РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11070 Земун, Магистратски трг 3 – Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com

Бр.1489/12 – 01. IX. 2012.

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ ФРАНЦУСКЕ
Његова Екселенција Франсоа Оланд

(путем Амбасаде Републике Француске у Београду)

Ваша Екселенцијо,

Република Француска је једна од најзначајнијих чланица Европске уније и њено друштвено и државно устројство служи за пример државама кандидатима за чланство у ЕУ – од којих се захтева да своје државно и друштвено устројство (пре учлањења у ЕУ) усагласе с француским, или устројством осталих чланица ЕУ – СР Немачке, Велике Британије, Холандије, Белгије… Мене је, као премијера окупиране Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН),
подстакла Ваша одлука – да Ви, у духу с Уставом и законодавством Француске, а у циљу заштите француског друштвеног и државног устројства, прогнате с француске територије стране држављане, који су угрожавали безбедност и хигијену Француске. Тако су јавна гласила објаснила разлоге за прогон држављана Републике Руминије, који су ромске националности.

Ваша Екселенцијо,

С обзиром на обавезу српских земаља (Србије, Босне и Херцеговине и Републике Српске Крајине), да уједначе државно и друштвено устројство са државним и друштвеним устројствима чланица ЕУ, обавештавам Вас, да страни држављани у српским земљама представљају много већу опасност, него што то представљају у Француској Роми – држављани Републике Румуније. Подсетићу Вас на две групе тих страних држављана у српским земљама:

1. Држављани Албаније су у Републици Србији – у Аутономној Покрајини Косова и Метохије (која је, тренутно, окупирана од стране чланица ЕУ и НАТО-а).
Број ових држављана је неколико стотина хиљада и њих су из Албаније довеле у Србију колонијалне државе: Турска – до 1912; Италија – од 1941.до 1943; Немачка – од 1943. до 1945. и комунистичка (несрпска) власт у Југославији – од 1945. до 1980.
Све ове државе су, приликом досељавања држављана Албаније, прогонили српско становништв с Косова и Метохије, а на исти начин су поступиле и чланице ЕУ и НАТО-а – прогнале су српско становништво, а на српска имања су доселиле нове држављане Албаније (1999).

2. Држављани Хрватске су у Републици Српској Крајини (Зони под заштитом УН), коју је Хрватска окупирала 1995. и прогнала 80% српског становништва (уз помоћ чланица ЕУ и НАТО-а). Хрватска је ту населила држављане Хрватске – припаднике хрватске нације.

Ваша Екселенцијо,

Страни држављани у Републици Србији (Албанци) и страни држављани у Републици Српској Крајини (Хрвати) никад нису подносили захтеве за пријем у држављанство српских држава, те се они и данас (по уставима и законодавству) сматрају страним држављанима. Запосели су ти стрнци куће, станове, пољоприевредна добра, индустријске погоне и трговинске радње Срба.
Само у Приштини су страни држављани, примера ради, узели станове 60.000 Срба, који су протерани у друге крајеве Србије, а из Загреба је прогнано око 100.000 Срба, чије станове су запосели држављани Хрватске.

Приватно властништво је неповредиво, али ниједна чланица ЕУ, па ни
Француска, не жели да помогне, да се та српска имовина врати Србима – а да се претходно одузме од страних држављана – како би, у таквим случајевима, поступили и на територији Француске.

Ваша Екселенцијо,

Да Вас подсетим на обавезу сваке државе – кандидата за чланство у ЕУ, да своје државно и друштвено устројство усклади с државним и друштвеним устројством чланица ЕУ. У том случају, Република Србија има право да откаже гостопримство албанским држављанима, а Република Српска Крајина хрватским држављанима – КАО ШТО ЈЕ ФРАНЦУСКА ОТКАЗАЛА ГОСТОПРИМСТВО РУМУНСКИМ ДРЖАВЉАНИМА, РОМСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ.

Ваша Екселенцијо,

Надам се да ћете, сходно старом пријатељству француског и српског народа, одговорити на ово моје писмо и на питање – ИМАЈУ ЛИ СРБИ ПРАВО ДА ПОСТУПЕ КАО И ФРАНЦУЗИ, КАД ЈЕ У ПИТАЊУ ИСТА ПОЈАВА У ДРУШТВУ И ДРЖАВИ?

