Драгомир Анђелковић: Крај идентитетске ерозије?

На окупационој антисрпској културној политици појавила се прва значајнија пукотина. На нама је да се изборимо да она мало по мало буде проширена све до урушавања окупационих структура. У противном, не само да ћемо остати ту где смо, већ ће се наставити процес наше идентитетске ерозије.

Зато иступи Бранислава Петковића и Драгана Коларевића у прилог вођења патриотске културне политике, не смеју да остану усамљени. Српски невладин сектор и слободни медији морају максимално да их подрже, односно да континуирано и упорно инсистирају на систематској државној потпори идентитетском препороду. То мора да постане срж система а не да се тек стидљиво назире на његовим маргинама.

ПОЛИТИКА ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ СА АГРЕСОРОМ

Разбијање Југославије почетком 90-их година, санкције против Србије те од 1995. до 1999. године сукцесивно изведена директна агресија на српске земље (Српску Крајину, Српску, Србију и Црну Гору) – несумњиво представљају грубо кршење међународног права. Све речено је манифестација постхладноратовске освајачке политике водећих западних сила, која по много чему подсећа на оно што је радила нацистичка Немачка од средине 30-их година прошлог века до свог коначног пораза. Нападне приче о борби за демократију и заштиту људских права, ту истину не могу да сакрију. Наравно, када се ради о људима који мисле својом главом. Другачије ствари стоје са онима чији мозгови су „испрани“.

Како је, с много основа, говорио немачки филозоф Јохан Фихте: „Ми смо оно што памтимо“. Истина није ништа спрам снаге убеђења, па је обликовање памћења, односно система вредности, најпоузданији начин за дугорочну владавину људима па и читавим нацијама. Знајући то, глобални манипулатори настоје да све, а поготово своје највеће жртве, убеде да су (ти моћници) добри и када су заправо зли, односно да су они који због њих испаштају то и залужили те им се чини услуга тако што се, макар и силом, геополитички и вредносно, уводе у свет „исправних“. Наполеон – врсни познавалац механизама контроле почињених – често је наглашавао да се не може владати само бајонетима. Није довољно покорити људе већ их је потребно навести да поверују да је то, ако не и за њих у погледу државног интереса, онда бар са становишта универзалног морала, добро.

Зато евротланстски центри моћи, и њихова антисрпска овдашња „пета колона“, улажу толике напоре у препарирање нашег идентитета. Да би дугорочно били кротки западни поданици важно је да се идентификујемо са агресором, односно прихватимо накарадну конструкцију о нашој кривици за све негативно што је задесило Балкан током 90-их, па и као историјски увод у то, у ранијим раздобљима. У складу са тим, разуме се, нужно је да и српска култура, уметност те медијска слика, буду анационални па и антинационални.

ОКУПАЦИОНИ (ДИС)КОНТИНУИТЕТ

Уз поједине изузетке који служе томе да се „Власи не сете“, зато су, од стане сарадника окупатора који су после 5. октобра 2000. имали већег или мањег удела у власти Србије, углавном финансирани антисрпски филмови, НВО пројекти и друго слично томе. Они који су учествовали у власти (вечно коалиционој са политичким елементима битно другачијих идеолошких профила), а заступали патриотске ставове, по правилу, нису имали храбрости да се таквој културној политици отворено супротставе, већ су се трудили да је тек индиректно донекле отупе те бар део буџетских средстава усмере ка онима којима српство није мрско. Но, и таквих је било врло мало у сфери културе од 2008. до 2012

Далеко је од тога да се Србија и сада ослободила софистициране окупације. Сувише смо већ контаминирани мондијализмом и прожети разним евроатлантским структурама утицаја. У таквим околностима не бисмо се лако ослободили окупације ни када би на врху државе имали огољено националну власт. Тим пре је тако када нам је судбина да – с обзиром на уситњеност наше партијске сцене и њену оптерећеност антагонизмима који су неретко снажнији од идеолошке блискости – још дуго имамо владе у којима ће бити и патриоте и анационални опортунисти ако не баш увек и анти-Срби.

Таква је и садашња влада, иако у њој има знатно више патриотских елемената него у претходној. Међу њих свакако спада и министар културе, који не скрива своје националну посвећеност и спремност да се бори за то да државна културна политика служи нашој земљи и народу, а не да буде средство уперено против њих. Он нас је убрзо после именовања на важну државну функцију подсетио на своје патриотске ставове, нагласивши: „Уметност мора да буде патриотска, зато морамо да активирамо људе који су скрајнути. Тако је посредно поручио да неће одустати од својих убеђења пошто је ушао у владу постмодерно окупиране земље (што је често случај са нашим „националистима“). Не треба ни рећи, нови министар културе и информисања, Бранислав Петковић, изазвао је бурну реакцију моћних антисрпских кругова у Србији, за које је патриотизам иритирајућа „црвена марама“. Тим пре, њиховој харанги је изложен помоћних министра културе за медије, Драган Коларевић, који је аргументовано указао на погубне последице културне окупације Србије, те још врло живо, а по  наше национално биће малигно, деловање хибридних титоистичко-евроатлантистичких кругова. И, што је анти-Србе посебно узнемирио, позвао на организовану акцију патриотске јавности у циљу борбе за бољу будућност нашег народа.

СТИГМАТИЗОВАНИ ПАТРИОТИЗАМ

Под патриотизмом се подразумева приврженост земљи у којој живимо, односно чији смо држављани. У нормалним друштвима то је питање елементарног реда, а не политичког опредељивања. Како сведоче опсежна компаративна истраживања спроведена током 90-их година 20. века од стране истраживача са Универзитета Мичиген (САД), за већину људи „широм света“ – чак и у нашим постмодерним временима када су многе вредности „девалвирале“ – патриотизам је готово „света“ реч а позитиван однос према сопственој земљи питање пристојности.

О патриотизму се позитивно изјашњавала и изјашњава већина знаменитих људи. Џорџ Гордон Бајрон, енглески песник, подвлачио је да „онај ко не воли своју земљу, не може да воли ни било шта друго“. Сличан став је имао и руски политички мислилац Николај Чернишевски, који је рекао: „Ко не припада својој Отаџбини, не припада ни човечанству“. У духу пуне, готово некритичне посвећености земљи, звуче и речи Џона Кенедија: „Не питај шта твоја отаџбина може да уради за тебе, већ шта ти можеш да урадиш за своју земљу“.

Но, Србима се – као што смо већ рекли – преко две деценије из НВО и медијске сфере под контролом Запада, а после 2000. и делимично из наших државних структура, намеће негативан однос према сопственој држави и њеним интересима. Наш народ је од када су власт узурпирали титоисти био изложен националној деструкцији[1], али и комунисти су развијали какав-такав патриотски однос према југословенској државној заједници. Међутим, од 90-их година прошлог века, евроатлантистичка „пета колона“ почиње да стигматизује и патриотизам, са циљем да утре пут за окупацију Србије, те постави темеље за одржавање стања стране доминације.

ЉУБАВ ПРЕМА ОТАЏБИНИ

Крајње време је да држава Србија поново почне да систематски негује патриотизам а да с друге стране бар селективно сузбија антидржавне тенденције, уместо да се према њима благонаклоно односи. Владимир Даљ, чувени руски лексикограф, својевремено је написао да је патриотизам – који није ништа друго него љубав према отаџбини – „циљ и резултат васпитања младих“. А младе преко образовног система, а и њих као и све друге грађане преко културне и медијске политике, држава је дужна да васпита у патриотском духу. То је питање њеног опстанка.

