њом.

Спремна за опозив

Јелица Курјак, амбасадорка Србије у Москви, направила је невиђени дипломатски скандал јер је дозволила ћерки да учествује у уличним демонстрацијама против руског председника Владимира Путина, сазнаје Курир.

– Званична Москва веома је љута на српску амбасадорку јер је њена ћерка учествовала у протестима против Путина. Да ствар буде гора, сама амбасадорка Јелица Курјак током предизборне кампање у јануару 2012. примала је у званичну посету све лидере руске опозиције.

Због тога скоро нико више од представника руских власти не жели да је прими – каже извор Курира из Министарства спољних послова и додаје да је своје симпатије према Путиновим противницима Курјакова често износила и на дипломатским скуповима, што је у супротности са званичном спољном политиком Владе.

Курјакова је у српску амбасаду у Москви дошла из Института за међународну политику и привреду, и то као кадар ДС, а амбасадорску функцију добила је на личну препоруку лидера ДС Бориса Тадића. Како сазнајемо у МСП, Курјакова ће због овог дипломатског скандала, на који је новог министра упозорио и Синдикат МСП, највероватније ускоро бити повучена.

Некадашњи шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић каже да је неуобичајено да амбасадор јавно износи своје оцене и мишљења о било ком аспекту политике земље домаћина.

– Не може се допустити да наш амбасадор чини у земљи пријема оно што Србија не би поднела да страни дипломата ради у Београду. Ако су те информације којима располажете тачне, такво понашање је штетно за Србију. То је сигнал институцијама да позову на одговорност – оцењује Јовановић.

Курир је покушао и да од министра спољних послова Ивана Мркића добије коментар на овако понашање Јелице Курјак, али до закључења овог броја одговор нисмо добили.

Ко је Јелица Курјак

Јелица Курјак рођена је 1952. у Београду. Завршила је Факултет политичких наука, а докторирала на Правном факултету. Од 2001. је у Москви, прво као саветник у амбасади, отправник послова, да би 2008. постала наш амбасадору у Руској Федерацији. Говори руски и енглески језик. Удата је и има две ћерке.

 

(Курир)

КОЛИКО СМО ИЗЛОЖЕНИ ШТЕТНОМ ЗРАЧЕЊУ МОБИЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ?

ФБР РЕДАКЦИЈА: Трагајући за Хаарповим антенама у Бељини код Барајева нашли смо једино „Теленор“ репетитор мобилне технологије. Наш чланак ТРАГОМ ХААРПА: НАШ РЕПОРТЕР ЈЕ КОД БЕЉИНЕ УСПЕО ДА ПРОНАЂЕ ЈЕДИНО МОБИЛНЕ РЕПЕТИТОРЕ је иницирао бурну расправу на тему „Хаарпа“, која се брзо преокренула у расправу о штетности и нерегулисаности употребе мобилне технологије у Србији.

Свима нама је познато да је кроз претходну „поданичку политику“ Тадићевог режима и његових „жутих претходника“ Србија стављена буквално у неоколонијални положај, безусловно прихватајући такозване „ЕУ стандарде“, чак и када су очигледно били на нашу штету. По многима Србија је постала такође и  својеврстан“отпад прљаве и нерегулисане“ Западне технологије. Једна од таквих „технологија“ је засигурно и мобилна,која је у нашу земљу ушла „на велика и мала врата“- сви смо сведоци да се мобилни репетитори и антене постављају буквално свуда, у насељеним местима (у близини школа, обданишта…), у селима (у близини, или чак на самим пољопривредним добрима).

Моја лична сазнања су да у већини развијених Западних земаља су успостављени одређени механизми заштите животне средине и људи, и да постоји доста стриктна регулатива где је дозвољена изградња инсталација мобилне технологије. Код нас то очигледно није случај. Наши „инсајдери“ су нам скренули пажњу на неке чињенице, пре свега из личног искуства са радом на тој технологији…

Тако смо сазнали да у Србији постоји најмање 2,000 мобилних репетитора (торњева) који и производе најштеније зрачење. Према једном инсајдеру, који је присуствовао мерењу зрачења Теленоровог репетитора у центру Пожаревца, тамо је екипа стручњака из Винче измерила штетно зрачење у радијусу од 7 км (овде се ради о локацији у центру насељеног места!?). Исти инсајдер нам је пренео запажање из његовог вишегодишњег искуства са одржавањем тих репетитора, да су он и колеге приликом скоро сваке посете репетиторима у унутрашњност, и њиховој близини налазили десетине угинули животиња- према његовим речима „глодара, јежева, птица…“ Једини разлог који он може да види за тако нешто јесте убитачно зрачење тих репетитора, бар у односу на „ситне организме“. По њему то је постало толики проблем да његова компанија плаћа посебно екипе „чистача“ којима је посао да скупљају и „одлажу“ те угинуле животиње.

Али најдрастичније сведочанство о штетности мобилних антена и репетитора јесте излагање радијацији која долази из „округилих(тањирастих) антена које емитује „бимове“(микроталасне снопове) ради трансфера „дате“ из једног у други репетитор. Према сведочанству „инсајдера“ један његов колега који је био изложен том „радијацијском снопу“ је ослепео усред последица изложености тог зрачења… По „инсајдеру“ веома је забрињавајућа  пракса постављања таквих врста репетитора у насељеним местима где постоји могућност да врхови стамбених зграда буду изложени тим „убитачним бимовима“!?  

Нас је исти „инсајдер“ снабдео и другим детаљима о штетности и нерегулисаности мобилне технологије у Србији, али ја као лаик не желим да се даље упуштам у ту тему, и надам се једино да овим уводником подстакнем стручњаке и „инсајдере“ да нам се обрате са својим мишљењем (пожељно писаним елаборатима) на ову комплексну тему, које ћемо потом без рестрикције и цензуре ставити на увид нашим читаоцима.

У наставку је превод чланка на тему штетности мобилне технологије на „пчелињу популацију“, са угледног сајта „Др Меркола“, коју је за вас превела наша колегиница из редакције (и професор биологије) Љиљана Јовановић… За разлику од овог мог лаичког увода, текст у наставку је настао као резултат озбиљне научне студије. Као и увек, закључке извуците сами… (уредник М. Новаковић)

—————————

Како антене за мобилну телефонију можда убијају пчеле

17 септембар 2012, СРБСки ФБРепортер

Извор: „Др Меркела“- ФБР превод Љиљана Јовановић

У ранијим истраживањима су окривљавали вирусе, гљивице, или пестициде, као разлоге за појаву „Поремећаја који изазива распад колоније“: CCD (Colony collapse disorder ), тј. угибање пчела. Тешко да могу да се игноришу резултати најмање двеју студија које указују на мобилне телефоне као највећу претњу.

Према истраживању на Универзитету у Ландау, када су ставили мобилне телефоне поред кошница, радијација емитована из мобилних телефона (900-1.800 МХз) била је довољна да спречи пчеле да се врате у кошницу.

Научници верују да је то зрачење мобилне телефоније довољно да се омете комуникација између пчела и роја у кошници. Сматрају да мобилни телефони изазивају ефекат резонанце који омета „плесни“ образац кретања, врсту језика којим пчеле комуницирају.

