Сада је већ сасвим извесно да политичко-медијска хајка на српског песника, прозаисту и драмског писца Драгана Коларевића и није имала за циљ његову смену с места помоћника министра културе. Уосталом, која би легална и легитимна влада на самом почетку свог мандата испуњавала хировите а притом и неаргументоване прохтеве лидера једне опозиционе странке у осипању?

Па шта је онда била сврха Тадићевог погромашког иступа у јавности поводом Коларевићевог написа „Време је за први српски културни устанак“?

1.

Кратко и јасно: Тадићево дување у јерихонске трубе требало је да послужи за унутарпартијску употребу. Али и да потврди његов клијентилистички ентузијазам спрам западних центара моћи. Закаснио је, међутим, на обе адресе. И све се изметнуло у још један, ко зна који по реду, политички аутогол. Који је забио уз неизбежну асистенцију свог најприснијег медијског тријумвира.

Отровна стрела према Коларевићевом вапијућем културноустаничком позиву, одапета непосредно пре седнице Главног одбора ДС, имала је да опомене руководство те странке да се Тадић на њој неће појавити ни релаксиран ни у купаћим гаћама. Већ у тешком оклопу и под пуном ратном опремом неустрашивог борца против наводног српског национализма, шовинизма, нацизма, фашизма… Од Броза до данашњих дана, та зихерашка идеолошка борба доносила је најлакшу победу и најбогатији плен. Како код куће тако и на страни. У тој „борби непрестаној” Тадић је ваљда канио да, после пораза на изборима за председника Републике, бар поврне добрано нарушени ауторитет партијског вође. Само што се он, као и клонуло лидерско самопоуздање, сада теже поврћу ловом на вештице. Политички углед у обесправљеном и огладнелом народу, коме је одузета и национална слобода, више се не прибавља ни беспримерном харангом ни етикетирањем политичких неистомишљеника. А такав противник Тадићевог пропалог режима је управо добитник престижне награде „Милан Ракић” и носилац „Златног беочуга” КПЗ Србије. Једноставно, та политичка матрица се истрошила, излизала и олињала. Грађани су на власт у Србији довели заговорнике другачије политичке оријентације од оне Тадићеве.

То се обелоданило врло брзо чак и тамо где је он могао најмање да се нада. На седници ГО ДС, на којој није прошао Тадићев предлог да се на Изборној скупштини странке, заказаној за 10. новембар, гласа непосредно, већ по делегатском принципу. Тиме је Драган Ђилас добио најбољу прилику да му ин виво објасни који је далекосежни значај те партијске одлуке. Пред њим су, на крају крајева, пуна два месеца преостала за свеобухватно и систематско унутарстраначко лобирање.

Она спољна адреса коју је Тадић благоизволео алармирати указујући јој на једног „одметнутог“ српског писца у апарату наше државе, одавно већ не мари ни за његове оцене, ни за његове погледе и препоруке. А до његових најсвежијих апела држи као до лањског снега. Да није тако, он би можда и даље могао да влада Србијом. Не би га они тако олако пустили низ воду, да оплови пут од „лидера у региону“, каквим га је епитетом својевремено частила америчка државна секретарка, до најмарљивијег извињивача свима и свакоме, сем народу кога је донедавно представљао. Не би га деградирали до најприљежнијег кандидата за јавно руковање са осумњиченима за најтеже злочине над Србима с Космета. За оне злочине који укључују чак и најмонструозније вађење и трговину органима од наших отетих сународника са КиМ.

Тадићева понизна, удворичка и вазална спољнополитичка оријентација према Западу, одавно већ и за лаике представља геополитички анахронизам пар еxцелленце. Његови западни ментори сада не знају ни шта ће са својим нагомиланим проблемима. А камоли са српским државним чуном, који је Тадић канио да трајно веже уз то и даље моћно бродовље. Новој влади Србије није потребна конфронтација са Западом, али ни капитулација пред  његовим притисцима, уценама и ултиматумима. Потребна јој је уравнотежена спољна политика која ће све већу пажњу поклањати нашим традиционалним савезницима и државама које не признају квазидржаву Косово. Који са нама желе партнерски однос, а не однос апсолутног потчињавања. Који нас, уосталом, бар нису никада бомбардовали да би нам наметнули Броза за апсолутистичког владара. Или да би нам отимали најсветији део наше територије.

