Category: Вести
ОКРУГЛИ СТО: ПРОГОНИ УМЕТНИКА И НАУЧНИКА КОЈИ СУ СЛИКАЛИ, ГОВОРИЛИ И ПИСАЛИ О "СРПСКОЈ" ИСТОРИЈИ!
У галерији Прогрес – Округли сто „Прогони уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји”
Кажњавани-јер су много знали!!
Након отварања изложбе„ Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче”, и својеврсног увода и најаве научног скупа „На изворишту културе и науке” који ће бити одржан у Сава центру од 21. до 23. септембра , галерија „Прогрес биће домаћин Округлог стола „Прогони уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји”. Овај занимљив сусрет историчара, уметника, публициста и новинара заказан је за уторак,18. септембра са почетком у 10 часова.
О мукама, казнама, репресалијама и тешким судбинама научника, историчара и стваралаца који се се дрзнули да размишљају својом словенском главом, и то скупо платили – говориће др Божидар Митровић, новинар Политике Станко Стојиљковић, Душан Миловановић, арх. Пеђа Ристић, Љубомир Кљакић,
Слободан Јарчевић, Жељко Савић, главни и одговорни ТВ уредник . На Округли сто позвани су иСлободан Кљакић, Мирјана Радошевић, Радивоје Радић, Предраг Марковић, бивши Министар културе и информисања Републике Србије.
– Ми нисмо позвани ни намерени да држимо моралне придике, да осуђујемо или рехабилитујемо, већ само покушавамо да забележимо и констатујемо како је брисана и уништавана историја највећег етноса у Европи, јер се НАЈВЕЋА КРАЂА У ИСТОРИЈИ ЧОВЕЧАНСТВА (а то је крађа историје СлоВена до VI) не може обележти само у форми научне конференције, мада ће бити значајних радова и на ту тему. Проговорите и забележите – у светом окружењу преантичких артефаката Лепенског Вира и Винче, средњевековних фресака са огромног православног пространства и АЗБУКЕ различитих епоха, која се, ево и на нашим очима, прогања и уништава на улицама престонице српског, православног, слободно можемо рећи азбучног народа. Нажалост, штампа и телевизија су били један од историјски најмоћнијих инструмената брисања српске и слоВенске историје, некад моћнији од инквизиције и читавих армија у Рату појмовима, где је и придев српски/слоВенски био непожељан и забрањен, не само у време нациста, већ чак и у наше време (када и Народна библиотека Србије није хтела да откупљује књиге које су имале тај сунаслов)- каже, др Божидар Митровић, иницијатор одржавања научног скупа у Београду, говорећи о Округлом столу.
Подсећамо; бројни гости и учесници, најављеног међународног научног скупа: професори и предавачи из Русије, САД, Македоније и других земаља са колегама из Србије ће бити на пленарном заседању 21. септембра у Сава центру, а 22. септембра у Свечаној сали Ректората Београдског универзитета, размотриће( на нови мултидисциплинаран начин ) бројне проблеме везане за најстарију историју Словена и њен чудан нестанак.
Биљана Живковић
Прес аташе Конференције НИКиН
ЖИВКОВИЋ: Изложба „Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче” догађај за памћење у српској престоници…
Изложба „Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче” догађај за памћење у српској престоници
Чувари славе предачке!
По први пут у Београду поклоници науке, уметности, могли су на једном месту да виде аутентичне, веома вредне, несвакидашње ископине, ону фасцинантну уметност, која је насталала у континуитету од пре, око 9 хиљада година, драгоцености по којима су Лепенски Вир и Винча постали чувени у свету
Отварање изложбе „Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче” у галерији „Прогрес” била је центар, али и круна културних дешавања у српској престоници. Када то кажемо онда, пре свега, мислимо на непроцењиву вредност изложених археолошких експоната, са локалитета Лепенског Вира и Винче, за чију презентацију се побринуо њен аутор, Душан Миловановић, историчар уметности и кустос Музеја примењених уметности. По први пут у Београду, поклоници науке, уметности, могли су на једном месту да виде аутентичне, веома вредне, несвакидашње ископине, ону фасцинантну уметност, која је настајала у 7. 6. 5. веку пре наше ере, и касније, драгоцености по којима су Лепенски Вир и Винча постали чувени у свету.
Да се ради о ванредно значајном догађају, потврђује и незапамћено велики број посетилаца, људи из света дипломатије, науке, уметности, политике!! Значајан културни догађај је пратило и неуобичејено много медијских кућа. Овом изложбом је на најлепши начин, заправо, најављен велики научни скуп „На изворишту културе и науке” који ће бити одржан у Сава центру од 21. до 23. септембра.
Сама изложба вешто је проткана и десетинама савремених ликовних и вајарских остварења,паралелном поставком „(Пре)носиоци Ватре” које се тематски прожимају, покушавајући да проникну у суштину стварања, лепоте, природе и оног исконског. Оног из чега се рађају људска креативност и знање… и потврђују собом баш ту – непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче!
Јединствену поставку, каква још није виђена у српској престоници чинили су осим непроцењивих експоната Лепенског Вира и Винче, оригинали или реплике, и копије фреска Српски чудотворци, „Агиус Св. Сава Сербскиј” и Св. кнез Лазар Српски из Архангелског саборног храма у московском Кремљу, или радови Милића од Мачве, Милете Микарића и других савремених аутора инспирисаних лепотом и идејама Лепенског Вира и Винче… У уметничком делу програма наступили су Светлана Стевић, Љуба Манасијевић и фрулаш Стојан Стевановић из Бујановца. А са овим врсним српским уметницима много је лакше било дозвати и препознати далеке векове, предачка тајанствена времена, која су само у ретким, малобројним песмама остала сачувана.
– Овакве изложбе није било међ Србима већ више од двеста година“. Чини се да је задатак сваке генерације, колико да узнапредује у односу на претходне, толико и да измашта сан о давно постављеном (и сасвим заборављеном) Рају на земљи. Као срећници, међу многим народима, ми Срби, Серби, Сораби, Србљи имали смо га, овде на тлу, којим данас најчешће несвесно проходимо, по овој и уклетој и благословеној земљи, на, драгој, многим лепотама обасутој, заталасаној Балканској висоравни. Заиста, заиста нам кажу – имали смо некада истински Рај, во времја, у свему узоран генерацијама потоњима, и нашим и ино племенима; мада га се, у суштини – мало ко сећа! Постоје, међутим и они у Предање сасвим уплетени, благословени, они чија мисија јесте да се Аријаднина нит не прекине, да одрже и ушчувају пупчану врпцу са Почетком и да спасавају од ништавила што заборав се зове. Да проносе и негују славу свога и Бога и Рода, да славе, да слове, да приповедају, да поју, раде, граде и на велику предачку Пирамиду, у свакој генерацији – додају своју зеру Лепоте и Истине, своју малу степеницу, какав допринос… – рекао је, између осталог, на отварању изложбе, Душан Миловановић, поздрављајући бројне госте.
Међу високим званицама био је и његова екселенција, Владимир Чушев, амбасадор Белорусије, представници министарстава за културу, информисање,образовање и науку, као и челниции бројних асоцијација, институција, друштва, удружења…
– Ове вечери су домаћини и сви Срби из Србије и других српских земаља, сви Белоруси, сви Руси, сви Словени па и Европљани јер је на простору Лепенског Вира настала реч КУЛТУРА. Управо из српске речи КОЛО и најстарије философије на свету СВЕ ЈЕ КОЛО и настала реч КУЛТУРА, јер су древни СлоВени, који су себе називали КолоВени, уочили да се узајамно кретање Мајке Земље око њеног чеда Сунца, одражава на пресеку дрвета у виду ГОДова те су тако одредили ГОДишњу цикличност обнове природе, захваљујући чему су могли да пређу са номадског на седелачки облик животаАли – истакао је др Божидар Митровић, иницијатор и председник Организационог одбора предстојеће Међународне научне конференције.