Недавно је у експериментима Саинуддеен Паттазхy, истраживач и Декан на Одељењу за зоологију на СН колеџу Пуналур(Индија), у Керали, (СН Цоллеге, Пуналур, Керала), такође утврдио да микроталаси из мобилног телефона сметају навигационим способностима пчела радилица.

Када је Паттазхy постављао мобилне телефоне поред кошница оне су пропадале у року од 5 до 10 дана. Пчеле радилице су нестајале, јер су губиле правац, нису се враћале у кошнице и никада нису нађене.

Додатна мистерија је било и то што паразити, дивље животиње или друге пчеле, које обично нападну овакву кошницу уопште нису прилазили уништеној колонији.

Паттазхy је изјавио:

”Навигационе способности пчела радилица су у зависности од карактеристика Земљиног магнетног поља. Електромагнетни таласи које емитују антене за мобилну телефонију и мобилни телефони, интерферирају са Земљиним магнетним пољем што је резултирало губитком навигационих способности пчела радилица. Због тога се оне нису враћале. Зрачење оштећује нервни систем пчела и оне губе способност летења”.

 ————————————-

ЛИНК НА ОРИГИНАЛНИ ИЗВОР:

http://articles.mercola.com/sites/articles/archive/2009/11/07/Honeybees-Face-Towering-Threat-From-Cell-Phones.aspx

—————————————————————-

ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ:

 МОБИЛНИ РЕПЕТИТОР НА КРОВУ ШКОЛЕ У КОТЕЖУ: ИЗЛАЖУ ДЕЦУ ЖИВОТНОЈ ОПАСНОСТИ ЗАРАД ПРОФИТА!!!

ФБР ИНСАЈДЕР О МАНИПУЛАЦИЈАМА И ОПАСНОСТИ ПО ЗДРАВЉЕ И ЖИВОТНУ ОКОЛИНУ ОД МОБИЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ…

Хоћемо ли да се боримо, или смо се већ унапред предали?

 

Драган Симовић

 

Да ли смо се то ми још пре битке, пре боја, унапред предали непријатљу?

Да ли смо то ми одустали од борбе?

Ако смо одустали од борбе, онда знајте, да смо одустали и од живота!

Живот је борба непрестана, на свим пољима живљења, на свим ступњевима бивствовања!

Борити се, значи живети!

Ко то благовремено не схвати, и не освести, тај је, уистини, изгубљен, не само за овај живот садањи, већ за све минуле и будуће животе!

Постали смо понизни, снисходљиви, уплашени и престрашени.

Велик је страх завладао нашим срцима, нашим душама, нашим мислима, па и сновима нашим.

Свима се на путу склањамо, помичемо се устрану, главе смо погнули и гледамо у земљу.

Почели смо и својих сенки да се плашимо.

Ни најмање не личимо на своје велике претке!

На оне претке пред којима никакве силе земне нису стајале на путу.

На оне претке који нису гледали колики је и какав је непријатељ њихов, но колика је и каква светиња коју бране, и коју морају да одбране!

Умислили смо да је наш непријатељ велики.

Не, није велики наш непријатељ, него је велики страх у нас!

Умислили смо да је наш непријатељ моћан.

Не, није наш непријатељ моћан, већ смо ми постали немоћни.

Као да смо пре времена и рока остарили!

Као да нема живота у нама!

Као да смо мртворођени!

Само онај који се бори за живот, зацело ће и живети и умрети у слободи!

Живети у слободи, и умрети у слободи, то је сан сваког словесног, посвећеног и освешћеног Човека!

Такав је Човек и имао разлога да се роди!

Таквога се неће постидети ни преци нити потомци.

Такав након смрти, након привидне смрти, прелази у вечан живот.

Вечан је живот стварност, стварност виша и већа од ове привидне стварности у свету.

Велике личности не умиру.

Велике се личности само селе из света у свет!

Наши су велики преци, Ведски Срби, КолоВени и Аријевци, знали да је страх највећи човеков непријатељ.

Страх човека одваја од Бога.

Што је већи страх, човек је све више удаљен од Бога.

Победити страх, значи загрлити Бога.

Загрлити Бога, значи бити једно с Богом!

Свако се од нас рађа два пута.

Први пут од мајке, а други пут Одозго, од Духа Великога, од Живога Бога.

Прво рођење је тренутачно, а друго рођење је васцели живот.

Друго рођење је без почетка и свршетка.

Друго рођење јесте борба непрестана.

Борба за вечан живот.

Ко тако сазерцава, уистини, бива на Божјему Путу!

Markos:

Дешава се у Београду.

Кћерка моје пријатељице се вратила из школе сва бесна. Баца торбу. Мајка је пита шта се десило, а ова (10 година) бесно одговора да их је учитељица терала да пишу школски задатак ћирилицом што је њој било безвезе.

А затим је тако мала наставила са коментарима типа: шта ће то нама, шта ми Срби стално живимо у прошлости (!!!), шта се ми бусамо у груди са Косовом (!!!) и слично. Има само 10 година!!!!

Ја питам пријатељицу па како си реаговала, а она каже – никако, само сам занемела.

Ја јој кажем – што јој ниси завалила шамарчину, а она мени: јуууу па нисам ваљда луда да због тога тучем дете.

Нису деца крива већ ми. Та девојчица није више Српкиња. Није битно шта јој пише у крштеници, битно је шта јој је у срцу, а тамо нема ни “с” од српског.

16 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Рајица Марковић

———————————–

СА ПЕСНИКОМ

Са Песником устајем и лежем
Са Песником у сну се протежем
Са Песником у пламену горим

ТЕЧЕ РЕКА ЛЕПЕНИЦА 

МАКРОЕКОНОМСКИ ГЕНОЦИД: ПЛАНЕТАРНЕ ПОУКЕ ИЗ ГРЧКЕ БУДУЋНОСТИ (ДЕО I)

