Category: Вести
Миливојев: "ДЕЧАК ИЗ ЖУТЕ КУЋЕ" УСКОРО И У СКУПШТИНИ…
„ДЕЧАК ИЗ ЖУТЕ КУЋЕ“ УСКОРО И У СКУПШТИНИ…
14 септембар 2012, СРБски ФБРепортер
Редакција
Прве примерке шокантног романа „Дечак из Жуте куће“ аутор Саша Миливојев поклонио је српским политичарима: премијеру и министру полиције Ивици Дачићу, председнику Србије Томиславу Николићу, Ненаду Чанку, Миланки Карић, Оливеру Дулићу…
Примерак је добио и амбасадор Русије Александар Конузин. Легендарни генерал-пуковник ЈНА Стеван Мирковић видео се са младим аутором на Калемегдану поводом примопредаје романа. Саша Миливојев тврди да је примерак поклонио и судији Белгијског јавног тужилашта, најављује одлазак у Скупштину Србије, где ће оставити преостале примерке.
Жртве чекају задовољење правде, док политичари себи обезбеђују место у историји, у најбољем могућем светлу…
Грађани Србије се питају да ли ће новоизабрани председник Томислав Николић и нова Влада искористити свој утицај да делују на истрагу Жуте куће, или ће потписати независност КиМ због функција и уласка Србије у ЕУ? – Зависи и од Вука Јеремића..
Коштуница: Учлањење у ЕУ било би конопац око врата Србије!
Коштуница: Ова власт ће признати Косово
13. 09. 2012. 02:35, ДСС
Лидер Демократске странке Србије Војислав Коштуница изјавио је да новој власти одговара то што ЕУ не тражи изричито да Србија призна Косово, али ће она на крају неминовно признати његову независност.
Коштуница: Једино политичка неутралност штити интересе Србије
„Видимо да донекле и новој власти одговара то што ЕУ овог часа не тражи изричито да Србија призна Косово, али упозоравамо да ће тражити све друго и да ће признавање на крају бити неминовно. То је, као кад воћка зри, зри, и на крају сама отпадне“, рекао је Коштуница за Вечерње новости.
Коментаришући изјаву председника Европског парламента Мартина Шулца да се на крају пута ка ЕУ налази признавање Косова, он је рекао да је „очигледно дошло време када ће западне државе отворено саопштавати да је признавање Косова услов за улазак у ЕУ“.
Бивши премијер Србије поновио је да једино политичка неутралност омогућава да Србија заштити своје државне интересе и да не буде „саучесник у отимању Косова“.
„Са дневног реда треба скинути опцију да је државни циљ чланство у ЕУ. Учлањење у ЕУ било би конопац око врата Србије“, истакао је Коштуница.
Председник ДСС-а је навео да је садашња Влада Србије одустала од политике да ЕУ нема алтернативу и да сада постоје нови односи с Русијом, што је оценио као промену и позитиван правац.
„Садашња власт, и поред позивања на лојалност Бриселу, ипак води политику која одудара од штеточинске идеје да ЕУ нема алтернативу коју је спроводила Демократска странка… Имамо и нове односе с Русијом, што видимо као промену и позитиван правац“, рекао је Коштуница.
Он је оценио да су доласком нове владе укинути „једноумље и самовоља који су урушавали државу“, али је додао да ће њен успех зависити од тога да ли ће бити способна да направи јасан и прави дисконтинуитет с бившом политиком.
„Јер, бивша власт је економски, политички и морално на дуже време опустошила и унесрећила земљу“, рекао је лидер ДСС-а.
КАКО ЈЕ НЕВЛАДИН СЕКТОР (читај паразити) УЖИВАО НА ЈАСЛАМА ДРЖАВЕ…
Паре и „Центру за развој образовања и ств” и „Центру за развој образовања и ствар”
13:00 13.09.2012. ФАКТИ
НЕВЛАДИН СЕКТОР НА ЈАСЛАМА ДРЖАВЕ (5)
ШТА ЈЕ ЗАЈЕДНИЧКО СРПСКОЈ ВЛАДИ, АМЕРИЧКОЈ И НОРВЕШКОЈ АМБАСАДИ, НЕД-у, ФИЛИЛП МОРИСУ И ФОНДУ БРАЋЕ РОКФЕЛЕР?
Оливер Дулић – некима „деда мраз” током целе године
- Центар за регионализам, током 2008. и 2009. добио је 1,4 милиона динара од Министарства омладине и спорта и Министарства рада и социјалне политике – Буџетски фонд за програме социјално – хуманитарних организација
- Центар за развој цивилног друштва добио је 6,5 милиона динара, а новац су му исплаћивали Министарство спорта (све 4 године) и Управа за људска и мањинска права. Тако је буџет за развој спорта преусмерен на пројекте као што су: Буњевачко – хрватске тензије, Нови етнички сукоби у Војводини, Влашко питање у Србији – људско-правни и политички аспект, Етничке елите у Војводини, Минимизирање отпора реформама и интеграцији Србије…
- Тај Центар су још, поред осталих, финансирали: Мотт фондација, Фонд за отворено друштво, НЕД фондација, Балкански фонд за демократију, Институт за одрживе заједнице, УСАИД, Мисија ОСЦЕ-а, Фондација Фридрих Еберт, Фондација Конрад Аденауер, Демократска комисија Америчке амбасаде у Београду, Freedom House, Швајцарска амбасада у Београду, Амбасада Републике Мађарске у Београду, Косовска фондација за отворено друштво, Делегација ЕУ у Републици Србији и Европска Комисија
- Протекта – центар за развој грађанског друштва је током 2008, и 2010, добила око 2,5 милиона динара (од Министарства омладине и спорта и Министарства животне средине и просторног планирања). Али, погледајте ко је све помагао њене активности и пројекте из иностранства (штампано латиницом)
ШТА је заједничко српској Влади и браћи Рокфелер? Који су заједнички пулени државе Србије и америчке НЕД фондације? Која НВО је матица целог „цивилног сектора“ која му је обезбедила донаторе и информациону подршку још деведесетих? Ком министарству је припало да финансира минимизирање отпора реформама и (ЕУ-НАТО)интеграцији Србије?
Поред могућих одговора на ова питања, у следећим редовима је и прича о евроатлантским линијама сарадње домаћег цивилног сектора са западним центрима моћи. Такође, и о фами „инклузивног друштва“…
Све, али баш све то је плаћено новцем грађана Србије, који су кроз буџетска давања за НВО сектор поделиле разне државне институције током демократске проЕУ и проНАТО администрације Бориса Тадића.
Овај низ није толико битан по укупној своти којом учествује у буџетским донацијама, већ напротив, по другим донаторима и интересима које они проверено заступају.
Центар за развој цивилног друштва добио је 6,5 милиона динара, а новац су му исплаћивали Министарство спорта (све 4 године) и Управа за људска и мањинска права.
Тако је буџет за развој спорта преусмерен на пројекте као што су: Буњевачко – хрватске тензије, Нови етнички сукоби у Војводини, Влашко питање у Србији – људско-правни и политички аспект, Етничке елите у Војводини, Минимизирање отпора реформама и интеграцији Србије…
Нова спортска дисциплина: буњевачко-хрватске тензије
Центар је познат, између осталог, и по томе што напада СПЦ и државу Србију зато што неће да признају “румунску православну цркву“, уз истицање да је та црква призната у Војводини и откривају: та непризната црква добија новац из покрајинског буџета!
Занимљиво је и да су у два наврата САД финансирале пројекат Центра: Утицај верске наставе на развој демократских процеса у Војводини. Међу партнерима Центра су Центар за европске и северноатлантске студије, Хелсиншки одбор за људска права, Диштрикт 0230 (изградња локалних националних и прекограничних мрежа НВО), Фондација Фридрих Нојман, ОЕБС…
Последњи пројекат им је „Мултикултурализам у Србији није мртав“, који финансира Амбасада краљевине Норвешке! Чести сарадници су им и Кућа слободе (Freedom house) и Комисија за демократију Амбасаде САД.
Центар за развој инклузивног друштва, ког је 2005. основало 15 људи, добио је око 10 милиона динара (у периоду од 2008. до 2011, а новац је давало Министарство омладине и спорта, Министарство рада и соцојалне политике – буџетски фонд за програме социјално – хуманитарних организација, Министарство економије и регионалног развоја, Управа за људска и мањинска права, Буџетски фонд за програме заштите и унапређења положаја особа са инвалидитетом).
Инклузивно друштво је пројекат који, према стандардима ЕУ, промовише интеграцију инвалида и других „осетљивих“ друштвених група – конкретно Рома, у образовни систем Србије. НВО сектор појачано инсистира и да се у Србији што хитније уведе пуно „инклузивно образовање“, што значи да „они који свакодневно раде са децом морају да промовишу опште вредности живота у заједници – људска права, толеранцију, недискриминацију и поштовање културних и свих других различитости“.
Колико јавност нема представу шта је све финансирано новцем пореских обвезника говори и пример извесне НВО која се у извештају Управе за трезор води као „Центар за развој образовања и ств“ .
