Category: Вести

Душаново сведочанство – Сусрет са св. Петром и св. Петком!


Душаново сведочанство

Сусрет са св. Петром и св. Петком

Извор: ФБ Богдан Булатовић
05.09.2012.

Од моста до те аутобуске станице има око тридесет до четрдесет метара. Ту се налазило двадесетак путника грађана. Међу њима и један калуђер и калуђерица. Али калуђер и калуђерица су били толико нестрпљиви да сачекају аутобус, да су заустављали све она возила која су ишла испред мене. Била је колона кола. Терен је био доста стрм. Од моста идући ка тој аутобуској станици. Нажалост нико од шофера није хтео да им стане, а у сваким колима имало је места за два путника. Ја нисам био верски ни мало расположен. Нисам веровао у Бога. Али ми је било криво због чега ти шофери толики који су прошли испред мене било је преко двадесет кола. Нико није хтео да им стане. Па сам питао па зашто ови људине стану да их повезу кад им се жури, па они су људи као што смо. Ако нико не повезе ја ћу. На жалост нитко није хтео да им стане.

Кад сам дошао на једно метар два од њих они су погледали у мене у моја кола и дигли су руке. Ја сам стао, пришао је калуђер са десне стране мојих кола. Ја сам тада фићу возио. Назвао ми је Бога.Ја сам отворио десна врата, назвао ми је Бога. Ја сам одговорио Бог вам помогао. Тај поздрав никад у животу нисам употребио. Ал сам хтео да му удовољим његовим прохтевима. Нисам хтио да му контрирам, да му пркосим. Он ме замолио: Питао ме јел би могао да повезем њега и сестру до манастира Жиче. Ја сам пристао, рекао може. У том је пришла и калуђерица. И она ми је назвала Бога. Ја сам и њој одговорио Бог вам помогао.


(На овом YouTube-каналу налазе се сви делови Душановог сведочанства)

Подигао сам седиште на фићи да би једно ушло позади. Ја сам из лепих намјера из добрих жеља казао му зашто се тискате позади пређите на предње сједиште кад је предње сједиште слободно, комотније вам је, лепши преглед, удобније вам је за седење, што се тискате тамо тесно је. Он ми је одговорио није нама Душане тесно само ти вози. Погодио ми је име мада га ја у животу никада видио нисам ни у сну ја га сањао нисам, а он ми већ име зна.

Нисам га питао одакле ме зна. Затворио сам врата на колима на којима су они ушли. Усмерио сам, направио сам изокосио сам кола ка друму, да би гледао у колону која иде друмом. Да би ме пустио у колону да би наставио пут. Док сам ја ту прилику чекао калуђер је поставио ми питање, и на то питање које је поставио, сам је одговорио. Душане одакле идеш из Крагујевца, са парастоса. Ја сам потврдио јест јучер смо давали годишњи парастос мојој рођаци. Он ми каже, а сад каже идеш у Бањане да купаш се, ја сам одговорио па лепа вода је топла је, не осећам неке телесне потребе да морам да се купам. Јер ако се човек не чува после топле воде човек се прехлади буде му горе него што је отишао .

Кад је он завршио тај с њим разговор сад она калуђерица пита ме Душане одакле си ти родом из Закуте. Исто она поставила питање и одговорила сама на то питање. Ја сам рекао из Закуте да. Она каже твоји су сви живи и здрави. Отац Димитрије, мајка Даница, сестра Душанка , брат Драгољуб, све по именицу. У кући који живе. Они каже Крсну славу славе, верују у Бога, али су непостојани у вери, много Божанства псују кад се наљуте, а овог брата што имаш у Београду Милована он је велике школе завршио, велики је стручњак али и велики безбожник. Ја сам се запрепастио кад сам чуо да они тако све у детаље знају.

Кад је она то завршила калуђер мене одговара наставља он и каже, а ти Душане ти ниси присталица оног учења да је човек настао од мајмуна. Више каже држиш оно као дете да је Бог створио човека али о Богу и о вери не знаш ништа. Само имаш јако меко срце и племениту душу . Сажаљив си према старијима, беднима и изнемоглима. Волиш човеку да учиниш добро. Могао си у три згодне прилике обогатиш али ниси хтео непоштено. Душане благо тебе што си данас стао. Те си прихватио нам Бога и повезао си нас, а ове које смо заустављали да нас повезу, што окрећу главу од нас и пљују нас, боље мајци да се нису родили на овај свет него што су тако урадили. Ја чудо такву реч нисам чуо дотле никад, и такву претњу, завртео сам од те реч, али нисам знао шта значи та реч.

У том моменту један из колоне даде ми знак да уђем у колону. И сад ми је дужност као шоферу да погледам ретровизор у колима и да погледам позади шта ми се дешава дам ми неко од шофера који возе позади мене не тражи пролаз да ме претичу, кад сам погледао у огледало видео сам оно двоје путника који се возе у мојим колима тако светлог лица, ореоле око њихових глава да сам се ја запрепастио да се моја кола сва сијају изнутра. Ја сам од страха пустио волан и почео да се тресем и казао сам у себе Боже ово нису обични људи. Ал сам брзо дошао к себи јер су кола почела вућ у канал ухватио сам волан и вратио се у на свој колосек и почео сам да идем за оним камионом. Камион је полако ишао јер је био претоварен, а ја сам био превише уплашен,и узбуђен тако да сам још спорије ишао од њега . Само што се кола нису угасила, једва дотачињао сам педалу гаса.

И почели су наизменично калуђер и калуђерица да моју прошлост, биографију целу износе од како памтим за себе до онога дана за добро су ме похвалили за лоше су ме укорили. Али таки укор у животу, благ, нежaн, прецизан тачан, у сваке детаље улазе. Да сам се ја толико постидео посрамио да сам пожелио да умрем или у црну земљу да пропанем.

Кад сам дошао испред манастира Жиче, на онај мост на реци каже мене онај калуђер Душане ово саде што ти се десило и у току дан што ће ти се десити немој да причаш ником наредна три месеца. После можеш рећи само родбини и понеком од пријатеља, А ја онако као сваки што би од нас рекао да би се отарасио тог човека казао сам добро. И паркирао сам ишао сам горе крај манастира Жиче на плаформи где се паркирају кола затекао сам ту двоја троја кола паркираних ал повише туриста који су дошли испред манастира разгледају манастир неки се фотографишу испред манастира.

Ја сам пригнао фићу да самог манастирског зида предња страном и изишао сам из фића да би отворио врата њима да изиђу, како сам погледао у кола видио сам кола су празна била. Ја сам себе нисам веровао да је то могуће јер су стакла и врата била закључана затворена спуштена стакла. Ја сам неколико пута протрљао очи погледао лево и десно нема па нема. Ја сам од тога силног узбуђења и страха почео по себи да проверавам да нисам полудео испао из памети почео сам да уједам своје руке . Шибам шамаре љево десно, да чупам косу с главе. Онај народ који ме посматрао, видео је да се понашам ненормално, да нисам направио удес никакви да ништа се није десило колима. Пришао је око мене, направио круг око мене и мојих кола и питају пријатељу шта је било да се чупаш и да се удараш шта ти се десило.

Неко виче из публике о Боже каки је. Ја сам се сетио оне речи оног калуђера на мосту да не смем никоме да причам наредна три месеца ништа и казао сам људима шта вас брига шта ми се десило идите вашим послом. Пробио сам се кроз онај обруч народа, ишао сам тамо на чистину даље

Почео сам сам себе да понављам све оне речи од кад самих примио у кола па до оне последње да ће ми се још нешто десит током дана. Задржим се на оној посљедњој и кажем Боже шта још да ми се деси. Сад ћу жив у Бању нећу ни да ручам, легнућу у кревет не могу да се одморим колко сам се потресао и уплашио до сутра, Што може човеку да се деси него само да умре. Онда се толико смртно уплашим од смрти да сам се почео тресем ко у грозници, али се сетим после како могу да причам они су ми рекли да не причам три месеца, како могу да умрем, а да причам, значи нећу да умрем значи одма ми лакше одма ми било мало слободнији сам био насмејанији. Нећу да умрем друго нека се деси шта хоће. Колко је човека страх за свој живот.

Сусрет са Божјим анђелом

И ја сам овај отишао у собу, Спустио сам ташну поред кревета и наткасне преко наслона столице, Пришао сам онако у ципелама до кревета мојега. Како сам пришао до кревета осетио сам нагле убоде у срце у груди у срце као игла нека велика. Почео сам да се борима са душом онако својом.

У том моменту још у стојећем стању отворише се широм врата појави се анђео један леп ко упис. Засја се цела соба. Раширених крила човјек. И каже Душане устани да прошетамо. Ја сам тада пао на кревет и онда душа ми је изишла и кад он мене каже. Душане срећа твоја данас кад си стао прихватио си Бога и повезао си оног калуђера и калуђерицу. Знаш кога си возио? Ја сам тек се спремао да му одговорим да не знам. Он је прочитао моје помисли и одговорио ми сам да је то био апостол Петар и преподобна мати Параскева моја крсна слава коју мој отац слави.