С поштовањем,

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер

Пожар који је избио у Бугарској, у току вечери се проширио на територију Србије у појасу код граничног прелаза Вршка Чука, сазнају медији у ватрогасној служби у Зајечару.

01. 09. 2012. 22:44 Бета

Према добијеним подацима, ватра је зашла око два километра на територију Србије недалеко од Зајечара а јак ветар поспешује његово ширење.
Тренутно су на угроженом подручју припадници ватрогасно спасилачког батаљона из Зајечара, који покушавају да угасе ватру која је захватила листопадну шуму.

Српски ватрогасци успели су да 26. августа угасе пожар који је избио на истој локацији, а ватра је и у том случају дошла са територије Бугарске. Због опасности по град Зајечар, тамошњи Штаб за ванредне ситуације је тада донео одлуку о проглашењу ванредне ситуације на територији града.

Србски Усуд

 

Драган Симовић

 

 

Кроз какве је све муке и невоље пролазило Србско Биће!

Вечити ратови и вечита страдања!

Кроз многе векове, од Праискони!

Такав је Србски Усуд!

А да смо само мало негде били скрајнути, да смо обитавали негде на Северу, тада бисмо драгоцено Божанско Дејство употребили за узвишена дела Духа, за дивотна дела која би и Богу Живоме вазда била мила!

Били бисмо, као НаРод, посвећени Великом Духу Стварања.

Такав је Србски Усуд!

Потрошисмо се на вечите ратове, на вечите одбране од звериња у људском обличју!

Толико сам бесаних ноћи провео размишљајући и промишљајући о Србскоме Бићу.

И свагда сам бивао тужан, и сетан, због Србскога Усуда, који је на највеће муке, вавек, без санка и престанка, стављао Србско Биће.

А да смо само мало негде били скрајнути, да смо обитавали негде на Северу, каква бисмо чудесна дела Духа иза себе оставили!

Али, шта се ту може, Роде мој!

Када је, уистини, такав

Србски Усуд!

 

04.04. 2012. ФБ Не Кради Отаџбину

НАЈВЕЋИ ГЕНОЦИД У ИСТОРИЈИ БАЛКАНА – ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

Помоћ братске Русије у гашењу пожара у Србији изазвала је доста позитивних коментара, али и критика према онима који нису помогли. Са једне стране добровољци, ватрогасци и војска показују да још има људског осећања и жеље да помогну, Руса који даноноћно учествују у гашењу пожара.. 
Са друге стране, због неспособности власти Србије да на својој територији Косова и Метохије још раније, а посебно од 1999. заштити свој србски народ од сваког зла и због окупаторског режима стране војске и криминалне Тачијеве камариле који је направио границе тзв.косово репубљик, наши су Срби у селима око Лепосавића остављени ма милост и немилост КФОРа и Еулекса који не реагује на позиве за помоћ при гашењу пожара…
Једна од интересантних фотографија, са коментаром појавила се данас на ФБ, поделићемо је са вама…

приредила Биљана Диковић

01.09.2012.

ФБ Мирослав Ристић: фото и коментар

Пожаре по Србији гасимо сами и уз помоћ Руса…

Где су ти „пријатељи“ из ЕУ која нема алтернативу?

Можда нам ти „пријатељи“ уз помоћ Хаарпа помажу у распиривању пожара..

Питам се ко је луд а ко збуњен?

*на слици Руски авион „Беријев“ гаси пожар*

* УЗДАЈ СЕ У СЕ И У РУСЕ…

* Драгана Трифковић: „Пријатељи“ из Европе нам само шаљу авионе са уранијумом

* Kisha D. Dorado: Нису они рођени да гасе, ти ЕУ „пријатељи“… они умеју само да распале… Зло добро не твори.

* Симеон Михаилович Бойков:  Russia drops water on Serbia to help put out fires. USA drops bombs on Serbia to kill people

* Ђурица Еделински: Тако је то једни гасе пожаре, а други нас бомбардују, ми као и обично нисмо у стању да се сложимо око тога шта је добро, а шта зло… ко је у тој причи пријатељ, а ко није!? Док ми то решимо неће нас бити.