2.

У истом дану у коме је председник Србије Томислав Николић разговарао са својим домаћином руским председником Владимиром Владимировичем Путином између осталог и о томе како да Русија помогне Србији да се извуче из најдубље кризе у коју је запала у својој модерној историји, освануо је 11. септембра у дневном листу „Данас“ оцвали, ако не и инсценирани „полемички“ урадак Тадићевог медијског трбухозборца (или Мефиста?) Небојше Крстића. Који је за себе умислио да је медијски чаробњак космичке репутације.

Испод наслова „А зашто Паковић није реаговао?“ овај аутор без библиографије у даљем тексту Библиографски Ништак, а Тадићев најповерљивији медијски тријумвир, сада не само што тумачи Тадићеве ставове већ нам преноси и његове најинтимније жеље и хтења. Повод је опет исти Коларевићев текст „Време је за први српски културни устанак“. (Некоме ко има разиграну машту могло би да се учини како је овај Библиографски Ништак уједно и сочинитељ оног Тадићевог погромашког обраћања јавности у коме је бивши председник Републике тражио од нове Владе Србије да смени помоћника министра културе?)

Па тако овај преиспољни медиокритет писане и изговорене речи вавољи: „Тадић је желео да пре њега реагује и Златко Паковић. Да реагују и Паковић и његове колеге које се баве друштвеним феноменима, људским правима, темама из културе и сл.“ Пошто је, уз асистенцију Библиографског Ништака, Тадић (или Библиографски Ништак?) промашио оба политичка циља због којих су стреле и одапете на Коларевићев текст, овај медијски швиндлер сада покушава да заметне трагове. Да своју дугачку репину медијског лисца и смутљивца неопажено провуче и сачува је ненагаженом. Па целу ствар пребацује на поље „друштвених феномена, људских права и тема из културе“. Као да беспризорна медијска сатанизација Коларевића није доведена до краја, па је за наставак хајке нужна мобилизација нових хајкача? Или је то још једна подмукла п(р)озивка трећепозиваца који у зноју лица свога обделавају поље „друштвених феномена, људских права и тема из културе“ да медијски, полтички и егзистенцијално дотуку Коларевића? С тим што се подразумева да центар њеног дириговања, усмеравања и синхронизације остаје на истом месту. У штабу Библиографског Ништака.

Срећа је, међутим, што нису сви које Ништак п(р)озива на медијски линч Коларевића Тадићеве политичке памети. А нису сви ни застрашени. Ни корумпирани. Па да одмах зашиље перо и оплету по аутору дневника у стиховима чији вишезначни наслов може да иритира само непоправљиве хомофобе. Наслов збирке је, дакле, „Ухваћен на делу“.

У тој збирци друштвено и политички ангажованих песама на страни 24. а под датумом 10. фебруар 2009. могу се прочитати и ови стихови:

ЖУТА РЕКА

Ко то бистру воду мути?
Нема сумње, то су жути!

Кад нагрну жути мрави, 
праву кичму, одмах сави’!

Усправи се, буди човек, 
Да нам засја нови век!

Брате мој, ублажи тугу! 
И зидај Србију другу!

3.

Када је председник Русије својевремено запитао Бориса Тадића као председника наше земље шта најпространији државни дом на свету може да учини за Србију, добио је одговор да би било добро да нам изграде једно велико складиште гаса у напуштеним рударским окнима у близини Тузле.

„Колико ја знам, Тузла није у Србији“, смирено је одговорио Путин.

„Није, али су мени у ЕУ сугерисали да би најбоље било да се баш ту подигне једно такво складиште.“

„Знате шта“, кажу да му је одговорио Путин, „они у ЕУ праве добре кошуље и кравате и ја их радо купујем и носим. Али вентил за руски гас није и никада неће бити у њиховим рукама.“

Вентил за руски гас и власништво над преобилним изворима стратешких сировина и даље је у руским рукама. И то оним истим које су и онда и сада Србији нудиле помоћ.

У потрази за голубом са западне гране Тадић ће, сва је прилика, изгубити и последњег домаћег врапца који му је остао у руци. А то је руковођење ДС.