Ја сам онда кад ми је он казао да је била св.Петка Параскева ја сам онога часа мојом мислима отишао у моју Закутку у место где сам рођен, у моју салу где мој отац држи ту икону кад слави своју крсну славу да се сетим каква беше она икона. Да је упоредим са оном путницом која се возила у мојим колима и кад сам је упоредио тачно сам видео да личе једна на другу. Тек онда сам утврдио да је заиста била св. Петка. И онда сам знао кога сам возио у колима. и кад смо изишли из собе. Анђео мене каже Душане данас си нашао велику милост у Господа Бога да ти се покаже прави пут спасења.

Изишли смо из собе и он мене каже радиш са масама у друштво си стално и говорите да је човеку што поједе и попије обуче се и проведе док је жив. Кад умре два метра земље и мало затрпа га одозго и то је све завршио си цео живот, Душане није смрт крај живота. Смрт је само капија и станица кроз коју сваки човек који је рођен мора да прође.

Бог је створио човека од земље удахнуо је у њега Дух Свети свој и постао човек душа жива. Душа се налази у сваком делићу тела. Она покреће организам сваки. У човеку те се развија још у петом месецу Дух Свети улази у утробу материну. Од плода очевог оживљава онај плод и формира човека у утроби још. И она му даје лик. Значи душа даје лик човеку, а не тело да даје лик души, него душа даје лик човеку. Кaка душа изгледа, душа је оригинал, а тело копија, она се налази у сваком делићу тела и она кад носи кад изиђе из човјека она носи све особине и говор и вид и памћење и разум и ход и све и слух и све носи са собом. И она после изласка из тела она се вије четрдесет дана. Обилази сва она места која је прошла док је била у животу целем па нек је човек живео и сто година она тих сто година за тих четрдесет дана обиђе све. Оне радње обради поново. и после четрдесет дана она одлази где је заслужила. ја сам мислео да је у народу оно виц кад кажу да му се душа вије четрдесет дана кад неко неког зафркава и каже ајде бре одлази шта се вијеш туде четрдесет дана је прошло. Ја нисам знао нисам био ушао у веру нимало па сам мислио да је то виц народни да каже четрдесет дана вије му се душа, нисам знао да је то верско. И после четрдесет дана она одлази где је заслужила.

И у том разговору ми смо се попели на ону планину. Гледано кад улазимо из Од манастира Жиче у Матарушку бању па слеве стране она планина. попели смо се на ту планину. Кад смо се попели на ту планину сишао је густ облак. Ухватио ме анђео за руку и увео ме у тај облак. Облак нас подигао. Бог зна до које висине и облак је стао.

Суђење живим и мртвим

Кад је стао облак, анђео ми је рекао Душане погледај у земљу. Ја сам погледао. Он ме је питао шта видиш. Ја сам му рекао видим целу земаљску куглу, државе, планине реке, мора, језера, градове села, животиње људе и ликове чак познајем. Кад сам све то изговорио ја окренем се ка анђелу шта ће даље да ме пита. Кад сам погледао у њега видео сам иза његових леђи стоје у три реда архангели са трубама, златним рукама, анђели су били таке лепоте да је то неописиво исказати. Оне трубе златне у рукама као оно војска они војне трубе очекују команду да одсвирају нешто војна музика.

И он је мене казао Душане погледај у земљу сад ћеш да видиш на знак трубе архангела како ће да буде васкрсење мртвих кад Господ Исус дође на земљу да суди живим и мртвима. Ја дотле нисам ни чуо да ће да дође ни да ће бити васкрсење мртвих. Ја никад нисам ни друговао са поповима и монасима. У цркву нисам улазио никад. Библију нисам читао. Тако да ми је све то било непознато. Погледао сам у земљу.

Кад су они затрубели почели су гробови широм земље да се отварају. Почели су мртви да устају из гробова. Старо, младо, мушко, женско. Ја сам се зачудио али ми није било толико чудо као кад сам видео да излазе мртви из реке, мора, језера, из пламена ватре из животињских уста ја сам се запрепастио од чуда. Он мени на моје чуђење одговара без мојег питања. Каже Душане што се чудиш. Код Бога је све могуће. Код њега нема мртвих , код њега су сви живи. Без обзира дал га ватра изгорела, дал су га звери појеле, дал га вода прогутала, дал је природном смрћу умро. Он на знак трубе арханђела он се врача у живот. Код њега не постоји мртво, код њега је све живо.

И онда сам више свачијих глава видим написано у виду пола табака хартије сваком на челима написано, таром младом, мушком, женском, сваком пише по нешто. Неком више неком мање. Ја сам се запитао Боже шта ово пише свакоме. Он мене одговара да су то дела њина која су вршила док су били на земљи. И стим делима иду пред Господа да им се суди. И да ништа не може да се сакрије на земљи што се неће дознат . Чак ни помисли људске ту су уписане. И онда сам видео од малих ногу колко сам могао да памтим за себе па до оног дана који су моји некада живели били па су помрли рођаци пријатељи и познаници. Тамо сам их све видео. По рођацима и пријатељима утврдио сам да су фамилије груписане да су сви заједно. Мене је било мило што самих видео, а они су били толико срећни и радосни што су видели мене са анђелом. Па су ширили руке, па су се радовали, нешто ми причали. Да би им нешто помого. Али је облак био тако близу њиних глава да од оне уке облака нисм могао да чујем речи шта су они причали.

Пут до Краљевства Божјега

Анђео мене каже Душане вратићемо се поново, идемо даље вратићемо се поново на ово место. Одатле смо пошли ка истоку. Видео сам народ у васиони да се креће у свим правцима. Као оно пчеле кад се роје. Лево десно у свим правцима се крећу. Ја сам се зачудио и питао сам сам себе Боже каки је ово народ у васион . Анђео ми одговара Душане то није народ то су људске душе. Толико су људи душе личе на људе да је немогуће погрешити. Пре ћеш погрешити човека у телу него његову душу погрешити да је тај човек, а само су душе светлуцале онако. Анђео ми тумачи да су то људске душе. Пошто је Бог светлост и душа је светла, са што је мало потамнела то је од греха потамнела. И видим да те душе и ходају и говоре и крећу се и имају покрете исто као човек . Не би могао никад да разликујеш да није човек само да није светлећа, а пошто је Бог светло и душа је његова светло. И она је од Бога постала. И кроз васиону браћо је толико страшно кроз свемир путовати да ти се срж и крв у костима леди . Ја сам се свуд успут пришао уз мог анђела и држао се уз његове скуте да би ме штитио да би ме бранио. Од великог страха и ужаса.

Дошли сма на један пропланак, ту смо нашли у виду зида, сад није то зид али у виду преграда неких у виду зида, од чега је то од какве је смесе то, да се опише то незнам. Неби умео да вам изговорим. На тој прегради налази се крстолика капија у виду крста која је сва украшена сва у злату, драгом камењу, дијамантима. Тако сија се ко сунце. На тој капији стоји анђео . Сав у сјају.

Око тих капија скупљају се многе душе. Око тих душа има доста анђела, али много више ђавола. Они ђаволи око тих душа се нешто отимају. Као кад би се на некем сабору, вашару нека банда, спремала да се потуче. Ја сам се питао Боже штали је ово. Због чега се ово, шта је ово сад. Анђео ме одговара Душане не можеш све да понесеш да ти се све каже. Значи нисам био поткован вером нимало, није ми објаснио ништа шта је то. После сам дознао да су то митарства. Нас анђео како долазимо до капије, он нам се поклања онако смерно, даје нам благ, нежан осмех и пуста нас да уђемо на капију. Ја и мој анђео водич пролазимо кроз те капије.

Од капије до капије има уска стаза у виду траке оно на друмовима оно беле траке на друмовима која означава средину друма, туде мора да се мости. Лево и десно од оних трака налази се огромне провалије, које те вучу у дубину ко неким вулканима и том траком мора да прође свака душа у пратњи са својим анђелом и са многим демониома. Срећом ја сам ишао само својим анђелом, други нико није пролазио до нас. Прошли смо све капије. Од једне капије до друге све је лепша капија, украшенија.

Краљевство Божје

Кад смо ушли у последњу капију нашао сам се у огромној светлости да је толико јака светлост да је ова земаљска светлост у поређењу са том светлошћу као најтамнија ноћ према најсветлијем дану.

Душане шта тражиш Сунце. Ми смо сунчев систем прошли. Сад есе налазимо у своду Царства Небеског. Овде од лика Божјег Небес сијају. Овде је стално дан никад ноћи нема. Осетио сам се такав мирис, такву лепоту, такву милину да је то немогуће описати, почеле су ми се груди шире да ми се душа топи од неке силне милине и радости.

Онога страха и ужаса које сам проживљавао кроз васиону исвенир нестало је кроз она митарства кроз која сам пролазио. Угледао сам у даљини испод нас огроман град који је лебдео као неописво леп у сјај у такем кроз тај град протицале су две огромне и лепе реке. Једна бела вода као млеко друга жута као мед.