Часлав КУЗМАНОВИЋ | 19.08.2012 | 00:01

Фонд Стратешке културе

Грчка је пред провалијом: друштвеном, привредном, политичком и геополитичком. Док Европска унија и њене чланице понаособ желе да што јефтиније прођу у лому који долази, измиче им колосалност плана којим крупан капитал дестабилизује планету. У овом тексту, на грчком примеру, анализирамо макроекономију зла и како трансатлантске „економске плаћене убице“ преко Грчке разарају европски континент, са намером да се исти сценарио у будућности примени на целу планету. „Жестоки социјални протести и немири, земља пада у дужничко ропство.“ Ова реченица, осим што осликава тренутну ситуацију у Грчкој, уједно је и последња сцена из методологије светских лихвара — ММФ и моћних западних банака — за поробљавање сиромашних земаља. Изговорио ју је нобеловац Џозеф Штиглиц, обелодањујући план којим се суверене земље претварају у економске робове. УВОД: АЛГОРИТАМ ПРОПАСТИ План заслужује да се подробније наведе, јер је спровођен и на заморчету Грчкој: 1. Остварење почиње тако што се под плаштом добротвора изврши детаљна анализа привредног и кадровског стања државе-мете. 2. Затим се држави-мети уручује типски програм који мора да се спроведе. Кључни захтев је брза приватизација, посебно великих јавних и индустријских предузећа (тзв. „убрзање структурних реформи”). 3. Тражи се потпуна либерализација тржишта, где мање конкурентна држава засигурно губи битку са великим и моћним страним конгломератима, што је следећи корак ка дну. Директне последице су гашење или преузимање домаћих фирми, повећање незапослености и раст спољног дуга. 4. Обезбеђење несметаног изласка капитала из земље и мањи улазак искључиво шпекулативног новца, што служи одношењу плена и даљем сиромашењу земље којој се „помаже”. 5. Топљење државних резерви због одлива капитала је следећа фаза поменутог плана. Капитал се одлива путем страних фирми и банака, као и склањањем од стране домаће буржоазије. 6. Онда се појављује ММФ који радо даје нове кредите за јачање девизних резрви државе. Нови круг одлива капитала тада може да започне. 7. Драстичан раст камата и до 80 % (нпр. за прекорачења дозвољене позајмице по текућем рачуну). 8. Разарање индустријске производње прескупим кредитима. Цена капитала улази у цену сваког производа и чини га скупим и неконкурентним. 9. Драматично дизање цена под плаштом слободног тржишта. 10. Укидање субвенција за сиромашне грађане, храну и гориво. 11. Земља жртва је пред привредним уништењем. 12. Последња, дванаеста фаза плана је описана на почетку текста — жестоки социјални немири, земља пада у дужничко ропство. СПЕЦИФИЧНОСТ ГРЧКЕ КАО ЗЕМЉЕ-ЖРТВЕ Грчка криза је вишезначна, јер носи елементе кризе еврозоне као и глобалне финансијске и економске кризе. То је проблем једне слабе и периферне економије која није у стању да отплати своје дугове, али и грчких банака, које су позајмљивале новац грчкој влади како би јој омогућиле отплату дугова. То је криза и за оне балканске економије, попут Србије и Бугарске, у којима грчке банке контролишу значајан део банкарског система. То је и криза европских банака — на првом месту, француских, немачких и британских — које су масовно позајмљивале грчкој држави (што укупно представља око 30% грчког дуга који износи 390 милијарди евра). „Грчка криза обухвата много више од пуке могућности ширења финансијске заразе на слабије европске дужничке економије (Ирску, Италију, Португал и Шпанију); или од тога што лешинари сада круже над огромним јавним дуговима много јачих и већих економија, попут економије Велике Британије. Она је, чак, још озбиљнија од кризе целе еврозоне, у којој је немогућност неколицине земаља да успоставе контролу над растућим дуговима ставила огроман притисак на евро и, самим тим, на интегритет европске Економске и монетарне уније.“ — закључује и Андреја Живковић. Међутим, по Живковићу се из наведеног стања се може извућии предвиђање блиске будућности: „Грчка криза нам пружа прилику да уочимо најновију фазу светске кризе, кризу јавног дуга и државног банкрота. Као последица међународне акције спашавања финансијког система након септембра 2008, и колапса ‘Лиман брадерс’ банке, огромни дугови које су банке и приватни сектор нагомилале, пребачени су на јавни сектор, тј. на трошак народу. Широм света позајмице влада доживеле су праву експлозију. Како због мулти-билионских операција спашавања банака и корпорација, тако и због пада пореских прихода и пораста јавне потрошње до којих је глобална криза довела. Грчка криза је упозорење да бисмо могли да очекујемо глобални финансијки крах.“ (наглашавање:Ч.К.) Ситуација је тим тежа што центри моћи с друге стране Атлантика ову кризу виде као идеалну прилику за поткопавање евра и реафирмацију посрнулог долара. Пангиотис Сотирис пише да сами Грци своју домовину виде као полигон за провођење екстремног случаја неолибералног друштвеног инжењеринга. Услови под којима су Европска унија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд одобрили нови пакет финансијске помоћи Грчкој директно уништавају оно мало што је преостало од колективних социјалних права и представља екстреман покушај да се ниво надница и услови рада врате на оне из 1960-их. Прихватањем услова поменуте тројке грчка влада је потврдила своју намеру о останку Грчке у Еврозони. Последице те одлуке и тако замишљене „помоћи“ су додатно задуживање земље, увођење стравичних мера штедње у већ и онако опустошено друштво и даљња распродаја националног богатства. Друштвена цена ових промена ће бити голема. По први пут после Другог светског рата велики делови грчког друштва суочени су са опасношћу екстремног осиромашења. Први показатељи су већ присутни: повећање броја бескућника и народних кухиња, као и броја самоубистава. Кренуо је нови талас људи који емигрирају из Грчке у потрази за послом. Ситуација ће се само погоршавати како се традиционални облици солидарности, попут породице, неће више моћи носити са ситуацијом. КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО? Медији у Грчкој подсетили су нас да је високопласирани члан клуба „Билдерберг“, Хенри Кисинџер, рекао на скупу пословних људи у Вашингтону 1974. следеће: „Грци су анархисти, није их лако покорити. Морамо ући дубоко у њихове култоролошке корене. Можда ћемо их тако моћи присилити на конформизам. Морамо неутрализовати њихову способност развоја, разноликости и одржавања продирањем у њихов језик, веру, културу и историјске вредности. Морамо их уклонити како бисмо могли провести своје стратешке планове на подручју Балкана, Средоземља и Блиског истока“. Ово је објавио 1997. популарни грчки недељник Икономикос тахидромос. Евидентно је да је Грчка изабрана као експеримент светске владе у ЕУ. У прилог оваквом размишљању је и чињеница да је „Голдман Сакс“ дозволио Грчкој да лажно прикаже властите дугове и властити финансијски дефицит у време њеног „пријемног испита“ за улазак у еврозону. Грчка је чланица Европске Уније већ тридесет година, али упркос дугом европском стажу, суштинске политичке и економске слабости система остале су деценијама непромењене. Без обзира на хиљаде закона које је Грчка хармонизовала са ЕУ, она и данас више личи на себе од пре тридесет година, него на државе попут Холандије и Данске, на пример. Друга важна лекција грчке кризе произилази из њеног чланства у еврозони. Јака валута не може створити јаку економију, нити је може дугорочно стабилизовати. Јака валута само привремено прикрива економске слабости , а време проведено у заблуди омогућава да проблеми нарастају преко сваке мере. Чланство у еврозони и лакоћа задуживања која је са тим ишла, само су продубили кризу и додатно је драматизовали. Чланство Грчке у еврозони се показало као ужасна грешка. Узроци и генеза грчке кризе би морали деловати отрежњујуће на све транзиционе државе, без обзира да ли су већ постале чланице ЕУ или тек чекају да у њу уђу. За Србију су узроци ове кризе изузетно значајни, не само због географске близине Грчке или због узајамних економских веза, већ и због велике сличности политичке и социјалне структуре проистекле из сличне историје и менталитета. Евентуални улазак Србије у ЕУ неће променити Србију, нити ће поправити њено економско и социјално стање. Ту промену може остварити само Србија сама, ако се одважи на суочавање са собом и својим слабостима. СТАВ ЕВРОУНИЈЕ О ДУЖНИЧКОЈ КРИЗИ И ГРЧКОМ ПРОБЛЕМУ Италијански премијер Марио Монти изјавио