Интересантно је запажање др Божидара Митровића, да су нас Србе и друге Јужне Словене, деценијама учили и „уче”, да су се наши преци доселили на Балкан са Севера у VI веку! А Русе – да су се у истом том VI и VII веку доселили са Подунавља и Балкана на данашње просторе града, односно реке Москве, што је и у једном и у другом случају, напомиње др Митровић, недопустива немачка колонијална историографија.
– На конференци „На изворишту културе и науке” размотриће се највећа крађа у историји човечанства а то је крађа и брисање историје навећег етноса у Европи до VI века, те је изложба„Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче” – излагање не само артефаката, него и материјалних доказа о непрекидности културе СлоВена на овом простору и историји уопште. Словени су великомученици, јер је великомучеништво само оно мучеништво које доказује свемоћ Господа. Хиљадама година, на најсистематичније начине, уништавани су археолошки налази и други докази о најстаријој историји Словена, и када смо сви помислили да више никада она не може да се обнови, Господ је показао свемоћ и указао нам на нуклеотиде, део Y, мушког хромозома који се скоро апсолутно не мења (те је десет хиљада пута прецизнији показатељ, него сви уништени археолошки налази, док су очувани аутистично тумачени), који потврђују да је најстарији род на свету хапло група R1a1 а то су СлоВени који су настали као родАз (Рас – род првобитни) те српски митски Рас није град него ознака припадности појединца, не територији, већ роду старославном. Ми не треба да терамо ове непроцењиво вредне скулптуре Лепенског Вира и Винче да нам говоре већ себе да ослободимо идеолошког и да видимо што је на њима очигледан траг наше древне културе. Али не треба да губимо из вида да је највећи и најлепши доказ непрекидности културе СлоВена оно што се на западу зове Тајна руског, односно православног петокуполног храма а то и јесте космогонија хелиоцентричног система као КолоДарна тајна односно каленДар на основу чијег одређена се и раширила култура Винче- указао је др Митровић.
Изложба „(Пре)носиоци Ватре”, како је истакао ДушанМиловановић, окупила је старевредности, али и савремене српске уметнике, свезане за предачко предање и незамућене сивилом и апсурдностима савременог света. О томе најбоље говори присуство више од 30 еминентних српских стваралаца. Њихова уметничка утемељеност, родољубивост, етичност, бескомпромисност у очувању исконских вредности, непристајање на пропагандне и модне смицалице савременог света, држе нас у уверењу да ће њихово дело претрајати наше време и славу предака ширити и даље.
Величанствена поставка, у славу изворишта културе и науке наше цивилизације, биће све до 24. септембра у срцу Београда- у галерији „Прогрес”.
Биљана Живковић
АХТИСАРИ: Нисам ја крив што су Срби изгубили Косово (!)
АХТИСАРИ: Нисам ја крив што су Срби изгубили Косово
16. септембар 2012, 14:11
Танјуг
ФРАНКФУРТ – Бивши специјални изасланик генералног секретара УН у преговорима о будућем статусу Косова Марти Ахтисари изјавио је да не осећа кривицу према правима Београда и да његов план није крив што је Србија изгубила право да управља Косовом.
– Не осећам никакву кривицу. Зашто бих? Питање вам је попут – да ли Русија треба да има утицај у Финској? Не. Обе земље су независне и тако међусобно треба да се односе. Не треба заборавити историју, шта се догађало на Балкану. И када су се одређене ствари догодиле, Србија је изгубила право да управља Косовом. То је јасно речено, и мој план је јасан око тога – објаснио је Ахтисари у интервјуу франкфуртским „Вестима“.
Ахтисари је истакао да је са његовим планом све у реду, и да су сви знали шта ће понудити већ почетком 2006. године. „Након састанка у Лондону 31. јануара 2006. замолио сам чланице Контакт групе да проследе приватне поруке Београду, Приштини и косовским Србима. Прва тачка тих осам приватних порука је била веома јасна: У светлу онога што се догодило на Косову, због акција Србије, повратак Косова унутар Србије није одржива опција“, навео је Ахтисари.
Према његовим речима, то су сви знали, и зато су преговори били на неки начин академски, јер Србија није желела да сарађује.
– Али, порука је била јасна, и драго ми је да сам направио план који је све на свету подсетио да ако се одређене лоше ствари догоде, они који су на власти ће изгубити право да управљају – присећа се Ахтисари. Он је казао да је увек сматрао да је погоршање односа Америке и Русије довело до тога да Русија блокира процес у Савету безбедности УН, тако да то нема пуно везе са Косовом, већ са билатерарним односима ове две државе.
– Током преговора док је план прављен није било никакве сарадње са Србијом, српским професионалцима је било запрећено да ће изгубити своје послове, уколико буду сарађивали. Колеге и ја смо желели да имамо најбољу могућу заштиту мањина, нарочито за српску заједницу, и не верујем да ћете наћи боље механизме заштите од оних у плану. Није кривица плана, већ ставови људи – нагласио је Ахтисари, додајући да сви морају да се мењају, и не само политичари на ове стране. За то је, према његовим речима, потребно време и то ће бити „дугогодишње вежбање“.
Када је реч о дијалогу Београд и Приштине, Ахтисари је поручио да „уместо да говоре да ће преговарати требало би најпре да спроведу оно што је договорено“.
– Ниједна земља у овом делу света не може да помисли да ће ући у Европску унију уколико има унутрашње или проблеме са комшијама. То је порука отрежњења за све, ако желе да се придруже. Заиста, не могу да замислим ЕУ, без обзира на то да ли је реч о западном Балкану или не, да узме икога као чланицу, ако та земља нема мир са комшијама – рекао је Ахтисари.
Што се севера Косова тиче, Ахтисари наглашава да није за почињање било каквих нових преговора, јер су границе такве какве јесу. Међутим, указао је да треба да се примени оно што план каже, а види на већински српским општинама јужно од Ибра да добро функционише.
Жељко Цвијановић: ДАН ПОСЛЕ СОЧИЈА или ПОЧЕТАК ВЕЛИКЕ ИГРЕ
Жељко Цвијановић
ДАН ПОСЛЕ СОЧИЈА
или ПОЧЕТАК ВЕЛИКЕ ИГРЕ
12. септембар 2012.
Нови стандард
Николић је направио искорак, на сто је бацио велики улог, и сада остаје хоће ли око себе окупити људе који ће те договоре реализовати.
Да Србија има медије, можда би неко у среду и приметио колико је посета Томе Николића Русији била и обећавајућа и важна. Овако, једни, они већи, верују да обећавајуће ствари искључиво могу доћи са западне стране, и утолико више верују што отуда петооктобарској Србији већ 12 година стиже више захтева и понижења. (Тако проамеричка „Слободна Европа“ реакције на састанак у Сочију насловљава са „Улази ли Београд у чврсти загрљај Москве“, док либерални економиста Михајло Црнобрња и у дављењу уме да препозна нежност: „Ако бих ја требало да бирам између два челична загрљаја (ЕУ и Русије; прим. аут.), ипак бих сматрао да је западни нешто нежнији”.)
Опет, они други медији, малобројнији и углавном распоређени на Интернету, не признају Николићу никакву посету Русији из које се није вратио најмање са С-300 или бар пијан од добре православне „столичнаје“. Зато хајде да видимо шта је била права вредност тог састанка.