Земљиште на које смо се спуштали изгледало је у виду стакла као кристал . Кроз ту стаклену земљу оне су се две реке гранале испод површине земљишта напајале су разна дрвећа која су дванаест пута годишње рађало како ми је анђео описивао, цвећ разних многобројних врста које је на сваки сат мењало своје боје очаране мирисе да је то немогуће описати. Тице небеске су слетале на дрвеће и певале су очаране песма. Опис птица и њиних песама то је немогуће описати колико је то дивота гледати и слушати. Паркови су тако лепо да је пуни су паркови били света у свим узрастима од деце па до највећих узраст. Међу њима су били и анђели, светитељи свих чинова који су правили венчиће од цвећа на њине рамена су падале птице небеске. Певале су тако да је где год бациш поглед да се дивиш да се топиш од неке милине од неке лепоте од неког сјаја. Сваки је носио ореолчиће око својих глава. Сваки становник и анђел ми каже да се налазим у царству небеском у рају. Кад смо сишли у рај пошли смо њим којом смо брзином ишли то ја не знам. Кад је почео анђео да ми описује чинове небеских становника анђеле, арканђеле, керубине, серафиме, апостоле, пророке, светитеље разне, мученике, пустињаке , монахе, све по реду . Кад смо дошли до апостола.

Поновни сусрет са св. Петром и св. Петком

Тога момента анђео је стао испред мене је изишао апостол Петар. Истог момента са леве стране изишла је св. Петка Параскева моја крсна слава, али у таквој су сјају и младости испред мене изишли да сам се занемео и зачудио од њине лепоте сјаја и младост . Како су окићени, каквим ордењима, каквим венцима којим је Господ наградио за њино страдање које су дали за Господа и за веру . Апостол ми каже Душане јер знаш кога си возио данас. Ја сам казао знам речено мије. Он ми је рекао Душане више немој да будеш неверујући него веруј.

И од данас да се крстиш у Име Оца и Сина и Светога Духа. Видео сам да је правилно. Крст стављати начело, на пупак, и на испод десног рамена удубљење де се рука почиње да се формира, удубљење овде испод рамена. Ту се изговара Свети, а на лево исто удубљење испод рамена каже се Духа. Значи оно иде од једног до другога, ане амин као што поједини амин долази ван крста не долази у знак крста да се изговори реч амин. Каже и кроз молитву да позиваш светитеље, своју крсну славу која се моли за вас и од данас да упражњаваш не мо више да упражњаваш празнике које си досада упражњавао него да славиш своју крсну славу која се моли пред Престолом Господњим за вас који је славите. Уз молитву да позиваш своју крсну славу, све светитеље, апостоле, пророке, анђеле арканђеле, керубине, серафиме, али на прво место пресвету и пречисту мајку Христа Бога свету Богородицу Марију. Њена је слава и част и узвишење вишће него свих анђела на Небу. И ондак сам видео кад је изговорио Мајке Христа Бога свету Богородицу да се тресе анђео од њеног имена од поштовања од узвишеног имена њеног. Каже њена је слава и част већа но свих анђела на Небу. Она је брза помоћница ко је с вером и љубављу позива брзо му долази у помоћ.

Душане ово сада што си видео и што ће да видиш , што ти буде показао аркангел Гаврило благо тебе и твојима и свим онима који ти узверују. То мало кратког живота што ти је преостало можда се спасиш постом молитвом и добрим делима. И то је рекао и само неста.

О Краљевству Божјем

Ондак сам запазио да се људи крећу помоћу ума. Чим си замисио ту си се нашао. Тамо не постоји ни даљина нипростор. У духовном свету, у Царству Небеском не постоји ни даљина ни простор. Него чим си замисио нешто деси замисио ту си се створио. Анђео ме почео и даље упознават са ранговима, чиновима житеља Царства Небеског. Видео сам храмове отворене, цркве које су све у злату, драгом камењу дијамантима. У сјају који у светлост од Бога која проистиче, зрачи кроз њих тако сијају тако светле да се хор чује песама анђела, светитеља, угодника божјих из тих храмова. Да је милина слушати и видети, дворци каке је господ направио и спремио за угоднике своје које који да верују који да иду путем његовим. Оно је стварно задивљујуће. Колко смо ишли и којом брзином то не могу да опишем. НЕМОГУЋЕ ЈЕ ТО ИСКАЗАТИ ни описати и кад сам видео распетог Господа и око њега ангеле, архангеле, керубине, серафине и свете апостоле и угоднике Божјега да узносе му славу у таквом сјају и светлу да је то да се задивиш да се истопиш да не знаш од милине шта ћеш да. Ангел ми каже Душане ниси достојан тамо да идеш даље, ако је то била равнина јер духовним очима се толико далеко види сваки детаљ и свака ситница и врати ме.

Пакао

Кад ме извео из раја мене је било жао што ме изводи. Нисмо далеко одмакли од раја. Облак је променио смер и почео вртоглаво да нас спуста у неку провалију.

Ушли смо у један у једну помрчину тако густу. Облак је стао ми смо ушли и анђео је почео да ме води по тој помрчини. Осетио сам таки смрад таки ужас да је немогуће издржати. Осетио сам да ме нешто страшно чека. Ја сам се прибио уз мог анђела и дрхтући и док см угледао испред себе огромно језеро као море где гори сво у пламену. Дошли смо на ограду око тог мора тог језера, стали смо.

У њему сам видео безброј људских људи, жена деце, али деце од седам, осам година па навише. Море то није било свуда исте дубине. Пламен није био исте величине. Највећи пламен је био 40 метара висок, а најмањи метар и у том врелом, кључалом мору које гори у сумпору као у рибњаку пуном риба толко су биле душе оне људске које се печу, вода их кува, ватра их пече. То је неописиво огромно велика температура. И у тој води Бог је омогућио разним инсектима, разним гамадима, црвима разних величина змијама вишеглавим и једноглавим које те душе развлаче као деца жваку до изнемоглости таке само остану да се прекину па се опет формирају у целину, па се опет развлаче и тако редом. То је кукњава, вриска, дрека, цикут зуба. То је неописиво ужасан страх. Ја сам у једном, нисам могао да издржим тео сам да паднем у то огњено језеро, анђео је ухватио ме задржао ме, други пут нисам могао да издржим, окренуо сам главу у помрчину да би одморио очи.

Тамо су ме срели демонски погледи и крици њини који су заурлали толико јако као највећа провала облака грмљавина и пролетели су поред наших глава. Анђео ми каже небој се Душане, то су демони они не подносе наше присуство али не смеју да нам се приближе, не плаши се. То је страх и ужас. Кад ми је анђео описао због чега су те душе у паклу. Шта су све радили, то су они који су се стидели Бога, који се стиде крста,који зло радили на земљи док су били у телу, који су све заслужили тамо ту се налазе. И кад ми све објаснио Анђео ме муњевитом брзином извео из пакла.

Како ће бити на суду

Облак нас сачекао поново и вратио нас на исто место где смо оставили оне васкрсле људе, онај народ.

Видео сам припрему како ће да буде кад Господ дође да суди живим и мртвима, како ће да се раздвоје грешници од праведника, како ће све да држе оне своје иструменте, ако је био трговац ваге и кантаре. Чим се бавио са тиме иде.

И ондак класирани су сви, праведници на десну страну до њих су наивни грешници, а до грешника су грешници.

И ја сам се одмах зачудијо кад сам видео међу грешницима и попове, калуђере, монахе, монахиње, ђаконе, свештена лица. Ангел ми казао Душане немој се чудиш што их Бог уврштава у највеће злочине, разбојнике и безбожнике. Они су се добровољно заклели пред крст и еванђељем да служе Богу да воде људе правим путем Господњим, да спашавају својим примерима људе. Многе су одвратили од Бога, вере, цркве, спасења. одвратити човека од вере равно је телесном убиству. И они су сав тај грех узели на своју душу и сад испаштају и своје грехе и онога кога су вратили и њине грехе су узели на себе. И зато их је бог уврстио у највеће крволочнике и безбожнике .

Да су то таки призори таки да им се све ране по телима и да су у тим ранама легло змија и црви . Да је то немогуће описат. Кад ми је анђео све описао Душане видео си како изгледају праведници како грешници. Ја сам видео онда у каквом су стању моји рођаци и моји пријатељи. Има их у свакој групи. Али он ми је рекао да не смем да причам где се који налази . Него да само кажем у целини како изгледају грешници како праведници. А због чега то, Божја воља, то је његова воља, а у то нећу да улазим. И кад ми све то показано анђели су затрубили .

Анђелови савјети

Тај је призор цео нестао. Анђели су отишли, остали смо само мој анђео водитељ аркангел Гаврило у облаку и он мене каже. Говорио ми исто као апостол Петар у рају Душане исто ти понављам што ти је рекао апостол Петар да се крстиш у име Оца и Сина и Светога Духа. Исто мие направио крст на, прекрстио се и он да ме утврди. Јер много значи правилан крст. Не сме човек да смањи крст на себе ни да га искриви. Јел ако га смањиш омаловажаваш Господа. Крст није важећи. Крст ако не угреје душу своју и срце своје не може ни ђавола да упали да га отера од себе. Него мораш да га прионеш на своје тело, да загрејеш срце своје онда ћеш ђавола упалити и побегнут ће од тебе. Каже ми Душане кад се молиш и кад позивате нас горе на Небу анђеле, арканђеле, керубине, серафиме и апостоле и пророке и пресвету Богородицу и њу кад је проговорио Мајку Божју глас му се тресао од неког поштовања, од неке стварно велике љубави и поштовања према пресветој Богородици. Колко је значај њеног имена и њене личности.