је да корени европске дужничке кризе делимично леже у неодговорном руковођењу Немачке и Француске зоном евра, у време кад је монетарни блок тек формиран. Када је евро још био „беба“, 2003, Немачка и Француска су биле земље које су олако третирале јавни дефицит и дуг непоштовањем правила које годишњи буџет ограничава на три одсто бруто домаћег производа. Тиме су пружале и лош пример остатку континента. Саветник Ангеле Меркел, Петер Бофингер, сматра да се излаз из кризе може пронаћи само променом рецепта, а не козметичким променама (замена старих грчких обвезница новим — прим. аутора) те да Грчка мора одустати од штедње коју намеће ЕУ. Немачка је профитирала од грчке кризе тврди Еванглос Ванизелос, министар финансија Грчке од јуна 2011. до марта 2012, када је поднео оставку. Ради се о разлици у цени капитала прикупљеног у Немачкој по веома ниским стопама (1,5%) а затим пласираног Грчкој по знатно вишим стопама (до 5%). Немачке банке су спремне за сваки могући расплет кризе грчког дуга, а њихова изложеност кризи у тој земљи је ограничена, саопштила је 5. јуна 2012. немачка Федерална управа за финансијски надзор (БаФин). Грци су се присетили и да су им Немци марта 1942. на име „ратне позајмице“ отели око 10 милијарди евра, мерено вредношћу данашњег новца. Водећи се интересном стопом од скромна три процента, грчки економисти су израчунали да би за 70 година та цифра износила више од 70 милијарди евра, што би било довољно да сее покрије фискални дефицит Атине за наредних пет година. Нико из Немачке на ове рачунице се није осврнуо, чак ни коментаром. Грчки премијер Антонис Самарас затражио је 6. јула 2012. од кредитора из Европске Уније и ММФ да се за две године одложи примена реформи и мера штедње, који су од званичне Атине затражени у замену за пакете помоћи вредне укупно 237 милијарди евра. Самарас је обећао да ће се влада усредсредити на продају државне имовине, попут железнице, те да ће либерализовати тржиште енергентима. Да би еврослика била целовитија, истичемо да је немачка опозиција против спашавања банака. Међу анкетираним Немцима 51 % сматра да би Немачкој било боље ако би напустила еврозону. Такође 71 % испитаника сматра да Грчка мора да буде искључена из еврозоне уколико не испуни захтеве кредитора. Вођа Партије слободе, Герт Вилдерс, тражи да Холандија изађе из еврозоне и ЕУ, тврди да ЕУ превише кошта Холандију. „Евро није новац — он нас кошта новца, а Европска унија је несрећа за Холандију.“ Вилдерс се одлучно супротставља даљем уплаћивању у Фонд за спашавање евра. Највише беса је исказао према Грчкој. Немачки вицеканцелар и министар економије Филип Реслер изразио је сумњу да ће Грчка успети да испуни услове за добијање нове транше помоћи и истакао да излазак Грчке из еврозоне „више није хорор идеја“. Реслеров коментар дошао је у тренутку када се међународни инспектори, такозвана „тројка“ (ЕУ-ЕЦБ-ММФ), припремају да дају процену да ли је Грчка спровела довољан број реформи и смањила буџетске трошкове, како би могла да добије нову траншу помоћи тј. да јој се омогући додатно задуживање. „Сви ћемо, наравно, сачекати јесењи извештај тројке, али већ сада могу да кажем да сам веома скептичан“, рекао је Реслер за телевизију АРД. „Сигурно је само да уколико не испуни све услове, Грчка неће добити додатни новац.“ Немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле искључио је могућност било каквог новог преговарања о грчком програму мера штедње. „Видим да се у Грчкој јављају жеље за поновним преговорима и да се доводи у питање обавеза спровођења реформи.Морам једноставно да кажем да тако неће моћи. То је Рубикон који ми нећемо прећи“, изјавио је Вестервеле 21. јула 2012. за берлински лист Билд. Бивши канцелар Немачке Хелмут Шмит поручио је Немцима да „не маштају о Европи која игра улогу велике силе“.Позвао је своје сународнике, на страницама недељника Цајт да испоље више енергије, разума и стрпљења. Шмит поручује Немцима да спознају изазове који прете континенту у епохи глобализације и бума наталитета на планети, те да се жртвују, помажући суседима који су се нашли у дужничким проблемима и масовној незапослености. Шмит не обећава лак живот Европљанима. Насупрот томе, он сугерише да се морају припремити за тешка времена. Његова је процена да ће до средине века удео Европљана у светској популацији бити до 7 %, а производња материјалних вредности до десет одсто. „Европска економија и култура већ сада су у опасности од маргинализације. Сви путеви изласка из кризе неизбежно воде преко интеграција“ — навео је 92-годишњи Шмит. ЗАОКРЕТ ЕВРОПЕ Упозорење мудрога Шмита стиже у тренутку када Грци и многи други схватају да тренутна криза у Грчкој има корене у кредитним балонима и шпекулацијама из протекле деценије. Потрошачки бумови у Јужној и Источној Европи су, повратно, напајали експанзију немачке економије, будући да су јој обезбеђивали ново тржиште за извоз. Истовремено су слабије економије великом брзином нагомилавале огромне дефиц ите платног биланса, који су били друга страна медаље растућих немачких вишкова. Балон је у неком тренутку морао да пукне. Главни ЕУ играчи испрва су покушали да одбране клаузулу „нема спашавања“, која је утиснута у неолиберални Мастрихтски споразум. По тој матрици би смањење потрошње и плата поново успоставило профитабилност. Оно чега су се плашили било је да би, у супротном, Грчка могла да започне задавање коначног ударца неолибералној догми, тако што би након ње и све остале презадужене европске државе иступиле са захтевом за одлагањем исплате и одбијањем дугова. Забринутост да би Грчка могла да доспе у стање немогућности отплате дуга, надјачан је страхом од губитка кредибилитетаа (поверења) код међународних банкара и инвеститора у еврозону. Бранећи поменуту клаузулу, Европска унија пролази кроз реакционарну и ауторитарну мутацију. Следи логику Европског економског управљања (EuropeanEconomicGovernance) која се може ишчитати из предлога фискалног споразума о евру. Према њему ће државе чланице укључивати мере штедње у своје националне уставе чиме ће омогућити механизмима ЕУ да интервенишу и одреде високе казне и резове у финансирању када год сматрају да држава чланица не располаже разборито са својим финансијама. Са истим циљем је од користи и ММФ-ова „стручност“ у наметању приватизације и мера штедње. Овом се логиком жели ограничити суверенитет и у том смислу је Грчка пробни полигон. Већ је у прихваћеним условима за могућност новог задуживања тројке ЕУ-ЕЦБ-ММФ предвиђено увођење контролних механизама у сва грчка министарства која одређују политике, на готово неоколонијалан начин. Места за политичку дебату и сукобљавање по питању избора економских политика ће бити мало или нимало, будући да ће их диктирати надзорни органи ЕУ. Овакве ће праксе постати норма уколико се наметне логика Европског економског управљања. Чак ни све ово није било довољно за неке државе ЕУ. Немачка влада је, као услов за стављање свог потписа на било какав пакет „помоћи“, захтевала чврсте гаранције да ће трогодишњи програм реформи бити спроведен — укључујући затварање 3.000 државних организација и значајна смањења броја кадрова. Управо зато се тренутна грчка влада иако подложна ЕУ само понижава уз истовремени величанствени и све масовнији револт грчке радничке класе који доводи у питање политичку одрживост договорених промена. „Захваљујући Европи, Грчка не треба свог пуковника који би јој наметнуо диктатуру.“ — пише Агоравокс. Европска унија постаје изразито реакционарна и недемократска институција, каква није виђена на европском континенту још од нацизма. Неколико ЕУ држава предвођених Француском, почеле су да се осећају све отуђеније услед немачке бескомпромисности. Оне су страховале да би се грчка криза, уколико не буде обуздана, проширила еврозоном. Ангела Меркел је јавно поставила питање: да ли је Грчкој уопште требало допустити да се придружи евру? Грчка влада је, заузврат, искористила европску разједињеност како би отворила врата ММФ-у, којим доминирају САД, стављајући тако под знак питања економски и политички кредибилитет еврозоне. Као резултат добија се заједнички ЕУ-ММФ пакет спаса. То је заправо, програм који ће омогућити грчкој влади да спасе француске, немачке и британске банке. Уколико би се успешно спровео, својом бруталношћу би проузроковао дубок и дуготрајан пад животног стандарда Грка, какав је мали број народа доживео ван ратних околности.