Опасним вирусом заражено 17 пацијената из Србије

Болест преносе тиграсти комарци, 5 оболело, 12 на посматрању …. Са мора – Грозница Западног Нила може да буде смртоносна у неким случајевима. Сви заражени вирус су „покупили“ на летовању у Грчкој
01. 09. 2012 Пресс

Грозница Западног Нила (ГЗН), коју преносе азијски тиграсти комарци, стигла је у Србију. Како Пресс сазнаје, у Београду, Панчеву и још неким градовима у карантину је 17 особа. Од овог тешког вирусног обољења оболело је петоро, док је 12 људи на посматрању.

Све заражене и потенцијално заражене особе из Србије вратиле су се, како сазнајемо, са летовања у Грчкој.

– Код пет особа вирус је дијагностикован, док се за 12 особа сумња да су заражене и чекају се налази узорака крви. Сви су под надзором лекара – каже извор Пресса из здравствених кругова.

Симптоми за 14 дана

Две особе, код којих је вирус који хара Грчком и убија по Америци потврђен, живе у Београду, а две су из Панчева.

Симптоми

Блага клиничка слика:
– грозница
– главобоља
– мучнина
– повраћање

Тешка клиничка слика:
– упала можданих овојница
– упала мозга

Особе за које се сумња да су такође оболеле су из ових и других градова Србије.
Први пацијенти са симптомима грознице Западног Нила почели су да се пријављују претпрошле недеље. Сви су због сумње били под строгим надзором лекара, док са Института Торлак, који ради дијагностику, није стигла потврда. За неке се још чека потврда, па би бројно стање оболелих током викенда могло и да се промени – напомиње наш извор.

Да се грозница Западног Нила „пружила“ до наше земље потврдио нам је и професор др Драган Делић, директор Клинике за инфективне и тропске болести у Клиничком центру Србије.

– Да, било је потврђених пацијената – казао нам је кратко проф. др Делић, одбијајући да изнесе било какве додатне детаље.

На срећу, опасни вирус се НЕ преноси контактом међу људима. Особа се може заразити само ако ју је ујео заражени комарац, а симптоми болести се јављају за три до 14 дана после убода. Код око 80 одсто инфицираних ово обољење протиче без симптома, док остатак има благу клиничку слику. Тешка клиничка слика развија се код једног на 150 оболелих, а у ризику од таквог развоја болести су особе изнад 50 година и оне које имају неко хронично обољење, пре свега кардиоваскуларне болести. Тегобе трају од неколико дана до више недеља. Болест у појединим случајевима може имати и смртни исход.

Паника у Америци

Грозница Западног Нила откривена је у још неким градовима Европе, где је није било раније. Већ због тога је Институт за јавно здравље Србије почетком овог месеца проследио мрежи завода и института за јавно здравље стручно упутство за успостављање надзора над грозницом Западног Нила у Србији, што се може видети и на њиховом сајту. / ФБР: ИНСТИТУТ ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ СРБИЈЕ – ГРОЗНИЦА ЗАПАДНОГ НИЛА/

Од овог вируса, од почетка године до краја августа, у САД је умрло 66 особа, а оболело 1.590. Директор епидемиолошког одељења националног центра за контролу и превенцију болести Лајл Питерсон истакао је да је реч о највећем броју оболелих и умрлих од ове болести од када је она откривена.

– Број оболелих и умрлих расте врло брзо и процењује се да ће се њихов број у наредним седмицама повећати. Само у последњих седам дана број оболелих порастао је за чак 40 одсто, а истовремено је преминуло десет особа. Најтеже је погођено подручје Тексаса – навео је Петерсон.

Вирус ГЗН први пут је изолован и идентификован у Уганди 1937. године. Данас је овај вирус најраспрострањенији арбовирус, односно вирус који преносе инсекти.