И каже истога часа кад поменете нас ми се придружујемо вашим молитвама молимо Оца и Сина и Духа Светога да вам се греси опросте. Видиш каква је веза између Небеског и земаљског. Да је оног истог часа кад си му име споменуо он се укључио и одма се и он моли. Дотле нисам то знао. Сад кроз моју молитву ја много њих имена познајем памтим и позивам их у помоћ да ми се придруже да се моле Господу Оцу и Сину и Духу Светому, да се смилује на нас, да нам да здравље, памет, разум. Да нам помогне у нашим невољама.

Кад је све то објаснио он ме је закрстио, ја сам се освестио и кад сам дошао видео сам моје тело у кревету, које је било тако црно и злобно. Било ми је криво да уђем у њега али сам морао да уђем. Кад сам се освестио ја сам био сав мокар и у голој води. Нисам могао ничим да се померим. Отворио сам очи и казао сам Боже шта све ја доживих и куда не одох. И кад ми је пошла рука направио сам крст на себе. Оног умора и оног свега отпаде од мене.

Драган Симовић – Поклоничка влада


Поклоничка влада

Драган Симовић

Ми имамо поклоничку владу!
Шта то значи?
Песнички речено, ми имамо владу која иде на
поклоњење у Брисел, у Вашингтон, у Загреб, у
Тунгузију!
Наша влада јесте влада поклоника и ходочасника!
Влада без Спирале и Вертикале!
Влада рукољубаца и климоглаваца!
Влада која не зна чија је, који народ заступа!
Благо нама са таквом владом!
С овом владом ми не можемо ни поток да пребродимо!
А како бисмо тек сиње море препловили?!
Верујте ми, да ме срам поједе, док слушам и гледам
наше представнике, представнике овог народа, како
су свуда снисходљиви, понизни, јадни, никакви; како
свуда скоро клечећи на коленима моле и моле и само
моле!
Све су то људи без кичме, без става, без поетике, без
својега философског погледа на свет, без предака и без
потомака!
Мање бисмо се брукали да немамо никакву владу!
Већ смо затровани тим несувислим и бесловесним
причама о ОјроУнији, о Латинско-Грманском царству
Фридриха Барбаросе, о разноразним медиокритетима и
дебилима са Запада!

Последњи је час, да будемо Своји на Својему!
Овако јадни и никакви, ни својој деци не требамо!
Ако овако наставимо, наша ће се деца и стидети и
гадити нас!

 

 

 

Јелена Бркић: ДОСТА ЈЕ БИЛО УЦЕНА…


Доста је било уцена…

6 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Јелена Бркић

Председник Европског парламента Мартин Шулц, коме је сасвим сигурно, предак, рођак, пријатељ или бар комшија, учествовао у окупацији Србије и убиству њених грађана за време окупације 1941-1945, коначно је јасно и гласно изговорио да Србија никада неће ући у Европску унију уколико не призна независност Косова. Изјаву тако високог функционера ЕУ, неће ублажити правдања премијера Србије, Ивице Дачића, нити комесара за проширење ЕУ, Штефана Филеа, јер за разлику од српских политичара, европски своје интересе изражавају без паковања и са прецизном намером.

 

Дакле, ко је пажљиво слушао може закључити да Србија може добити датум преговора, али да никада неће ући у ЕУ, уколико не призна независност Косова.

 

Као грађанка државе Србије, која уредно измирује све своје обавезе, од којих се, између осталог, финансирају и функције Председника и Премијера Републике Србије, не извињавам се и не молим, већ захтевам од њих одговоре на следећа питања:

 

  1. Зашто је интерес уласка у ЕУ испред интереса свих грађана Републике Србије, па и оних на Косову и Метохији, који су Вас поставили ту где сте сада да штитите и браните наше интересе, а не европских и светских, више вековних, окупатора?

 

  1. Зашто се, већ трећа влада заредом, тако грчевито бори да уђе у друштво оних који је само уцењују и који је дефинитивно не желе у свом друштву? При том је прва половина чланица те исте дружине већ увелико пред банкротом, а друга половина крупним корацима хита ка првој?

 

  1. Како сада знамо каква би штета била, одговорите својим грађанима: какве би тачно користи имала Србија од приступања ЕУ?

 

  1. Да ли Вам је јасно како се назива човек који не испуњава своја обећања? Да Вас подсетим, ваша обећања у предизборној кампањи била су да нећете признати ниједан штетан договор који је постигнут од стране претходне, издајничке владе и да никада нећете признати независност Косова, срца и душе српског народа? А сада изјављујете како Србија мора да поштује све потписано. Зашто мора? Шта би се десило да не испоштује? Да ли би били нападнути војно или било како другачије?

 

  1. Ако нам је више-деценијска пљачка разноразних политиканата, који су, Бог зна како, а никако сопственим заслугама, доспевали на одговорне функције, урушила породице, здравље и довела нас на ивицу сиромаштва, да ли сада ова планира да нам одузме и оно последње што нас чини људима – достојанство и част?

 

Како нико не може да се избори као појединац, позивам све грађане који мисле исто или слично као ја, да саставе своја питања на ову тему и сваки дан пошаљу по један е-маил на следеће адресе:

 

ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАРИЈАТ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ: predstavkegradjana@predsednik.rs

КАБИНЕТ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ И МИНИСТРА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА: kabinetpremijera@gov.rs

НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ: nsrs@parlament.rs

КАНЦЕЛАРИЈА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ: zorica.radovanovic@kim.gov.rs

Позивам и све патриотске организације да окупе своје чланове, присталице и симпатизере, те да свако од њих пошаље једном дневно е-маил на наведене адресе. Само уколико добију стотине хиљада писама у току дана, неће моћи да се оглуше о вољу народа.

 

Ово је последњи час да се одбрани отаџбина Србија и њене територије и морамо бити сложни! Сви! При том још апелујем да, уколико идеја наиђе на добар одјек, да писма никако не буду увредљиве садржине, већ да достојанствено, али одлучно уђемо у борбу за одбрану наших интереса!

Додик – Србија да призна Косово, али без севера (!?)


Додик: Србија да призна Косово, али без севера

Танјуг | среда, 05.09.2012. | 14:24

Председник РС Милорад Додик каже да је север Косова реалност и да Београд треба да тражи да остане у Србији, уз прихватање остатка покрајине као државе.

Он је као услов за то навео очување националних споменика на Косову.

Додик додуше каже да је раније било боље време за то, а да би сада морали сви да се окупе, да виде шта је реалност како би „завршили ту причу“.

„С друге стране, Србији мора бити јасно, враћање (Косова) у политичком смислу је немогуће. Није то само како у Србији представљамо да је то само губитак. Можда то можемо посматрати неким даром и, наравно, заштитити своје интересе. Бавити се Косовом само на овај начин, не желим да доносим одлуке јер ће ме историја записати као негативног типа у тој ситуацији, али морају се сви окупити, видети шта је реалност и завршити ту причу. Север Косова је реалност“, навео је Додик у интервјуу „Новом магазину“.

Он верује да се „неке ствари“, ипак, могу вратити, а ако, како каже, остане овако, каже да „никада не признамо Косово“. „Не можете да пристанете, јер сутра ће вам доћи неки други да одвале други део територије и шта онда? Неке се ствари морају послати као порука“, сматра Додик, који је и председник Савеза независних Социјалдемократа (СНСД).

Упитан откуда му та сувишна агресија, он одговара да живи у малој политичкој средини у којој, како каже, ако ниси гласан и не вичеш, неће те чути. „Да не вичем можда не бих дошао ни до вас“, казао је Додик.

Он је уверен у одличне односе Републике Српске са Србијом. Подсетивши да је у Србији и раније било промена власти, он је рекао да је Српска увек имала добре односе, како некада са Војиславом Коштуницом, тако и са претходном влашћу. „Сада се променила власт и имамо и имаћемо одличне односе“, навео је Додик.

Говорећи о враћању Хрвата и Бошњака у Републику Српску, Додик каже да не зна тачно колико је то људи, али да је 99 одсто имовине која им је припадала враћено Бошњацима и Хрватима. „Под имовином подразумевам и станове који су до 1990. били у друштвеном власништву и који су корисницима враћени као да је њихова имовина“, казао је председник Српске.

Он је рекао да различита перцепција и однос према злочинима и жртвама и даље удаљавају Бањалуку и Сарајево. „Реч је о дуплим стандардима које ми не прихватамо. У Сребреници се догодио злочин и Република Српска никада не сме заборавити Поточаре, али нико не сме заборавити Братунац и друге жртве“, поручио је Додик.

Настављено суђење одговорнима за злочин над Србима у Сиску


Исказима сведока о околностима убиства српске породице Вила из Сиска 1991. године, на осјечком жупанијскм суду настављено је суђење бившем заменику начелника сисачке полиције Владимиру Миланковићу и командиру специјалне полицијске јединице „Вукови“ Драги Бошњаку.

05.09.2012. Пресс, Танјуг

Они се терете за ратни злочин ликвидације 24 српска цивила на подручју Сиска током 1991. и 1992. године, при чему се Милановић терети за све, а Бошњак за осам жртава. Уз њих двојицу средином јуна 2011. ухапшен је и ратни начелник сисачке полиције Ђуро Бродарац, који је умро у осјечком затвору. Сва тројица били су оптужени да су наредили, починили или да нису спречили и казнили злочине.