————————————————-

МАКРОЕКОНОМСКИ ГЕНОЦИД: ПЛАНЕТАРНЕ ПОУКЕ ИЗ ГРЧКЕ БУДУЋНОСТИ (ДЕО II)

Часлав КУЗМАНОВИЋ | 21.08.2012 | 00:01

Фонд Стратешке Културе

КАКО СУ АМЕРИКАНЦИ ПРЕУЗЕЛИ ИГРУ Размишљајући о грчкој кризи и будућности евра, Џозеф Штиглиц је у разговору за ББЦ још почетком маја 2010. констатовао да „европска монетарна унија нема институционалну структуру за борбу против економских криза. Нада да ће помоћ Грчкој смирити ситуацију вероватно нема много основа. Дугорочно гледано, суштински институционални проблеми остају, и инвеститори и шпекуланти то знају, и како се криза буде продубљивала шпекулантски напади ће постати јачи. Није искључен ни крај евра.“ Две године касније, 25. маја 2012, економисти англоамеричке мултинационалне банке ХСБЦ су закључили, разматрајући могуће варијанте будућности Грчке после парламентарних избора 17. јуна, да за ову, али и за остале чланице еврозоне, постоје четири могућа сценарија од којих ниједан није са „срећним крајем“. Подсетићемо читаоце да је ХСБЦ један од десет најмоћнијих господара новца на планети и да њихове прогнозе заправо представљају добро разрађене планове са ресурсима предвиђеним за њихово остварење. Почетни импулс заоштравању најновије кризе у еврозони инициран је управо повлачењем неколико стотина милијарди фунти са тог простора. „Свету прети нова рецесија. Свет је данас, други пут у последње четири године, на ивици рецесије. У овом преломном тренутку, глобална координисана акција — изван Европе саме — јесте од судбоносног значаја“. Ово мрачно упозорење упутио је Чарлс Делара, директор Института за међународне финансије, моћног лобија преко 400 најјачих банака света — домаћину мексичког самита Г-20 Фелипе Калдерону. Вероватноћа да ће Грчка изаћи из зоне евра у следећих 12 до 18 месеци порасла је на 90%, прогнозирала је највећа америчка банка „Ситигруп“. Ова „прогноза“ објављена је 27. јула 2012. године у Њујорку. Након што тројка међународних кредитора у октобру објави извештај о стању грчке економије, отпочеће припреме за излазак Грчке. Поново уведена драхма појефтиниће приближно 60% према евру, у Грчкој ће букнути инфлација, економија ће прво доживети крах, а грчки дугови ће бити једноставно отписани. Затим ће отпочети лагани опоравак, наведено је у прогнози „Ситија“. Олуја ММФ-а у еврозони отпочела је неупадљиво, недавним објављивањем његовог годишњег извештаја. Извештајем се констатује одсуство антикризних мера у државама ЕУ, те због тога експерти ММФ-а инсистирају на брзом успостављању банкарског савеза, као и пројекту издавања јединствених еврообвезница. То практично значи — ставити све дугове у заједнички „лонац“ и успоставити заједничку одговорност за финансијске ризике. Лако је замислити колико је та идеја непопуларна у Немачкој. АМЕРИЧКИ ЈУЛСКИ ЦУНАМИ ЗА БРИСЕЛ, ПРЕКО ГРКА Агенција за кредитни рејтинг „Мудис“ смањила је изгледе за врхунски кредитни рејтинг Немачке, Холандије и Луксембурга са „стабилних“ на „негативне“, јер дужничка криза у еврозони прети и најстабилнијим чланицама тог блока, објављено је у Вашингтону 24. јула 2012. године. Као разлог смањивања изгледа за рејтинге тих земаља, „Мудис“ наводи повећану вероватноћу да би Грчка могла напустити еврозону, што би подстакло ланац шокова у финансијском сектору, које политичари могу задржати само уз врло високу цену. Агенција је такође упозорила да ће Немачка и друге земље са врхунским „ААА“ рејтингом можда морати пружити већу подршку презадуженим чланицама еврозоне. У Берлину је истог дана објављено да је немачка канцеларка Ангела Меркел, на први поглед, смирено примила сумње бонитетне агенције „Мудис“ у кредитни рејтинг Немачке и прогнозе о развоју земље. Агенција „Мудис“ променила је и 25. јула 2012. предвиђања за главни кризни фонд еврозоне, Европски фонд за финансијску стабилност (ЕФСФ), са стабилних на негативне. Сутрадан (26. јула) иста агенција је срезала кредитни рејтинг чак 17 немачких банака. Сада су на реду биле регионалне банке највећег кредитора, „Дојче банке“. Истога дана у Бриселу је објављено упозорење да ће еврозона бити суочена са економском катастрофом, уколико финансијски јаче државе и Централна банка ЕУ не преузму део дужничког терета. Ово упозорење је стигло од економиста из Института за нова економска размишљања, ког подржава познати милијардер Џорџ Сорош. Да је упозорење озбиљно схваћено потврђују још два догађаја која су се такође десила 26. јула. Председник Европске комисије Барозо одлази у Атину да разговара са премијером Антонисом Самарасом о економској ситуацији у Грчкој, док тамо истовремено борави и „Тројка“, ЕУ-ЕЦБ-ММФ. Председник Европске централне банке Марио Драги — некадашњи потпредседник банке „Голдман Сакс“ за Европу, 2002-2006. године — обећава да ће урадити све што је у његовој моћи, да не би дошло до пропасти еврозоне. Исти човек је само четири дана раније изјавио за Ле Монд да евро није у опасности, али је неизбежна чвршћа финансијска, буџетска и политичка унија међу државама које користе заједничку валуту. Такође је и 27. јул обиловао значајним догађајима везаним за даљу судбину Грчке. Председник Европске комисије, Жозе Мануел Барозо, после разговора са грчким премијером Антонисом Самарасом рекао је да ЕК интензивно ради на оснивању банкарске уније (коју је „препоручио“ ММФ). „Почетком септембра ћемо изнети предлог јединственог надзорног механизма, за који ће бити задужена Европска централна банка“, казао је Барозо, а пренела агенција „Ројтерс“. Барозо је додао како је уверен да ће Грчка остати у зони евра и да ће добијати подршку ЕК све док наставља да примењује реформе. Европски регулатор за заштиту тржишне утакмице привремено је одобрио 18 милијарди евра вредне државне подршке за четири највеће грчке банке, а накнадно ће проценити омогућава ли та подршка непоштену тржишну предност, саопштила је Европска комисија. ММФ је саопштио како „очекује“ да ће се преговори са грчком владом око примене мера штедње у тој земљи продужити до септембра, дуже него што се очекивало. Ради поређења, раније се очекивало да ће извештај о закључцима кредитора Грчке о напретку те земље у примени услова под којима је добијен пакет помоћи бити објављен крајем августа или почетком септембра. Технологија дестабилизације региона и држава од стране Запада садржи у себи као битан елеменат и прогнозе „независних“ ауторитета, било појединаца или установа — који су „далековиди“ и скоро да не греше. У том смислу се могу посматрати и прогнозе објављене крајем јула. Џон Тејлор, оснивач и угледни менаџер независне компаније специјализоване за инвестиционе стратегије и улагања у новац, фиксни доходак и робу, изјавио је за „Блумберг“ да је криза са евром тек почела. У прошлости Тејлор је упозоравао да би Грци требали да напусте еврозону. ЕВРОПСКА УНИЈА — „СПЛАВ МЕДУЗА“ Америчка агенција за процену бонитета „Иган-Џоунс“ („Egan-Jones Ratings Company“) каже да стечај Немачке није немогућ. „Кад-тад се и спаситељ почне давити“, рекао је шеф агенције Шин Иган за немачки лист Ди Велт. Агенција зато саветује немачку владу да даље не попушта,јер би и сам могла склизнути на погрешан