Распрострањеност

– Грозница Западног Нила јавља се широм света.
– Циркулација вируса Западног Нила присутна је на европском континенту још од шездесетих година прошлог века
– Године 1996. у Букурешту је избила прва епидемија у окружењу
– Током 2010. године први пут регистровани оболели у области централне Македоније и у северном делу Грчке

Мере превенције

– Избегавање боравка на подручјима где су тиграсти комарци
– Одећа која покрива ноге и руке
– Избегавати излазак у време када има највише комараца
– Користити заштитне мреже против комараца на вратима, прозорима, па и око кревета
– Најмање једном недељно празнити воду из саксија за цвеће, посуда
– Уклонити одбачене гуме и друге предмете у којима може да са сакупи стајаћа вода

Љубинка Рачић, Београд

Свети Вукашин Јасеновачки

Небо надамном бијаше крваво и земља испод мене
и птице и јасени и очи људске и мајке што дјецу стежу,
крв је обојила усташке руке и гркљане пресјечене
и душе црне и престрашене срне и жице наоштрене да разум свежу.

Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послушно својем убици
и ледној осшрици србосјека.

Гледам га радознало у угасле очи
тражећи у њему остатке човјека
пијаног од крви што му с’ каме точи
као дјечја суза, као капља млијека.

А он силан…распојасан…на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној, па он их је забога највисе побио,
к’о дукате своје жртве са демонским смијешком броји
бодући их да провјери је ли који преживио.

„Што ме гледаш тако старче,зар си разум изгубио“,
рикну као звијер рањена и ножем ка мени крену,
а ја сам се к’о пред причест своју прву прекрстио
радујућ’ се ко рођењу самртноме својем трену.

„А страх“…помислих“…“Зашто се не бојим,
па звијер ми очи копа и режећи месо сијече…
зашто тако равнодушно пред џелатом својим стојим,
како могу да га жалим док му крв са руку тече?“

Па и он је некад створ Божији био,
и он душу има, како она само пати,
ја сам му све несрећнику, још на овом свјету помраченом опростио,
ал’ како ће кад час дође пред жртвама својим стати?

„САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“, шапнух му језиком што је одсјекао
и видјех очима својим ископаним страх сто му је грчем лице нагрдио,
кажу није никад више ни пиле заклао,
да се манит проклињао и од људи вјечно крио.

А ја се молим за душу његову
као и за душе оних које је поклао,
можда ме због тога људи Светитељем зову,
можда зато памте ријеци:
„САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“.

 +++

СРПСКИ ЗАБОРАВ У ПЛАМЕНУ САДАШЊОСТИ

Филм говори о великом страдању српског народа, о коме је забрањено причати у Србији и о суровој истини у којој живимо и која нам се тек спрема…

Део 1/3

Део 2/3

Део 3/3

Душан Пророковић: Геополитика Србије (I) – О геополитичком значају Србије

Геополитички положај Србије, као и у случају сваке друге земље, одређују две врсте фактора: физичко-географски (или природно-географски) и друштвено-географски (односно друштвени фактори). Посматрајући физичко-географске факторе, може се закључити да је Србија земља релативно мањег геополитичког значаја. Континентални положај земље ограничава њен геополитички значај. Природна богатства и рудни потенцијали нису обимни чиме се релативизује њен геостратешки и геоекономски значај, а по укупној површини од 88 361 км2 Србија се сврстава у ред (средње) мањих земаља. Ипак, гледајући са аспекта политичке географије, може се приметити да Србија спада међу земље у свету са највећим бројем суседа-има их чак осам: Румунију, Бугарску, (БЈР) Македонију, Албанију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Хрватску и Мађарску. У Европи, само Немачка и Русија имају већи број суседа од Србије, а Аустрија их има такође осам. Tурска, као евроазијска земља такође има осам суседа, али је највећи део њене копнене границе у Азији. Неупоредиво веће и у геополитичком смислу значајније европске земље, попут-Пољске или Украјине граниче се са по седам држава и имају мањи број суседа од Србије.