По речима сведока Ивице Бишћана, Марка и Евицу Вила и њихове синове Душана и Млађу припадници хрватске полиције извели су 25. августа 1991. из комбија на скелу на Сави.
„Пуцали су им у леђа, тако да су падали у реку. Ако би ко пао на скелу, гурнули би га у воду“, изјавио је Бишћан који није видео ко је побио породицу Вила. Бишћан је у породици Вила био усвојен и једини је, интервенцијом у задњи час, преживео ликвидацију.
Вече уочи тог дана, један од синова, Жељко Вила наводно је ножем у тучи усмртио Здравка Сливара. Према оптужници, већа скупина Вукова, које је предводио Драго Бошњак, упала је исте ноћи у кућу и одвела петеочлану фамилију Вила. Жељко је побегао из локала, али је за њим брзо организивана потрага, па је насмрт пребијен.
„Кад су ме довели на испитивање у некадашње акцијашко насеље ОРА, један ми је показао крв у соби и рекао да су ту пребили и убили Жељка“, рекао је Бишћан.

Сведоци који су видели одвођење фамилије, изјавили су да међу униформисанима нису видели Драгу Бошњака, а то је рекао и сам Бишћан.
Према проценама невладиних организација, у Сиску је у прве две ратне године побијено барем сто српских цивила, а неке се процене крећу и до 600. За те злочине нико није осуђен, а тужилаштво и суд у Сиску су годинама опструисали процесуирање тих злочина.

Руски добровољац: Срби и Руси један народ


Руски добровољац: Срби и Руси један народ

05.09.2012.
Курир.инфо

Косово је светиња не само српског, него и читавог православног народа, и његова одбрана је непосредна обавеза православаца, рекао председник Сверуске друштвене организације Косовски фронт Александар Кравченко.

Александар Кравченко

Током прослављања Видовдана у Патријаршијском Подворју у Сокољникама, новинар „Народног Сабора“ Артјом Перевошчиков се срео са бившим руским добровољцем у Србији, ветераном Босанског рата, чланом Централног Савета покрета „Народни Сабор“, председником Сверуске друштвене организације „Косовски фронт“, руководиоцем пројекта за пружање помоћи војно-родољубивом васпитању „Стег“, уредником сајта „Српска.Ру“ Александром Александровичем Кравченком, преноси портал Србин.инфо.

Каже да је Косово данас у јако тешком положају и да је задатак руског православног народа да му пружиподршку.

А.П.: Кажу да је нови нараштај Срба више окренут Западу. Да ли је тако?
А.К.: Ако говоримо о новом нараштају, о омладини, то је нараштај одрастао током рата, то је нараштај који је видео како авиони НАТО-а бомбардују Србију. Тај је нараштај одлучно за косовски завет кнеза Лазара. Природно, окренути су Русији. Већина њих зна и схвата да је без Русије немогуће решити косовско питање. То је очигледно, зато што су Албанци то питање решили позвавши у помоћ блок НАТО. У новом нараштају зри идеја реванша за национално понижење. То поколење никако није окренуто Западу.А претходни нараштај, одрастао у социјалистичкој Југославији, ипак је растао у европској удобности. Сећање на то и дели српски народ. Ипак је по анкетама свега 30% Срба за улазак у Европску унију.

А.П.: Какав је одјек у Србији имала Милошевићева оставка?
А.К.: Милошевић није једнозначна фигура. С једне стране, иступао је као национални лидер који је водио ка обједињавању земље и народа, али је, с друге стране, на политичкој позорници иступио као издајник Србије, зато што су његове одлуке довеле до тога да је република Српска Крајина престала да постоји, део Републике Српске је припао непријатељу. Милошевић је изгубио и Косово, премда то није сасвим његова кривица. Он је пристајао на компромисе и уступке по питању Косова. Без обзира на бомбардовање, ниједан страни војник није ступио на косовску земљу.Срби су хрлили у бој, били спремни да се до последњег боре. Милошевић је имао огромну подршку српског народа. Када је потписао Кумановске споразуме – свакако, под Черномирдиновим притиском – и добио невероватна обећања, која наравно нису била испуњена, изгубио је поверење већине српског становништва. То је и било узрок његовог пораза, одласка са политичке позорнице, а потом и испоручивања Хагу.Ја сам из Србије отишао у време када је Милошевић био уклоњен са власти. Срби нису имали руско искуство, мислили су да ће, свргнувши Милошевића, стићи у светлу будућност. Међутим, све је испало обрнуто. Још тада сам их упозоравао како ће они који су уместо њега дошли на власт у најбољем случају бити нимало бољи од њега.

А.П.: Како сте се обрели у Србији?
А.К.: Када се распламсавао рат у Југославији, имао сам 20 година и управо се био вратио из војске. Осећао сам да сам тамо потребан. Русија тада није била на страни Србије, чак је и подржала санкције против ње. Одлучио сам да, пошто моја држава не учествује, одем сам како бих показао да Јељцинова влада није читава Русија, није руски народ. У то време се развијао руски добровољачки покрет: управо се завршио рат у Придњестровљу, козаштво је било у успону. Тако да је било прилично лако доспети у Србију и учествовати у борбеним дејствима на њеној страни у својству добровољца. По званичним подацима је од 1991. до 1999. године у Србији било око хиљаду руских добровољаца, од чега је њих око 50 погинуло. Али је реално тамо отишло 10 пута више. Мени се чини да је за 90-е године таква добровољачка активност била јединствена. Људи су одлазили – без обзира на потешкоће око добијања пасоша, потешкоће у самој Русији, финансијске трошкове. То је било и нешто попут чаробног штапића за националну самосвест: у тако тешка времена је било људи који су с оружјем у руци посведочили своје родољубље и верност идеји словенског јединства. Међу нама је било Руса, Бугара, Словака, Чеха. Сами Срби нису делили Русе на Украјинце, Белорусе и Русе, за њих смо били и јесмо једна нација. Било је чак представника украјинских националистичких покрета попут УНА-УНСО, али су и они улазили у састав руских добровољачких одреда. Уосталом, Русима су, како међу Србима тако и у самој добровољачкој средини, сматрани чак и људи из Грузије и Осетије.

А.П.: Колико времена сте провели у Србији?
А.К.: Рат је започео 1991. године у Хрватској, потом је прерастао у босански рат, а завршио се 1995. године. Затим је било 3-4 године затишја, па онда 1998. године сукоб на Косову и 1999. године – бомбардовања НАТО. Тамо сам био од 1992. до 2000. године.

А.П.: Који рат сте највише запамтили?
А.К.: Ја сам активно учествовао управо у Босанском рату, тамо сам био тешко рањен и одликован. Он је и најдуже трајао – 3,5 године, то је био сложени рат. Остале су ми врло јарке успомене: тада сам био сасвим млад. Као да доспеваш у други свет који је сишао са филмског екрана. То је и необична лепота босанских планина; то су и људи који живе у традиционалном друштву, што је за нас, грађане бившег СССР, било необично; то је и полет борбеног духа, родољубиви порив… Али највише су ми се у сећање урезала бомбардовања. Ја до последњег тренутка, до марта 1999. године нисам веровао да је нешто слично могуће у савременом свету. Реално није било ниједног битног разлога за бомбардовање Србије, Срби су правили компромисе, правили уступке, били спремни да преговарају. Али се некоме јако хтело да пусти крв. После тих бомбардовања је нешто пукло у мени, чак нисам могао ни да наставим студије на Београдском универзитету.

А.П.: Које су Ваше најживље успомене из учешћа у борбеним дејствима?
А.К.: Најживље се сећам прве борбе. Није било довољно то што је прва борба увек јако тешка у психолошком погледу, стицајем одређених околности смо се и нашли у окружењу, из кога смо се морали извлачити кроз планине, по неравном терену. Ловили су нас, покушавали да нас опколе, ухвате. А ми чак нисмо знали ни куд да идемо и где се налазимо. Сећам се како смо 2 сата сасвим непомично лежали, непријатељ се налазио буквално на 30 метара од наше групе, отприлике је знао где се налазимо, тражио нас али нас није могао открити. Да би се то схватило, треба замислити: планине, падине, честари који чак и зими пружају скровиште. Ја сам лежао у врло неудобном положају – на падини са главом надоле, и чекао да ме сваког трена нагази непријатељска чизма. Нисам могао ни да мрднем, нисам видео шта се горе дешава. А горе се налазио непријатељ. У једном тренутку смо – било је то око 12 сати – зачули црквена звона и схватили камо треба да се повлачимо. Лично сам то сматрао вишњим знаком.

Најзад смо се успешно извукли. При томе желим да напоменем да су Срби из ровова (у српској војсци је постојала подела на јединице које седе у рововима, и јединице које се крећу планинама – такозвани интервентни одреди), сазнавши да је руски одред доспео у такав положај, кренули да нас траже. Премда су имали сасвим другу намену и чисто људски су се јако плашили. Руси из другог дела нашег одреда, који се раније вратио, нису кренули да нас траже – уосталом, не осуђујем их због тога – већ су Срби кренули. Сматрам да су ми у првој борби Срби спасили живот.