Ако не подстиче патриотизам онда држава више и не постоји, већ се тако еуфемистички назива де факто провинција неке „Империје“. Србија је умногоме урушена, али ипак још није потпуно покорена тј. није баш сведена на пуку империјалну неоколонијалну управну област. На корак смо од тога, али ипак још нисмо прешли црвену линију. Зато је императив јачање државе, и као одраз тога али и гарант трајности такве политике, патриотско обликовање јавности. У светлу тога да се вратимо речима министра културе и његовог помоћника за медије.

Шта је суштина онога што је Петковић рекао? Само то да ће се држава Србија, у домену његовог ресора, у будуће понашати као свака нормална европска земља. Другим речима, да ће из буџета финансирати и на друге начине подржавати културно стваралаштво које погодује стабилности и напретку државе и нације, уместо да поткопава стубове националног идентитета а тиме и саме државности. Укратко, министрове речи не значе да уметност или било шта друго не може да исијава ма каквим, па и антинационалним ставовима. Али значи да грађани Србије, док год актуелни министар културе о томе одлучује, неће финансирати деловање против сопствених интереса.

Важно је да тако буде и у другим ресорима. Пре свега у сфери образовања али и научне политике. Срамно је што су многи институти али и друге научне установе постали уточишта и одскочне даске сорошевских антисрпских снага. О тзв. јавним медијима, укључујући и РТС, да и не говоримо. Преко њих грађани пре уче да презиру своју земљу него да је воле. На све то мора што хитније да се стави тачка.

ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА ДРЖАВУ И НАЦИЈУ

Петковић и Коларевић су дали пример, али то не сме да остане индивидуални потез већ треба да буде почетак нове државне политике. Као што се нова власт ефикасно изборила са проблемом Народне банке, патриотски елементи у њој дужни су да покрену енергичну офанзиву у циљу ослобађања медија, научних и других институција од антисрпске пете колоне. То што ће она да се жали својим менторима те ће они да негодују много мање је битно него да тактизирамо и компромисерски чекамо некакве погодне прилике док Србија труне. За то више немамо времена! Нема сумње да још у пуној мери немамо снаге да се ослободимо окупационих стега, али бар у идентитетској сфери морамо да дамо све од себе да оне буду суштински олабављене.

То већ сада можемо да постигнемо! Они који то не желе, којима је добра Србија само ако је на коленима и погнуте главе пред онима који су нас сатирали и 1914. и 1941. и 1999. године, данас хистерично нападају Коларевића који је српском друштву предложио конкретне потезе срачунате на то да се утре пут за патриотски препород. За њих је нормално да на државним функцијама у Србији буду искључиво они који презиру и газе наш народ и државу а не и понеко из редова оних који их воле и боре се за њихове интересе.

Зато морамо да охрабримо све патриотске гласове који долазе из наших државних структура те да захтевамо од оних који се унутар њих држе неутрално да се у прилог националних интереса изјасне. И то делима а не само речима. Како је, с правом, говорио Черчил: „Не може се бити  неопредељен у сукобу пожара и ватрогасаца“. А антисрпска културно-нво-медијска пета колона је опаснија од сваке елементарне стихије и крајње време је да јој се стане на пут.

Напомене:

[1] Патриотизам не треба мешати са национализмом – снажном, политички обојеном посвећеношћу својој нацији. Национализам је такође нешто позитивно, иако је код нас од стране титоиста и неотитоиста неосновано представљен у мрачном виду (што се урезало у свест многих грађана). Систематски је, са циљем да се љубав према Српству омаловажи, поистовећиван са шовинизмом – негативним односом према припадницима других народа. Међутим, као што смо видели, национализам то није. Он је, између осталог и политички, артикулисана љубав према својој нацији, а не мржња према другим народима.

O искрености Немачке према Србији-једно подсећање или, тајна је остала у Сочију

Станимир Трифуновић,
ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

Тобож нових седам захтева Ангеле Меркел, који нас канда поново затекоше у чуду, говоре, на жалост, много више о нашој подвојености од  континуитета политичке динамике која истрајава у односима међународне заједнице према Србији него о самој међународној заједници. Елем, тобож нових (ултимативних) седам захтева Немачке, не представљају ништа друго до седми дан (дакле, не први), према предању и последњи дан, одзвањања седам јерихонских труба које су обрушиле зидине овог града.

Да заиста није у питању почетак некакве непознате политике Немачке према Србији, почетак који би зацело могао представљати изненађење за домаћу политичку класу и српски Народ, односно да се ради о самом концу Немачких настојања да Србију уведе у седми круг пакла (беше то онај круг где доминира насиље- свака сличност са међународном заједницом је случајна!), доказа има прегршт и право питање јесте уствари: Јесмо ли иоле политички (и национално) сазрели током протеклих година врло експлицитне, недвосмислене и јасне искрености међународне заједнице према нашој Отаџбини?

Како бих поткрепио ово становиште, подсетићу читалачку публику на текст написан и објављен на патриотској блогосфери крајем јула протекле године, а у којем су наведени неумољиви аргументи у прилог тези о искрености међународне заједнице.

     „Што смо ми више презирали свој народ, да би смо њима угодили, то су нас они више презирали. Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје европске погледе и убеђења, а они нас, са висине нису слушали, или су с учтивим осмехом, желећи да нас се што пре отарасе, додавали – да их нисмо добро разумели“

                                                                                                     Ф. М. Достојевски

Када је 06.03.2008. године министар иностраних послова Италије, Масимо Д`Алема, на маргинама самита НАТО алијансе у Бриселу, изјавио да „нико не би узео у разматрање проглашење независности Косова да је то био једнострани акт, јер независност није рођена из унилатералне иницијативе народа на Косову, већ је настала унутар НАТО“, а потом и објаснио да „Косово није преседан на основу којег друге територије могу унилатерално проглашавати независност, оценивши да је Косово случај суи генерис, пошто је реч о међународном протекторату на којем нема реалног српског суверенитета још од 1999. године“(1), – српски политички ентеријер је већ био драматично поларизован на димензији перцепције Косметског питања и тражења одговора на исто. Док су једни оправдано али нецелисходно инсистирали на територијалном интегритету, други су ирационално и врло осионо промовисали безалтернативну идеологију.

     Руинирање крхког националног консензуса о националним приоритетима, особито више него дискретне разлике у приступу и спровођењу декларација о Космету усвојених у Скупштини републике Србије у периоду између 2005. и 2007. године, трасирали су пут новим, дубоким деобама не само на терену политичких актера већ и друштва у целини.

   Тешко је, међутим, претпоставити да у то време (2008) српском политичком естаблишменту, односно и једном и другом политичком блоку није било доступно отворено писмо некадашњег потпредседника скупштине ОЕБС, Вилија Вилмера, упућено у мају 2000. године немачком канцелару Герхарду Шредеру у којем први, између осталог, наводи  да:

3) Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи;

 4) Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945;

10) У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права;

11) Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана;“(2).

     Реч је о двема супстанцијалним премисама које огољено и арогантно објашњавају праву природу „Милосрданог анђела“ чији кобни лепет крила слушамо данас као реквијем за међународно право и национални суверенитет. Поред бројних мање важних, доминантним се намеће питање политичке, персоналне и друштвене луцидности промотера идеје о игнорисању (ових) чињеница чија робустност сама по себи представља драж на коју се не може не реаговати? Дакле, да ли смо их (европске партнере) заиста погрешно разумели, како рече Достојевски, или, зашто смо свесно саучествовали у отуђивању Космета пристрасно афирмишући ЕУ?

   Чини се да никада у новијој српској историји нисмо добијали јасније и недвосмисленије поруке о правим мотивима и коначним циљевима, већ хроничног, односа дела међународне заједнице према Србији и Косметском проблему, као што се не може не закључити да је сваком иоле разборитом и мислећем појединцу ова позиција (одлучујућег дела међународне заједнице) била довољан минимум нужних разлога да стави прст на чело и запита се зашто српски политички дискурс у међународним координатама поприма статус мазохистичког чина.