Тада ће до миле воље моћи да се управља по животном начелу Сретена Угричића, горостаса неолибералне и мондијалистичке мисли у нас, те врлог одлагача српске културне баштине у контејнере за ђубре. По њему је виртуелно ионако стварније од стварног.

Али је ипак од свега најреална слика жалосног стања у српској култури коју је Коларевић изложио у свом тексту и због кога је хорски проскрибован од дојакошње владарске номенклатуре, од уживалаца страних донација, као и од домаће компрадорске културне елите. Додуше, тај текст има и један акционо-оперативни недостатак, који се да накнадно исправити. Наиме, списак треба проширити, а српски културни устанак убрзати.

Стварни су и светионици на пустим отоцима у Јадранском мору.

Стварни је и горопадни полемичар Басара, чије се префињене полемике преносе и на судске дворане у којима оштећени траже задовољење правде због клевета и личних увреда које им је наносила или им још наноси ЊБЕ (Његова Бивша Екселенција). С њим се Тадић уортачио у осмишљавању историјског пројекта промене српског културног обрасца и српског националног идентитета.

Стваран је био да стварнији не може бити и онај несмајни син „жовијалног патријарха“ овдашњег НВО сектора Војина Димитријевића. Он је са места помоћника министра културе, а путем Јавног сервиса Србије, багателисао наше, јеврејске и ромске жртве у Јасеновцу. Али није багателисао амбицију своје супруге да руководи Музејом савремене уметности, који се реновира ево већ дуже од пола десетљећа.

У том „цивилизацијском постигнућу“ надмашио га је само још затворени Народни музеј, за кога садашњи тинејџери и не памте да је икада био отворен.

Са свих тих државних функција они су, у брачној и непотистичкој спрези, здушно афирмисали „инсталације“ типа „Метеорска киша“, у којима се каменује с неба Његова Светост блаженопочивши патријарх српски господин Павле. Па је потом и аутор те сабласне „инсталације“ Живко Грозданић коначно и награђен функцијом директора Музеја савремене уметности у Новом Саду.

Ова највулгарнија провокација из репертоара сокачког ђилкоша постављена је где другде до у узурпираном простору некадашњег павиљона „Вељковић“. Који је његова нова газдарица фуриозна вила тзв. друге србије Борка Павићевић преименовала у Центар за културну деконтаминацију. Чиме је показала и како се у Србији под демократском влашћу некажњено и демократски отима туђа имовина и како се најефикасније „деконтаминира српска култура“.

У борбеном поретку ове професионалне „армије за утеривање културе и демократије“ у Србији над Борком се, стажом и чином, издиже још само првосвештеница Сорошеве глобалистичке секте Соња Лихт. Сва ова „културна менажерија“ игноранатских диоскура, распоређена у клановско-еснафске фаланге, за чије би набрајање требало одвојити неколико штампарских табака великог формата, налазила је своје покровитеље и заштитнике не само на „културном западу“ већ и у обогаљеној и окупираној земљи Србији. Чије су државне институције културе, да перверзија буде потпуна, натрпане и умрежене Сорошевим курсистима, грађанистима, патикарима, минђушарима и олошем сваке врсте, финансирале пројекте исмевања, ружења, клеветања и сатанизације наше Отаџбине.

А у Министарству културе на врло одговорну дужност државног секретара именована је чак и таква опскурна персона за коју се испоставило да је лажирала факултетску диплому. Ни до данас није установљено којим се то занатом она бавила у једној скандинавској држави, када је у својој радној биографији с поносом истицала међународно искуство.

Демократски и поштено.

Нема шта!

* * *

И заиста – поставиће питање неки наивац међу патриотама – зашто се сви они не деложирају макар виртуелно и уз ограничени рок на неко место изван ове и овакве Србије. Коју, ево, дуже од две деценије држе и прже на оптуженичкој клупи због њене наводне клаустрофобије, њене заостале патријархалне културе, њеног национализма, милитаризма, шовинизма, фашизма, нацизма…? Па да са разумне дистанце покушају да утичу на „позитивне промене“ у српској култури и српском друштву?

Али, авај, шта би они радили без унижене Србије?

Да ли би се за њихову делатност уопште чуло?

Да ли би игде постојала потреба за њиховим „експертским услугама“?