А.П.: Шта је у рату најтеже?
А.К.: Најтежа је психолошка адаптација на нове услове. На услове смрти. На мене је врло снажан утисак оставила смрт друга на мојим рукама. Био је тешко рањен. Сам процес човековог одласка из живота – а при томе смо сви ми били млади – оставио је страшан утисак на мене. После тога сам чак хтео да се вратим кући, али сам ипак остао, навикао се. Чак ни физичка оптерећења нису толико тешка као психолошка.

А.П.: Да ли је било подвига у том рату?
А.К.: Било је подвига и то не једном. У првој етапи рата су постојали посебни руски добровољачки одреди, а крајем рата су се њихови остаци улили у одред „Бели вукови“, у који су улазили добровољци разних националности: Срби, Руси, Бугари. То је била најелитнија јединица војске Републике Српске која је убацивана у бој. У то време се, 1994-1995. године Република Српска само бранила, пошто је противник добијао активну подршку у наоружању. И ето, десио се пробој трију муслиманских босанских бригада код града Трнова. Услед муслиманског јуриша су српске јединице са положаја почеле да се хаотично повлаче и напустиле град. У тим дејствима нисам учествовао, пошто сам био рањен. У сусрет босанским бригадама у надирању (а свака је имала по 300-400 војника) упућен је део одреда „Бели вукови“ – 10-15 војника. Оно што се потом одиграло је просто фантастика! Премда је ту одиграла улогу и специфичност планинског рата, када су јединице принуђене да се развуку дуж путева и клисура. Муслимани су се, видевши бекство Срба, опустили, спремили за лако напредовање, и у том тренутку су се појавили „бели вукови“. Извршили су удар на претходницу и својим дрским дејствима пореметили противниково борбено расположење, тако да се зауставио и почео да се укопава. Потом су приспеле српске резерве и пробој је заустављен.

А. П.: Да ли бисте, ако опет започне рат, отишли тамо?
А.К.: Наравно да бих, ако би то било могуће. То је мој народ. Уопште, сматрам да су Руси и Срби јако блиски, то је у суштини један народ. Оно што се тамо одиграва, ратови, сукоби – то је удар на Русију. Србија је само мања сметња у глобалној игри и идеолози НАТО то не крију. Ако дође до рата, мислим да ће се тицати Косова. Косово је светиња не само српског, него и читавог православног народа, и његова одбрана је непосредна обавеза православаца.

А.П.: Како Ви видите будућност Србије?
А.К.: Ја тај народ волим, ја ту земљу волим и желим јој свако добро. Добро се, како ја то схватам, налази у сфери развоја сопствених националних традиција, националних идеја, а не у стремљењу у Европску унију или НАТО. Интерес руског народа је у томе да Срби буду Срби. Желео бих да Србија буде снажна, достојна држава, достојна свог народа, своје историје, својих светаца, што искључује њено чланство у Европској унији, НАТО-у и осталим антихришћанским, антиправославним структурама.

А.П.: Шта Руси могу да учине како би помогли Србији?
А.К.: Ми смо за Србе неки ауторитет. Срби имају пословицу: „Бог на небу, Русија на земљи“. Чак смо и сада за њих извесно мерило сопственог понашања. Узгред, то се не тиче само Срба, просто је код њих то највише изражено. Те зато, указујући им здрави пут развоја, можемо врло озбиљно променити ситуацију у Србији. Сем тога, јачајући у целини, руски народ може много тога учинити за Србе, за многе народе.Да пређемо на конкретно, на пример, организација као што је „Народни Сабор“ поседује друштвене технологије које српске организације немају. Упознавање Срба са њима може озбиљно утицати на друштвено-политички живот савремене Србије.

Сахрањена деветогодишња девојчица, једна од првих жртава муџахедина у БиХ (ВИДЕО)


САРАЈЕВО – Посмртни остаци једне од првих жртава ратних злочина муџахедина у БиХ, дјевојчице Мирјане Драгичевић – која је прије 20 година прво силована, а потом убијена – сахрањени су данас на гробљу на Сокоцу код Сарајева.

05.09.2012. извор: nezavisne.com, за ФБР приредила Биљана Диковић

Из МУП-а Републике Српске указују да, упркос доказима, ниједан ратни злочин муџахедина још није процесуиран у Тужилаштву БиХ, а да власти БиХ углавном депортују муџахедине у афро-азијске земље, иако су поједини осумњичени за злочине.

Мирјана, која је кад је убијена у селу Доња Биоча децембра 1992. имала девет година, била је сахрањена у оближњем Илијашу, али су на захтјев њене мајке – која је главни свједок злочина – посмртни остаци данас пребачени на Соколац.

Мајка, Рада Драгичевић, испричала је истражиоцима да су јој у кућу, у којој је живјела са мајком, тетком и двоје малољетне дјеце, тог јутра – 28. децембра 1992 – упала тројица муџахедина.

Кћерку су одмах одвојили у сусједну просторију, гдје су је брутално силовали, а потом убили хицима из ватреног оружја. Раду су тешко ранили, хицима у стомак, а њен малолетни син преживио је сакривен испод кревета.

Према подацима из полицијске пријаве, коју је Центар јавне безбедности Источно Сарајево поднио тужилаштву 2005. године, припадници 2. батаљона Седме муслиманске бригаде у зору су упали у село Доња Биоча у којем су убили троје цивила, међу којима и деветогодишњу Мирјану. Убијени су и Никола Мићић и Ленка Скоко, а рањене Милојка Драшкић и Рада Драгичевић.

Овај злочин никад није процесуиран.

Инспектор Управе криминалистичке полиције МУП-а РС Симо Тушевљак потврдио је да је ЦЈБ Источно Сарајево Тужилаштву БиХ прије седам година поднио извјештај против 11 лица, која се терете за кривично ђело ратног злочина у селу Доња Биоча, општина Илијаш. Осморица осумњичених терете се по командној одговорности, док се преостала тројица сумњиче као непосредни извршиоци кривичног ђела ратног злочина.

„Ријеч је о једном од првих злочина муџахедина у БиХ. Ти злочини дешавали су се и око Коњица, у средњој Босни, у Возућој и свугдје тамо гдје су муџахедини дјеловали, али никада ниједан није процесуиран“, каже Тушевљак за Пресс РС.

Он упозорава на чињеницу да је Тужилаштво БиХ „остајало нјемо“ чак и кад су из БиХ депортовани или су у фази депортације лица из афро-азијских земаља која се сумњиче за ратне злочине.

„Та лица су депортована или су у фази депортације упркос упозорењима МУП-а РС, које је у више наврата писмено обавјестило поступајућег тужиоца да је ријеч о лицима која се сумњиче за кривично дјело ратног злочина“, указао је Тушевљак.  

О страдању породице Драгичевић, 2005. године снимљен је и документарни филм „Мирјана“.

„Ужасно је то што Тужилаштво БиХ још увијек ништа није предузело у овом, као и у бројним другим случајевима ратних злочина над Србима у Сарајеву и околини. Ријеч је о чистој опструкцији Тужилаштва БиХ, посебно кад је ријеч о случајевима у којима постоје преживјели свједоци, а могу се утврдити имена налогодаваца и извршилаца злочина“, рекла је Мирјана Симанић, предсједница Регионалне координације Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије.

Милан Бачевић: „Нећемо продати ништа од природних ресурса, где би држава изгубила контролни пакет“


Глас Русије, пише Јована Вукотић
05.09.2012.

сербия министр природных ресурсов  Милан Бачевич 2012 сентябрь коллаж гр

© Коллаж: «Голос России»

Министар природних ресурса, рударства и просторног планирања Милан Бачевић, изјавио је током тродневне посете Москви да је известан договор о руском кредиту помоћи за српски буџет у износу од 300 милиона долара. Такође, на састанку делегација комитета за међувладину сарадњу Владе републике Србије и Руске Федерације, било је речи и о Железари у Смедереву, „Јужном току“ и институту Винча. Осим тога говорило се и о истраживању, експлоатацији и заштити рудног богатства у Србији, али и на Косову и Метохији.

После разговора са руским званичницима, министар Бачевић је, говорећи о кредиту, нагласио да се тражи начин и модалитети како да се у што краћем року обезбеди 300 милиона долара буџетског дефицита који је затечен. Такође, на питање новинара о условима и могућим каматама, министар је одговорио:

 Да услови нису повољни, ми не бисмо инсистирали на томе – дакле, услови су повољни. А колике су камате, то је остало да се договори- биће сигурно врло, врло прихватљиве. Ми већ имамо кредите и искуства са неким руским банкама и знамо како се крећу те камате, када су у питању корисници финансијских средстава Русије у Србији. Постојала је варијанта да се из кредита, који је намењен за модернизацију железница Србије, повуче тих 300 милиона, међутим, мислим да је ова варијанта сада боља.

Бачевић је додао да овај договор о руском кредиту не може да угрози разговоре и арамжман Србије са ММФ.

Још једно, за Србију, горуће питање, разматрано је током састанка. Наиме, министар Бачевић је најавио могућност да једна руска фирма преузме Железару Смедерево, не прецизирајући о којој се фирми ради.