То удружење је добило 2010. и 2011 од Министарства животне средине и просторног планирања око 260.000 динара. То свакако није упадљив износ, али је спорно то што није јасно ко је заправо добио те паре. Наиме, У Србији постоји само Центар за развој образовања који ради у оквиру Београдске отворене школе, а додатну забуну у то где је новац уноси и појава треће сличне НВО „Центар за развој образовања и ствар“, који је добио 180.000 динара….
Центар за регионализам, током 2008. и 2009. добио је 1,4 милиона динара од Министарства омладине и спорта и Министарства рада и социјалне политике – Буџетски фонд за програме социјално – хуманитарних организација. И још 300.000 динара је потрошено на Центар за регионализам Нови Сад. Ни они нису битни зато што је Тадићева власт на њих потрошила наше паре, већ су важни због тога шта раде и због тога ко их заправо финансира.
Центар за регионализам о улози омбудсмана у мултиетничким локалним заједницама
http://www.centarzaregionalizam.org.rs/
Шта они раде? Па, информишу Брисел. Ко их финансира? Па, први на списку донатора је Фонд браће Рокфелер!
За шта су специјализовани? За свакакве области, али су се нарочито истакли у надгледању како Србија спроводи споразум о граници са Косовом! Штавише, њихови подаци су једини те врсте којима Брисел располаже!!!
Последњи извештај поднет је у оквиру пројекта „Слобода кретања робе и људи између Србије и Косова у контексту регионалне сарадње“ који Центар за регионализам реализује уз подршку Делегације ЕУ у Београду.
Са њиховог сајта преносимо:
„Тим који ради на пројекту је боравио 25. маја 2012. године у Бриселу, где је представио финалне резултате независног експертског истраживања у оквиру овог пројекта. Делегација Центра за регионализам је била у саставу: Александар Попов, директор пројекта и директор Центра за регионализам, Татјана Туцић, координаторка пројекта, као и Хајрула Чеку и Предраг Бјелић, чланови експертског тима. Презентацији су присуствовали високи званицници ЕУ: Јоост Корте, заменик генералног директора Генералног директората за проширење ЕУ, Ларс Ерик Форсберг, заменик шефа одељења за Србију, Руд ван – Енк, заменик шефа одељења за Косово, Ингве Енгстроем, шеф одељења за регионалне програме Генералног директората за проширење ЕУ, Ерик Иллес, службеник одсека за цивилно друштво задужен за програмирање, стратегију и медије, Миријам Ферран, шефица одељења за Србију Директората за Албанију, Босну и Херцеговину, Србију и Косово, Патрик Паке, службеник политичког бироа за европске интеграције одељења за Србију и Андрис Кестерис, главни саветник за цивилно друштво и медије.
Присутне је поздравио господин Јоост Корте који је у свом обраћању нагласио важност резултата истраживања објављених у студији под називом “Слобода кретања људи и робе између Косова и Србије у контексту регионалне сарадње” која је објављена у априлу 2012. године.
Директор пројекта, Александар Попов је у уводној речи пружио информације о околностима у којима се пројекат реализовао после чега је приказан осмоминутни документарни филм који на илустративан начин представља налазе експерата који су током 6 месеци спроводили истраживање о кретању робе и људи између Косова и Србије.
Налази до којих су дошли експерти пројектног тима представљају анализу и поређење података добијених са обе стране “границе” и једини су такве врсте, који тренутно постоје. Попов је, такође, изнео планове за наставак пројекта у оквиру којег би био спроведен свеобухватни цивилни мониторинг имплементације договора између Београда и Приштине, а који би био од помоћи не само преговарачким тимовима, већ и Европској унији као њиховом посреднику.
Проф. др Предраг Бјелић, стручњак за област кретања робе, дао детаљан преглед анализе официјелних података добијених током истраживања, али и процену сиве трговинске зоне, а експерт са Косова, Хајрула Чеку, представио је експертски рад у области кретања људи.
Хајрула Чеку, експертски рад за кретања људи између централне Србије и Косова
Након презентације, следила је једночасовна дискусија у којој су присутни износили своје коментаре и запажања, али и постављали питања пројектном тиму Центра за регионализам. Нарочито интересовање за проблем показали су званичници из департмана задуженог за Косово и за Србију нагласивши важност улоге цивилног друштва у преговарачком процесу. Присутни званичници су поздравили намеру Центра за регионализам да настави са мониторингом преговора и изразили жељу да буду редовно информисани о даљем раду.“
Ко то плаћа – сем, наравно, Србије и поменутог Фонда браће Рокфелер? На списку су: Мотт фондација, Фонд за отворено друштво, НЕД фондација, Балкански фонд за демократију, Институт за одрживе заједнице – ИСЦ, УСАИД, Мисија ОСЦЕ-а, Фондација Фридрих Еберт, Фондација Конрад Аденауер, Демократска комисија Америчке амбасаде у Београду, Freedom House, Local Government and Public Service Reform Initiative (LGI) Фреедом Хоусе, Швајцарска амбасада у Београду, Амбасада Републике Мађарске у Београду, Покрајински секретаријат за регионалну и међународну сарадњу, Косовска фондација за отворено друштво, Делегација ЕУ у Републици Србији и Европска Комисија
Центар за развој и бригу о грађанима ЦЕРИБ добио је од Министарства екологије и регионалног развоја 1 милион динара током 2010. године, а између осталог се бави промоцијом „јавно-приватног партнерства у улози развоја локалне самоуправе“. У сарадњи са Комерцијалним одељењем Амбасаде САД одржали су у јуну семинар посвећен ЈПП-у. Шта је још конкретно радила ова „Фејсбук“ група – тешко је прецизирати због недостатка доступних података.
Центар за развој Фокус, НВО, такође је Фејсбук група, има 50 чланова, регистрован је 2001, бави се унапређењем квалитета живота грађана на подручју Србије и Западног Балкана и заштитом животне средине. Од ресорног министарства добио је 318.000 динара.
Протекта – центар за развој грађанског друштва је током 2008, и 2010, добила око 2,5 милиона динара (од Министарства омладине и спорта и Министарства животне средине и просторног планирања).
Међутим, њена активност је почела много раније. Пред вама је прича о пиониру НВО сектора у Србији!
Кад и како је настала ова НВО и ко ју је направио?
Протекту су сновали учесници Студентског протеста ‘96/97, а формално је регистрована 1998. Две године касније предузима свој први корак као матица: у „Јужној Србији“ отвара Информациони центар за НВО.
„У време великог притиска Милошевићевог режима на медије и невладине организације, ПРОТЕКТА Информациони центар је обавештавао активисте НВО сектора о актуелностима, могућностима сарадње, добијања средстава и деловања у правцу стварања грађанског друштва у Србији. Захваљујући едукацији својих чланова и препознавању аутентичних проблема локалних заједница у Јужној Србији, ПРОТЕКТА је постала интересантна великом броју донатора“, наводи се на званичном сајту ове НВО.
Због чињенице да међу донаторима има само неколицина чије се име пише на српском, списак преузимамо директно са сајта Протекте – на латиници:
Све је просто: много људи воле Србију
Ministarstvo zaštite životne sredine i prostornog planiranja, The Organization for Security and Co-operation in Europe (OSCE) The Regional Environmental Center for Central and Eastern Europe (REC),Grad Vranje, European Commission, Еuropean Initiative for Democracy and Human Rights (EIDHR), for Sustainable Communities (ISC), Institute for Democracy in Eastern Europe (IDEE), Democracy Commission USA, Rockefeller Brothers Fund, Balkan Trust for Democracy, Grad Niš, Gradske opštine: Medijana, Palilula, Pantelej, Crveni Krst, Niška Banja, Royal Norwegian Embassy in Belgrade,Freedom House, East West Institute, Council of Europe, FRESTA, MercyCorps Kosovo, CHF International, Norwegian Refugee Council (NRC), Danish Refugee Council (DRC), International Relief and Development (IRD), UMCOR, Coopi, National Endowment for Democracy (NED), UN-Habitat, Еuropean Agency for Reconstruction (EAR), Ministarstvo omladine i sporta Republike Srbije (MOS), Opština Pirot, Regionalna privredna komora Niš (RPK NIš) i Philip Morris International (PMI), United Nations Development Programme (UNDP) и Бизнис сектор.
За крај, још један центар – за развој фотографије – НВО која је добила „само“ 150.000 наших динара током 2011. (Министарство културе, информисања и информационог друштва) и која је дала допринос пројектом „Избори 2012“.
Сам допринос је у томе што су професионални фотографи требало да сликају учеснике и ток избора…
Диана Милошевић
Ко србске жртве претвара у прашину ?
Ко србске жртве претвара у прашину ? А свакој нацији жртве служе као чврсте цигле
Пре двадесет година Радио Телевизија Београд објавила је филм направљен од аутентичних тонских и видео записа , у којима су главни актери хрватски политичари тада владајућих странака. Од прављена чисте велике Хрватске ( чисте од Срба) до планова наоружања и предочавања доказа како је Хрватска добављала оружје из Мађарске и спискова за ликвидацију појединих Срба, до на крају свих Срба , главну ролу преузео је Мартин Шпегељ, тако је и филм понео његово име – филм Шпегељ.