За почетак, сам Николићев одлазак у Сочи и за Србију и за њега био је веома деликатан посао јер – никад али никад не треба заборавити – доста је да неко одавде уопште оде у Русију, па да то за њега буде политички ризик. То изазива сумње у западном свету, наравно, не зато што тамо живе параноици, већ што с правом верују како су се, после и за њих предуге две деценије, у Србији сасвим примакли свом коначном циљу и немају много разумевања за то да им неко успорава или квари готов посао. Уосталом, отуда оволики написи по српским новинама како се у братству с Русијом нико није усрећио, отуда ономад бивши немачки амбасадор Мас упозорава Србе да забораве Русе, и то баш кад његова земља добар део стратегије сопственог развоја базира на сарадњи са Русијим и кориштењу њених енергената.
Држим да нисам баш потпуна будала верујући да је баш због тих ризика Вучић у истом тренутку био у Немачкој, чиме је унеколико на спољњој сцени успео да разблажи Николићев наступ у Сочију. Отуда је једини двојац српске политике – места где важи самоубилачко правило да увек мора да остане само један – показао озбиљну способност стратешке колективне игре. Утолико пре што ни Вучићева посета Немачкој није ишла преко Брисела, већ је део билатераних контаката, који су се у Тадићевом мандату догађали махом онда када би Берлин употребио свој ауторитет да би у Србији завршио „бриселске“ ствари. Али вратимо се у Сочи, наважније ствари су се догађале тамо.
ОДОЛЕО ЈЕ
Како се могло очекивати, прва тема између Николића и Путина била је Косово. Зашто прва? Прво, важна је за укупно очување српске државности; друго, Русија види Косово као велики европски геостратешки проблем и, таман колико је руски и српски геостратешки интерес компатиблан, толико су компатибилни и српски и руски интереси на Косову. На крају, ако са Србином хоћете да причате о политици, најбоље причајте о Косову јер је то тема из које се по дубини види и све остало.
Елем, ако брани Косово, онда је, без обзира на све, део политички још неокупираног света; онда је за озбиљну националну политику; онда свој интерес тражи тамо где га има, а не тамо где су га утерали; онда може да руши петооктобарски разорни економски и друштвени модел; и онда је, наравно, и за дубоке везе са Русијом. Ако Косово напушта, тада Србију не види као државу, већ као провизоријум спреман да умре у чекаоници ЕУ, где ће се, као, после смрти поново родити као држава; тада не рачуна рационално ни са развојем ни са модернизацијом земље; тада не брани своје ресурсе и остаје заробљен у старом економском моделу; и тада, коначно, верује да гвоздена завеса још постоји и да је са њене друге стране Русија.
Правило ни у Сочију није дозволило изузетак: кад су се Тома и Путин нашли на теми Косова, нашли су се и на свему осталом јер, ако Косово не брани, Србија је тада мање интересантна Русији, исто као и осталим земљама слободног света. Ту вреди приметити како се српски председник у Сочију заложио за одбрану Косова на бази резолуције 1244, што на Западу и није толика јерес, али његова изјава да питање Косова треба вратити у Савет безбедности УН значи да га треба избацити из руку Брисела, коме га је предао Борис Тадић – то је већ озбиљна јерес, утолико већа што није изречена на Радо-станици у Јагодини, већ пред руским председником.
Тиме је Николић показао да се није, као Дачић и Додик, навукао на празна неформална обећања о подели Косова, што је већ шест година замка са Запада на коју се примио Тадић. Пошто је Николић одолео том певу сирена, сви договори са Путином могли су да буду лакши. И онај о руском спасавању српског буџета, и онај о инвестицијама, и онај о Јужном току и о свему другом, па и онај кључни о стратешкој сарадњи (још непотписани документ, чијих се бар 60 одсто садржине односи на војну сарадњу).
Наравно, једна од кључних ствари у Сочију јесте и Путиново разумевање за Томин проеверопски став, наравно, под условом да не искључује проруски. Тиме је показао дубоко разумевање за деликатни Николићев положај и ослободио му, бар што се Русије тиче, широк простор за маневрисање на међународној сцени, који није да му неће требати.
ОД САД СЕ БРОЈИ СВЕ
Проблем је, наравно, што на другој страни исти тај простор Николић неће добити и што ће се он смањити таман за онолико колико га је у Сочију добио. Шта то значи? Већ на њиховом првом састанку у Москви видело се са између Путина и Николића постоји флуид каквог између Путина и Тадића никад није било (у време док је био у кохабитацији са Коштуницом и ложио се да буде „српски Путин“, Тадића је силно нервирало што први међу Русима увек поклања већу пажњу Воји). Са друге стране, чак и између таквих незрачећих Тадића и Путина постојали су неки договори, али од њих није било ништа, и бар 30 одсто Борисовог политичког слома приписао бих тој чињеници. А то значи да, ако Николић не успе у ономе што је са Путином договорио – а није договорио мало – његов блам биће још већи од Тадићевог, а његова трагедија још дубља јер Русе неће имати иза себе, а на Западу му овај Сочи неће опростити.
То опет значи да је Николић направио велики искорак, да је на сто бацио велики улог, и сада остаје питање хоће ли око себе успети да окупи људе који ће те договоре реализовати. Већ до средине децембра, када се планира Путинов долазак на отварање градње Јужног тока, биће познато да ли је Томино храбро Срце играло само једно вече у Сочију или је наставило да игра и даље.
Наравно, све то не значи да ће доћи до његове радикалне промене европске реторике, али она већ данас има своје другачије читање. Наиме, европејство претходне владе било је безусловно – без обзира на Косово, без обзира на приходе од царина, без обзира на понижења – и Брисел га је као безусловно доживео и обилно злоупотребљавао. Европејство нове власти, већ је самом Томином посетом Сочију – где је српска геополитичка парадигма јасно запретила својим усложњавањем – постало условљено, а да и не говорим колико ће то бити ако он бар већину ствари успе да реализује.
Зато ће се Николић у земљи суочити са тешким притисцима и самим тим са великим шансама. Наравно, у друштву и јавном простору какво је у Србији затекао његове шансе су равне нули. Да би провео и издржао оно што је договорио у Сочију, мораће да мења то друштво, мораће да дубоко заоре промене, где му је рок за сваку појединачно – јуче. Јер свакакви су расплети могући – и да успе и да не успе. Најтрагичнији би, међутим, био онај да он све то хоће и да је спреман да за све то ризикује и да на крају и ризикује, и да га сви око њега гледају бело, уверени да је то да се ништа важно не промени део њиховог политичког комфора.
Елем, све што смо од нове власти видели до уторка било је трчкарање поред терена, где је могло и овако и онако. Од сад се, међутим, све броји – и ова велика шанса, и ова велика претња, и сваки, баш сваки потез.
Победа србске војске која је задивила свет – Кренули смо у јуриш који ниједна сила није могла да заустави…
Победа србске војске која је задивила свет!
Кренули смо у јуриш који ниједна сила није могла да заустави…
Навршава се деведесет четири године од пробоја Солунског фронта и војничког тријумфа који је довео до завршетка Првог светског рата. За мање од 15 дана српска војска превалила је више од 700 километара. Савезничке трупе у чуду су посматрале незадрживо продирање наших војника. Како су сведочили, често су имали потешкоћа да на моторним возилима сустигну српске борце који су у домовину незадрживо јуришали – пешице
Тачно пре 94 године, на данашњи дан (15.09) у зору, француски генерал Франш Д’ Епере наредио је да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. Ова невиђена офанзива и дан-данас се изучава на многим војним академијама широм света, као блистави пример једне велике победе.
У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије започеле су напад. Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину! За мање од 15 дана српска војска превалила је више од 700 километара. Савезничке трупе у чуду су посматрале невероватно продирање српских војника. Како су савезници сведочили, често су имали потешкоћа да на моторним возилима сустигну српске борце који су – јуришали пешице!
Србија је после четири године невиђених мука и патњи – поново слободна! Све је, заправо, почело три године раније.
Солунски фронт настао је као покушај савезника (после многих калкулација, тактизирања и одуговлачења) да помогну Србији у јесен 1915. године против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске.