На основу чега би им удељивали уносне грантове са стране?

Њима који су се, попут диригованих лешинара, острвили на нашу рањену и напаћену мајку Србију!

Обједињени мржњом, злодајношћу и личном коришћу.

И то нарочито сада, када у очајању процењују да Србија још није темељно денацификована. Да њена национална држава још није потпуно разбијена. Да се још не зове Грађанијом или већ некако другачије. Како било. Само не својим крштеним именом. Само не – Србијом!

Извор: Нови Стандард

Име које сваки Србин треба да зна – Николај  Бурљаев, глумац и режисер!

Нови конфликти све више кваре односе Запада и Русије. Mногима се с правом чини да су разумевање и веза између Запада и Истока неповратно изгубљени и да је идеја живота под заједничким европским кровом је мртва. Зашто се гомилају проблеми у односима између Запада и Русије?

Нова линија фронта протеже се између Европске уније и три источнословенске државе, с тим што се спорна питања између Запада са једне, и Русије, Украјине и Белорусије са друге стране, не тичу геополитике или безбедности, него либералних вредности, а ако се пажљивије погледа, до раскола је дошло због различитих погледа на свет. Запад одавно живи у постхришћанском свету, док Русија, после комунистичког прогона религије током читавог 20. века, покушава да се развија у духу неохришћанства.

Ругање сопственој религији, вековној црквеној традицији и свештенослужитељима у друштву западних интелектуалаца се не доживљава као недостатак укуса. Либерално немачко законодавство забрањује верски обред обрезања, а дозвољава објављивање карикатура пророка Мухамеда. У Русији је све друкчије. Нико више у Русији не пише отворено да Бог не постоји. Нема више ругања религији. Чак и неверујући грађани Русије благонаклоно гледају на религију. У медијима се примећује поштовање према црквенослужитељима, које више нико не назива „служитељима култа“. Руски патријарх се отворено бави спољном политиком, о чему сведоче његове прилично успешне посете Сирији, Украјини и Пољској.

За Русију је то добро, за Запад је то незамисливо. На Западу људи нису веровали својим очима кад су видели стотине хиљада руских грађана како долазе у храмове да се поклоне светињи са Свете Горе, „појасу Пресвете Богородице“ који је на Западу одавно заборављен. Када је у Москви осуђена група Pussy Riot, стотине западних уметника и интелектуалаца захтевале су да панкерке буду одмах ослобођене, јер је њихов скандалозни протестни „шоу“ у храму Христа Спаситеља тобоже био „легитиман уметнички израз“. Аргументи хришћанских кругова у Русији да је панк група својим срамним наступом оскрнавила свето место црквеног амвона, где се за време литургије причешћују верници како би задобили опроштај грехова, Западу су послужили само да оптужи Русију за мрачњаштво и повратак у Средњи век.

Међутим, суштина конфликта се не огледа само у различитим погледима на свет, него и у начину на који се конфликт одражава на међународну политику. Када су комунисти пре скоро сто година дошли на власт, тежили су да своју идеју пролетерске револуције пренесу и на Запад. Лењин и Троцки су искрено веровали да је њихова револуција исправна и да ће она ослободити човечанство од вековног ропства. Данас Запад сматра својим правом да идеју либералне револуције шири по целом свету. Људи на Западу верују да су демократија и људска права универзалне вредности читавог човечанства и да слободу како је они схватају треба уводити милом или силом. Нико на Западу неће то јавно рећи, али западни интелектуалци сматрају да „ауторитарни Путинов режим“ није легитиман. Они се надају да ће у Русији на власт доћи „просвећеније“ поколење и тада ће са Русијом поново бити успостављена сарадња по западном сценарију. Када руска елита прекорева Запад због тога што подрива принципе државног суверенитета и тако крши међународно право, овакав одговор добија: светски поредак се изменио, тако да либерални Запад има право да се меша у унутрашње ствари других држава када се негде крше људска права, јер он тако брани слабије чланове друштва од самовоље диктатора.