     Ако се сложимо да смо на располагању имали не само историјске анимозитете важних земаља МЗ према Србији и интуитивне претпоставке о њиховим актуелним намерама, већ и дрско конкретне али посве разумљиве изјаве високо рангираних предстваника европске политичке олигархије, намеће се једино логично питање откуд оволико ватрених осуда (током суботњег скупштинског заседања поводом последњих дешавања на Северу Космета) истих (од стране управо оних који су их промовисали као наше јединствене партнере на путу ка евроатланским интеграцијама) због њихове јединствене искрености? Не говори ли, наиме, њихова доследна, вишегодишња, искреност у званичној, интерној и екстерној комуникацији о Косметском проблему о нашој неискрености?

    Од Вилмеровог писма Шредеру 2000. године, преко Д`Алеминих ставова из марта 2008. године и бројних, експресних признања самопроглашене независности јужне српске покрајине од стране не малог броја значајних земаља МЗ, а свакако највећег броја земаља ЕУ, потом бруталног доприноса амбасадора најутицајнијих земаља на постизборне исходе из маја исте године, и слања мисије ЕУЛЕКС у децембру 2008. године, до, током последњих месеци, више пута поновљених изјава министра иностраних послова Немачке Гвида Вестервелеа о томе да су независност и територијални интегритет Косова „неповратни“ (3), као и министра иностраних послова Енглеске Виљема Хејга о неопходности поштовања територијалног интегритета Косова (4), – српска политичка елита заправо у континуитету добија информације које због свог понављајућег карактера више немају никакву обевештајну вредност, и истину говорећи, представљају израз врхунске искрености МЗ.

   И премда је политичко раслојавање и диференцијација на еврофанатике и еврореалисте изоштренија након самопроглашења независности тзв. државе Косово, од стране активних политичких фактора на српској политичкој сцени нема битнијег експлицитног дистанцирања од идеологије придруживања ЕУ, тј. нема отклона који би индицирао напуштање идеализираних представа о ЕУ и двоструких стандарда које негује и престанак манипулисања сопственим народом зарад остваривања власти.

     Зашто су онда српске власти, неке искључиво, неке уздржаније, извесне отворено, поједине дискретно, неке безусловно и безалтернативно а неке условно и резервисаније, илузионистички глорификујући лажне вредности ЕУ срљале у сопствену пропаст и одговарајућим (не)чињењем занемаривале сепаратизам на светом делу сопствене територије? Јесу ли заправо оне биле неискрене и према МЗ и према сопственом народу и нису ли уистину збуњивале и једне и друге? Право питање није има ли одговора на постављено питање, већ, има ли компликованог одговора? И, зашто их нисмо добро разумели? Тј. зашто то нисмо желели?

     ПС. И премда звучи ирационално и готово немогуће, Косметско питање ће поново бити национално окупљајуће. Чак и они који су “приморани” да пређу пут од вере до вечере, разумеју да је време коначног опредељивања отпочело и да се најзад морају недвосмислено изјаснити. А то значи да није готово. Ништа. И да тек почиње.

 

Оставите их, слепи су вођи слепима;
а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти. ( Мт. 15,14)

Орадости ме посета мог друга из детињства, Милутина, кога је животни пут одвео трбухом за крухом у бели свет. Нисмо се видели 16 година. Невероватно али истинито: неко му је тамо, још пре 6-7 година дотурио Прво издање мојих Казивања, која он извади из торбе уз поклон којим ме дарива. Каже, друже мој, хоћу да ми се потпишеш на овој књизи. Да знаш само колко сам пута прочитао твоје приче из Стевановића џемата и колко пута су ми потекле сузе док сам их читао. Јер, оне су ме враћале у дане мог детињства, у мајчино крило, на очево огњиште, у сусрет са ђедом и бабом. Оне су ме поново водиле на прела и посела, на игранке и комишања, на мобе и саборе. Оне су ме враћале међу жетеоце и косаче, међу рабаџије и копаче, чобане и трубаче…

И још да знаш да ми је твоја исповест помогла да развејем илузије у које бејах и ја угазио. Разбио си ме, вели, ко беба звечку, овим речима (отвара прилично изабана Казивања и на страни 12. обележен пасус графитном оловком – почевши да чита): „Што сам више диплома стицао, што сам више одличних оцена добијао, што сам више признања и одликовања сакупљао, што сам на вишим положајима бивао – то сам све дубље тонуо у духовни мрак, у слепило. Ћорав, код очију. Слепац, који је дозволио да га воде слепци: безбожници, људи без Бога, људи без вере, људи без корена, људи без страха Божјег, људи без морала“… Ове речи су ми дале снаге да и ја пред мојом супругом, децом и пријатељима признам своја лутања, заблуде, слепило. То сам исповедио и свом свештенику, који је заиста частан човек и који је потпуно свестан да се у врху наше цркве десила стрaвична велеиздаја.

Тако се Милутин и ја уз заједнички ручак, вратисмо на стазе и богазе нашег босоногог детињства. Сетисмо се наших предака, учитеља, другара, згода и незгода које је носило време наше младости.

Кад отписмо по гутљај два вина, разнежи се Милутин: Шта би дао, вели, кад би поново мого да седнем на дедину двоколицу, па да кроз воћњаке и ливаде поћерамо две три вреће жита у Арсенијеву воденицу. Жао ми је, вели, што моји унуци који лете авионима, неће осетити ту лепоту, тај мирис покошеног сена и убране дуње, ту сласт топлог гараворуменог колача са рингле из кога цури стари кајмак … Шта би дао да ми запуцкета бадњак на огњишту полубрвнаре, да ме буди пој певаца, да осетим мирис тек помуженог млека, да чујем пљескање трлице, шкрипу шинских кола која се, привијеног винта, под берићетом спуштају низа страну…

Мој Милутине, реко, свако време има своје бреме.

Пред крај ручка исприча ми Милутин виц, који је чуо од сапутника у авиону. Каже: Путници у авиону су седели на својим седиштима када је ушао први пилот са црним наочарима чврсто држећи поводац свога пса за слепе. Пас га је одвео у кабину. Путници су зачуђено гледали али су и даље мирно седели на својим седиштима. Убрзо потом уђе и други пилот, такође са црним наочарима, обазриво пипајући својим белим штапом по авиону и оде према пилотској кабини. Путници збуњено седе на својим местима као приковани. Нит роморе нит говоре. Убрзо се упалише мотори и авион поче да рула по писти. Путници су престрашени, авион дивља по стази. Они до прозора угледаше мочваре које почињу тамо где се писта завршава и чврсто се ухватише за своја седишта. Авион се све више приближава мочварама и путници су све више уплашени. Када је авион стигао близу краја писте и мочвара се опасно приближила, завлада паника и сви почеше да вриште. У задњем тренутку авион се подиже од писте и успешно. У пилотској кабини проговори пилот своме колеги: „Бојим се да ће једанпут путници почети касно да вриште и сви ћемо отићи до ђавола.“

Добар црњак. Асоцира ме на Домановићевог Вођу.

Јес, јес. Да ли, бре, стварно морамо да тумарамо за слепцима све док се не стропоштамо у амбис пропасти, па после да чупамо косу с главе.

Ко зна, мој Милутине. То нам је или казна Божја или допуштење Божје. Ипак, боље је прогледати и вриснути икад него никад. Покајани разбојник прогледа – покаја се, у задњи час и спаси се. Онај други оста слеп до краја и погуби душу своју во вјеки вјеков. Тако то бива и са народом. Ми смо ти радници у винограду Господњем. Нека би Бог дао да не пропуштимо и онај једанести час, да нам не изостане плата.