Филм који обилује доказима какве ниједна одбрана не би могла оборити, да је дошло до суђења , је био и остао само филм. А његове речи су можда остале у мислима по неке преживеле жртве или оног ко је остао без својих најмилијих, а Мартин Шпегељ је након пензионисања 2001-ве године издао и своју биографију , након чега је и преминуо у дубокој старости на слободи.
Неке од речи које су Србе у Србији а и у осталим сада већ окупираним деловима оставиле без даха , a које je изговарао тадашњи министар одбране Хрватске , први комадант хрватске војске , бивши генерал ЈНА Мартин Шпегељ, између осталог биле су :
„Што се тиче караула..кад буде разоружавање караула, иће се на разоружавање свих којих има.Али оставити Албанцима по пет метака у пушци.А ове друге затворити у подрум и давати храну и воду.Ако то буде трајало пар дана…А, ово ако до нечега дође онда само дај директиву свим својима које познајеш – убијати екстреме. На лицу мјеста! На улици, у сред круга касарне , било где другде , само пиштољ и у стомак…То неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме.Ни према жени, ни према дјеци.У стан, једноставно – бомбе у породични стан.“
Но , тај први шок је нестао у грађанском рату који је затим настао и у ком је главну кривицу по апсолутном не релевантном мишљењу међународне заједнице понео Српски народ.И поред бројних доказа да је управо западна служба та која је индиректно била саучесник у том грађанском рату , што се између осталог и у снимку помиње :
„А Книн ћемо решити на тај начин што ћемо покасапити.У то имамо и међународно признање за то , онда ћемо их покасапити.Поготово сад кад је и ова курва победио у Србији , Милошевић.Сад нам Американци , други дан од кад је он победио, понудили сву помоћ.А до тада су све шпекулисали..Би, не би .Кажу сад овако , хиљаду комада транспортера оклопних , оваквих, онаквих аутомобила..Шта ја знам ..За сто тисућа војника комплетно наоружање бесплатно.“
Међутим и након завршетка рата, поменути политичари су остали на својим функцијама, а међународна заједница остала да решава даља питања проблема Србије.
Тада 1991.године , сврха приказивања овог филма није било разоткривање истине, већ почетак бацања медијске прашине у очи народу. Да је био неки други повод , главни актер овог филма са свим осталим учесницима ( а треба напоменути да ово није јединствен случај нити докуменовани запис) би био оптужен за изазивање ратног стања и геноцида.
Данас имамо један сличан пример.Наиме пре само неколико дана РТС (просто за неповеровати) , након одбијања да пусти филм о Јасеновцу , дајући неко бизарно објашњење, премијерно пушта филм о исказу заштићеног сведока у случају трговине органима. Језива исповест бившег припадника „Ослободилачке Војске Косова“ у служби Хашима Тачија, испричао је свој први сусрет са једном од српских жртава. Такву исповест је једноставно немогуће послушати и остати равнодушан, још знајући да су жртве биле управо Срби сваком је остао тежак утисак у грудима.
Родбина и пријатељи несталих , који се негде у дубини душе надају да су њихови најмилији можда ипак успели да се спасу , опет су по ко зна који пут преживљавали своје најгоре кошмаре који су се остварили. Слушајући опис „првог пута“ заштићеног сведока , само сам замишљала очај тог јадника суоченог са смрћу, неспособног да се одупре монтрумима који му „ на живо“ секу и ваде органе пред очима.Жалосно је међутим што су они и још једном убијени , што су они до те мере омаловажени да су постали само прашина која се баца у очи српском народу од странке политичара.
И први пример и други пример и још много других случајева је било где наша власт по други пут убија своје жртве. Најскорији је свакако аеромитинг у Батајници, где су гости били НАТО војници којима је бивши министар упорно покушавао да приступи са оно мало српских војника што је остало .Зар нам треба филм о злочинима који су се десили 1999.године од стране НАТО пакта, да бисмо потврдили њихове злочине над нама.
Узимам све ово као пример за достојан аргумент лицемерја наше власти – садашње власти. И разлога зашто је овај пут нешто свето као српске жртве које су изгубиле живот на најбруталнији могући начин , искоришћено да се скрене пажња са оног актуелног, са теме у којој ће бити још једно жариште нових жртава а које управо захваљујући онима који то скривају под завесу неће више бити под нашом заштитом .
Пре неколико дана чули смо изјаву Мартина Шулца који јасно и без икаквих метафора рекао да Србија мора да призна Косово:
„Однос Србије и Косова и миран развој тог односа мора да се заврши , по нашем мишљењу , на крају пута , међусобним признањем.“
Након убеђивања наших политичара, добро поучених од претходне власти, да ми то нисмо добро чули, па нисмо добро разумели , зар ви верујете својим ушима и очима или нама. Почело је правдање Шулца, те није он то тако мислио , док све није дошло на ниво буквално прављења будала од свих нас када су изјавили : Ма ко је Мартин Шулц да може тако нешто да каже?!
Но, Шулц који је „само“ председник Европског парламента, није једини ни први који је дао ту изјаву , пре њега чули смо то и од Хилари Клинтон, Јелка Кацина, Кетрин Ештон, Волфрама Маса, па отприлике од свих оних који су главни планери наше унутарње и спољне политике.Нисмо ми ни њих вероватно добро разумели, али ето шта је ту је.
Сада смо дошло до тога да садашња власт седи за истим столом са монструмима из првог случаја, шиптарским ектремистима илити ОВК , док нас надзиру они који су наоружавали творце велике Хрватске из првог случаја и који су над нама починили злочин против човечности гађајући нас НАТО бомбама, да за тим столом наша власт разматра о предаји наше територије онима који су нас убијали уз помоћ оних који нам кроје политику.
И на све то , као да је мало, добијало представнице хелсиншког одбора за мржњу према Србима Соњу Бисерко и незаобилазну мирођију у свакој чорби Наташу Кандић да се подсмевају тим жртвама и оду да у име ко зна кога агитују за што брже признање Косова.
Питање је каква је то власт дозволила оваквим персонама , да их превазилазе у свом том ниподаштавњу људских жртви и уопште због чега је једна Соња Бисерко на челу председнице хелсиншког одбора за људска права у Србији, када је њена функција еквавилента Хашиму Тачију, стим што њу још нико није видео са ножем, но не треба сумњати да иза себе има доста српских жртви ако не од ножа а оно од змијског отрова.
Ту долазимо и до трећег случаја , чији су актери опет власт и једне међу главнима управо две поменуте „комунистичке бабе“. Случај Сребреница!
Једини и први случај у нашем окружењу који је „решен“ наравно у корист свих несрпских „жртава“ и који је одјекнувши у целом свету као бомба све нас Србе претворио у ратне злочинце а случај „Сребреница“ постао синоним за геноцид у целом свету, бацајући управо из оног РТС-а и свих НВО , од Жена у црном до Хелсиншког одбора, сенку на све српске жртве којих као да није ни било.
И управо те особе које су издејствовале , наравно добро плаћене управо од међународне заједнице и својих западних налогодаваца, да нас цео свет види као геноцидан монструозан народ, сада када је дошло време поменути српске жртве усуђују се да одлазе на ноге онима којима је тело крваво од српске крви да честитају на успешном отимању српске земље и да се не признавајући српске жртве без трунке срама пљуну на њих.
На који начин ће сада власт да реагује? Хоће ли се придружити „својим девојкама“ или ће смоћи снаге да покрене потупак против њих због позивања на рушење уставног поретка и пљувања по српским жртвама?
Весна Веизовић
ФБРепортер објављује коментар који "Политика" није хтела да објави?
Један коментар који „Политика“ није хтела да објави?
ФБР, 13.09.2012
Реч је о (још увек необјављеном) коментару наше уважене сараднице Светлане Максовић који је, по њеним речима, упутила пре 24. часа, а који се односи на следећи текст објављен на сајту Политике:
+++
Нашa унутарстраначкa демократијa
Никола Јовановић
12.09.2012., Политика
Чињеница да коначну реч има чланство утиче да се смањи страначка бирократија, комбинаторика и закулисно лобирање
Политичке партије су кључни актери у представничкој демократији и ,,носиоци политичког живота”, према Уставу Србије. Стигматизовати их из фрустрације или бојкотовати због малодушности може бити разумљива реакција грађана, али то није конструктивно нити делотворно. Много је боље извршити притисак на странке како би се оне демократизовале изнутра и тако доносиле одлуке о свом програму и кандидатима на квалитетнији начин. Примарна одговорност за то је на грађанима члановима странака, другим речима на онима који су већ показали амбицију да буду активни у јавном животу. Уколико се они изборе за већи степен унутарстраначке демократије, комплетан јавни живот у Србији ће добити нови дах, што је у овом времену важно колико и гола егзистенција.
Унутарстраначка демократија већ је европски стандард и иако њен степен и модели варирају, суштина је у давању свим члановима већег утицаја на избор страначког руководства и програма. Чињеница да коначну реч има чланство утиче да се смањи страначка бирократија, комбинаторика и закулисно лобирање. Странка постаје отворенија за нове идеје и људе, а чланови добијају могућност да заиста утичу на политички живот, уместо што (углавном неуспешно) покушавају да поистовете странке са службама за запошљавање. Наравно, ни процес унутрашње демократизације није без ризика, као што су већа идеологизација странака, снажнији култ вође, слабљење локалних одбора, мањи значај националних избора, али су позитивне последице далеко бројније и, усуђујем се рећи, неопходне нашем друштву у овом тренутку када грађани губе сваку илузију у боље и достојанственије сутра.