Разлоге за то треба тражити у сложеним међуетничким и међудржавним односима на Балканском полуострву, који су узроковали буран развој историјских догађаја у последњих два века, али и у интересима и понашању великих и средњих сила, глобалних и регионалних геополитичких играча, који су дали свој допринос стварању балканског геополитичког и политичко-географског мозаика. Стална заинтересованост глобалних и регионалних геополитичких играча за простором који насељава српско становништво и стално сукобљавање њихових геополитичких интереса на Балканском полуострву, ипак показују да Србија има много већи геополитички значај, него што би се то могло закључити погледом на природно-географске карактеристике земље.

Сложеност „политичко-географске мапе“ најчешће се описује чињеницом да се на овом географском простору укрштају три религије-православна, католичка и мухамеданска. Верске разлике кориштене су за указивање на цивилизацијске разлике и повлачење имагинарне границе између развијеног Запада и заостајућег Истока која пролази средином Балкана. Србија, земља коју насељава већински православно становништво, тако је, од стране разних западних филозофа, историчара и политиколога, била сврставана на антологијски Исток, као гранична земља према цивилизованом Западу. Иако ове поделе по цивилизацијској основи треба узети са великом резервом, а у великом броју случајева оне се могу лако и оспорити (тако је, на пример, тешко закључити по чему се разликују православни Срби, католички Хрвати и мухамеданци из Херцеговине), ипак треба подвући да су незаобилазан фактор у свакој геополитичкој анализи.

„Цивилизацијски“ фактори и поделе по овој основи, наметнути су споља, саставни су део других, туђих геополитичких концепција, што често генерише циљеве великих геополитичких играча на Балкану, па их зато и треба узети као „задату вредност“, са којом се мора рачунати. Геополитички интереси исламских земаља, пре свега Турске, традиционално присутне на Балкану, увек ће најпре у своје рачунице укључивати муслиманске народе-Албанце (или тачније-албанске Геге), босанске мухамеданце, бугарске Помаке. Русија ће у свом наступу током историје посебну осетљивост показивати према православним народима-Србима, Бугарима, Грцима и делимично Румунима, ослањајући се на њих и истовремено им помажући, док ће западни центри моћи у историјском континуитету покушавати да допринесу јачању улоге Ватикана на Балкану. У последњих две деценије цивилизацијски фактори, при чему се за основу једне цивилизације узима религијска посебност, добијају све више на значају, па се уместо ранијих теоријских поставки о додиривању или сусретању цивилизација, све чешће помиње сукоб цивилизација. Трансформација светског политичког система ка мултиполарној структури зато може произвести нове нестабилности на Балкану, јер се ово подручје налази у граничној зони геополитичких интереса неколико великих и средњих сила, које показују амбицију да постану седиште неких од полова у мултиполарном свету, окупљених око цивилизацијских фактора и вредности.

Геополитички значај Балкана увећавају и дугорочни стратешки планови у области енергетске безбедности САД, Русије и европских земаља. Уколико се може закључити да је Балкан, као саобраћајни коридор између Западне Европе и Блиског истока имао немерљив значај за копнени транспорт роба у ХIХ веку, због чега је питање изградње железничке пруге од Запада ка Цариграду тада имало прворезредни геополитички значај, данас се може рећи да прворазредни геополитички значај имају руте цевовода који су планирани да буду изграђени преко територија балканских држава. САД су показале интерес за два пројекта, гасоводе-НАБУКО и АМБО (при томе, пројекат АМБО се неформално спомињао као и могући паралелни нафтовод), а Русија за „Јужни ток“. Заједничком иницијативом Румуније, Србије и Хрватске, којој су се потом прикључиле и Словенија и Италија, покренут је пројекат изградње нафтовода ЦПОТ, који би се протезао од Црног до Јадранског мора, линијом Констанца-Панчево-Омишаљ-Трст.

Европске државе су или подељене око тога којем се од ових пројеката прикључити, или покушавају да се прикључе на обе стране, и учествују и у пројектима САД (пре свега се ово тиче НАБУКО-а), и у пројекту Русије. За Србију су иницијативе САД крајње неповољне, зато што је оба енергетска коридора-НАБУКО и АМБО, у потпуности заобилазе, за разлику од руског пројекта „Јужни ток“, који Бугарску и Србију промовише као кључне транзитне земље за транспорт руског гаса ка западноевропским земљама. Од динамике реализације поменутих енергетских пројеката у великој мери зависи и будућност укупног положаја поједних балканских држава, што је посебно приметно у случају Србије.