Али, експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а била је и отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој. На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струма, у коме су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве предвођене Србијом у септембру 1918. године, која је резултирала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.
Аустроугарска је напала Србију у августу 1914. године, али није успела да савлада српски отпор. После уласка у рат Отоманског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор био је положај Бугарске. Ова земља је заузимала стратешки положај на боку Србије, а њена интервенција, веровало се, на било којој од страна одлучујуће би пореметила равнотежу. Док су савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила била су много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија која је Бугарска тражила. После пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице-Тарновској офанзиви, које су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915. године је започео мобилизацију за рат.
СРБИ ИДУ КАО ОЛУЈА
Маршал Франш Д’ Епереа у извештају француској влади при пробоју Солунског фронта написао је, између осталог, да се операције морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.
У новом извештају послатом својој влади крајем октобра 1918. године маршал Д ‘Епере констатује: То су сељаци, скоро сви. То су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…
РЕАКЦИЈЕ ПРОТИВНИКА
После велике победе српске војске, крајем септембра 1918. године, бугарски краљ Фердинад је рекао: Ово је крај свих нас… Краљ Фердинанд је абдицирао и отишао у изгнанство почетком октобра исте године.
Неколико дана раније, немачки цар Виљем Други је у телеграму упућеном бугарском краљу Фердинанду, октобра 1918. године написао: Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. СРАМОТА!
НАПРЕД У ОТАЏБИНУ
Заповест војводе Живојина Мишића српској војсци за пробој Солунског фронта од 13. септембра 1918. године била је кратка и јасна:
– Сви комаданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци напред у отаџбину!
Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена. Иако су Велика Британија и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ипак су је оставиле на цедилу и ништа нису урадиле све док није било прекасно.
Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у Солун. Делимични разлог за ово одлагање била су сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату. Према Србији су кренуле Бугарска, Немачка и Аустроугарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале око 500.000 људи.
Немци и Аустроугари су започели свој напад 5. октобра масовном артиљеријском припремом, коју су следиле преласци преко Саве и Дунава. Затим је 11. новембра бугарска војска напала из два правца, једним са севера према Нишу, а једним са југа према Скопљу. Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна – њена главна војска на северу земље била би или окружена и приморана на предају или би морала да се повуче.
Војвода Радомир Путник наредио је повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Србија је готово опустела! Време је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. С војском и народом повлачио се и већ остарели краљ Петар Карађорђевић. По цичи зими, кроз снег и лед, наши војници и цивили повлачили су се кроз беспућа Албаније. Измучени, изгладнели, слабо одевени имали су против себе још једног подмуклог противника – становништво Албаније. Где год су могли, Арбанаси су мучки, с леђа, нападали и убијали наш народ. На овом страшном путу страдало је више хиљада Срба.
Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора и укрцало се на француске транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва, а већина је отишла на Крф, пре него што су послати за Солун. Војвода Путник је због болести морао бити ношен током целог повлачења и умро је у болници у Ници (Француска) 1917. године.
Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), после одмора и опоравка на Крфу, француским бродовима пребачена је на Солунски фронт. Тада су и савезничке снаге биле врло велике, а коначно су имале и грчку војску на својој страни. Међутим, и Бугарска је повећала бројност своје војске током 1917. године и у погледу укупног броја војника две стране су биле приближно једнаке. Али, ратна срећа сада је била на страни савезника. У погледу морала две стране су биле потпуно различите. Савезници, које је поносито предводила Србија, били су уверени у своју скору победу, док су бугарски војници увидели да је и овај рат за њих изгубљен – Отоманско царство је било пред колапсом, влада Аустроугарске је била у хаосу, а некада моћна немачка војска је поражена на Западном фронту.
У јесен 1918. године, упоредо са офанзивом савезничких снага на западу припремана је и велика офанзива на широком и дугачком Солунском фронту. Крајем децембра 1917. године постављен је командант савезничких војска на солунском фронту, француски генерал Гијома. По пријему дужности он је од српске Врховне команде тражио да прошири фронт своје војске, али начелник штаба српске врховне команде генерал Петар Бојовић није се сложио са тим и тражио је да се српски фронт још више скрати. Као резултат ових несугласица дошло је до промена – на место генерала Гијома, дошао је генерал Франш Д’ Епере, а на место генерала Бојовића војвода Живојин Мишић чију је Прву армију примио генерал Бојовић. Врховну команду над целом савезничком војском имао је генерал Д’ Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра Карађорђевића и војвода Мишић.
После дужих припрема, на данашњи дан пре 94 године, српска војска, уз помоћ савезника почела је пробој Солунског фронта у Првом светском рату, који је завршен ослобођењем Београда 1. новембра 1918. године
Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.
Како је пробијен Солунски фронт
„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”.
Овако је, пре тачно 94 године, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?
Јуриш у зору
На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.
За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.
Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:
„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”…
Продор који је одлучио исход рата
После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.
„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.
Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…
Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.
———————————————————–
Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”
Роберт Лесинг, министар спољних послова САД: „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”
Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”
Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”
Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”
Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”
+++
Силина завршних победа
То се не може објаснити логиком, математиком, војним наукама и вештинама. Био је то надљудски подвиг. За 45 дана (испоставиће се) једна мала војска срушила је три царства, неколико краљевина, под тешком борбом прешла скоро 1.500 километара. Само у тој „коначној офанзиви” животе је положило преко 10.000 српских ратника. „Задатак је извршен, отаџбина је слободна!”Пише: др Петар Опачић
Пробојем Солунског фронта у септембру 1918. године, у чему је Српска војска имала одлучујућу улогу, нагло се на хоризонту указао слом Централних сила и победа држава Антанте и њихових савезника у Првом светском рату. Обе зараћене коалиције третирале су фронт у Македонији као споредно ратиште, где се не могу изводити операције великог стила. Због тога и због далекосежних последица које су се одразиле на даљи ток и расплет четворогодишњег крвавог светског рата, слом непријатељског фронта у Македонији одјекнуо је као прворазредна сензација.
Главна заслуга и слава за тај успех припада Српској војсци. Благодарећи дипломатској помоћи Француске и њених трупа на Солунском фронту, Српска војска је за три дана, од 15. до 18. септембра, пробила главне бугарско-немачке положаје у зони граничних Могленских планина, на линији Ветерник – Добро поље – Соко – Црна река. Већ 21. септембра, у незадрживом гоњењу разбијених непријатељских дивизија, Српска војска избила је на Вардар између Демир Капије и Градског, те на планину Бабуну, чиме је извршен стратегијски пробој непријатељског фронта у дубини од око 40 и у ширини око 50 километара. Заузето је Градско, где су се сливали центри везе и снабдевања читавог фронта непријатељских армија.
За све то време савезничке снаге лево и десно од српског распореда – француске, британске и грчке – и даље су се налазиле на својим полазним положајима. Да би се обезбедио потпуни успех бриљантно извршеног пробоја фронта на правцу Српских армија, српска Врховна команда (регент Александар Карађорђевић и војвода Живојин Мишић) одлучила је 23. септембра, без обзира на недовољну активност савезничких трупа, да енергично настави операције према бугарској граници, како би се избегле опасне последице од могућих бочних удара непријатељских армија. Како је у својим мемоарима веома тачно констатовао британски премијер Лојд Џорџ, то је подстакло савезничке армије лево и десно од српских армија да пређу у напад. Када је српска Друга армија 29. септембра 1918. избила на бугарску границу код Царевог Села, спремна да крене на Софију, бугарска влада је одлучила да затражи примирје и потписала акт о капитулацији.
НЕОЧЕКИВАНИ КЉУЧ РАТА
У то време немачке армије су чврсто држале своје положаје у Француској и Белгији на линији Антверпен–Меза, аустроугарске снаге на Пјави у средњој Италији, а заједно су под окупацијом имале простране територије у Украјини и Русији. Капитулацијом Бугарске, међутим, сломљен је важан стуб Централних сила на презреном и ниподаштаваном балканском ратишту.