Знаш, неки благочестиви људи су нам тамо, у дијаспори, дотурили књигу Тајна безакоња. Могу ти рећи да је она многима отворила очи. А кад сам чуо овај виц, о слепим пилотима, асоциро ме је на стање у нашој Цркви, Боже ме прости. Па, човече, зар наша Света Црква није авион – брод спасења? И зар заиста у пилотску кабину тог авиона не уђоше два екуменистичка слепца, два имењака, од којих један уместо белог штапа носи папин напрсни крст и кардиналски прстен као препознатљиве знаке слеповања, а други из Беча и Загреба обзнани на сав глас: ја сам слепац!?! А ми, ко овце кад поћерају на кланицу, ни да бекнемо.

Мој Милутине, неко нас је уплашио говорећи да се први пјевчеви у супу бацају. Оно, није да није. Ал то није наше ђедовине ћокија. Нисмо ми бивали од тако рђаве јапије. Испоганило нас време. Слушам и неке духовне људе. Веле, иди мудро, не погини лудо. Будибогснама. Ко да је страдање за веру лудост, а ћутање којим се издаје Бог мудрост. Још вели, мудар човек чека да се извор избистри, па онда приђе да пије воде.

Јадан ти је тај духовник. Поред таквих ће душе наше скапати од жеђи, а извори пресахнути. Зар су тако чекали свети Марко Ефески, свети Максим Исповедник, свети Фотије, Атанасије Велики?… Јел тако радио Јован Крститељ? Кнез Лазар? Није то духовника ни виђело, мој Милоје. То су ти мајстори. Мајсторчићи. Занатлије. Ћифтице. Њима је важно да имају свој ћепенак. Да узму парицу, да имају радијатур у соби коју зову келија, гаражу што ближе олтару, велики шпајз, замрзивач, хладњачу, климатизацију… И то ти је њино духовништво, њина мисија. Њино подвизавање.

Знаш како, они имају одбрамбени механизам, можда и несвесно. Прво, веле, док генерали не крену у бој (мислећи на епископе), ни официри не издају команду.

Трт Персо. Ене им генерала кога протераше на правди Бога у егзил. Јајцаре су то, кад ти кажем ја. Они су ти ко онај што је молио Аврама да пошље Лазара из мртвих да јави браћи. Да се Артемију сутра придружи још један праведни епископ, тражили би трећег. Четвртог. Те положаре би најзад тражиле да им Господ поново дође, да заврне хаљине, да му и они опипају ребра. Пречуше: благо онима што не видеше а повероваше. То су ти ревнитељи. Иду на сигурно. Тек кад не буде никакве опасности за њину задњицу, они ће говорити храбро. До тада, што реко ти, биће слепци који иду за слепцима. Не виде да су пред амбисом.

Знаш како, Милутине, друга њихова кочница или повезача на очима је тзв. дужност послушања.

Трт Милојка. Да слушају непослушне? Да слушају безаконике? Не знају они да је проклетство ићи за непослушнима, јел? Батали ћорава посла. Њихова једина олакшавајућа околност је што су безбожни. Што им је раслабљена вера, ако су је уопште имали. Ако нису били фарисеји ко онај с прстеном. Чувају манастир, веле. Чији манастир? Оних што слепују. Није манастир гомила лепо сложеног, споља офугованог а унутра омалтереног и иконописаног камена. Ако су отуд истерали светог Саву, светог Јустина и Николаја, а увели Зизјуласа, ако уводе Хочевара и бројне јеретике, тамо нема Духа Светога. Ако се моле Богу да екуменистички јеретици правилно управљају речју Истине, Боже прости, то је лицемерје. То је пећина разбојничка у којој се пијачари. Зар не знају да је таквима Господ испретуро столове. То није светосавски манастир, то је екуменско јеретичко идолопоклоничко здање. Зар ти ниси негде реко да је чачанска црква преко 200 година била џамија? Значи, Страцимирова задужбина није била Христов дом молитве, него место ругања Христу. Они то сад раде: од наших светиња праве пећине разбојничке у којима се ругају светом Предању. Мисле да ће довека. Јадници. Не виде секиру дрвету крај корена.

Милутине, роде мој, толико сам речи исписо и упутио монасима, игуманима, да немам више шта да кажем. Ипак, верујем, да ће монаси, сем пијачара, устати храбро у одбрану вере. Из дана у дан све их је више спремних и на страдање за Православље.

Из твојих уста у Божје уши. Ал попови баре. Ни да писну. Ћуте ко заливени. Веле, имају ђецу. Па, баш зато што имају ђецу, не треба да им утиру пут у црну будућност. Зар се ђеци сме дати хлеб од Јудиних сребреника? Зар онај ко издаје Предање, веру своју, ко ћути пред безакоњем не издаје Бога? Зар он не понавља Јудин грех из гетсиманског врта? Зар свештеник сме да погази свештеничко достојанство због сребреника? Зар частан пинтор прави буре да држи воду док мајстори оду? Или, пак, да служи домаћина кроз генерације? Зар частан мостоградитељ прави на Дрини ћуприју, да би је однела прва поплава, или , пак, да служи народ вековима? А камо ли поп. Зар он треба да служи за плату данас, или да гради дворе за царство небеско, за себе и за своје ближње, за духовна чеда своја? Или можда не верује у Бога него у сатанине синове који натакарише митре па трабуњају о смртности душе?

Пази, Милутине, да не огрешимо душу. Има међу свештеницима побожних и благочестивих људи. Неки су то и делима показали. Даће Бог снаге и онима који су препознали издају, или што би ти реко велеиздају, да се огласе.

Добро, не кажем да нема часних изузетака. Ал зар морамо да чекамо да нас ови слепци доведу на ивицу писте, па да тек онда почнемо да вриштимо? Гледам бре и ове неке наше интелектуалце. Све нешто ко киша око Крагујевца. Кака му је то школа и нека вајна наука кад не умије просто, са расуђивањем да каже и напише шта нам раде издајице, човече? Па зар они не знају да је боље сагубити главу, него огрешити душу? Па зар они у тим школама нису научили да је још цар Душан у Законику реко да судије не треба да суде по страху од његовог царства, него по закону? Па зар ти силни наши доктори наука не могу да гласно и јасно објасне и докажу: ако неко каже да је екумениста да тиме признаје да је јеретик и велеиздајник вере наше; ако неко пали свеће са јудејцима у њином зборишту, да је јеретик и да га треба изјурити из патријаршије, из Синода; ако се неко вери и прстенује с папом, да је починио раскол и отпао од наше вере и наше Цркве и да ми више не треба да слушамо његова трабуњања? Гледам, јуче, на ТВ ону несрећу с прстеном, како прича о канонима. Па добро, брате, до кад ћемо дозвољавати да нас подцењују? Он саблазнитељ, мрзитељ, јеретик, који сваког Божјег дана гази каноне, прича о канонима… Да ти се смучи.