У идеалном случају, страначко чланство у Србији требало би да бира најуже руководство и кандидате својих странака за председника и премијера. У великом броју европских земаља чланство на разне начине утиче и на израду и усвајање партијског програма. У Француској су чак 2004. године чланови Социјалистичке партије одлучивали интерним гласањем о њеној позицији према ратификацији Конвенције о европском уставу. Наравно, за унутрашњу демократизацију потребно је време и усвајање сета разних критеријума, а колико је ова тема контроверзна можемо видети на примеру наше најмасовније и најорганизованије странке: Демократске странке.
С обзиром на то да у Србији не постоји двопартијски систем, није део политичке културе да странка која прелази у опозицију аутоматски мења комплетно руководство, будући да њено учешће у власти зависи и од других фактора, не само од њеног изборног резултата. С друге стране, уколико силазак с власти није моменат за преиспитивање и отварање за нове идеје и људе, поставља се питање који онда јесте!? Из овога произилази да је најприкладније решење расписивање изборне скупштине, без кадровских или програмских предуслова за њу, како ће се на крају и десити. Али остаје питање због чега није искоришћенмоменат у коме је видљиво да је странка изгубила на кохезији и легитимитету да се уведе преседан у српску политику и омогући свим члановима да кроз интерну демократскупроцедуру учествују у рестаурацији странке? Зар није боље за целокупну климу у друштву да се кандидати боре за срце и ум својих чланова уместо да се води дијалог преко таблоида и исход одређује у опскурном процесу лобирања и страначке картелизације?
Оптирање за унутарстраначку демократију не треба да буде мотивисано тренутним односом снага партијских вођа, већ је топринцип који се поштује у свим околностима и независно од личних интереса. Из овог разлога сви који сусе залагали за непосредно бирање новог руководства ДС-аимали би много већи ауторитет да овакав став наметну да су га сами поштовали већ 2010, када је изборна скупштина први пут требало да буде отворена за све чланове и када је клима била мање антагонистичка. Не могу се принципи поштовати само док одговарају личном интересу, то онда не заслужује назив принцип, већ се назива опортунизам.
Када се процес унутрашње реформе не води кроз отворену демократску процедуру, која једина омогућава реалан увид у стање и испливавање на површину најбољих људи и идеја, долази се до бизарних закључака да су за изборни неуспех ДС-анајодговорнији они који су најпопуларнији у народу, или који су остварили најбоље изборне резултате, или чак који су истовремено добили поверење већине држава света за председавање кључним међународним телима. У суштини, рецепт за оздрављење ДС-аи већи легитимитет свих других странака у Србији једноставан је и може се преписати из европске праксе: већа инклузивност, поштовање својих чланова и симпатизера, мања арбитрарност и дискрециона моћ најужег руководства, као и неутрализовање утицаја крупног капитала и других спољних чинилаца на дефинисање одлука унутар једне политичке породице.
Свака странка, поред свог неспорно прагматског и технократског карактера, мора бити и заједница вредности и сличних погледа на судбину земље. У отвореној унутарстраначкој утакмици треба да се одаберу, на једној страни, најбоље форме у којима је могуће неку идеју применити и, на другој, најбољи људи за тај посао. Само тако странка постаје политичка породица, а престаје да буде чопор у коме је човек човеку вук и где је држава плен који треба међусобно разделити. Тад ће се и утакмица преселити из таблоида у страначке форуме, а сви ми ћемо моћи да кажемо да коначно живимо у једној нормалној земљи.
+++
КОМЕНТАР СВЕТЛАНЕ МАКСОВИЋ:
Лепо је желети демократизацију једне странке, у овом случају ДС-а… као и активно учествовање чланова странке и њихов већи утицај на дешавања у странци. Али то су само лепи снови, а и смешни када их сања члан дотичне странке.
Наиме, ниједна странка у Србији није била толико агресивна као ДС што се тиче отимачине не само државних добара, већ и бирачких гласова (чак су и мртви имали право гласа за време владавине ДС, што ни Слоба себи није дозволио…)
ДС је увео огромну цензуру медија ради свог опстанка: како онда да поверујемо да не користе исте такве методе и унутар странке? ДС је куповао гласове: како онда да поверујемо да их не купује и у унутрашњим изборима?
А што се тиче, ко је крив за неуспех ДС-а, треба сви да схвате већ једном да су СВИ ЧЛАНОВИ ДС-а криви: неки активно, а неки због своје пасивности и прихватања таквог стања. Много је битнија судбина Србије, него судбина ДС, без које Србија и те како може да живи.
Дојче веле: Патријарх Иринеј срушио табуе! (Благо нама)
Дојче веле: Патријарх Иринеј срушио табуе
Друштво, 18:36, 13.09.2012.
Аутор: Агенција ТАНЈУГ
Поглавар СПЦ у Сарајево присуствовао Међународној конференцији за мир јер никада раније ни он ни његов претходник патријарх Павле нису крочили ногом на територију БиХ.
Патријарх Иринеј
КЕЛН – Поглавар Српске православне цркве патријарх Иринеј истовремено је „срушио два табуа“ доласком у Сарајево где је присуствовао Међународној конференцији за мир јер никада раније ни он ни његов претходник Павле нису крочили ногом на територију БиХ, пренео је радио „Дојче веле“.
Реч је о држави која само захваљујући Дејтонском мировном споразуму и међународној заједници има скоро двадесет година крхку самосталност, наводи радио који преноси писање „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ (ФАЗ). Указује се, наиме, да је патријарх 20 година након рата прихватио позив и дошао у БиХ, односно Сарајево, упркос свим политичким и религијски мотивисаним отпорима у Београду.
Подсећа се да је две деценије од рата у БиХ католичка заједница Свети Едиђио у Сарајеву организовала свој редови годишњи мировни сусрет и додаје да није само патријарх Иринеј који није желео да изостане са тог догађаја који је виђен као шанса за помирење и заједничку будућности различитих етичких група које ту живе.
Као други прекршени табу наводи се патријархово присуство вечерњој миси у сарајевској Катедрали где се и обратио верницима. „Винко Пуљић, којег је папа Јован Павле ИИ 1994. године у знак солидарности са опкољеним Сарајевом, којег су Срби држали под опсадом, именовао кардиналом је, заузврат, сутрадан био гост на литургији у Српској православној цркви“, навео је лист и додаје да су верници, према речима очевидаца, били до суза дирнути тим гестом.
Насупрот томе, громогласни аплауз изазвао је поступак реис-ул-улеме Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића који је са представником врховог рабина из Јерусалима Одедом Идером у рукама држао једно од највећих блага јеврејске уметности, сарајевску Хагаду, пише ФАЗ. Закључује се да је године 1914. убиством аустријског престолонаследника и његове супруге у Сарајеву окончао дуги 19. век. Било би прелепо када би, како се констатује, мировни сусрет 2012. године био почетак краја дугог 20. века на Балкану.
Срби на окуп: Како радили тако нам Бог помогао! (извештај и закључци са скупштине 08.09.2012.)
Извештај са Прве редовне годишње скупштине “Срби на окуп!“
У суботу 08. септембара 2012. г. у Соколском дому у Обреновцу, уочи своје прве Крсне славе Сабора СРБских Светитеља свесрБска народна организација „СРБи на окуп!“ одржала је своју Прву редовну годишњу скупштину. На Скупштину је пристигло више од стотину скупштинара из свих СРБских земаља и из расејања. На овај чин све њих је подстакло страдање, неправда и насиље које трпи народ србски, а све их је окупио благослов Његовог преосвештенства епископа рашко-призренског и косовко-метохијског у егзилу г.г. Артемија.
13.09.2012. srbinaokup.info
Горица Тркуља
После молитве Скупштини се обратио преосвећени владика Артемије .
У свом кратком и веома садржајном обраћању преосвећени владика Артемије пажњу је посветио тешкој ситуацији у којој се налази наш целокупан народ, без обзира на то где живи. Владика је говорио о тешком стању у друштву, Српској православној цркви, о сиромаштву, а посебно се осврнуо на велики грех чедоморства, који увелико чине србске мајке. Ипак, највећу пажњу владика Артемије је посветио окупираном Косову и Метохији, нашој непреболној рани, при чему је истакао штетна и потпуно неприхватљива решења за одбрану светог Косова и Метохије, која су долазила од режимских структура, а пре свих кроз евентуално расписивање референдума о Косову и Метохији. Владика је нагласио да нико од нас данашњих Срба нема право да гласа о Косову и Метохији јер оно не припада само једној генерацији. Косово и Метохија припада свим претходним генерацијама Срба, које су своје животе уградиле у стварање и ослобођење наше свете земље, нашег Јерусалима, као и свим будућим, још нерођеним генерацијама СРБа. Владика је подсетио да је наша дужност да чувамо све што смо од светих предака наследили и да се свим силама трудимо да наслеђено предамо својим потомцима неумањено и ничим окаљано.