Србија је, у геополитичком смислу, значајна земља. Међутим, то што је једна земља геополитички значајна, не значи и да је њен геополитички положај добар. Геополитички положај Србије на почетку друге деценије XXI века је лош, а разлога због којих је то тако је неколико.

Због тога што се на простору Балкана преплићу различити геополитички и цивилизацијско-религијски интереси, ово је и зона великих (гео)политичких потреса. За територију Србије, односно простор који насељава српско становништво на Балкану, а који је значајно шири од територије Републике Србије, у историјском континуитету показују занимање четири велике силе: САД (односно пре тога Велика Британија као предводник атлантизма), Русија (тј. СССР у једном историјском периоду), Немачка (најпре индиректно кроз политику Аустроугарске, а затим, после балканских ратова и директно) и Турска. Данас су ове четири велике силе и предводнице четири геополитичка концепта-атлантизма, евроазијства, (средњеевропског) континентализма и неоосманизма.

Током свог развоја атлантистички концепт је показивао сталну заинтересованост за простор Балкана. За Мехена то је био простор који залази у унутрашњост приобаља, па се контролом унутрашњости Балкана чувала доминација на мору. То је подручје преко којег се протезала „геополитичка анаконда“ којом је требало окружити телурократске центре моћи. За Макиндера то је интегрални део „унутрашњег полумесеца“ који окружује „Срце континента“, а за Спајкмена „Ободни простор“ који је чак важнији и од „Срца света“. Да би се окружила Евроазија било је неопходно контролисати Балкан, а с обзиром на цивилизацијску блискост између балканских Срба и Руса, као кључног народа Евроазије, требало је посебну пажњу обраћати на Србију, због чега се ова земља често налазила у (гео)политичком фокусу САД и Велике Британије. Атлантистички страх да би Русија могла преко Србије да расцепи „геополитичку анаконду“, пробије окруживање „унутрашњим полумесецом“ и дезинтегрише „Ободни простор“, узроковали су неповољно постављање атлантистичких центара према Србима много пута у историји.

Заступници евроазијске концепције видели су током развоја свог концепта две шансе на Балкану. Прва је била могућност избијања руског интереса на такозвана „топла мора“, при чему је требало пактирати са српским православним елементом у циљу заузимања геополитичких позиција у јадранском приобалном појасу. Други је била могућност пробијања атлантистичког обруча којим је окруживана Русија на глобалном нивоу, од Алеутских и Курилских острва на истоку, до Скандинавског полуострва на западу. Регион Балкана био је погодан из неколико разлога за супротстављање атлантизму, а посебно се то огледало у бројности православних хришћана и културно-религијској везаности за Москву. Због тога су средства и енергија, утрошени на геополитичку борбу између атлатизма и евроазијства на Балкану, често превазилазила објективни геополитички значај овог простора. Као последице те борбе остајали су несређени унутрашњи односи међу балканским народима и државама, што је овом подручју доносило сложене унутрашње геополитичке околности и утицало на даље усложњавање међусобних односа.       