колосек. „Иган-Џоунс“ је, иначе, агенција која је снизила кредитни рејтинг банке „Лиман Брадерс“ много пре него што је стварни банкрот био на видику. Амерички министар финансија Тимоти Гајтнер састао се са немачким министром финансија Волфгангом Шојблеом и председником Европске централне банке Мариом Драгијем. У саопштењу од 30. јула се истакло да ће лидери разговарати о „америчким, европским и глобалним економијама“. После састанка нису биле планиране конференције за медије. Истога дана, италијански шеф владе Марио Монти је био на европској мини-турнеји. Немачка и Италија саопштиле су да ће учинити све да заштите еврозону, а два дана раније о томе су се сагласили Париз и Берлин. Већ сутрадан Монти је изјавио да је угледао „светло на крају тунела“ за ЕУ, а немачки министар иностраних послова позвао европске партнере да се не окрећу један против другог, већ да заједнички решавају проблеме. То светло је могућност доштампавање евра без икаквог покрића, што препоручују амерички аналитичари, а нестрпљиво прижељкују њихови банкари. Оваквом сценарију се противи немачка централна банка, те је Марио Драги, председник ЕЦБ добио у задатак да тај отпор сломи. Иначе, ЕЦБ је до сада смањила кључну каматну стопу на рекордно низак ниво од 0,75 одсто, купила око 21 милијарди евра обвезница од проблематичних чланица еврозоне, снизила критеријуме за јемства повраћаја дуга својих дужника, те кредитирала банке еврозоне са билион евра. Како Драги није успео у сламању отпора немачке централне банке, то је светло нестало онако како се и појавило, а шпекуланти са обе стране Атлантика су изразили разочарање. Након Драгијевог признања неуспеха на конференцији за новинаре, вредност евра је пала у односу на долар. Овај неуспех је вероватно испровоцирао седницу Одбора за спољне послове америчког Сената на којој је оцењено да би излазак Грчке из еврозоне довео до катастрофе, али је дата различита оцена колике су шансе да се то догоди до краја ове године. Нешто конкретнији био је у Москви „видовити“ Рубини тврдећи да ће за пола године зона евра почети да се распада, а за три до пет година ће престати да постоји, у интервјуу за руски пословни дневник РБК Дејли. Руски аналитичари се скептично односе према овим катастрофичним прогнозама Рубинија, наглашавајући да је његов антиевропски став последица његове повезаности са прилично конзервативним круговима у САД. Можда би баш због тога требали више да му поверују. Ако не Рубинију, онда Константину Гордејеву, односно његовој блиставој анализи објављеној прошле године у колумни „Дириговано рушење система — Тачке лома. Крај старог света (I)“ /vostok.rs/. Грчки лидери су постигли договор о новим мерама штедње и о консолидацији сопственог банкарског система — за разлику од Исланда, који је пустио банке да пропадну и разапео друштвену заштитну мрежу. Поука (која за Грчку ипак не вреди): неолибералним „болним резовима“ проузроковане патње сасвим су непотребне. Ревизори ЕУ и ММФ се полако пакују из Атине, након чега ће настати пауза у преговорима. Вратиће се поново у Атину када буду окончане мере штедње вредне 11,5 милијарди евра. Штедња је услов да би до септембра 2012. била одблокирана позајмица од 31,5 милијарди евра, а која је део пакета новог задужења Грчке вредног 130 милијарди евра од ЕУ, ММФ и ЕЦБ. У целој овој гужви, регионална координаторка Светске банке за Југоисточну Европу (Балкан) Џејн Армитиџ стигла је да изрази тугу због негативног утицаја кризе еврозоне на земље Балкана. „Посебно ју је погодила“ тешка ситуација у Србији. Но, пре него што ју је туга сасвим опхрвала и она је угледала светло спаса. „Србији је потребан споразум са ММФ. Јавни сектор чини већи део економије Србије, око 45 одсто, што мора да се промени“, навела је она. Грчко решење проблема приватизације заједничке имовине друштва чини нам се оригиналније, корисније и прихватљивије за Србију: председник и извршни директор грчког фонда за приватизацију, поднели су оставке. ЕВРОПСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЗАВИСИ ОД ГРЧКОГ ОТПОРА Из свега наведеног, види се да није само Грчка у шкрипцу, већ и све вредности европске цивилизације. „Европа је на корак до банкарске диктатуре“ — пише Мајк Витни, економски аналитичар и аутор књиге Беспомоћни: Барак Обама и Политика илузије. Осврћући се на економско стање у Европи, Витни аргументује како „мере штедње“ нису ништа друго него „социјална контрареволуција“, тј. брутално отимање радничких права и рушење социјалне државе у интересу крупног капитала, примарно оног финансијског — тачније, банкарског. Истиче како „мере штедње“ нису пролазно стање, јер се не ради о економском, већ о политичко-идеолошком потезу. На овом принципу не инсистирају економисти — који су га махом прогласили за промашај — већ у првом реду политичари. Главна структура, истиче Витни, која жели радикално променити Европу и претворити је у „Банкарску унију“ налази се у тзв. „Тројци“: Европска Комисија, Европска Централна Банка и ММФ. Европска криза, која великим делом производ претеране експанзије кредита и слабог управљања ризицима од стране ЕУ банака, користи се за стварање велике европске „банкарске уније и увођење дивљачких резова у социјалне програме, здравство и пензије. Одговор ЕУ законодаваца је социјална контрареволуција створена у сврху трансформације 17 чланица монетарне уније у „перманентну зону мера штедње“ којом ће управљати корпоративна и финансијска елита. Његов колега Марк Вајсброт подржава ово виђење: „Тројка“ жели силом наметнути политичке промене, поготову у слабијим економијама где становници никада не би дали глас за такве промене. „Ови људи нису заинтересовани за поправљање европске економије. Они раде на тајној кампањи која за циљ има радикално реструктурисање европског друштва, уништити сва социјална права и бенефиције, укинути све прогресивне напретке остварене у прошлом веку и на крају већину континента свести на ниво сиромаштва трећег света. Банкарска унија ће додатно ојачати моћ финансијске елите над појединим државама, а то и јесте главни и једини циљ.“ — каже Вајсброт. (Advance.hr) Описани процес је већ почео да мења и дипломатско-политички профил ЕУ, сматра Нил Фергусон, професор на америчком универзитету Харвард. За Грке, који су пре 2500 година практиковали непосредну демократију претварајући робове у слободне људе отписом њиховог дуга, није тајна шта треба чинити. У ноћи када су грчки посланици у парламенту изгласали понижавајућу спремност на вишедеценијска одрицања и финансијску диктатуру — Атина је горела. Спас нација може се још видети и очекивати на улицама, са свим претераностима које то може донети. Грчки народ позива остале народе Европе да се пробуде како би оспорили орвеловско банкарско царство и да би привели крају, зауставили ту исцрпљујућу и смртоносну игру. Гнев, презир и дубоко разочарање грчке радничке класе равномерно су усмерени у три правца. ка домаћим политичарима, ка лицемерној Европи и ка сопственој наивности темељно зачињеној грамзивошћу. Чини се да је Грчка је претходница отпора империјализму на Балкану. Подржимо их. Сви смо ми данас Грци.