Железара тренутно ради на „тихом ходу“ и држава за то издваја из буџета 150 000 евра месечно, стога се министар нада да ће ово бити „срећан крај“ за ову велику домаћу фабрику и додаје:

 А оно што је посебно важно, где руски привредници виде своју шансу- то је сазнање и лично уверење да је Железара у јако добром стању и да је сва техничка и технолошка опрема инсталирана у тој Железари, заправо- руска. Руси заправо очекују много већи обим производње од оне коју је остваривао US Steel, док је био власник. Србија нуди Железару руској страни за један долар, просто речено, то је један врло коректан облик могуће сарадње где се препознају обострани интереси.

Пројекат изградње гасовода „Јужни ток“ биће проглашен националним, најавио је министар Бачевић, а то ће се према очекивањима догодити током септембра на једној од седница владе. То би требало да олакша рад инвеститорима и извођачима, јер би, локалне самоуправе након тога преузеле на себе решавање питања експропријације земљишта, тј решавање питања парцела преко којих треба да прође траса гасовода. На питање чије ће цеви бити уграђене у овај гасовод и чија ће радна снага учествовати у изградњи, министар одговара:

Ми бисмо врло радо уградили наше цеви, али их немамо. То су цеви високог притиска, Руси их производе. А извођачи и подизвођачи радова, то ће сигурно бити српске фирме, иако руководилац пројекта мора да буде неко, за кога се определи руска влада.

Бачевић је такође навео да је расписан тендер за експлоатацију уљних шкриљаца у Алексинцу, као и да су утврђене резерве и издато експлоатационо право на знатну количину те руде. Тамо где постоје услови за отварање нових рудника, влада ће учинити све да развије властиту производњу и купи технологију- наглашава министар. Такође најављује да је „могуће да ће држава развити партнерство са страним компанијама или им дати концесије, без узимања неповољних кредита.“ На ову тему министар додаје:

Док сам министар, нећу продати ништа од природних ресурса, где би држава изгубила контролни пакет.

Своје речи министар објашњава тиме што „држава мора да има контролни пакет над свим што представља њено богатство и природно благо, јер треба нешто да остане и када ова влада оде са власти.“

Додајмо за крај, да је било речи и о Институту у Винчи. Проблем је наиме у томе, што је једна руска компанија испоручила опрему за изградњу акцелератора, али како је тај извоз био део клириншког дуга, порез и царина нису плаћени. Решење за овај проблем се, према речима министра интензивно тражи, јер се планира и испорука другог дела опреме како би се акцелератор довршио.

Шулц "залепио шамарчину" Штефану Филеу и тумачима у Србији! И, шта сад, Дачићу?


Залепио шамарчину Штефану Филеу и свим осталим тумачима у Србији

5. септембар 2012. 18:26
Вестинет.рс

Председник Европског парламента Мартин Шулц остаје при својој изјави да је потребно међусобно признавање Београда и Приштине за улазак у ЕУ, саопштено из Шулцовог кабинета. Шулц изнео лични став, каже премијер Ивица Дачић.

Кабинет председника Европског парламента саопштио је да Мартин Шулц остаје при својој изјави о потреби међусобног признавања Београда и Приштине за улазак у ЕУ, преноси Танјуг.

У својој изјави он је само рекао оно што је очигледно. Председник види судбину и Косова и Србије као будућих чланица ЕУ“, цитирао је Дојче веле појашњење из Шулцовог кабинета.

У саопштењу се додаје да председник Европског парламента не жели да коментарише шта други говоре о том питању.

Шулцову изјаву, наиме, јуче је демантовао европски комесар за проширење Штефан Филе прецизирањем да није реч о потреби признавања већ нормализације односа са Косовом.

ЕУ жели да види видљив и одржив напредак у односима Србије са Косовом. У питању је јасан и непромињен став свих шефова држава и влада ЕУ, изјавио је комесар за проширење ЕУ након разговора са премијером Србије Ивицом Дачићем у Бриселу. „Ми говоримо о нормализацији, а не о потреби признавања. Тај мандат је веома јасан и нема планова који иду преко тога“, рекао је Филе.

Шулц је први европски политичар који је поменуо потребу међусобног признавања Београда и Приштине у процесу прикључења ЕУ.

„Једино што желимо, независно од дипломатских активности, морамо да обезбедимо мир и ненасиље и то је главни циљ Европског парламента. А на крају дугог пута за Србију и Косово, као услов за прикључење ЕУ, поставља се питање међусобног признавања“, навео је Шулц одговарајући на питања новинара после јучерашњег сусрета с премијером Србије Ивицом Дачићем у Бриселу.

Шулц је додао да није тешко разумети да је питање међусобног признавања једно од најделикатнијих и најтежих питања за Србију и Косово, али и за ЕУ.

„За Европску унију то је интерни проблем, будући да неке чланице ЕУ не признају Косово, али Унија као таква тражи да Србија то учини“, навео је Шулц.

„Наш циљ су мирни и одрживи односи две државе, што се у овом тренутку не чини као лак циљ, али је остварив“, рекао је председник Европског парламента.

Премијер Ивица Дачић истиче да је у Бриселу јасно рекао да Србија неће променити своју вољу и признати једнострано проглашењу независност Косова и оценио да је изјава Мартина Шулца његов лични став базиран на ставовима земље из које потиче (Немачке).

Према Дачићевим речима, сви разговори у Бриселу, укључујући и тај у Европском парламенту, су били веома позитивни, као и цела посета, те да је први пут тон којим се разговрало био сасвим другачији.

„Атмосфера је много релаксиранија, нема притисака јер ни ми не говоримо о томе да по сваку цену желимо да будемо чланови ЕУ и да по сваку цену желимо да добијемо позитивно мишљење. Ми желимо процес који ће довести до тога. Желимо искрен однос, да не лажемо једни друге, да не улазимо у договоре да бисмо једни друге преварили и да у пет до 12  мењамо услове“, поручио је Дачић у изјави Тањугу.

Да ЕУ жели да види напредак у односима са Косовом, премијеру Србије пренела је и шефица европске дипломатије Кетрин Ештон.

У њеном кабинету кажу да не желе да коментаришу изјаву председника Европског парламента и да у позицији високе представнице за спољну политику и безбедност ЕУ и уједно потпредседнице Европске комисије „нема ничега новог“: „Питање признавања је питање за земље чланице ЕУ, али оно што ми из ЕУ и Савета говоримо јесте да је даља нормализација односа Косова и Србије кључна“, изјавила је портпаролка шефице европске дипломатије Маја Коцијанчич.

Танјуг, РТС

+++

 05. 09. 2012. 12:56

„Признање није услов већ реалност“

Призање Косова не може бити формални услов за улазак Србије у ЕУ, али ће то бити политичка реалност, сматра Роза Балфоур, аналитичарка из Брисела.

ЕУ: Признавање Косова је политичка реалност

Поводом изјаве председника Европског парламента Мартина Шулца да је сасвим јасно да ће „на крају пута услов Србији за пријем у ЕУ бити да призна Косово“, Балфоур за Радио слободна Европа (РФЕ) каже да Шулц може да говори слободније него европски званичници, јер не посредује у дијалогу Србије и Косова.

„Иако је Мартин Шулц био тако експлицитан како не би били други политичари, то што је рекао није заправо далеко од стања ствари које ће настати када питање уласка Србије у ЕУ постане актуелна стварност, а то ће рећи у хоризонту од неколико наредних година“, казала је аналитичарка бриселског Центра за европску политику.

Како преноси РФЕ, Балфоур је рекла да захтев да Србија призна Косово не може бити званична политика ЕУ, али је додала да ће политичка реалност бити да ће Европска унија бити веома несклона да још једну подељену земљу прими у своје редове.

Бриселска аналитичарка је нагласила да чланство у ЕУ не треба да буде примарни мотив Србије да реши проблем са Косовом, јер је решавање тог питања у интересу саме Србије.

„Уколико српски политичари буду трошили време на бесконачну дискусију о Косову уместо на то како да унапреде српску привреду, то неће бити здраво за Србију и за српске грађане. У том смислу ја сматрам да је решавање косовског питања приоритет како би се Србија након тога могла усредсредити на важне проблеме својих грађана“, рекла је Балфоур.

Суд савести, Суд Божији


Господ је створио човека по Своме обличју и подобију даровавши му разум, срце и слободну вољу. Разум му је дао како би њиме осветљавао пут свог живота: разликовао добро и зло, мудро и саблажњиво, лепо и рђаво, корисно и штетно. Срце му је дао да он њиме заволео Бога и ближњега, а слободну вољу (зато да би у својој души сејао семе добра и подвигом те воље у свом животу остваривао све оно што је спасопосно и корисно.