Тиме су Срби, према констатацији начелника штаба немачке 11. армије генерала др Петера Кирха, одлучујуће продрли у тврђаву немачког Рајха. До тада су војни стратези обе зараћене коалиције сматрали да ће рат потрајати још најмање годину дана. Када је, пре свега под ударом Српске војске, капитулирала Бугарска, немачка Врховна команда је закључила да је рат за Немачку и њене савезнике војнички изгубљен и затражила од Владе да се обрати владама Антанте и САД и замоли за закључење мира. У исто време, француски парламент је усвојио Резолуцију у којој се каже да је балканско ратиште од 30. септембра 1918. постало главно и да ће се, захваљујући тој чињеници, на Балкану решити исход рата.
Владе Антанте су учиниле додатне напоре да политички експлоатишу новонасталу ситуацију на Балкану, како би реализовале своје империјалне циљеве. Велика Британија, која се најенергичније противила предузимању офанзивних операција на Балкану, сада је упутила додатне четири дивизије да их усмери према Турској ради запоседања Цариграда и мореуза у Мраморном мору. Италија је у састав свог корпуса у Албанији придодала још једну дивизију, назвавши их Армијском групом, с генералом Пиочентијем на челу. Циљ је био да се упадне у Црну Гору пре Српске војске и спречи уједињење Црне Горе са Србијом, да се запоседне источна обала Јадрана и омете образовање око Србије заједничке југословенске државе. Француска је гро својих снага у Македонији ангажовала за образовање Дунавске армије, са задатком да пређе преко покорене Бугарске и Дунава, да упадне у Румунију, обнови њену војску и припреми базу за интервенцију против Русије.
Од свих савезничких снага на Балкану, само је Српска војска – у садејству са француским одредом генерала Транијеа и две дивизије које су напредовале железницом преко Ћустендила и Пирота према Зајечару, Неготину и Кладову – наставила операције ка северу, према Дунаву, Сави и Дрини, ради уништења непријатељских снага у Србији и ослобођења своје неослобођене браће.
ПРВО И ПОСЛЕДЊЕ „ПРИМИРЈЕ”
У првој половини октобра 1918. главну улогу у наступању српских снага на север имала је Прва армија војводе Петра Бојовића. Друга армија војводе Степе Степановића, пак, по одлуци главног савезничког команданта генерала Франша д’Епереа, задржана је на бугарској граници као гарант да Бугарска мора извршити услове из Солунског примирја. Затим је упућена да ослободи Косово и Метохију, да тамо остави Југословенску дивизију, један пук („Јадранске трупе”) пошаље у Црну Гору и протера аустроугарске трупе које су се повлачиле из Албаније, а онда главнином снага наступи долином Западне Мораве према Босни.
Прва армија је, у свом продирању према Дунаву, за десет дана разбила све аустроугарске и немачке снаге у долини Јужне Мораве и избила пред Ниш. Немци су ту образовали нову линију фронта, са снагама знатно надмоћнијим у односу на Прву српску армију. Позната је депеша генерала д’Епереа војводи Мишићу да заустави Прву армију испред Ниша до пристизања осталих савезничких снага, истичући да та „армија срља у авантуру”. Војвода Мишић је проследио војводи Бојовићу депешу главног команданта, препуштајући му да у конкретном случају поступи према сопственој процени. Прва армија војводе Бојовића је наставила борбу и у дводневној бици поразила знатно надмоћније немачке снаге код Ниша, 12. октобра ослободила град и наставила немилосрдно гоњење немачких и аустроугарских снага према Дунаву. Напредовање српских армија према граничним рекама проузроковало је унутрашњи слом Аустро-Угарске Монархије и повлачење немачких снага из Србије.
Иако су у међувремену капитулирале, Турска, Аустро-Угарска, Немачка, рат тиме није био окончан. Нова мађарска влада Михаља Карољија прогласила је отцепљење од Аустрије и прокламовала независну мађарску државу, у жељи да под својом влашћу (и с надом у разумевање западних савезника) задржи све земље круне Светог Стефана, укључујући ту, разуме се, и српску Војводину. Карољијеве амбиције су пропале, јер је њихове захтеве с индигнацијом одбио генерал д’Епере. Српске трупе су у међувремену избиле на линију Липа–Арад–Сегедин–Суботица–Баја и даље на запад, па је мађарска владина делегација, коју је предводио министар рата у новој влади Линдер, морала у Београду да потпише уговор о примирју који су јој диктирали војвода Живојин Мишић и француски генерал Пол Анри, 13. новембра 1918. године.
Тако је прво (солунско) и последње (београдско) примирје на крају Првог светског рата непосредно изнудила Српска војска. Али, као што је констатовао Константин Фотијадес, на обележавању годишњице завршетка Првог светског рата, сујетни и охоли генерали великих савезничких армија нису се сетили чак ни да помену заслуге Срба који су својим грудима изнудили крај вишегодишњег рата и спасили човечанство од најмање још једне године страдања (како су предвиђала ратоводства обеју зараћених коалиција).
Да закључимо: у Првом светском рату на свим фронтовима употребљена су огромна ратна средства. Нови топови, тенкови, авиони, ратни бродови… Њима су изазвана огромна материјална разарања и људске жртве. Ипак, ваља нагласити, одлучујући фактор у победи био човек – војник испуњен дубоком вером у праведност своје борбе за
слободу. Одважан, задовољан и минималним средствима за живот, бескрајно одан својој земљи и свом народу, надахнут светосавском вером у Бога, тај војник је у мислима и срцу имао само једну идеју: борбу за ослобођење своје поробљене отаџбине. То су били српски војници којима је и сам начелник немачког Генералштаба Хинденбург одао признање да су међу најбољим војницима које је видео Први светски рат.
***
Капитулације
Силовитим српски продором одсечена од својих главних савезника, Турска је капитулирала 30. октобра 1918. Са британском делегацијом потписала је акт о предаји на егејском острву Мудросу. Делегација Аустро-Угарске потписала је акт о предаји код Падове, у италијанској Врховној команди, која је за то била овлашћена од савезничких влада и генералштабова.
Оставши без савезника, Немачка је потписала званични акт о предаји у штабу француске Врховне команде, у чувеном вагону недалеко од Париза, 11. новембра 1918.
***
Београд
Било је тачно 10 сати пре подне, 1. новембар 1918, када је командант Прве армије Српске војске војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије ступио у престони Београд.
Експлозији неописивог одушевљења претходила је најдубља тишина на свету.
Тишина свечана и молитвена.
Тишина пијетета и поноса.
Тишина у којој је свак могао чути само своје сопствено срце.
Пре тачно 94 године!
Приредила редакција СРБског ФБРепортера
__________________________
Извори:
Победа србске војске која је задивила свет – П.Пашић 15. септембар 2008. Глас јавности;
Како је пробијен Солунски фронт – Јован Гајић, 15. септембар 2008. Политика;
Силина завршних победа – др Петар Опачић, 15. септембар 2008. Србија национална ревија
И пући ће ускоро мехур гадљивости на сопствено порекло…
„(Пре)носиоци ватре предачке“ у Галерији Прогрес – говор кустоса Душана Миловановића
Драган Башовић
15. септембар 2012, 19:20 Правда
БЕОГРАД – У галерији Прогрес до 24. септембра траје изложба Непрекидност уметности Лепенског вира и Винче „(Пре)носиоци ватре“ на којој излажу „древни уметници Лепенског вира, Старчева, Гомоглаве, Винче…“
На Дунаву кључ европске цивилизације
Изложба је само једна од манифестација, које се одржавају под покровитељством министарстава културе и просвете у Влади Србије, којима је циљ да се јавност упозна са истинама „које су скриване два века“: да Срби као народ нису дошли на Балкан него да су овде били хиљадама година, баш као што Русе уче да су дошли са Балкана, а и они су тамо одувек живели, да је цивилизације настала у Винчи и да се из Винче ширила на све стране.