Милутине, ниси сасвим у праву. Ја сам у неким мојим књигама објавио бројне апеле, молбе, протесте које су потписале многи наши честити интелектуалци. Тачно је да међу интелектуалцима има шићарџија, плашљиваца, пијчара који тргују с истином и с моралом. Али има много благочестивих људи. Само што оним слепцима, које ти помену, не вреди намигивати. А изгледа да су и оглувели па им не вреди ни довикивати. Али њих ће време сместити тамо где им је место. У брлог историје. А на страшном суду ће свима нама припасти место по заслузи. Ком опанци, ком обојци , што каже она народна. Ја ти могу црним на белом доказати да су мене пре 30 година од апса спасили новинари и интелектуалци са којима се нисам ни познавао. И сад, кад су ме ова папина недоношчад заокупила, погледај колко је честитих људи писмима, интервјуима и на друге начине изразило солидарност и спремност на састрадавање са мном. А да ти не причам, тек, са владиком Артемијем и његовим монаштвом. А што се тиче оног с прстеном – и њега су разоткрили. Демаскирали. Истерали су га, ко кртицу, на сунце. Видиш да не зна где је десно: из лудила у лудило, што би рекли наши стари: своме ломи кичму а лиже се с папом, са Степинчевим следбеницима, с Јудејцима… Ти каза да си, чак тамо, дошао до књиге Тајна безакоња. Знаш ли да је за неколико месеци доживела Треће издање? Па, онај филм Чуј Србине, брате. Неко рече да је умножен у неколко хиљада примерака. И да је окачен на интернет. Бачено је семе истине. Проклијало је, већ. Потписује се петиција за смену оног непомјаника. Скоро ће жетва. Тад ће се кукољ одвојити од жита. Јер, знаш како је казано, не може се сакрити град што на гори стоји. Излази уврстак имењацима што су се угурали у ону , като ти рече, пилотску кабину. Заврискаће овај светосавски народ много пре него што се они надају. Много пре него што нам на чело спусте Јудин пољубац. А том нашем разбуђивању, веруј ми, свој допринос су дали бројни благочестиви интелектуалци. Погледај само библиотеку Братољубље: за две године – пет књига које откривају њихову издају, њихово безакоње и њихове злочине.

Ти, како ти једном писа онај мој имењак из Расне, за сваког имаш оправдање.

Не за сваког. Ја сматрам да свако може погрешити. И да свако има право на покајање, дакле на исправку грешке. Рече Господ: Иди и не греши више. Али ако не вреди износити аргументе, бежи од њега, јер нас Господ учи да не бацамо бисере пред свиње. Свети оци нас уче да је узимање благослова од безаконика злослов. И проклетство. Ти обневидели људи, заслепљени влашћу својом су више за жаљење него за осуду. Јер они су сами себе већ страшно осудили: они без телохранитеља и полиције ни на литургију не смеју, јадници. Они су у страху и ужасу. Зашто? Зато што је казано да се безбожник и сенке своје плаши. Они не знају да и њихови полтрони виде да су се срозали у моралне наказе, да се ругају самима себи јер раде, пишу и говоре супротно својим ранијим тврдњама. Зар такав духовни шљам није за жаљење? За оплакивање. Јер, они су духовни мртваци. А за мртвацима се рида и плаче.

Добро, Милоје, ајд ми сад објасни како поједини епископи смеју да ћуте пред очигледним гажењем канона, Устава, Предања, па и саборских одлука? Зар то није издаја Православља?

Може, драги Милутине, зла година да наћера орла да зимује међу кокошкама. Ал то не значи да се он никад више неће винути у небо. И њих је ухватио страх пред злима. Људи су то. Плаше се да их не рашчине они твоји слепи пилоти. Али неће много времена проћи кад ће се неки од њих сетити да је такво рашчињењe титула части. Златоуст је умро рашчињен, али његова слава је вечна. Знају многи наши епископи, сем оних који су душу продали ђаволу, да је боље бити сиромах са Христом, него милионер са ђаволом. Да је боље бити пријатељ са сиромашним народом, него богаташ са папиним прстеном. Да је боље часно живети у колиби и катакомби, него, по цену издаје, становник виле на Дедињу. Знају они да је часније бити прогнани истинољубац, него бедни проповедник лажи, преваре, вероломља.

Не знам да ли имењаци уопште могу више да се врате роду, вери, себи…

Ал, Богу је све могуће. Они покушавају да се још мало праћају против бодила.Сазнаће они да је народ тврд орах, воћка чудновата о коју ће поломити своје искежене екуменистичке зубе. Него, ајде, Милутине да достоверимо ову бутељку. Знаш како кажу наши земљаци, на гробљу, о задушницама: мртвима за душу, живима у гушу. Да се помолимо за наше мртваце, који мисле да су живи. Нека би им Бог дао снаге да се покају и да одустану од Јудине работе.

Ајд, ако велиш, Милоје, да се помолимо за она два наша слепца, што нам су угураше у пилотску кабину.

Ајд, да се помолимо за род наш, за све нас који смо у авиону, едаби нам Бог помого да не закаснимо са вриштањем.

Теби је лако. Тебе слепи пилоти избацише из авиона. Не знам, човече, да ли смо ми ћорави код очију?

Немој да ми завидиш што су ме избацили из тог авиона. Него почни да вриштиш! Да не одоцниш.

Живели!

Живели! И да дааде мили Бог, да се опет сретнемо у здрављу и радости.

И да прогледнемо.

И да из пилотске кабине побегну слепци.

И да у њу уђу људи ока соколовог.

Амин. Боже дај.

15. 09. 2012. 12:00
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Портпарол кољача

Наташа Кандић, борац за људска права свих осим Срба, лежи на дрвеној клупи док је држе двојица српских ултранационалиста, обашка омамљени наградом коју ће добити уколико њено срце добије неки богати Шваба, Американац или Турчин…

Трећи српски ултранационалиста, следећи упутства присутних парамедицинара, импровизованим четничким бајонетом прави рез од гркљана до краја грудног коша, док Наташа вришти:

– Боже, не кољите ме, не кољите ме…!

Српски ултранационалиста, док му упркос српском ултранационализму руке дрхте и повраћа му се, вади срце Наташе Кандић.

Наташа Кандић умире са сликом мајке/оца у џепу, срце пакују у лед, хитно га експедују на Аеродром „Никола Тесла“ и ванредним, ноћним летом га шаљу за Русију, где га чека тешко болесни губернатор неке од Путинових области, који скаче од среће јер му је Наташино срце продужило живот.

Српски медији објаве стравично сведочење српског кољача који каже да га је гонила савест, али још више неки Коштуничини саветници, па је у страху за голи живот контактирао Тирану, Приштину и Вашингтон где је добио преко потребну заштиту да би сведочио и раскринкао сва зверства српске паравојске и Милошевићевих следбеника.

Онда се Наташа Кандић пробуди из тог страшног кошмара…

Само неколико сати пошто је заштићени Вукчевићев сведок описао њену смрт, коју је приписао неком јаднику у тањушном џемперу, па замисли још и Србину чије се кости више не знају, а камоли срце које црви као посластицу прво поједу. Кад га нађу.

Наташа је, онда, уз олакшање закључила да су и исказ, и видео запис, и зверски ритуал над живим човеком/дечаком, били само сан тужиоца Вукчевића и заменика Векарића, так’ згодно темпиран уочи велике журке кољачке Тачијеве државе, не би ли се кредибилитет (будућег) најмлађег европског члана ставио под питање.

И да је тужилац узнемирио српско јавно мњење, тврдећи да није могуће да кољач-аматер извади срце и спакује га на лед, а потом на авион за Турску, где ће га уградити неком бегу, паши, или султану, зависно од квалитета.

Каже Наташа: тужилац је насекирао људе са слабим срцем. Тужилац је, о Боже, упозорио кључне играче који ће сад побећи уплашени исказом сведока-кољача. Тужилац је, о грозне ли намере, темпирао време да поквари журку Тачија и Соње Бисерко, славље демократски зреле и пунокрвне државе Косово, уместо да је Београд послао делегацију да честита касапници од државе што је кроз машину за млевење меса протурила стотине мученика и остала некажњена.

Искрено се надам да ће Наташа Кандић да сања како приучени лекар виче: „Брже, сеци, каснимо!“, да у сну гледа како јој бајонетом раздвајају плућа на пола, хватају руком срце која и даље куца и секу аорту, док други приучени медицинар цупка са лименком пуном леда коју чека авион са турском заставом.