Немачки средњеевропски континентализам рачунао је са Србијом почетком ХХ века због два геополитичка циља од велике важности за геостратешко, али и пре свега геоекономско заокруживање. Први се тицао копненог пута ка Блиском истоку, што је у једном периоду, после Берлинског конгреса, постало посебно занимљиво Немачкој због могућности добављања сирове нафте железничком пругом. Други циљ је изражен у континуираној тежњи Немачке да контролише ток Дунава, од изворишта које се налази у овој земљи, до ушћа у Црно море. На овај начин Немачка би контролисала транспортни коридор који би се протезао од Црног мора на истоку, до Атлантика на западу, чиме би се њен положај у односу на Велику Британију и Француску значајно побољшао. Ипак, испоставило се да у својим намерама Немачка може за савезнике имати неке друге балканске народе, али не и Србе. Трагично искуство српског становништва проистекло из немачке војне интервенције на Балкану у два светска рата, масовни злочини који су утицали и на страховит демографски пад међу Србима, произвели су и велико неповерење, које се може окарактерисати и као „историјско неповерење“ Срба према Немцима. Немачка има одређене геополитичке интересе на Балкану и, гледајући са чисто геополитичког, теоријског аспекта, у циљу остварења тих циљева, Немачка би могла и да сарађује са Србијом. Међутим, до немачко-српске сарадње ће тешко доћи. За Немачку, Срби су реметилачки фактор и, како то констатује историчар Милорад Екмечић-географски непријатељ. Пропагандно-политички рат који се са немачке стране води против српског фактора је дугачак и темељан, он траје још од почетка ХХ века и у доброј мери је обликовао ставове неколико генерација Немаца према „српском питању“. Може се рећи да став низа немачких политичара о српском питању подсећа на став Николаја I Романова о „пољском питању“. Како то објашњава Лав Николајевич Толстој у „Хаџи Мурату“, цар Николај „је нанео много зла Пољацима. Да би оправдао то зло, морао је бити уверен да су Пољаци-хуље. И Николај их је сматрао таквим и мрзео их је, мрзео их у сразмери са злом које је починио“. Није претерано рећи да немачка политичка јавност (и аустријска такође, као саставни део изворног континенталистичког геополитичког простора) мрзи Србе у сразмери са злом које су Аустроугарска и Немачка према Србима починили.

Због овога су Срби, чак и поред традиционалног неповерења атлантистичких центара моћи према српском елементу, током ХХ века постајали радо прихваћен савезник атлантизма, када су Велика Британија и САД желеле спречити јачање немачког утицаја на Балкану.

Што се Турске тиче, коначним одбацивањем Ататуркове кемалистичке спољнополитичке доктрине и установљавањем исламског фактора као интегралног стуба неоосманистичког геополитичког концепта, Турска је од 1990-тих све активнија и агресивнија у наступу на Балкану. Несумњиво је да неоосманизам има велике и широко дефинисане амбиције, које се везују за огроман простор који се протеже од западних провинција Кине на истоку до Панонске низије на западу, али треба подвући да су оне и прилично нереално постављене. Много је ограничавајућих фактора, унутрашњих у самој Турској, као и спољних који се тичу међусобних односа између различитих исламских држава, због којих ће Турска своје аспирације ипак моћи да испољи само у одређеном регионалном оквиру. Због тога Балкан све више заузима централно место у спољној политици Турске.

Предност Турске на Балкану јесте и могућност пактирања са атлантизмом, који ће радо договорно препустити ову зону за ширење турског утицаја, само да би спречио даљу руску пенетрацију. За Србију представља проблем претерано ослањање неоосманизма на ислам, чиме се од стране Турске директно подржавају босански муслимани и Албанци, што се одражава неповољно на српске геополитичке интересе и положај. Стратешки интерес неоосманизма, у том смислу, представља повезивање свих делова Балканског полуострва које већински насељава муслиманско становништво (Зелена трансверзала), што би географски одвојило Србију и Црну Гору и спречило интересно повезивање Србије и Грчке и тако погоршало геополитички положај Србије.

Поред спољних фактора који утичу на геополитички положај Србије, а чији се интереси на почетку ХХI века врло неповољно одражавају на укупан геополитички положај Србије, постоји и читав низ унутрашњих фактора који такође неповољно утичу на геополитички положај Србије. То су: политички, економски, популациони и безбедносни фактори.

У политичком смислу, Србија се спољнополитички и стратешки оријентисала ка чврстом везивању за западне земље (пре свега преко ЕУ), иако су јој оба западна геополитичка концепта-атлантизам и континентализам-ненаклоњени. У одређеном стицају околности, када дође до значајнијег сукоба интереса између ове две концепције, Србија може постати савезник атлантизму, али то опет не значи и да Србија из тог савезништва може дугорочно профитирати. Циљ атлантизма никада није био давање подршке стварању јаке српске државе, већ чак напротив, утапање Србије у већу, регионалну интеграцију помоћу које би могао да се контролише однос Србије са Русијом. Гледано из угла атлантизма, Србија је само средство за супротстављање немачким интересима у југоисточној Европи. Док до тог геополитичког сукоба не дође, атлантизам и континентализам имају, сваки концепт вођен сопственим интересима, истоветни циљ-геополитички изоловати Србију. Српско политичко руководство није добро искористило поклапање српских геополитичких интереса са евроазијском концепцијом, мада се све до средине прве деценије ХХI века постављало питање и шта представља дугорочне геополитичке интересе Русије на Балкану?