– Та кривина Дунава је кључ европске цивилизације – речено је на презентацији изложбе.
На научном скупу који се одржава 21. и 22. септембра у Сава центру и Ректорату Београдског универзитета угледни интелектуалци из више земања и универзитета, укључујући и Харварад, покушаће да одговоре на питања: како то да нема имена Словен пре шестог века, зашто нашу баштину нисмо брендирали и прогласили је српском. Једна од теза скупа биће професора Милана Будимира да су Срби пореклом од најстаријег становништва балкана Пеласта – Пелазга. На скупу ће бити презентовани радови савремен руске интердисциплинарне школе која се бави генетиком, физиком, метематиком, лингвистикоми астрономијом и из тога тражи порекло генетике Словена. Овај скуп, речено је, треба да означи крај археолошком геноциду над Србима.
Осим изложбе и научног скупа биће уприличен и одлазак у Винчу, Лепенски вир и Старчево.
Изложба за коју је, како је речено, најзаслужнији председник организације Обједињење Срба Божидар Митровић отворена је синоћ уз програм на коме су наступили Љуба Манасијевић, који је отпевао Востани Сербие, Стојан Стојановић из Клинавца крај Бујановца уметник на дудуку и двојанкама и етномузиколог Светлана Стевић, позната по извођењу старих српских песама.
Према речима једног од организатора ових манифестација Милорада Мише Којића из Удружења „Ћирилица“ чувајући језик и ћирилицу чувамо континуитет, а заборавом мењамо индентитет и губимо своје корене. Којић је упозорио на угроженост Ћирилице и навео да је да од свих натписа у срцу Београда , Кнез Михајловој улици нашао само два натписа на ћирилици – на једној златари и једном кафићу. Среби као народ све више запостављају своју традицију и све мање маре за српску етнолошку баштину због чега им ј наметнут културни модел који им у суштини није својствен.
-Зато смо несигурни на своме простору, простору где постојимо хиљадама година – рекао је Којић, који је изразио разочарење односом САНУ „која врло мало чини на очувању писма и језика који нас чини тиме што јесмо“.
Говор једног од аутора изложбе кустоса Музеја примењене уметности Душана Миловановића Правда преноси у целини:
Чини ми се да је задатак сваке генерације, колико да унапредује у односу на предходне, толико и да измашта сан о давно постављеном (и саставим заборављеном) Рају на земљи. Као срећници, међу многим народима, ми Срби, Серби, Сораби, Србљи… имали смо Рај, овде, на тлу којим данас најчешће несвесно проходимо, по овој и уклетој и благословеној земљи, на драгој многим лепотама обасутој, заталасаној Балканској висоравни. Заиста, заиста нам кажу-имали смо некада истински Рај, во времја, у свему узоран генерацијама потољима, и нашим и иноплеменима; мада га се, у суштини-мало ко сећа!
Постоје међутим и они у предање сасвим уплетени, благословени, они чија мисија јесте да се Аријаднина нит не прекине, да одрже и узчувају пупчану врпцу са Почетком и да спасавају од ништавила што заборав зове. Да проносе и негују славу свога и Бога и Рода, да славе, да слове, да приповедају, да поју, раде, граде и на велику предачку Пирамиду, у свакој генерацији-додају своју зеру Лепоте и Истине, своју малу степеницу, какав допринос… То су прави, и само ради труда и њихова – тиња предачка ватра у Срцима посвећених; док једног дана, Боже дај, не распламса сва срца и збуде што сада само сањамо, и „да буде–што бити не може“.
Свет благодарни, стар 10 000 кругова Сунца
А може, и јесте! Ево , пред нама, отвара се свет благодарни, стар 10 000 кругова Сунца, лета, годиница или- како год вам драго; и видеће свако, ко уме да гледа, од почетка распаламсале ватре Древних наших, и одсјаје кроз сва времена, неопходне печате континуитета, све до времена овдашњих и данашњих. А када довде, до нас и данас дођемо, о радости – може ли шта, или било ко да измени дубоко убеђење да – живи су преци, и језик њихов и Вера и сила њихове генетике и стваралачке енергије ради којих нас је, и иначе, Творац, на сопствено подобије смислио и отпослао да Божју башту чувамо, упорно негујемо и унапређујемо, колико је коме дато.
У свако посланству, прегнућу и великом искораку постоји један, базни, стожер, ослонац… То буде личност особите снаге и харизме, Божји одабраник, посланик… а они који виде – посведочиће да увек по мало светли и да се понекад чини да нема ваздухом хода. Он долази да испремешта искварене и невеште протоколе, да подсети на Божје и поправља људске законе, да мења праксу, да бистри изворе замућене, живот да унапређује и улепшава, да враћа богочовечански лик рабу Божијем. Древни су таквога звали упретником, кеманом ослонца, око кога се све врти и који магнетном снагом привлачи сагласне, а одбија зле силе, помазаником, вождом…
Пући ће ускоро мехур гадљивости на сопствено порекло
Такав је, по благослову, стигао међу нас грешне, да подсети, да поучи, да покрене. И све лепо што се овога септембра, у прилично запостављеној Божјој и Српској башти збива, плови на таласу енергије његове. Будући да скромност не сматрамо особитом врлином, рећи ћемо његово пуно име и презиме. Међу нас, незаслужне, стигао је са истока, Родом овдашњи, и наш рођени, Србин и становник Весељене, човек и господин Бож(ј)иДар Митровић.
И као у каквој доброј причи, око се скупља сума посленика – истомишљеника; из дана у дан расте сила и лагано, једна за другом, падају копрене, расте критична маса разума; и пући ће ускоро мехур безумља, омразе, богохуљења, гадљивости на сопствено порекло, фалсификата, бесомучности, глупости…
Први искорак јесу књиге господина Божидара о прецима, драгима и благима Коловенима, становницима тог прекрасног, увелико заборављеног Раја, који су нам много, великог и лепог у баштину оставили, почев од језика, Писма, племенитих Уметности, фолклора, радиности…
Следи изложба (Пре)носиоци Ватре, на којој смо успели да окупимо, подсећања ради, (и) старе вредности, али и савремене српске уметнике, свездане за предачко предање и незагађене глупостима савременог света. Свакако да нас на овоме плану радује присуство више од 30 еминентних српских стваралаца. Њихова уметничка утемељеност, родољубивост, етичност, бескопромистност у очувању исконских(и истинских) вредности, непристајање на пропаганде и модне смицалице савременог света… држе нас у уверењу да ће њихово дело претрајати наше време и славу предака ширити даље; међу нашим народима који буду стизали; уосталом, као што се и у старини догађало. И да се разумемо, није ово ни идеалан ни коначан избор уметника; много ко ту још и много шта недостаје да би се неистражена и замућена слика збиља овдашње сасвим разбисттрила. Међутим, дело њихово биће предмет даљих и великих елаборација, и овде доносимо суд – мора се радовати сваки народ који има овакве кћери и синове.
Последњи вид овог Тројединства представља научна Конференција, на којој ће се демистификовати многа историска, археолошка и искривљења у другим наукама, када се истине о народу овом ради. Такође биће зацртани и реални правци даље борбе за победу Истине; Правде, Љубави… А Зборник радова биће права круна труда свих који су у овоме пословали.
Времена долазе боља, људскија и племенитија
При укупном прегнућу и предузећу (набројали смо више од 150 људи) страсних и спемних да скидају копрене злонамерне, случајеве, настале од небриге, из трапавости или других још разлога.