Паре и политика су једна ствар, честитање кољачима на држави некако може и да се прогута, али смејање момку мало старијем од средњошколца који вришти док га касапе и ваде му срце које још куца је злочин.

Гори од оног о коме прича сведок, коме је савест прорадила онда кад су му сународници обећали сличну судбину, онако, ради превентиве.

Он је проговорио. Да ли због гриже савести, или да сачува живу главу, у крајњој линији није ни битно. Уколико крвнике стигне правда.

Стићи ће, ако да Бог, и Наташу Кандић.
И Соњу Бисерко.
И Борку Павићевић.

Она Божја. Земаљску ће, захваљујући правној анархији која трпи сваку гадост и нељудскост, на жалост, избећи.

15. September 2012

И у Лондону гореле америчке и јеврејске заставе

После протеста у Лондону особљу америчке амбасаде у Бриселу наложено је данас да напусти зграду због најављених демонстрација исламиста.Око 150 муслимана окупило се данас испред америчке амбасаде у Лондону, где су спалили америчке и израелске заставе у знак протеста због америчког филма којим се понижава пророк Мухамед.

Демонстранти су узвикивали “Бог је највећи” и махали плакатима на којима је писало “Ислам ће уништити лаж”, револтирани филмом “Невиност муслимана”, због кога муслимани широм света протестују, пренела је агенција АФП.

Око десетак чланова десничарске енглеске Лиге одбране, која се противи утицају ислама у Великој Британији, такође је присуствовало демонстрацијама, које су протекле мирно и уз огромно полицијско обезбеђење. Полиција је саопштила да је један особа ухапшена.

Неколико људи је убијено у петак у протестима који су се раширили по целом Блиском истоку, Африци и Азији као реакција на амерички филм, који исмева пророка Мухамеда. Амерички амбасадор у Либији и троје службеника конзулата САД у Бенгазију, погинули су у ракетном нападу демонстраната због антиисламског филма.

Особљу америчке амбасаде у Бриселу наложено је данас да напусти зграду због најављених демонстрација исламиста, саопштили су представници амбасаде. Амбасада је евакуисана око три поподне јер је неколико исламистичких група позвало на демонстрације због америчког антимуслиманског филма који је већ изазвао талас насилних протеста широм света и био повод за убиство амбасадора САД у Либији и још троје службеника.

Филм “Муслиманска невиност” снимљен је у САД и у њему се, како сматрају муслимана, вређа пророк Мухамед. Бриселске власти нису дозволиле демонстрације, а цела четврт у којој се налази америчка амбасада била је окружена полицијским кордонима, тако да до протеста није ни дошло. Амбасада САД у Бриселу је била испражњена и 5. септембра након сумње да је у близини паркиран аутомобил-бомба, али се испоставило да је у питању била лажна узбуна.

Издалека се све много боље види!

Драган Симовић

Слово Песниково, Песма благодарна, поводом додељивања
признања Златно перо, од Удружења србских књижевника
Словеније.

Песник је позван да служи Истини и Љубави,
Светлости и Животу, Доброти и Лепоти, а све су то
само друга (и мада привидно различна, ипак, слична и
сродна!), имена за Бога Живога,
за Створитеља.
Онај који служи Богу, служи и Роду својему,
јер и Род је од Бога!
Служећи Богу, Истини и Љубави, гле, Песник и Језику
својих Светих Предака служи, будући да у Језику Душа
Рода и Племена обитава.
Заиста, Језик је пра-завичај Песников!
Језик је наше пра-памћење, наше пра-сећање, наше
пра-бивање.
Језик је Светлост у нама!
Светлост преточена у Звук, у Глас, у Реч, у Слово.
Језик је Душа Народа!
Нема Народа без Језика својега!
Језик је Духовно Биће усаображено са Духовним Бићем
Народа.
Живот Језика јесте истовремено и Живот Народа.
Умирање Језика јесте истовремено и умирање Народа.

Кад један Народ изиђе из Језика својега, убрзо увене и
усахне као биљка ишчупана из корена!
Ко чува Језик, чува и Род свој.
Ко чува Језик, чува и Светлост Бога Живога!
А Песник је, гле, позван, и прозван, да чува Језик као
Светињу над светињама!
Благодарим, од Срца, онима који су видели, и
препознали, дела моја песничка, посвећена Језку и
Роду!
Заиста, издалека се све много боље, и јасније, види!

Жарко Јанковић: ТРИ БОЈЕ : ЦРНО или О антисрпском филму који финансира “српска” власт

 14.09. 2012  Српски културни клуб

 

     Можете  ли  да  замислите  да  у  Израелу  постоји  филмски  редитељ  који  изјави  да  га  не  интересује  Холокауст  и  да  он  снима  филмове  само  о  израелским  злочинима, а  држава  Израел  и  њихово  министарство  културе  га  још  и  финансирају? Помислите  да  ли  је  могуће  да  у  Јерменији  постоји  филмски  режисер  који  каже  да  је  турски  геноцид  над  Јерменима  мит, да  га  не  интересују  злочини  над  његовим  народом, већ  јерменско  ”суочавање  са  прошлошћу”  и  да  Нагорно-Карабах  припада  Азербејџану  и  да  је  ”геноцидна  творевина”? Наравно  да  је  тако  нешто  незамисливо, али  код  нас  у  Србији  не  само  да  се  може  замислити, већ  се  таква  филмска  остварења  шаљу  на  доделу  ”Оскара”.

Да  од  зла  у  ”нашој”  кинематографији  постоји  и  горе, показују  овогодишњи  кандидати  за  награду  ”Оскар”. За  сва  три  филма  може  се  рећи  једино  да  представљају  врхунац  расистичке  антисрпске  пропаганде  са  усташком  ”нијансом”  црне,  која  карактерише  последњи  и  најцрњи  талас  у  домаћој  кинематографији. Сва  три  остварења, ”Устаничка  улица”, ”Парада”  и  ”Кад  сване  дан”, сведоче  да  се  код  нас  филмови  одавно  више  не  снимају  за  биоскопе  и  публику, већ  као  агитпроповска  и  србофобна  остварења, јер  на  страним  фестивалима,  где  се  величају  вредности  мондијализма, пожељно  је  снимати  филмове  где  се  Срби  представљају  као  крвожедне  наказе, геноцидни  злочинци, силоватељи, ”као  зликовачки  народ  без  икаквог  закона”, што  би  рекао  бивши  француски  председник  Жак  Ширак. Наравно, за  таква  остварења  се  добијају  и  богате  синекуре, тако  да  је  настало  право  такмичење  ко  ће  се  више  иживљавати  над  нама, јер  може  да  очекује  новац  и  награде  на  филмским  фестивалима, без  обзира  на  ђубре  и  склепотину  од  филма  који  је  снимио. Када  погледате  ”домаће”  ауторе  антисрпског  ”црног  таласа”  попут  Горана  Паскаљевића, Горана  Марковића, Срђана  Драгојевића  и  др., поред  њих  Анђелина  Џоли  делује  као  невешти  аматер  и  још  увек  шегрт  антисрпског  расизма. Уосталом, овај  антисрпски  ”црни  талас”  има, као  и  многе  друге  појаве,  своју  предисторију.