Говорећи о циљевима „СРБа на окуп!“, владика Артемије је рекао да их је лако изрећи, лако запамтити, али да их у дело треба спровести. Ти циљеви се своде на завет и молитву Св. Владике Николаја: „Да се СРБи сложе, умноже и обоже.“
Мудре поуке духовног пастира наше организације ушле су у срце свих пристуних како би подсећале на одбрану вере, народа и отаџбине као свете дужности свију нас.
Поздраве и подршку наше дијаспоре из Аустралије Скупштини је пренео војвода Бранивоје Јевтовић. Он је говорио о веома тешком стању у које је доведен СРБски народ у Аустралији, који истрајава на светоотачком и светосавском путу. Сведочио је о безакоњу и насиљу екуменистички и глобалистички настројеног владике Иринеја Добријевића, који је из храмова протерао оне који су их градили, годинама се одричући коре хлеба. Више стотина градитеља је буквално истерано из србских храмова зато што се не слажу са екуменистичким и глобалистичким правцем, којим иде Иринеј Добријевић. Војвода Јевтовић је сведочио о насушној потреби тог дела нашег народа да има упориште и духовни ослонац у отаџбини, пре свега преко Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу и њеног пастира владике Артемија.
О изузетно тешком стању СРБскога народа на окупираном Косову и Метохији исцрпно је говорио брат Драган Велић из Грачанице. Сведочио је о сталном притиску и насиљу сваке врсте којима су изложени Срби, о кршењу бројних начела међународног права, о насилној промени СРБског националног идентитета.
Брат Велић је говорио о неизвесности у којој СРБски народ живи са веома израженим осећањем да нико о њему не води бригу и да их је држава СрБија препустила самима себи и окупаторима оличеним у тзв. међународној заједници и терористичкој шиптарској влади.
О насиљу, безакоњу и отвореној издаји СРБског народа и СРБских интереса на северу Косова и Метохије говорио је Игор Војиновић. Сведочио је о отпору и непристајању људи на утапање у квазидржаву коју на СРБској светој земљи стварају Америка и Шиптари. Позвао је власти у СРБији да престану, било активно, било пасивно, слабити праведну борбу србског народа на Косову и Метохији.
Скупштини се обратио и брат Јово Вукелић, председник Централне отаџбинске управе равногорског покрета Србије, Р. Српске, Црне Горе и дијаспоре казавши да стање у србским државама јесте тешко, посебно је тешко на светом Косову и Метохији, али је наша света дужност да чинимо све што можемо како би се помогла праведа борба нашег народа. Он је нагласио да су равногорци увек стајали уз свој народ и да ће тако бити и у будуће.
Пресек политичког стања у СРБији и СРБском народу изнео је Мирко Јовић, говорећи о опасностима негативног прираштаја, дугогодишњих и вишевековних напада на нас, затим отимању и фалсификовању језика и извртању историје.
О начелима, програму и смерницама организације „СРБи на окуп!“ говорио је протосинђел Максим (Новаковић). Отац Максим је нагласио неопходност духовног препорода јер само он може оснажити и оспособити народ да опстане у временима која долазе. Снажна веза народа са духовним пастирем јача на путу спасења који су нам, као једини прави, оставили наши Свети оци.
Статут је представио Драгослав Љубичановић, председник Свесрпског националног већа. Посебно је нагласио значајну допуну досад важећег Статута, увођење духовног пастира као духовника и путовође „СрБа на окуп!“.
Годишњи извештај, програм рада и план развоја „СРБи на окуп!“ Скупштини је изложио Мирослав Вујанић, секретар Свесрбског националног већа, нагласивши да нас је Св. Владика Николај поучио: „Неће нас спасити вештина, већ врлина.“
Одлуке и закључке Прве редовне годишње скупштине свсрпске народне организације „СРБи на окуп!“ прочитала је Горица Тркуља, а својим аплаузом и одобравањем сви присутни су једногласно подржали и прихватили те закључке.
Поред радног дела, Скупштина је имала и свој свечани део. У паузи за ручак владика Артемије је пререзао славски колач у славу и част Сабора СРБских светитеља, Крсне славе „СРБа на окуп!“. Домаћин славе је био брат у Христу Бране Јовановић, чика Бране, који је, као старешина Соколског дома у Обреновцу, несебично примио и помогао организовање Скупштине „Срби на окуп!“. У то име преосвећени владика Артемије му је уручио грамату. Сузе у очима овог великог СРБина који је читав свој живот посветио раду на националној њиви дотакле су срца присутних, испуњавајући их поштовањем и захвалношћу за његов допринос СРБској националној борби.
У свечаном делу скупу се обратио о. Жарко Гавриловић, непоколебљиви борац за очување Светосавља и за поштовање канонског поретка у Цркви, борац за чистоту вере и црквеног поретка. У своме обраћању посебно се заложио за неговање здравог породичног живота и за биолошку обнову СРБскога народа.
Скупштину је поздравио и песник и издавач „Збиље“ Момир Лазић. Са Косова и Метохије нам је стигла и Александра, која је изузетно емотивним рецитовањем дирнула срца присутних.
Биљана Диковић је својом дивном песмом „Сећања у ћилим уткана“ пробудила сећања на прошла времена и ткања наших мајки, која, на жалост, заборављамо. А туга коју смо осетили слушајући те дивне стихове подсетила нас је да нам је дужност да чувамо предање.
Милоје Дончић, песник бунта против неправде, песник чија реч као мач пара, разобличује и разара свако бешчашће, рецитовао је песме „Прогонство епископа Јужног“, „Грачаници светој усамљеници“, „Суза на сахрани патријарха Павла“, песму посвећену Милици, једином СРБском ђаку у Призрену и „Помен живима са меморијалне плоче у Сребреници“.
Гуслар Богдан Мијушковић је својом убојитом песмом подсетио на значај и снагу гусала и дубину поруке коју остављају у душама оних који слушају. Далеко се чује јек гусала и порука коју народни певач шаље.
И на крају, жеља је да се Закључци које је Прва редова годишња скупштина „Срби на окуп!“ усвојила чују још даље и да се пастирске поуке преосвећеног владике Артемија у народу дубоко укорене како би дале изобилне добре плодове на корист роду нашем страдалном.
На дан Сабора СРБских светитеља, лета Господњег 2012.
Горица Тркуља
Обреновац – Прокупље
——————————————————————————
ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ
ПРВЕ РЕДОВНЕ ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕ
СВЕСРПСКЕ НАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
„СРБИ НА ОКУП!“
На Првој редовној годишњој скупштини одржаној 08. септембра 2012. у Обреновцу свесрпска народна организација „Срби на окуп!“ донела је следеће одлуке и усагласила следеће закључке: Свесрпска народна организација „Срби на окуп!“:
1. Истинска државотворна обнова – може се постићи једино путем духовнoг буђења и духовне обнове србског народа. Свесрпска народна организација „Срби на окуп!“, следујући мислима и делима светих предака, позива све своје чланство и симпатизере да својим хришћанским примером подстакну србског човека да, служећи Богу, служи ближњему и отаџбини као широј друштвеној заједници. Истинско служење може да буде само на темељима хришћанске православне вере и народне светосавске традиције, а никако на темељу некаквих лажних западних „вредности“. Делујући у хришћанском духу, „Срби на окуп!“ морају да буду пример принципа „да интерес народни буде изнад свих осталих интереса“ како би се србски народ вратио и чврсто стао на свој историјски пут служења Богу. Зато „Срби на окуп!“ свим силама морају и хоће да раде на србској светосавској свенародној саборности како би испунили благослов и заповест коју србскоме роду остави отац наш Свети Сава: „Само Слога Србина Спасава.“
2. Слога србског народа – Питање србске слоге је горуће питање које се провлачи кроз читаву тешку и крваву историју нашег народа да би у ово наше време достигло свој врхунац. Међутим, поставља се питање каква је уистину та слога о којој непрестано говоримо и које је њено истинско значење и смисао за нас. Позивање на пуку националну, патритоску или политичку слогу, која се не заснива на темељима Вере православне, учењу Једне свете саборне и апостолске цркве и јеванђељској Истини и Правди, није онај спасоносни образац који народу нашем може послужити као излаз из ове, уистину, тешке ситуације. Стога „Срби на окуп!“ позивају сав србски народ, сваког радника и сељака, све црквене и друштвено-политичке делатнике на слогу и на саборно деловање, али само у духу Истине православне, Светих отаца и светих предака наших, који положише своје животе за одбрану вере православне и слободу народа нашег.
3. Српска православна црква – од свог постанка светосавска Црква се није налазила у тежој ситуацији него данас. Свађе и подељености унутар Цркве су изазване пре свега због неправославног, противпредањског и неканонског деловања појединаца из самог врха Српске православне цркве. „Срби на окуп!“ одлучно устају против таквих појединаца који својим неправославним, противпредањским и протиканонским деловањем нашу Цркву уводе у стање подељености, свађа и раскола. Све што су примили наши свети преци примамо и ми, а све што су наши свети преци одбацили дужни смо да одбацимо и ми. Преподобни Јустин Ћелијски нас учи да је екуменизиам свејерес. У складу са тим светотоачким учењем и ми „Срби на окуп!“ тражимо да Српска православна црква одступи од пута свејереси екуменизма, да напусти чланство у свејеретичкој организацији званој Светски савез цркава, те да поједини епископи и свештенослужитељи престану са молитвеним општењем са неправославнима јер то никад не може бити пут којим треба да иде народ Светог Саве.