Па збогом и – до виђења на следећем већем, лепшем и богатијем Сабору Чувара предачке Ватре; идуће године на овом и многим другим местима.
Јер, чини се да времена долазе боља, људскија и племенитија, више за потомке него нас саме.
И сву енергију нашу и све молитве наше упућујемо у томе правцу. Спаси Господе људе Твоје и сачувај достојанство њихово.
Мирослав Лазански – Уцена из Берлина
Уцена из Берлина
15.09.2012.
Мирослав Лазански, Политика
У недоумици где се завршава европска заједница права и вредности, Србија ће одлучити на којој страни жели да стоји
Цео дан смишљам којих би то седам услова Србија могла да постави Немачкој око почетка преговара за чланство Србије у ЕУ?
Стоп ревизији историје из времена Другог светског рата, страдање Срба у Крагујевцу, Краљеву, Крушевцу, бомбардовање Београда 6. априла 1941. разарање градова. Тешко, јер Немци ће рећи да је Вили Брант потписао са Титом споразум о помоћи од 800 милиона немачких марака као некој врсти ратних репарација, чиме Немци сматрају да је за њих та прича завршена. За разлику од нас, за Израел та прича никада није завршена. И неће бити завршена.
Шта онда друго као услов да поставимо Немцима да бисмо ми пристали на преговоре око нашег уласка у ЕУ? Да запретимо да ћемо прекинути дипломатске односе са Мађарском? Зашто побогу са њима? Зато што су пустили једног официра Азербејџанца који је на некаквом НАТО курсу у Будимпешти упуцао официра Јерменца. Мађари пустили Азербејџанца да оде кући, а Јерменија одмах прекинула дипломатске односе са Мађарском. Која је чланица и ЕУ и НАТО. Нечувено како ти Јерменци чувају достојанство своје државе. Но, како су они православци могли бисмо и ми да као упозорење прекинемо дипломатске односе са Мађарима. Не због Азербејџана већ онако, никад се не зна, због Војводине. Истина, Азербејџан има нафту, али Јермени имају спор са Турцима, па му то некако дође на исто. Углавном, Јерменија ме је фасцинирала, она је прва земља у свету која је прекинула дипломатске односе са неком чланицом ЕУ. Што ми нисмо учинили ни са Сенегалом, који је први у Африци признао независно Косово. Јер, ми имамо велике политичке и економске интересе у Сенегалу, а имамо и одличне односе са Турцима, за разлику од Јермена.
Да поставимо Немцима и питање око бомбардовања СР Југославије 1999. године, чиме је прекршено међународно право, али директно и немачки Устав. Ко ће платити штете из тог рата, сада када нема ни Бранта ни Тита?
Да приупитамо Немце за трговину људским органима на Косову, није ваљда да БНД о томе ништа није знао, кад се зна да ОВК без БНД-а ништа није смела да уради.
Дакле, одушевио ме је извесни господин Андреас Шокенхоф, иначе из владајуће партије немачке канцеларке Ангеле Меркел. Наиме, господин Шокенхоф нам је у име и странке и канцеларке и Немачке уручио седам услова за почетак преговора о чланству Србије у ЕУ. Као некада резолуција Информбироа. Наравно господин Шокенхоф није друг Стаљин, иако када гледам његову слику, наравно не Џугашвилија, усуђујем се да тврдим да је тих седам услова Србији страсно испоручио и у своје име.
Ипак, захвалан сам господину Шокенхофу, човек је потврдио оно што сам на овим страницама написао још пре четири године: Србија неће ући у ЕУ све док изричито не призна независност Косова. Сада су ствари сасвим огољене, Србији чак нема ни преговора о чланству у ЕУ све док изричито не призна Косово.
Ако неко у земљи Србији мисли да било какав писмени споразум између Београда и Приштине, у смислу онога што тражи господин Шокенхоф, неће бити изричито признање Косова онда вређа здрав разум просечног грађанина ове земље. Осим, ако Приштина не пристане да на таквом папиру Косово буде под фуснотом, под звездицом, под ознаком Месеца, или Јупитера. Па се питам, а зашто би Приштина на тако нешто пристала?
Добили смо немачку уцену, то је директна политика диктата по принципу „узми или остави”. И то не први пут у историји од Немаца. Наравно да ЕУ и Немачка имају право да постављају услове за пријем сваком кандидату који жели у ЕУ, да утврде објективне критеријуме за чланство, али биће лоше ако се у јавности Србије створи утисак да Немачка представља и главну препреку нашем уласку у ЕУ. Биће лоше ако Србија стекне осећај да је због Косова сатерана у ћошак. Ако спознамо да смо тренутно изгубљени у гомили проблема са којима се суочава ЕУ, да смо само колатерална штета укупне европске игре. Односно, или ће Европа бити немачка, или ЕУ неће бити. Много рада, мало склада, лоша атмосфера.
Геополитика је на Балкану врло флексибилна дисциплина. У такву дисциплину ЕУ, па и Немачка требало би да инвестирају, јер то су инвестиције за будућност. Србији нису потребне лекције из моралне дипломатије ни двострука мерила међународних односа. Ако неко у Берлину жели мирно да спава, онда је питање како је то могуће ако Срби на Косову не могу мирно да спавају.
Реалполитика само за једне, али не и за друге, шири опасне илузије. Србија нема економију одмазде која би могла да наведе „добре душе Запада” на размишљање, али ако буде сатерана у ћошак због Косова Србија може да изабере и потпуни стратегијски заокрет. У недоумици где се завршава европска заједница права и вредности, Србија ће одлучити на којој страни жели да стоји. Ако неко мисли да је то данас у 2012. години немогуће, нека се сети 1948. године и Информбироа. У супротном, одрекнимо се Косова и завршимо ту причу једном заувек. Избор је само наш…
Драган Атанацковић Теодор – Опасуљи се, боранијо!
Опасуљи се, боранијо
Драган Атанацковић Теодор
16.09.2012.
Премда вам као пунолетним држављанима, или како то више воле да кажу: грађанима Србије и Уставом дају и гарантују право на власт, односно да бирате и смењујете власт, па сте самим тим, бар формално, носиоци највише политичке функције – заправо сте за њих (политичаре, тајкуне, домаће и стране газде политичара) боранија.
То вам, наравно, неће рећи у лице, да се не бисте опасуљили, па показали да и боранија уме да буде незгодна и опасна по њих кад је опасуљена и сабрана.
Пошто они, из разумљивих разлога неће то да вам кажу другачије него својим поступцима према вама, рећи ћу вам ја.
Боранија сте.
Пре свега сте боранија пред Богом, али пред њим су боранија и ваши „владари“, па, наравно, и ја.
Бити боранија пред Богом и није толико страшно као што изгледа. Бог је Бог. Некако је и логично и подношљиво. Нисте због тога морали ићи у атеизам и неверицу у постојање Бога, па га онда измишљати и видети на сваком ћошку и то у боранији, као што сте и ви.
Кад, без ризика да мењамо суштину поруке, мало преведемо прву божју заповест или препоруку, рекао вам је: „Преда мном сте боранија и не бивајте ни пред ким другим.“
А поготово не пред политичарским шљамом, који вас заводи да нисте боранија, да ће чак да вам служи, а онда вас предаје на милост и немилост оних који су од вас гори.
То се десило у „демократској“ Србији, у којој је земља постала подземље, а подземље небо. (Искрено, није нарочито боље ни у остатку света, али ово у Србији је готово експериментални пример заблуделости и, што би рекли љубитељи страних речи и израза, флагрантног кршења прве Божје заповести или препоруке.)
Народ се у Србији (при)клања типовима, који би чак и у Америци, а камоли у Русији или Кини, већ одавно били на „друштвено корисном раду“ или робији.