Током  90-тих  година  ”наши”  титоистички  уметници  нашли  су  се  у  немалом  страху. Државе  и  идеологије  коју  су  они  раније  музли  више  није  било. Уплашивши  се  за  личну  егзистенцију, завапили  су  против  ”великосрпског  национализма, клерофашизма, рата, жртава, изолације  од  света”  и  тсл. Себични, егоистични, сујетни, надмени  и  презриви  према  обичним  људима  и  сопственом  народу, није  их  било  брига  за  патње  и  страдање  ни  свог  ни  других  народа, нити  су  дубље  улазили  у  узроке  разбијања  и  грађанског  рата  у  СФРЈ. Врло  брзо  су  схватили  за  шта  се  добијају  паре, нарочито  од  страних  копродуцената. У  почетку, филмови  које  су  снимали  о  ”мрачним  90-тим”  нису  одисали  отвореном  мржњом  према  сопственом  народу  и  обичном  човеку. Антисрбизам  је  већ  постојао, али  је  био  стављан  у  други  и  трећи  план. Још  увек  су  снимани  филмови  где  су  ликови  представљани  вишеслојно  и  где  је  постојала  нека  радња  и  смисао  филма, а  не  да  су  сви  ликови  једнодимензионални, банални, глупи, идиотизовани  и  злочиначки.

Главни  акценат  је  био  на  критици  Милошевићевог  режима, антиратне  поруке, млади  који  одлазе  у  иностранство  и  сл. Међутим, један  филм  је  представљао  вододелницу. После  њега, више  ништа  неће  бити  исто. То  је  био  филм  Горана  Паскаљевића  ”Буре  барута”. У  том  остварењу  није  критикован  ни  Милошевић, ни  власт, није  говорио  ни  о  санкцијама, рату, криминалу, безнађу  младих. Тај  филм  је  српски  народ  колективно  приказао  као  гомилу  лудака, убица, умоболника, перверзњака, алкохоличара, наркомана, ниткова, лажова  и  то  кроз  креатурне  и  идиотизоване  ликове. ”Буре  барута”  је  најавио  почетак  антисрпског  ”црног  таласа”  на  филму. После  петооктобарских  промена, расистички  антисрбизам  постаје  владајућа  идеологија  у  Србији, а  филмска  остварења  која  се  код  нас  снимају  последњих  12  година, част  ретким  изузецима, постају  патолошка  појава. Испада  да  је  под  ”диктатором  Милошевићем”  снимљен  рекордан  број  филмова  који  критикују  његову  власт, а  када  су  стигле  жуте  демократе  готово  да  није  снимљен  ниједан  филм  о  проблемима  транзиције, реформи  и  да  је  критичан  према  жутим  демократорима, нити  филм  који  се  бави  проблемима  који  тиште  наше  друштво  и  скоро  сваког  обичног  човека. Ауторских  остварења  готово  да  и  нема, али  зато  има  ”фестивалских”  антисрпских  пројеката  који  су  учинили  излишним  да  било  који  хрватски, муслимански  или  албански  редитељ  снима  филмове  са  сличном  тематиком, пошто  ни  највећи  ни  најгори  пропагандисти  међу  њима  тешко  да  могу  да  надмаше  Паскаљевића, Марковића, Драгојевића, Арсенијевића, Стојановића, Србљановићку  и  сличне  ”домаће”  редитеље  и  драматурге. На  крају  смо  дочекали  и  отворена  дијаболична, патолошка  и  наказна  остварења, попут  ”Српског  филма”  и  ”Клипа”. Треба  ли  онда  да  нас  чуди  што  ће  нас  на  избору  за  ”Оскара”  представљати  Паскаљевићев  ”Кад  сване  дан”, који  није  ни  приказан  у  домаћим  биоскопима, али  га  је  изабрала  комисија  чије  је  чланове  постављао  Паскаљевић  лично.

Није  спорно  да  уметници  имају  право  да  износе  своје  ставове  кроз  своја  дела  и  да  се  критички  односе  према  негативним  појавама  у  друштву  и  да  су  критични  и  са  дистанцом  у  односу  на  сваку  власт. У  српској  књижевности, уметности, кинематографији, имамо  доста  таквих  стваралаца  који  су  били  велики  и  признати, који  су  волели  своју  земљу  и  свој  народ, а  због  својих  дела  често  су  доспевали  у  политичку  немилост, неки  и  у  затвор, јер  се  нису  допадали  тадашњој  власти. Нека  су  дела  била  и  цензурисана, попут  ”црног  таласа”  српског  филма  за  време  комунистичке  власти. Разлика  између  ових  стваралаца  и  уметника  и  данашњих  представника  антисрпског  таласа  је  у  томе  што  уметник  критикује  негативне  и  лоше  појаве  као  лоше  стране  неке  власти  зато  што  му  тако  налаже  савест, из  љубави  према  истини  и  зато  што  свом  народу, а  и  свим  другим  људима, жели  добро. Макар  био  и  у  неким  заблудама, уметник  следи  одређену  естетику  и  даје  етички  суд  о  битним  питањима, што  дела  великих  стваралаца  чини  вечитим  и  увек  актуелним. Такође, они  преузимају  немали  ризик  током  свог  живота, јер  замерајући  се  моћницима  свог  времена  многи  од  њих  су  завршавали  и  сиромаштву, умирали  у  беди, завршавали  у  затворима, били  прогоњени  и  сл. За  разлику  од  великана  међу  уметницима  који  су  тако  стварали, ”домаћи”  национал-мазохисти  поступају  крајње  комформистички  и  опортуно, придружујући  се  глобалистичком  тоталитаризму  и  радећи  отворено  за  стране  продуценте  и  већ  унапред  припремљена  фестивалска  остварења. Уместо  да  критикују  режим  који  нас  је  упропастио  и  негативне  појаве  које  разарају  наше  друштво, они  пљују, вређају  и  иживљавају  се  над  сопственим  народом, приказујући  Србе  као  ”ружне, прљаве, зле, геноцидне, силоватеље  и  манијаке”  и  за  то  добијају  новац  из  државног  буџета  и  богате  синекуре  из  иностранства, нарочито  са  запада. Уметнички  гледано, њихова  остварења  су  обично  ђубре  у  рангу  прљаве  антисрпске  пропаганде, а  естетика  им  је  иста  као  и  код  Дишановог  писоара, романа  ”Секс  и  град”, Софи  Кинселине  ”Купохоличарке”, ”Суље  величанственог”,  или  спотова  Лујизе  Чиконе, Џастина  Бибера, лејди  Гаге, Карлеуше  и  сл. патолошких  наказа  постмодерне. И  заиста, гледано  чисто  естетски, има  ли  разлике  између  Биљане  Кокаин  Србљановић  и  Филипа  Давида  са  једне  и  Марка  Видојковића  и  Софи  Кинселе  са  друге  стране?