4. „Срби на окуп!“ се најодлучније противе доласку папе римског у Србију. Осуђујемо све појединце из србског народа који се на било који начин залажу за његов долазак на тло свете србске земље. Без покајања и повратка у веру православну папа римски никад не може бити позван у Србију од стране било којег представника Српске православне цркве или србског државника. У противном, ми бисмо одбацили свете претке наше, погазили бисмо и пљунули на све србске жртве уморене са благословом Ватикана.
5. Косово и Метохија – „Срби на окуп!“ у потпуности подржавају праведну борбу нашег народа на светом Косову и Метохији и у складу са Косовским заветом Св. Кнеза Лазара:“Није важно против колике се силе бориш, већ колику светињу браниш!“, позивамо све државне органе да се безусловно и без дипломатско-калкулантских игара ставе у службу одбране светог Косова и Метохије. Србски народ и србске територије не прирадају само овој генерацији Срба, већ и онима који су живели пре нас и онима који ће доћи после нас.
6. У складу са казаним, „Срби на окуп!“ осуђују и одбацују све противуставне и противнационалне одлуке и споразуме које је потписао било који службеник бившег режима Бориса Тадића. Стога „Срби на окуп!“ од садашњих власти траже да безусловно одбаце све раније договоре које је у име народа србског потписао режим Бориса Тадића, те да у складу са Уставом и законом подузму све правне радње како би се исти најстроже казнили за издају народних и државних интереса.
7. Тражимо од Председника Србије Томислава Николића и од Председника Владе Србије Ивице Дачића да се прекину сви разовори и договори са Шиптарима и са међународном заједницом док се не испуне услови из Резолуције УН-а 1244 укључујући повратак наше полиције и снага безбедности Србије на Косово и Метохију.
8. Скупштина „Срби на окуп!“ поздравља све Србе који живе на вековиним србским територијама – Србској Крајини, Р. Српској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Јужној Србији – и подржава њихову праведну борбу за опстанак бића србског у тим крајевима. „Срби на окуп!“ позива све Србе на хришћанску и братску дужност, на међусобно помагање како би се олакшао живот народу нашем на тим вековним србским територијама.
9. Скупштина „Срби на окуп!“ поздравља све Србе који живе у дијаспори и моли и позива све нас на хришћанско праштање, братску љубав како би се превазишле све унутарсрбске историјске поделе. Уверени смо да би као истински хришћани и сами преци наши око чијих имена и дела се споримо данас засигурно заједно стали под светосавски барјак јединства ради опстанка рода нашег, добра деце наше и свих нараштаја који долазе. Подржавамо дијаспору у намери да добије јасније и конкретније учешће у животу отаџбине и раду државних органа.
10. „Срби на окуп!“ кажу да дом без домаћина није, нити може бити дом. Богочовечански и Богом благословен поредак јесте православна монархија која је образац и икона Царства Небеског на земљи, са основним принципом једноначалија власти. Тамо где више њих (партија) одлучује, нема поретка и мира, већ беспоретка и сталне свађе. Нема напретка и изградње, него растакања и расипања. Због тога „Срби на окуп!“ свој програмски став сведоче у смелом покушају обнављања прекинутог светоотачког државотворног предања. Другим речима ово би значило уобличити јасну идеју обнове снажне националне државе са благоверним миропомазаним Владарем на челу, јер је само у таквој држави, са Божијим благословом, могуће одрживо решење србског духовног, националног и државотворног питања и опстанка. У складу са овим, ми потврђујемо и истичемо да једино прихватљиво уређење државе може бити са домаћином – Краљем или Царем, без прејудицирања личности, већ уздајући се да ће нам таквог подарити милост Божја.
11. Скупштина „Срби на окуп!“ сматра да народна просвета, образовање и школа треба да се врате оним изворима и начелима које је као темеље уградио и народу србском оставио отац народне просвете Свети Сава. То је пре свега упознавање са врлинама и вежбање у истим како би се наша деца и наша омладина образовали и научили да стеченим знањем и својим врлинама служе на добро своје и свога народа. Народна просвета и школа треба да одбаце сва лажна учења, све лажне научне теорије и наставничке методе којима се стиче лажно знање, подстиче самољубље и саможивост код деце и омладине. „Срби на окуп!“ позивају све нас, али пре свега народне просветаре, научне и образовне раднике да одлучно станемо у борбу за очување србског језика и ћириличног србског писма.
12. Темељ народне одбране чини народна војска састављена од синова србског народа који су духовно пробуђени, морално чисти и историјски освешћени. Само народна војска са јуначким родољубљем има Божји благослов и морално оправдање. Народна војска има за циљ само и једино да брани народ, народну државу, а никакао да напада и угрожава друге народе и разара друге државе. Позивано да се заустави уништавање и раслабљивање србске војске.
13. Талас глобалне економске кризе запљуснуо је и нашу отаџбину. Трка за богатством појединаца из врха и оних блиских властима изазвала је жељу за лаким и брзим богаћењем, при чему се нису бирала средства. Једно од средстава за богаћење постала је и политика. Докопати се власти значи докопати се и средстава и омогућити себи лак и удобан живот без напора. Народни и државни послови и интереси су занемарени, а остала је само брига како се одржати на власти. „Срби на окуп!“ траже да се заустави свако даље распарчавње државе, продаја пољопривредних блага, природних и индустрисјких ресурса кроз тзв. процес приватизације. Захтевамо да се темељно испитају сви појединци и групе који су на било који начин били укључени у сумњиве и незаконите процесе приватизације, криминалне привредне радње и уништавање и распродају народне имовине, те да се исти, без обзира на име и позицију, одлучно и у складу са Уставом и важећим законодавством, примерно казне.
Тражимо да потребе државног админстративног апарата не прелазе народну економску снагу да пре свих својим примером сама власт покаже разумну штедњу.
14. Основ народне привреде и економије је србска домаћа пољопривреда. Стога захтевамо да се посебна пажња обрати на повратак и развој села и да се посебно цени земљораднички рад и производ. Срби на окуп!“ траже да се подржи повратак селу. Држава својим порезима и наметима не сме да смета онима који раде и изграђују нове животне и радне услове. Она таквима треба да помогне, да их сама подстиче и да их подржава, а тамо где таквих напора нема, у складу са са народним интересима, држава сама мора да их иницира. Нарочито тражимо да држава, али и цело друштво учине напоре и да створе неопходне друштвене услове који ће подстаћи и покренути село како би оно помогло и подстакло оздрављење и напредак привреде. Најоштрије осуђујемо глобалне и домаће лоби групе, као и све оне који саучествују у злочиначком тровању народа подстицањем увоза и кориштења генетски модификованог семења и хране.
15. „Срби на окуп!“ се противе било каквом уласку Србије у западне организације, економске заједнице и војне савезе типа Европска унија, НАТО, ММФ и од садашњих власти тражимо прекид свих процеса који воде ка интеграцијама са тим глобалистичким савезима/организацијама. Уместо штетне сарадње са Западом, залажемо се и подржавамо активности које воде приближавању Србије и србског народа нама блиским и пријатељски настројеним државама, пре свих правславним народима на Балкану, а све са наслоном на православну Русију.
16. „Срби на окуп!“ се залажу за обнову и јачање породице и за биолошки опоравак србског народа кроз повећање наталитета. Позивамо све чланове друштва пре свих оне у врху Цркве да се истински заложе за забрану чедоморства (абортус), а од власти тражимо да се по примеру сестринске Русије уведе закон којим се забрањује абортус.
17. Свесрпска народна организација „Срби на окуп!“ хоће да престане даље духовно и морално пропадање народа. Ми хоћемо да се врати част ранијим високим народним уверењима, свесни да је за кретање тим путем потребно лично и народно покајање, очишћење српског моралног греха, а то значи враћање хришћанском православном, јуначком и мученичком духу, што нам га кроз смрт своју завешташе свети преци наши. Наша борба није само борба за пуку промену власти. Наша борба је борба духа православног, духа светосавског против духа зла и духа лажи овога времена.
Уместо широког, изабрали смо тежак, узан и трновит пут, свесни да без муке нема јунаштва, а без јунаштва нема праве победе. Свесни да без страдања, Голготе и крста нема ни Победе, ни Васкрсења.
Како радили, тако нам Бог помогао!
Јелена Гускова: Агонија Хашког трибунала
САД су са Трибуналом за бившу Југославију претерале. Хтеле су да се оправдају пред јавношћу: направиле су у потпуности контролисани суд и мислиле да ће им то помоћи у подршци њихове концепције кривца за догађаје 90-их година на Балкану, оправдавању агресије НАТО-а на Југославију. Нису узеле у обзир само једно: после Трибунала ће остати архив, то значи да ће материјале делатности проучавати научници, и творци и извршиоци суда неће моћи да обеле себи образ.