Проблем са српским и, уопште, политичарима Србије и није толико што су сви или скоро сви одреда англосаксонски агенти, јер и понеки агент би могао да за народ у којем има власт учини и бар понешто добро.
Много већи проблем је што су сви одреда или лопурде или неспособни, па и дословце глупи. А већ о лажљивости и крајњој неодговорности према јавно датом обећању, да и не говоримо. (Уосталом, чисто сумњам да је ЕУ, на пример, у коју не бих ушао без да ме замоле, а и онда бих размислио, дала налог својим агентима, политичарима, да њене донације, на пример, потроше искључиво или претежно на себе)
И ево нас сада у ситуацији да сте поверовали да ће вам влада, у којој је и Динкић, одавно виђен за „марицу“, ипак донети бољитак. Те ради наде нисте показали ни довољно интересовања за подухват који би вам донео бољитак, за Иницијативу под именом „Народни Одговор“.
Чак сте ме неки, пуни наде у опоравак, а на бази спиновања „старонове“ владе, проглашавали и човеком који ради у интересу ДС, иако је било очигледно да сам тотални антиполитичар и да апсолуно никог ко је до 2012. године био на икаквој званичној функцији не бих узео ни у обзир за ма какву позицију у новој власти, па чак ни за заступника Сталног већа грађана…
Веровали или не, не љутим се ни на такве. Као антропопсихолог знам зашто су то радили. То што се не љутим и што их разумем, не значи и да правдам такве поступке.
После свега, могу само једно да кажем:
Опасуљи се, боранијо. Иначе ћеш се наћи у необраном грожђу, а обрати бостан и ући у дивљи секс са јежом и то са његове леђне стране.
А опасуљења нема без суочавања са истином, па макар она била и беспоштедна.
Не мора, наравно, да буде како ја кажем.
А како кажу други, односно они којима (још?) верујете, не само да не мора, него и не може да буде, па све да тако хоће 6.000.000 бирача /оних 700.000 покојника који су учествовали на минулим изборима ипак нећу рачунати/
_____________
http://teodor.rs/opasulji-se-boranijo/
И ТО ЈЕ ВИД БОРБЕ ЗА ИСТИНУ – Београд, возило ГСП, данас пре подне… Возач пушта "Српско срце Јоханово"!
ФБР Ljiljana Mrkaic,
16.09.2012.
Београд, возило ГСП, данас пре подне… Возач пушта „Српско срце Јоханово“. У аутобусу наста тишина… Нека је жив и здрав, и нека га Господ укрепи, помјаните, име му не знам, али Господ зна!
Пева отац Војислав Билбија, написао Веселин Џелетовић
+++
Веселин Џелетовић: Срце Србина пресађено Немцу
Београд – Роман Веселина Џелетовића „Српско срце Јоханово“ истинита је прича о Немцу који у грудима носи срце Србина киднапованог на Косову током побуне ОВК. Роман је постао познат тек када га је на Правном факултету у Београду пре две године промовисала италијанска новинарка Марија Лина Века, аутор „Вучјег срца“, приче која се такође бави Косметом и трговином органима.
„Са Немцем Јоханом разговарао сам у више наврата, од 2004. године до 2007, када је променио веру, прешао у православље и усвојио дете човека чије срце носи. Поему сам написао 2006, али она је прошла незапажено, јер када Србин тако нешто објави, то нико не чује“, каже Џелетовић.
Да ли роман открива нешто што до сада нико није објавио?
Наравно. Није тачно да су операције, док је трајао рат, вршене у Албанији, то је рађено у Италији. Албанија је била само место где су чувани киднаповани Срби до тренутка када су им поједини делови тела касапљени, а потом у хладњачама транспортовани до Италије.
Да ли се за те податке интересују у истрази коју води Еулекс?
Недавно сам разговарао са човеком из Еулекса који ми улива поверење, јер је српског порекла. Рекао сам му да истрага мора да се прошири на Италију и на Немачку. Све је почело још пре рата на Косову, где су деца сиромашних из Албаније продавана богатим Италијанима. Ту су успостављени први контакти, који су касније „оверени“ трговином цигаретама и дрогом. Кријумчари су имали глисере, који су за два, два и по сата прелазили Јадран и стизали до Италије.
Књига је базирана на истинитој причи. Како сте за њу сазнали?
Носио сам неке књиге нашем народу тамо, када сам чуо да је жена мог пријатеља, који је киднапован још 1999, не могавши да носи на души срамоту што су је силовала петорица Шиптара, извршила самоубиство. Обесила се, јер није могла да живи са тим. На њеној сахрани, на разрушеном гробљу, појавио се Немац, који је желео да материјално помогне породици, јер је дознао чије срце му је пресађено и хтео је да некако умири савест. Хтео је да поклони велику суму новца, али је, када је видео да је малишан остао сам и да нема ни мајке, ни браће и сестара, никога свог, одлучио да га усвоји. Њему је срце наредило да усвоји то дете, али како стриц није желео да се дете понемчи, усвојитељ је постао православац. Немац је тек тада нашао свој душевни мир.
Како је изгледао тај сусрет на гробљу?
Човек је био обучен у скупо одело, које не одговара том времену и простору. Он је са неком аристократском дистанцом посматрао сахрану, а све време га је пратио агент БНД-а (немачка обавештајна служба). Дете се одједном хвата њему око ногу, грли га рукама и зове „Тата“. То је та истинита прича, на основу које сам написао роман. Дете је препознало очево срце у другом човеку. То је стравична прича, на коју нико не може да остане равнодушан. А све је тачно осим имена људи и назива тог места, и догодило се.
Нема ћутања
Да ли је само тај Немац ваш извор?
У тој кући, где су држали Србе, био је заточен и један Руговин Албанац. И њихови, који су били против тероризма на Космету, једнако су страдали. До сличних података дошао је и један наш Србин треће генерације у Америци. О томе не смемо ћутати, морамо причати без обзира да ли ће то неко чути или неће.
Косовска Митровица – Изгорело возило Србина, службеника канцеларије "косовске владе"
Запаљено возило службеника канцеларије (такозване) косовске владе
16. септембар 2012, 12:41
Извор: Танјуг
КОСОВСКА МИТРОВИЦА – Непознати починиоци запалили су аутомобил чији је власник Србин, радник Административне канцеларије (такозване) Владе Косова у Косовској Митровици.
Директорка те канцеларије Адријана Хоџић најоштрије је осудила инцидент који се догодио око поноћи у Косовској Митровици, истакавши да ово још једном показује одсуство владавине права на северу Косова.
Хоџићева је у изјави потврдила да је путнички аутомобил запаљен у северном делу Косовске Митровице био власништво службеника Административне канцеларије.
Она је истакла да је ово трећи случај паљења аутомобила Србима, радницима упосленим у тој канцеларији.
Хоџићева је затражила од Еулекса и (такозване) Косовске полиције да истраже случај и да виновнике тог инцидента изведу пред лице правде.
– Напад на имовину људи који можда само другачије размишљају не може бити повод за овакав обрачун са неистомишљеницима. Ово је потврда да на северу Косова постоји одсуство владавине права – рекла је Хоџићева.
Административна канцеларија (такозване) косовске владе отворена је пре неколико месеци у северном делу Косовске Митровице и поред противљења политичких представника Срба из овог дела Косова.
У тој канцеларији запослено је више од 50 службеника.
________________
Напомена: Текст светлоплаве боје у заградама додат је од стране Редакције СРБског ФБРепортера
+++
ФБ страница Глас Косова и Метохије:
16.09.2012
Један аутомобил потпуно је уништен ноћас у центру града Кос. Митровице. Изгорела је унутрашњост, пукла су стакла, а од силине пожара, не може се јасно рећи које је боје био. Како незванично сазнајемо, ауто припада једном локалном Србину, који је почео да ради за косоварску агенцију из Приштине, смештену у Бошњачкој махали.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 