СЛОВО  ИСТИНЕ    бр.11

ХРАБРО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

“Буди веран до смрти и даћу ти венац живота“(Откр. 2,10).

У недељу 04/17.06.2012. лета Господњег у Шапцу у храму који је посвећен нашем великом чудотворцу Св.Василију Острошком, једна сестра у Христу по узору на свете мироноснице Марту и Марију, чији се спомен тога дана слави, храбро је исповедила своју веру у Васкрслог Христа. Она је својим примером показала шта значи бити Христов војник, који је увек спреман да брани веру своју, држећи се речи светог Анатолија Оптинског: “Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа“. Тога дана на Светој Литургији, наша сестра која се постом, молитвом и покајаничком исповешћу спремaла за Свету Тајну Причешћа, доживела је велики немир када је видела у олтару, да међу неколико свештеника који ће служити, налази се бивши архијерејски намесник Влада Станимировић.

То је онај за кога св. Анатолије Оптински рекао: “Као вукове у овчијој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена“. Помисао да ће он причешћивати народ, изазвало је код ње оправдани револт и само за тренутак недоумицу шта радити. Како се сме причестити код онога који је пољубио руку римском архијеретику папи, који се поклонио гробу усташког злочинца кардинала смрти Алојзија Степинца, који отворено пропагира свејерес екуменизам.

Пред очи су јој дошле слике мајке, ујака и рођака  и још 120 комшија коју су усташки злочинци мучили и зверски убили(1993.г.) на кућном прагу у селу Читлук код Госпића, а по благослову баш тог папе коме се свештеник Влада поклонио и пољубио руку. Када је почело причешћивање њене слутње су се обистиниле, недостојни је изашао са путиром пред народ. И тада је у њој преломило, држећи се одлучно речи нашег Господа “Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским“, пришла је поменутом свештенику који је причешћивао народ и рекла му храбро, одлучно и да сви чују у пуном храму: “Може ли да ме други свештеник причести!“

У тренутку затечени свештеник Влада је само упитао зашто и тада је сестра рекла “зато што сте љубили руку папи’‘, а затим се чуло од једног брата који је био у певници “зато што си се поклонио гробу Алојза Степинца, највећег србског крволока и ти си једини свештеник који је то урадио“, а један брат је рекао “што си јеретик, јер јерес пропагираш“. Немајући куд недостојни свештеник је рекао “сачекајте на крају причестиће вас други свештеник“, што је и учињено. Нажалост поред храброг исповедења вере, поменуте сестре, тада се показало и лицемерство поједине браће. Она се обратила браћи у Христу, који се представљају као “велики“ ревнитељи у вери, да заједно са њом пођу пред свештеника и траже да други свештеник причешћује. Само један брат је са својом породицом кренуо са сестром, а остали су молитву сестре за помоћ игнорисали. Након свега тога било је оних који су наставили да осуђују исповеденичко понашање сестре, правдајући се да не треба изазивати невоље и да треба чувати некакав мир. Свима онима који траже мир, док је вера нападнута свети Григорије Богослов је поручио: “Бољи је рат, него мир који одваја од Бога. Ћутањем се Бог издаје!“. И тако уместо да једни другима помажемо у борби за своју веру и своје душе, ми ометамо једни друге да вршимо дело Божије, а своје слабости и страхове правдамо нападајући оне који се храбро боре за веру своју.

“А славити Бога сопственим животом је могуће само онда када ми имамо праву веру и ту веру у то да истина заиста постоји изражавамо речима и делима. Зато је православни у правом смислу онај који исповеда праву, тј.истинску веру и живи у складу са њом“  
св. Јован Шангајски

Дана   29.08/11.09.2012.лета Господњег на Усековање главе св.Јована Крститеља

По благослову настојатеља
катакомбне цркве у Бадовинцима, јером.Симеонa.

+++

+++

“НИСИ НИ ХЛАДАН, НИ ВРУЋ”- Андреј Горбунов

Размотримо нешто подробније тип савремених хришћана – Лаодикијаца који је тако веродостојно, премда и у свега неколико црта, насликан у Апокалипси. Пре свега, Лаодикијцима се пребацује богопротивна духовна млакост. Млак човек се колеба између истине и лажи, између добра и зла. Он као да неће намерно да увреди Бога и на основу тог става сматра себе благочестивим, али доласком јаког искушења он одступа од истина вере, прави уступке непријатељима Христа и Цркве; он се боји да буде очигледан непријатељ, али никада се неће одлучити на више или мање значајан подвиг самоодрицања: он се плаши гоњења за истину, није спреман да трпи оскудицу, тешкоће и понижавања; то јест, једноставније говорећи, он неће себи „проблеме“.