13.09.2012. Глас Русије
Фото: EPA
Већ су објављени материјали о суђењу Слободану Милошевићу, Војислав Шешељ је предао јавности скоро сва документа свог скандалозног суђења, живи су учесници и сведоци. Зато Треибунал неће моћи да избегне суд историје.
А чињенице су следеће: формирање, правни документи суда, Статут и правилници прошивени белим нитима, волунтаризам у понашању судија, у интерпретацији догађаја, немају премца у историји. Однос занемаривања према доказној бази оптужених, игнорисање необоривих доказа у Трибуналу је свакодневна појава. А фалсификовање чињеница, скривање докумената, припрема лажних сведока подржава се од стране оптужбе, и посебно од стране судија са ентузијазмом. Већ постоје и шетајући, прелазни, тачније стални сведоци, који прелази из једног процеса у други, понављајући једне исте чињенице, које одговарају судијама. Пример може да буде Дражен Ердемовић, који се периодично појављује у својству заштићеног сведока на суђењима где се расправља питање Сребренице. Зна се да је он склопио споразум да Трибуналом, изашао на слободу, живи под новим презименом негде у Северној Европи и зато одрађује своје ослобађање као једини сведок у оптужбама о Сребреници. Или други пример, новинар Скај њуза Арно ван Линден, који је сведочио на 7 суђења: Милошевићу, Галићу, Мркшићу, Мартићу, Перишићу, Караџићу и сада Младићу. Као сведок он је увек скандалозно раскринкаван, пошто се његова пристрасност и лаж врло брзо раскринкају. На пример, он је показивао гробове убијених у Босни муслимана, а на фотографијама на гробовима су били православни крстови, давао је монтиране снимке експлозија, није знао распоред српских и муслиманских села око Сарајева и слично. Ипак он се испоствио непотопивим, његова сведочења су остајала у протоколима као докази кривице Срба против муслимана, а сам сведок је постао необично тражен.
Данас се Трибунал налази у агонији. Његов рок истиче, главни кривци се блиставо бране, научници, поштени политичари и новинари не дају позитивну оцену његовог деловања, пошто су резултати неоспорно незадовољавајући. И зато се правни чиновници журе да „успешно“ заврше све преостале случајеве. Судије већ не крију своје право лице, очигледну пристрасност и нетрпељивост према Србима. У суђењу генералу Младићу они не предају на време адвокатима неопходна документа, дозвољавају себи да вичу на генерала и на његову одбрану, не дају одбрани да врши испитивање сведока, прекидају у пола речи, стварајући психолошку слику мржње и презерења. Руски правник А. Мезјајев је оштроумно написао да је међу судијама трибунала А. Ори чак најбољи: „он је толико груб, да дискредитује Међународни трибунал на најбољи начин“. Стиче се утисак да уништавају и газе генерала намерно, како не би могао да се супротставља и издржи. Сада се испитују сведоци оптужбе, и ослонац се ставља управо на заштићене сведоке, којима ни име није познато, ни како изгледају, ни где су служили. Врло згодно: немогуће их је оповргнути, а они се могу искористити приликом изрицања пресуде, чак ако су то лажни, „професионални“ сведоци.
Крајем августа започела је друга етапа суђења генералу Младићу, где се разамтра делатност Војске Републике Српске под његовом командом 1992-1995. године. Генералу инкриминишу кривицу за Маркале, мада је већ по многим случајевима доказано да експлозију на пијаци Маркале нису организовали Срби, ни Сребреницу, ни геноцид на већем делу територије Босне и Херцеговине. Када су тек читали оптужницу, многи правници су обратили пажњу да се ни једна тачка оптужнице не поткрепљује доказима, суд је тек планирао да их добије касније. Суд до данас користи аргументе који су одавно разоткривени као лажни, монтирани. На пример, показивали су чувене кадрове муслимана иза бодљикаве жице, мада је већ одавно утврђено да су снимак направили енглески новинари унутар кампа за избеглице.
За председника суда Холанђанина А. Орија антисрпски став је обична ствар. Он је већ председавао суђењем против М. Крајишника и генерала С. Галића, где сам иступала као експерт и могу да говорим о његовој пристрасности. А. Ори је искусан у томе да избегне чињенице неповољне за суд и да истиче другостепене или чак лажне, како би потврдио своју концепцију. Када судија види да сведок или експерт добро владају материјалом, прекида дијалог и захтева да се пређе на кратке одговоре попут „да“ и „не“, што у потпуности мења карактер иступања и искључује коришћење аргумената и доказа.
На свим претходним суђењима Србима увек се подразумевало да су иза свих злочина стајала два главна лица – Радован Караџић и Ратко Младић. Зато се данас судије труде да траже нове чињенице, нове сведоке, који су видели и знали генерала, били учесници догађаја. Тако је против Младића недавно иступао исти тај професионални сведок Линден са истим тим својим неозбиљним аргуметнима. Успешна одбрана и могућа забуна сведока су изазвали гнев судија, губитак контроле над собом. Они су викали на адвоката и генерала када је он назвао Линдена енглеским шпијуном, а касније покушаји генерала да изрази своје мишљење макар на папиру довели су их до јарости, и Младић је био удаљен из суднице. На тај начин општа линија понашања оптужбе и судија услучају генерала Ратка Младића се лако може проследити: пошто су сви „злочини“ генерала унапред познати и прописани, сведоци су већ раније испитани поводом других случајева, треба максимално отежати рад адвоката, увећати број „заштићених“ сведока, држати под контролом болест Ратка Младића, подвести материјале суђења под већ изречену пресуду о доживотној робији.
У таквом положају налазе се и ратни другови команданта. Трибунал је изрекао ових дана пресуду генералу З. Толимиру за геноцид над муслиманима у Сребреници у јулу 1995. године. Толимир је био ухапшен уз пуну подршку спрских власти 31. маја 2007. у Београду, а суђење је започело 26. фебруара 2010. године. Мада суд нема директних доказа, генерала терете да је стрељање организовала служба безбедности, на чијем је он челу био, зато је он „дао највећи допринос“ убиству 7000 муслимана. Данас научници и експерти многих земаља, спроводећи озбиљна истраживања, доказују да злочина у Сребреници није било, да је то била провокација, потребна за ступање НАТО-а у акцију, мада Трибунал ради по унапред прописаној схеми, која нема ништа заједничко са правом, тим пре са међународним. За непосредног организатора стрељања био је проглашен официр Генералштаба Љубиша Беара, који је већ осуђен доживотно. После таквих резултата, расправа о Сребреници, где ће главни оптужени бити генерал Ратко Младић, проћи ће као по лоју. И сведоци могу да се не испитују, довољно је бити позвати се на пресуде З. Толимиру, Љ. Беари и другима.
Трибуналу је потребно да што је могуће пре осуди српско руководство, да испуни написани сценарио. Зато се судије журе. Управо у том контексту треба разматрати одбијање да се Караџићу дозволе нове расправе, мада је бивши председник РС спреман да пружи нова документа, која потврђују његову невиност. Како пише руски експерт за Трибунал А. Мезјајев, суд је прекршио права Р. Караџића већ 58 пута, мада не самтра то великих грехом. Несркивени апсурд видимо и у случају Војислава Шешеља. Немају зашто да му суде, зато су започела измишљања: две године лидеру радикала дају за садржај његовог сајта, суде му за непоштовање суда, за објављивање књиге, а Насер Орић који је признао убиство десетина људи, ослобођен је. Истина, он има једну предност, није Србин.
На тај начин пристрасност суда је очигледна, и она треба да буде предмет разматрања међународних организација, органа УН, СБ. Иначе ће на десетине невиних људи после затварања Трибунала да се нађе иза решетака европских затвора.
ГЛАС РУСИЈЕ: Зашто су српске бебе морале да умру?
Јавност у Србији је узнемирила вест да се у највећем породилишту у Новом Саду догодио цели низ смртних случајева још нерођене деце, код којих је прошао предвиђени термин за порођај.
13.09.2012. Глас Русије, пише: Ратко Паић
© Flickr.com/sean dreilinger/cc-by-nc-sa 3.0
Сви ови трагични случајеви су били скоро идентични и одвијали су се по истом сценарију. Наиме, трудницама је сваки пут одлаган царски рез, све док им нерођена беба на крају не би умрла у стомаку. Проблем је у томе што, по тврдњама бројних људи, лекари намерно одлажу порођаје јер очекују да добију новац од породиља.
Министарка здравља је тим поводом изјавила да су већ предузете све потребне мере и да ће надлежни органи утврдити одговорност за смрт нерођених беба. Међутим, без обзира на резултате истраге о тим конкретним догађајима, у највећем делу јавности остаје неизбрисив утисак да у српским породилиштима постоји дубоко укорењена корупција.
Многе будуће мајке сматрају да морају дати мито како би добиле одговарајућу негу. Нека истраживања су показала да је свака друга анкетирана особа учествовала у давању мита у здравственим установама, а од најмање четвртине је новац затражен сасвим отворено. Многи млади родитељи у Србији се жале како се здравственом особљу мора однети најмање једна просечна српска плата за порођај природним путем, док порођај царским резом незванично кошта и до 1.000 евра, што су три просечне плате у Србији.