05.09.2012. ФБ профил Урош Ћурковић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Суд Божији

Ако човек у животу поступа у складу с гласом разума, осећања љубави и захтева савести, онда он поступа као разумно и слободно биће. Што више тако поступа, тим више ту слободну вољу чини чврстом и развија је. И обрнуто, ако човек у животу даје вредност ономе што је лоше, штетно и грешно, из дана у дан губи слободу воље и претвара се у роба греха и порока. А роб греха губи људско достојанство и звање чеда Божијег.
Не постоји на земљи човек који је духовно потпуно мртав и који је потпуно пропао, јер не постоји човек без искри разумности, срчаности, савесности. Ма како човек поступао рђаво и грешно, ипак у дубини душе и савести, која није сасвим угушена, схвага да не поступа исправно и због тога, у овој или оној мери, пати и мучи се.
Сви ми, с времена на време, осећамо жалац и прекор савести. То се догађа кад неког увредимо, осудимо, саблазнимо или сувишну реч кажемо, али и онда кад због страха од могуће непријатности не кажемо нешто што бисмо требали рећи и, обрнуто, кад због своје пренагљености не оћутимо онда кад треба. Глас савести, осветљен и ојачан светлошћу разума, и јесте наш први и основни судија. И тешко ономе ко не ослушкује упутства разума и прекоре савести, пригушујући их и потискујући, лишавајући их права гласа. Такав се, пре или касније, претвара у безобзирног, окрутног и нечасног човека. Па иако савест у њему још увек тиња, он се њоме више не руководи. И тако бива све док га, као гром из ведра неба, некаква несрећа или беда не врате разумном и савесном животу.
Ако имамо разум да осветљавамо пут живота и савест да себе контролишемо и исправљамо на том путу, то значи да смо и пред Богом и пред људима одговорни за своје понашање. Добро ће нам се урачунати као добро, а зло као зло. То значи да ћемо за све грехе и зло што смо учинили одговарати и да одговарамо већ у овоземаљском животу, страдајући због свог греха и злобе већ овде на земљи. Свети Марко Подвижник каже: „За свако дело, добро или зло, одговарајућа плата следи природно, а не по некаквом посебном назначењу.“
Сви знамо да стомакоугађање, преједање, претеривање у храни и пићу доводе до желудачних обољења, поремећаја метаболизма,размене материја и рада срца те је стога веома корисно уздржање у храни које се постом препоручује.
Блуд, распусност и трка за телесним задовољствима доводе до скрнављења душе и тела, до свађа и распада породице. На тај начин за раскалашним животом долазе туга, несрећа и казна. О, како је ту неопходна строгост поста, и духовног и телесног уздржања!
Самовољном, гордом човеку који вређа људе одговарају са антипатијом, злобношћу и осветничком мржњом. Дакле, и ту грех гордости и омаловажавања бива кажњен. За то не постоји радикалније средство но што је свети пост, најдубље покајање са смирењем и молитва Богу, јер само Бог једини може да ублажи човекову охолост.
Сви наведени прекршаји у духовном и телесном животу и казне с њима повезане проистичу из кршења установљених норми, закона и правила.
Сви ти прекршаји догађају се зато што не радимо на себи,не васпитавамо се у страху Божијем и у љубави једних за друге. Догађају се и зато што ућуткујемо своју савест, не просвећујемо духовно свој разум, не снажимо вољу, не стичемо искуство непрекидне оорбе против греха и кршења правила и норми духовног живота. Духовни живот је активан и трезвен начин живота усмерен ка Богу и људима и ту гласу разума и захтевима савести припада прво место.
Како и када наша савест може и треба да повиси свој глас и да пробуди вољу за делањем? Она треба да нас упозори на грех и да свој глас подигне посебно пакон сваког учињеног греха, глупог поступка, који је за осуду, опомињући нас, прекоревајући и унапред нас подстичући да се уздржимо од греха или поступка који је она осудила. Она је дужна да тај грех још једанпут осуди на крају дана, пред одлазак на спавање, након вечерње молитве, у тренутку посебног покајања пред Богом за све грехе учињене тог дана. Наша савест и наредног дана треба да буде на стражи унапред нас одвраћајући и од саме могућности понављања тог греха. Она је дужна да тај грех осуди и онда кад наступи време исповести, када она пред Богом и пред свештеником открива нашу грешну душу. Ако нам савест у том одговорном тренутку не помогне да се покајемо, односно ако она сама не узмогне да нас строго и непристрасно осуди, онда нећемо добити стварни опрошгај ни од свештеника,ни од Бога.
Покајавши се на исповести и удостојивши се примања Светих Тајни човек је дужан да почне да рађа плодове достојне покајања (Лк. 3, 8). То значи да он, ако се кајао например због тога што је неког осуђивао и да је према њему био недобронамеран, сада треба, по захтеву савести, да се суздржава од осуђивања, да нељубазност замени снисхођењем, да доцније покаже бригу за оног ко је према њему био нељубазан и да се за њега моли.
Грешнику је све то могуће само ако према суду и захтевима своје савести буде непоколебиво исправљао свој живот и из дана у дан духовно узрастао и јачао.
Борба са самим собом, са својом грешношћу најтежа је борба на земљи. Ако не будемо водили ту борбу или је будемо водили слабо и неубедљиво, спотичући се на сваком кораку, наши ће греси поћи с нама у загробни живот. Ту ћемо одмах бити подвргнути појединачном суду који свако ко је умро преживљава током четрдесет дана од упокојења (такозвана митарства) и који ће се састојати у томе што ће, доспевши у светли духовни свет, душа, која се ослободила тела и схватила своју припадност духовном свету, снажно осетити да није прикладна за тај свет, осетиће своју помраченост и терет греха, своју чамотињу и духовно слепило, а што ће све изазвати тешко мучење и изобличаван од стране савести због погрешно проживљеног живота.
Живећи на земљи у телу грешникова душа гледа све што је окружује, чак и саму себе. Но управо је духовно поимање себе и грешног живота за њу затворено, није пробуђено и открива се тек након ослобађања од тела. Тек у светлосги вечности почиње да се одмотава комплетан свитак учињених дела, а управо она и почињу да прекоревају и пеку душу, показујући пред целим духовним светом сву изопаченост, сву обогаљеност, сва злочинства живота на земљи проживљеног. Патње савести нашег духа након смрти тако су велике да је спреман да завапи: „Горе, срушите се на мене, висови, сакријте ме!“ Указивања на такав суд налазимо у Светом Писму где је речено да ћемо због својих речи и дела бити осуђени или оправдани.
На појединачном суду неће нам толико Господ судити и кажњавати нас колико ћемо ми сами, односно наша савест, себе осудити и казнити страдањима и мукама због грехова почињених током нашег земног живота. Демонска сила ће та изобличавања почети да удвостручује набрајајући један другим грехе проживљеног живота. Анђео Чувар се супроставља тој сили штитећи умрлога. У тој борби за његову душу и за ублажавање њеног тешког стања много помаже молитва Цркве. Преподобни Јефрем Сирин говорио је братији: „Нека ваша молитва буде мој заступник на суду Божијем.“ Милосрђе, љубав и молитва свих сродника и блиских људи такође помажу души умрлога и уливају јој наду на милосрђе Божје иа Суду при Другом доласку у свет Сина Божијег.
Иначе, након првог суда добићемо одлуку Божју о нашој засебној судбини и посебно место на којем ћемо боравити до страшнога Суда.
На том последњем и завршном Суду сви ћемо се наћи пред нашим Господом Исусом Христом. Док смо на земљи, понајвише грешимо према Њему: Његове заповести кршимо, Његову љубав према нама пренебрегавамо, Његову најмању браћу угњетавамо и вређамо. А ко и да нам суди ако не Он Који нам је све пружио и Који од нас ништа осим греха није добио.
Христос је од нас сакрио кад ће доћи да нам суди, али нам је открио за шта ће нам судити, што је и најбитније. Унапред знати за шта ће нам Господ судити велика је милост Божја и велика утеха за нас. Знајући то ми више не можемо слепо ни живети ни умирати, не можемо се позивати на то да нисмо знали шта нас очекује након упокојења.
Дате су нам две заповести: о љубави према Богу и према ближњима. Због њиховог неиспуњавања ће нам Господ и судити. У очима Божијим те заповести су једно и неодвојиве су. Ако нахранимо гладнога или напојимо жеднога, самим тим ћемо то учинити Самоме Христу. Ако оденемо нагога или посетимо болеснога, онда ћемо то учинити и Њему Самоме. Сва дела љубави и милосрђа треба да чинимо у име Његово јер Господ Исус Христос сва наша дела милосрђа и љубави у односу на наше ближње прима као дела милосрђа указаног Њему и љубави према Њему Самоме. Он нема потребе за милосрђем, али Он Себе поистовећује с несрећнима, убогима, сиромашнима, напуштенима, болеснима и утамниченима. Он их жали, тугује с њима и негодује кад их запостављамо. Христос је неодвојив од страдалног човека исто онако како је и заповест о љубави према Богу неодвојива од заповести о љубави према ближњем. Спаситељ не раздваја Себе од оних за које је пролио Своју Пречисту Крв, за које је дао Свој свети живот.
Ни до дана данашњег Он Себе не одваја од нас, јављајући нам Своје Тело и Своју Крв у Светој Тајни Причешћа, уводећи нас тако у присније сједињавање са Собом и самим тим припремајући нас за сусрет са Њим при Његовом Другом доласку ради Суда над нама.
Тај будући Суд за нас неће бити страшан ако, по апостоловој речи, у земном животу будемо беспоштедно и непристрасно сами себи судили, ако се након сваког греха, на захтев савесети, будемо кајали, то јест себе осуђивали и ако се, осуђујући себе, будемо поправљали, ако се будемо чешће исповедали и причешћивали. За нас Страшни Суд Божији неће бити страшан ако будемо непрекидно испуњавали Божју заповест о љубави према Богу и ближњем. Тада за нас ни смрт неће бити страшна. Она неће бити губитак, него добитак! А сједињење са Христом ће након смрти бити још потнуније и жељеније. Амин.