Када  сам  већ  поменуо  Филипа  Давида, по  чијем  је  сценарију  Паскаљевић  снимио  филм  ”Кад  сване  дан”, да  се  мало  и  њиме  и  његовим  делом  позабавимо. Сам  Филип  Давид  тврди  да  је  сценарио  који  је  написао  за  Паскаљевићев  филм  заснован  и  на  његовој  животној  причи, јер  се  и  његова  породица  скривала  од  нациста  у  једном  сремском  селу  и  крила  их  је  српска  породица. То  су  чињенице  из  Давидовог  живота, а  шта  он  пише  у  сценарију  за  филм? По  његовом  и  Паскаљевићевом  филму  ”Кад  сване  дан”  испада  да  логор  на  Сајмишту, за  време  рата  на  територији  НДХ, нису  држали  Немци  који  су  га  1944. године  предали  усташама, већ  да  су  Недићеве  снаге  депортовале  7000  Јевреја  у  тај  логор. Тако  да  испада  да  су, по  Паскаљевић-Давидовом  филму, Недићева  влада  и  српски  народ  значајно  одговорни  за  Холокауст. Шта  рећи  о  овоме, него  да  се  ради  о  потпуној  небулози, лажи, фалсификатима  и  кривотворењу  историје. Уосталом, о  каквом  се  историјском  фалсификату  ради  најбоље  се  види  из  писма  које  је  Јаша  Алмули  упутио  књижевном  додатку  ”Тајмса”  из  18.11.1993. године  у  којем  се  он  осврће  на  писмо  извесног  г. Хоареа  који  је  тврдио  исто  оно  што  и  Давид  и  Паскаљевић  у  њиховом  филму. Иначе  тај  Хоаре  вишеструко  умањује  јеврејске  жртве  на  територији  НДХ  тврдећи  да  је  на  територији  Павелићеве  усташке  кланице  убијено  не  преко  33000  Јевреја  већ  24000. Са  друге  стране  вишеструко  увећава  јеврејске  жртве  на  територији  Недићеве  Србије  под  немачком  окупацијом  наводећи  да  је  ту  убијено  или  депортовано  23000  Јевреја, а  не  14000  колико  су  званични  подаци. Јаша  Алмули  устаје  против  ових  покушаја  кривотворења  историјских  чињеница  и  у  наставку  демантује  још  једну  Хоареву  тврдњу  да  је  Недићева  влада  донела  антијеврејске  законе  и  директно  учествовала  у  Холокаусту. Јаша  Алмули  износи  чињенице  да  никакво  антијеврејско  законодавство  није  донето, нити  је  отворен  ниједан  логор  нити  је  извршено  ниједно  убиство  од  стране  Недићевог  апарата  власти. Хапшења, депортације, убиства  и  подизање  логора  у  окупираној  Србији  спроводиле  су  немачке  трупе, пре  свих  Гестапо  и  СС. Једино  је  било  случајева  да  су  припадници  Специјалне  полиције  учествовали  у  хапшењима  неких  Јевреја  привучени  новчаним  наградама  које  су  давали  Немци. У  наставку  писма  г. Алмули  додаје  да  су  се  Немци  бавили  Јеврејима  у  окупираној  Србији, а  дужност  Недићевог  режима  је  била  да  брине  о  унутрашњој  администрацији. Ове  се  чињенице  могу  проверити  у  истраживању   Савеза  Јеврејских  општина  Југославије  о  Недићевом  режиму. Наравно, Филипа  Давида  то  не  интересује. Он  и  Паскаљевић  би  од  Срба  који  су  били  жртве  геноцида  и  фашистичког  терора  да  направе  џелате  и  Хитлерове  следбенике, па  да  нас  онда  њихови  западни  спонзори  и  финансијери  ”суочавају  са  прошлошћу”  и  иживљавају  се  над  нама  до  миле  воље.  Чисто  да  подсетим, тај  исти  Филип  Давид  је  био  један  од  ”чувених”  писаца  ”форумаша”  који  су  потписали  петицију  против  ”медијског  линча  и  хајке  на  Андреја  Николаидиса”, а  све  поводом  Николаидисовог  текста  у  којем  он  изражава  жаљење  што  бомба  није  побила  све  присутне  у  дворани  ”Борик”  у  Бања  Луци  на  обележавању  20  година  Републике  Српске. Толико  о  ”хуманизму, антифашизму, борбом  за  људска  права”  дотичног  Филипа  Давида.

Овим  је  потврдио  још  једну  заједничку  црту  са  Мадлен  Олбрајт. И  њу  и  њега  са  њиховим  породицама  Срби  су  спасли  одласка  у  концентрационе  логоре  немачких  нациста. Олбрајтова  нам  се  захвалила  бомбама  са  осиромашеним  уранијумом  и  спроводећи  геноцид  над  српским  народом, а  Филип  Давид  подржава  неоствареног  бомбаша  Николаидиса, који  би  да  побије  оне  које  Олбрајтова  није  стигла. Што  каже  народ, кога  ти  хлебом, тај  тебе  каменом  (или  у  овом  случају  бомбом). Данас  Филип  Давид  самог  себе  проглашава  за  комесара  у  књижевности  који  сматра  да  је  једини  позван  да  тумачи  лик  и  дело  Данила  Киша, наравно  са  становишта  ”друге  Србије”, и  да  он  може  да  забрани  неким  писцима, за  које  сматра  да  нису  ”политички  коректни”, да  се  баве  делом  Данила  Киша. Уосталом, ако  се  Филип  Давид  толико  интересује  за  ”суочавања  са  прошлошћу”  зашто  не  пише  на  тему  изрода  и  конвертита  у  јеврејском  народу,  који  су  се  истакли  у  мржњи  и  истребљењу  својих  сународника. Данас  није  никаква  тајна  да  је  Хитлеру  са  мајчине  стране  баба  била  Јеврејка, па  опет  какав  је  он  монструм  био  према  њима. Хајдрих, други  човек  Вафен  СС-а  одмах  после  Химлера, по  оцу  је  био  Јевреј, па  је  опет  заговарао  ”коначно  решење”  за  њих, а  над  њим  се  нису  спроводили  тзв. ”Нирнбершки  закони”. Ако  је  то  Филипу  Давиду  далеко, ево  му  ближих  случајева, из  ”региона”. Утемељивачи  усташког  покрета  уз  Анту  Павелића  били  су  јеврејског  порекла  и  то  Иван  Франк, син  Јосипа  Јошуе  Франка  који  је  наследио  Анту  Старчевића  на  челу  Хрватске  странке  права, и  Аугустин  Першец. Ту  су  у  самом  врху  Павелићеве  НДХ  били  Еуген  Дида  Кватерник, Иво  Корски, такође  јеврејски  конвертити  у  римокатолицизам, а  и  Павелићева  жена  Мара  је  била  пореклом  из  јеврејске  породице  која  је  у  Загреб  дошла  из  Беча. За  многе  који  не  знају, прва  ”кристална  ноћ”  није  била  у  Немачкој  над  Јеврејима, већ  у  хрватским  градовима  над  Србима  на  самом  почетку  20.  века, чисто  да  нам  ставе  до  знања  шта  нас  чека. Тада  је  руља  предвођена  Јосипом  Јошуом  Франком  и  његовим  ”правашима”  разбијала, демолирала, пљачкала, линчовала  Србе  уништавајући  њихове  радње  и  имовину. Није  то  било  дело  само  ”праваша”  и  њихових  присталица. Акција  је  била  толико  масовно  прихваћена  од  стране  Хрвата  да  се  могло  говорити  о  правом  погрому  и  уништавању  свега  српског. Масовност  је  изненадила  и  саме  аустроугарске  власти, које  ни  саме  нису  могле  да  очекују  такав  излив  антисрпске  мржње, иако  су  је  подржавале. Нека  мало  Филип  Давид  и  Горан  Паскаљевић  о  томе  стварају  филмове, уместо  што  играју  улоге  капоа  глобалног  конц-логора  у  који  нас  утерују  њихови  пријатељи, спонзори  и  финансијери  попут  Бернара  Анри-Левија, Бернарда  Кушнера  и  осталих  припадника  Паскаљевићеве  ”француске  везе”, која  је  у  служби  англоамеричког  тоталитарног  атлантизма  Империје.

Ми  данас  немамо  српску  кинематографију  јер  немамо  суштинску  српску  културу  ни  српску  државу. Када  спроведемо  неопходне  промене  и  када  будемо  имали  српску  културу  и  српску  државу  имаћемо  и  српску  и  уметнички  квалитетну  кинематографију. За  уметничко  стваралаштво  потребна  је  и  унутрашња  слобода  и  тежња  добрим, лепим  и  истинитим. Разним  Паскаљевићима, Давидима  и  њима  сличним  то  никада  неће  бити  јасно. За  њих  је  уметност  онај  бич  којим  нас  шибају  као  капои  Глобалистана, а  све  у  нади  да  ће  са  трпезе  западних  господара  да  им  падне  која  мрвица  више  ако  јаче  ударају  и  газе  сопствени  народ.