Да то нису само неосноване тврдње, потврдили су својевремено и званичници из владине администрације, који су дословно изјавили да је корупција у здравству прешла критичну границу. Према међународним изворима, у Србији се укупно потроши чак око 500 милиона евра на корупцију у области здравства на годишњем нивоу.
А сада погледајмо и шта кажу званични статистички подаци о смртности новорођенчади у Србији, али и у другим земљама нашег континента.
На сваких хиљаду живорођених, у Србији умре приближно 7 новорођених беба до једне године старости, што се сматра великим процентом смртности. Слична ситуација по том питању је и у Албанији, Румунији, Македонији и Бугарској.
С друге стране, међу државама које остварују најбоље резултате на том пољу су, на пример, Исланд, Аустрија, Италија, Шведска и Белорусија, које имају највише до 4 смртна случаја деце до једне године старости на 1.000 живорођених.
Што се тиче Русије, она је у прошлој години имала најмањи коефицијент смртности новорођенчади у целој својој историји, мада је он и даље износио око 7 процената, и то пре свега због неколико кавкаских република у којима је тај постотак прилично велик. Управо зато је један од кључних програма владе изградња и опремање савремених перинаталних центара. У склопу реализације поменутог програма, за последње две године су отворене 22 такве клинике широм земље, што је резултирало константним побољшањем на том пољу.
Иначе, Организација уједињених нација је поставила смањење смртности деце као један од својих 10 Миленијумских циљева. Да би се тај циљ постигао и у Србији, било би неопходно да се ураде напори на образовању будућих родитеља, побољшању животних услова, као и на материјално-техничком опремању здравствених установа.
Међутим, ако због изузетно лоше финансијске ситуације ипак није могућ суштински искорак у материјалном побољшању услова рада, онда је барем могуће одмах искоренити корупцију у српским породилиштима. А управо због корупције, по већинском уверењу грађана, у њима умиру нерођене бебе у бесконачном очекивању порођаја. Али то је већ посао за државу, јер нерођене бебе не могу саме да се бране од покушаја да од њих неко изнуди новац.
ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 6.ДЕО: ТАДИЋ САБОТИРА Р. СРПСКУ- РАДИ НА ПРИЗНАВАЊУ КОСОВА…
ДЕПЕША: 10BELGRADE25, 2010-02-05 14:20:00, SECRET
Режимски тајни преговори о „саботирању“ Републике Српске, прихватању „косовске државе“ и уласку у НАТО…
Шта нам открива најновији Викиликс документ кодиран као „VZCZCXRO7590“, чије је полазна „пошта“ била Америчка амбасада у Београду, датиран 5-ог Фебруара, 2010, означен као строга тајна и прослеђен: Хилари Клинтон, америчком Националном савету за безбедност у Вашингтону, Америчкој војној команди за Европу у Ваихингену у Немачкој, америчком државном Секретару одбране и америчком представнику при британском ратном ваздухопловству, као и 18 америчких амбасада и конзулата у ширем региону!? На први поглед не тако много, али на „други поглед“ и читањем између редова и више него доста…
Прво сама класификација документа, а потом и списак оних којима су упућене копије извештаја, већ говори довољно о значају документа. Наравно када су у питању дипломатски документи ове врсте, нереално је очекивати да ће се у њима наћи исувише компромитујућих чињеница, али је реално очекивати да ћемо наићи на компромитијући садржај- у овом случају тај садржај је и више него компромитујући за „српски“ владајући режим. Кренимо редом:
Саветник за спољну политику председника Србије, Јован Ратковић се састао са америчком амбасадорком Ворлик у Београду, и том приликом су дискутовали више тема, пре свега Косово, улазак Србије у НАТО, односе са Хрватском, Црном Гором и Македонијом, улазак Србије у ЕУ итд. Овде је важно рећи да се „српска“ страна није више отворено залагала за повратак Косова под Српски суверенитет, већ за одржавање „статуса кво“ неформалне поделе Косова, и да је Ратковић пренео Тадићеву чврсту опредељеност да „уведе“ Србију у НАТО.
Ратковић је амбасадорки Ворлик пренео опредељеност Србије да настави тесну сарадњу са САД по питању „веома осетљивих“ обавештајних садржаја, као и да ће појачати војну сарадњу са америчком националном гардом из Охаја, ради тренинга за „мировне операције“. Такође је обећао слање 50 додатних припадника жандармерије на Хаити, као и „мировњака“ у Либан. По питању Косова амбасадорка је изразила забринутост због конфронирајућег става једног дела српске владе, на шта је Ратковић изјавио да ће се Србија потрудити да питање Косова „реши“ на мирољубив начин тако што ће се и Албанци и Срби осећати као „победници.“ Ратковић је изјавио да планови Америке и Питера Фејта да се север Косова стави под контролу војном интервенцијом НАТО-а нису добри јер би изазвали нестабилност у самој Србији и угрозили позицију „српске“ владе. Амбасадорка је негирала војне планове за заузимање севера, али је потврдила да САД и ЕУ имају планове да „наметну“ интеграцију српског Севера у оквиру „албанског Косова“.
Ратковић је пренео амбасадорки лична уверавања председника Тадића да Србија „неће моћи“ још дуго да остане ван НАТО-а, као и да је расположење у српском народу за улазак у НАТО све веће(!?). Нагласио је да „Србија“ предузима практичне кораке ка уласку у НАТО, и да повећава сарадњу са том организацијом, да је послала српског амбасадора у седиште НАТО-а , као и да ће председник Тадић лично посетити Брисел да би званично отворио то „српско“ представништво при НАТО-у, у јуну или јулу и да се нада да ће тада моћи лично да се обрати Северноатлантском Савету.
Нагласио је, да је Тадић лично дао налог министарству спољних послова и министарству одбране да повећају учешће у аустријском “PfP”акционом моделу (борби против криминала на јужном Балкану), пошто је то учешће предуслов за чланство у НАТО.
Што се тиче уласка Србије у ЕУ, ту је Ратковић демонстрирао песимизам због „ЕУ засићености“ новим чланством, и притом се пожалио на опструкцију од стране Немачке која сматра нове чланице ЕУ економским баластом, а не „напретком“- што све то, по Ратковићу, чини приступ у ЕУ све више политичким, а не техничким питањем. Ратковић је потом по питању ЕУ покушао да буде оптимистичан и нагласио је да ће десетогодишњица „октобарске демократске“ револуције и државног удара против Милошевићовог режима ове године, бити прилика „српским“ властима да подсете свет на демократске тековине те „револуције.“
Што се тиче Хрватске, ту је Ратковић нагласио да председник Тадић ради са Хрватском „дискретно“ на решавању билатералних питања. По питању Босне, Ратковић је изјавио да упркос чињенице да би већина грађана Републике Српске желела да се одвоји од БиХ и уједини са Србијом, позиција председника Тадића је да Србија пре свега подржава територијални интегритет БиХ. На крају је навео да је у Црној Гори организовани криминал велики проблем, али да је Србија и даље отворена за сарадњу са Црном Гором.
Овде сада наилазимо на део документа, на који је америчка амбасадорка ставила забелешку да се „заштити“, а то је део у коме Ратковић описује тајне разговоре са енглеским амбасадором у Београду о плановима председника Тадића за Косово, под три опције-
Опција А: Делимичан суверенитет државе Србије на северу Косова као и над 5 манастира на југу- у том случају би Србија прихватила постојање „државе“ Косово, али га не би формално признала.
Опција Б: Подела Косова.
Опција Ц: Србија прави избор: или Косово, или ЕУ.
По америчкој амбасадорки за Београд је изгледа најприхватљивија опција А и за исту се највише залаже, али ће одбијање српских власти да формално признају Косово, вероватно „одложити“ улазак Србије у ЕУ на неодређено време.
Из овог тајног документа се јасно види да председник Тадић ради иза леђа свом народу и Народној Скупштини, и увелико припрема Србију за улазак у НАТО. Такође видимо да је „српски“ режим свестан од уласка у ЕУ нема ништа, и да признаје да то питање није – како се нама сваког дана са државно контролисаних медија презентује- „само“ техничке природе већ политичке, што опет потпуно разоткрива његов уцењивачки карактер.
На крају по питању Косова, видимо да се „српски“ режим опредељује за опцију којом се прихвата постојање сепаратистичке „државе“ Косово- ускраћено за формално признање– под условом да се Београду да ограничени суверенитет над српским севером и над пет манастира, с тим што би прави суверенитет над косовским Србима и српским светињама у стварности припао лажној „држави“ Косово. Ако је и од „нашег“ председника- много је!
Референца:
http://wikileaks.ch/cable/2010/02/10BELGRADE25.html
Обратите пажњу на „додатак“ у наставку, у коме сам превео кључни параграф из инкриминисане дипломатске депеше. Из приложеног превода се јасно види како Тадићев „емисар“ Ратковић подучава „америчке господаре“ како да саботарију Републику Српску и „дефакто“ укину њену независност… У неким земљама се такво деловање назива Велеиздајом…
————————————————————————————————
СРБСКИ ЖУРНАЛ 