Конфликт између Запада и источнословенских земаља ескалира и због тога што западни интелектуалци не трпе поговор у наметању своје позиције, нити признају друкчије мишљење. Мало је рећи да они критикују Русију, Украјину и Белорусију због политичког устројства које не личи на систем западних демократија. Они их оштро осуђују, притискају их санкцијама и приморавају да се промене. И шта тиме постижу? Шта добијају уместо сложног живота под заједничким европским кровом? Већ пет година је замрзнут уговор о партнерству и сарадњи између Европске уније и Русије. Због изрицања затворске казне Јулији Тимошенко Европска заједница је замрзла асоцирано чланство Украјине у ЕУ, а против Белорусије уводи нове санкције после негодовања белоруских власти поводом избацивања провокативних летака из авиона у ваздушном простору њихове земље. Европска заједница глатко одбацује могућност било какве толеранције према државама у којима се, по њеном мишљењу, крше елементарна људска права. Европа је у том смислу потпуно усвојила милитаристичку реторику.

 Идеја слободе, и то прилично апстрактна, добила је на Западу статус нове религије. У тој религији постоје својеврсне „иконе“, а то су бивши борци за слободу, заточеници нацистичких концентрационих логора и борци за људска права из доба комунизма. Таква „икона“, која се „борила против зла“ постао је и нови председник Немачке Јоахим Гаук, такође борац за људска права из бивше Источне Немачке. Русија, Украјина и Белорусија кренуле су путем друкчијег погледа на свет. Оне не осуђују све што су њихови народи преживели за време комунизма. Зато и немају сличне „иконе“ слободе.

Постоји још једна суштинска разлика: у Русији је ових дана обележена 200-годишњица победе у Отаџбинском рату 1812. против Наполеона. Русија сваке године прославља и годишњицу победе у Другом светском рату против нацистичке Немачке. Она те догађаје празнује без Запада, где се учи нека друга историја. Савремени демократски системи САД и Европе утемељени су на идејама Француске револуције (а то је опет она иста слобода) и Наполеоновог права. Када је Русија победила Наполеона, западне силе су је, као што је познато, опет избациле из Европе. Током читавог 19. века Русија је у очима Запада била стожер конзервативизма и реакције. Конфликти због различитих погледа на свет временом су прерасли у геополитичке спорове који су затим изазвали Први светски рат. Што се тиче Другог светског рата, његов главни победник у очима Запада биле су САД, које су касније донеле слободу Западној Европи, и ту слободу су јој обезбеђивале током Хладног рата, због чега ће се западноевропски интелектуалци још дуго клањати Америци. А Русију су опет избацили из Европе.

Средином шездесетих година прошлог столећа у Западној Европи је букнула такозвана студентска револуција, која је затим прерасла у свеобухватнију „сексуалну револуцију“. У западну културу су ушле мини сукње, појавила се порнографска продукција, појавио се „хипи“ покрет… Тако је ново поколење Запада буквално извојевало потпуну слободу. Ти револуционари шездесетих – то су данашњи европски интелектуалци, додуше сада већ у зрелом добу. Они су доживели велико разочарање левичарском идеологијом и у својој свести заувек сахранили комунизам, према коме су у совјетско доба гајили извесне симпатије. Русија је „издала“ левичарску марксистичку идеју и сада се у неком смислу враћа неохришћанству, традицији свог царског периода и идеји националне државе – таква Русија је за поменуте западне интелектуалце оличење пакла.

 Како ће се све то завршити? Можда цивилизацијски конфликт тек почиње. Тешко да ће се власт у Русији ускоро променити по жељи либерала и западњака, који су код нас у мањини. Са друге стране, на Западу је експанзија либералних вредности све већа, јер су европске елите озбиљно забринуте због губитка своје политичке доминације на светској сцени услед све веће економске кризе. Азија престиже Европу брже него што се могло очекивати. Зато ће Европа све више користити фактор „универзалних вредности“ као штит у ситуацији када њен глобални утицај постаје све слабији. То, међутим, никако не значи да Русија треба да пређе на страну Азије у цивилизацијском конфликту са Европом. Она ће морати да се модернизује, али, по свему судећи, на темељу сопствених традиција и сопствених вредности. Не би било лоше показати Европи да руско православље, па ако хоћете и руски ислам, могу дати свој допринос у изградњи будуће слободне Европе.

Аутор је политиколог, директор Центра „Бертолд Бајц“ при Савету за спољне односе из Немачке.

14.09.2012 у 18:47
Србел.нет