Млак човек је фарисеј који прикрива ружноћу душе својом спољашњом побожношћу, али та његова спољашња побожност и лицемерно пристојно понашање, не могу да исправе унутрашњу збрку и да сакрију одвратну нагост. Он се налази у стању жалосног самозаваравања, безбрижности, духовног сна и умртвљености и зато не осећа опасност свог положаја. Безбрижност и немарност постају узроци погубног незнања и самоуверености. Млаки Лаодикијац је нарочито сиромашан искреном љубављу, која одликује верне следбенике Христове – Филаделфијце. Лаодикијци кажу да љубе Христа, али љубав према Њему сматрају да је могуће спајати с пристрасном љубављу према свету и према свему што је у свету.

Познато је да је малоазијски град Лаодикија у време када је била написана Апокалипса био богат град, чувен по својој трговини и производњи; живот у овом граду је стварао много искушења и саблазни, с којима лаодикијски хришћани нису имали довољно ревности да се боре. Они су се уздали да ће благодаћу Христовом добити вечно блаженство и желели су га, али нису мислили да је за то потребно одрећи се световних пристрасности, да је пут спасења узак пут самоодрицања. Такво је било духовно стање древних лаодикијских хришћана; такво је, нажалост, и стање многих од нас, савремених хришћана који нити су хладни, нити су врући, већ су само млаки. Хришћани – Лаодикијци личе на људе који вас уверавају у оданост и пријатељство према вама, али ако се захтева да докажу пријатељство и оданост не речима, већ самоодрицањем на делу, они не показују спремност за то.

У њима нема учења речи Божије: Не можете служити Богу и мамону (Мт.6,24); Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1 Јн.2,15); Не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер ко хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јк.4,4) и тако даље. Они који себе називају хришћанима, а не следе ово учење Еванђеља ο ономе у чему се састоји истинско служење Христу, који се одлучују да споје служење Христу са служењем свету, ревнују, очигледно, за побожност и у исто време се предају човекоугађању и боје се да повисе свој глас против безбожности, богоборства и богоотпадништва – сви такви заслужују прекор упућен лаодикијском хришћанину: Ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! – говори затим Спаситељ; односно, мораш изабрати једно: или мораш бити истински хришћанин, у потпуности, и бескрајно одан Божанском Учитељу свом, или би било боље да уопште и не знаш за хришћанство.

Непознање Христа, иако је велико зло, доиста је мање зло у поређењу са издајом Христа и одрицањем од Њега (разуме се да то одрицање може бити не само речима, него и делима). Зато је и речено: Онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. Α који није знао, иако је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк. 12,47-48). И врло често млаки људи који имају само маску праведности, даљи су од спасења него највећи грешници (као што се то види на примерима еванђељских покајаних блудница и цариника и гордих и лицемерних фарисеја који нису осећали потребу за покајањем). Млаки лаодикијски хришћани који немају искрену оданост Христу налазе се у опасности да их Он одбаци. Према Откривењу, они изазивају у Христу одвратност према себи, одвратност ο чијој снази се може судити када се пореди са оним осећањем какво човек има у мучнини: Тако, пошто си млак, и ниси ни хладан, ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Нека се боји свако од нас ове страшне пресуде правосуђа Божијег и нека се потруди да стекне ону пламеност у вери и чврсту верност Христу без којих нема правог хришћанина! Преподобни Јефрем Сиријски је у Беседи на Долазак Господњи, крај света и долазак антихристов предсказивао: „Онима који имају знање без напора ће бити познат долазак антихриста. Α који има ум за животне ствари и љуби земаљско, томе неће бити ово јасно, јер везан увек за животне ствари, иако ће чути, неће веровати и гнушаће се оних који ο томе говоре. Α свети ће се укрепити зато што су одбацили сваку бригу за овај живот“.

Данас видимо да се речи св.Јефрема Сиријског тачно обистињују. Хришћане (Филаделфијце) који иступају против богоборачке и човекомрзачке идеологије јудеомасонства и глобализма, против електронске идентификације, екуменизма, модернизма, црквеног либерализма и других богоотпадничких појава, називају расколницима, маргиналцима и екстремистима. Наравно, данашњи црквени либерали у првом реду могу бити убројани у категорију Лаодикијаца. Управо су либерално настројени „црквени посленици“, међу којима је, нажалост, не мало јерараха, свештенства и богослова – руководиоци и идејне вође црквеног лаодикијства. Страх пред световном влашћу и „страх јудејски“ (видети: Јн. 19,38; 20,19) код црквених либерала је јачи од страха Божијег и зато они користе сада све снаге свог разума (зато што срце и савест то никада не могу да учине) да оправдају своје потчињавање антихристовом систему. Они покушавају да подрже црквене установе одрицањем од духовне слободе и од херојског и бескомпромисног исповедања православног вероучења (иако је само то у стању да одржи Тело Христово непобедивим пред вратима пакла), „стиде се“ захтева речи Божије и црквених канона као „застарелих“, „канона који су заостали за животом који је далеко отишао напред“, те недовољно „прогресивних“, сматрају да каноне треба укинути или преиначити, а црквено учење прилагодити савременим начелима „толеранције“ и „демократизма“. Све се то спаја с приврженошћу формализму, као да је суштина наше религије у церемонијама, помпезности, званичним сусретима, конференцијама и говорима, као да је Црква чисто земаљска, „друштвена“ организација, „правно лице“, а не богочовечански организам, не мистично Тело Христово (Еф. 1,23; Кол. 1,24 и др.).

Α хришћани – Филаделфијци, напротив, не прихватају савремене „демократске“ вредности, како у политичкој сфери (они сматрају да угодна Богу може бити само власт православног самодржавног Цара – помазаника Божијег), тако и у другим сферама живота (социјалној, економској, културној и религиозној).Филаделфијци одбацују такозване „либералне“ реформе, како у Цркви, тако и у држави. Демократија је у аду, а на небу је Царство“, кажу неки. Други „пастир добри“ (Јн.10,14), свети Филарет Московски (1867), је тврдио: „Потпомагати ‘демократију’ значи не потпомагати Русију која је главна препрека за ‘демократију’.“ И наш савремени светитељ, митрополит Јован (Сничев, г. 1995), писао је ο демократији да су „све њене идеје саздане на лажи“: „И у Русији – додао је он – државни распад је неизбежна последица примене начела ‘демократије’ у пракси државне изградње… Ова операција је већ више пута била извршена на развијеним западним земљама. Тамо национална државност данас служи у знатној мери као декоративно покриће реалне власти – можете је назвати како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, транснационалне корпорације или космополитске елите“. Лаодикијац је данас сваки хришћанин (код год то био – мирјанин, монах, свештеник или архијереј) који се слаже са системом звери, системом који се сада уводи и који му не пружа никакав духовни отпор. Постоје људи који верују, али готово ништа не чине – говорила је царица – мученица Александра Фјодоровна – Оне пак, који љубе Христа, одликује управо делање“.Такво делање које сведочи ο љубави према Христу и јесте данас исповедничко супротстављање глобалистичким богоборачким снагама и рад на препороду Свете царске Русије.

+++