Русија је после целе деценије унутрашњих нестабилности у периоду између 1991-1999. године почела да стабилизује сопствену позицију после 2001. године и тражи ново место у светском политичком систему. Овај процес унутрашње стабилизације и спољнополитичког позиционирања значио је да се Русија најпре мора позабавити сопственим геополитичким интересима на постсовјетском простору, што је представљало приоритет. Балкан је био у „другом кругу“ руског интересовања, па се због тога и отворило питање у српској политичкој јавности о томе: шта су руски геополитички интереси на Балкану? Утврђивање трасе цевовода „Јужни ток“ и јачање руског утицаја у Бугарској, Србији и Црној Гори после 2006. године јасно је дао одговор на постављено питање. Међутим, то није утицало на (прозападне) српске власти да у периоду 2008-2012. направе значајнији заокрет ка евроазијству. Србија је остала на колосеку западних интеграција, чиме је српско руководство наставило да ради у корист сопствене штете. Донекле се ова позиција српског руководства може упоредити са дешавањима с краја 1960-тих и почетка 1970-тих када је доношен нови Устав СФР Југославије којим је de facto установљен конфедерални статус земље.

Потпуним окретањем ка Западу и отварањем своје капије за улазак западних политичких, економских и културних утицаја, Србија се самоограничила и самоизоловала. Своју будућност ставила је у руке других и тако дозволила да се на другим местима одлучује какав ће и до које границе бити дозвољен развој Србији. С обзиром на већ описане геополитичке интересе атлантизма и континентализма на Балкану, може се констатовати да западне земље имају циљ да политички и економски „упросечују Србију“ и своде је на регионални просек, чак и када Србија има капацитете или показује тежњу да се динамичније развија. На економском пољу ово је посебно опасно. Србија традиционално спада у трећу или четврту категорију европских економија. Западни економски систем је јасно хијерархијски уређен и место и улога Србије у том систему су унапред одређени. Данас је Србија чврсто увезана у четвртој категорији. Уколико је жеља Србије да на овој лествици напредује и да се према степену технолошког развоја и јачини националне економије попне за једну степеницу више, онда је неопходно да се везује за „незападне“ центре моћи и да повећава степен државних инвестиција у националну економију. Потпуно се препуштати Западу значи дугорочно „зацементирати“ сопствени положај у четвртој, последњој категорији европских економија. Текућа економска криза и изазови са којима се срећу западне државе и западни систем у целини, вероватно ће значити и стагнацију српске економије и заостајање на садашњем степену развијености и технолошке опремљености у дугом року.

Следећи проблем представљају неповољна демографска кретања. Низ фактора узроковао је велики демографски пад у Србији у посматраном периоду, један од највећих у континенталним оквирима. До демографског пада долази због драматичног пада наталитета и миграција становништва ка богатијим државама. Пад наталитета делимично је везан и за економску стагнацију и социјалну неизвесност, мада ово сигурно нису и главни разлози. Највећи демографски раст бележи се у индустријски најнеразвијенијим и економски најсиромашнијим друштвима. Економски фактори играју одређену улогу, али нису пресудни у посматрању демографских кретања. Кључну ствар представљају суштинске промене унутар српског друштвеног система изазване јачањем индивидуализма.

Јачање индивидуализма и успостављање новог друштвеног уређења приметно је међу свим европским народима (чак и шире, у глобалним оквирима). Руски теолог Александар Шаргунов овај процес означава као „распад савремене културе“. Данашња култура је своје изворе имала у традиционалним вредностима које су грађене током генерација. Сада се то руши, распада у једном брзом, кратком и згуснутом процесу, што утиче разарајуће на друштва, заједнице и појединце. Између осталог, резултат тог процеса је јачање индивидуализма које води у осамљивање. Заговорници индивидуализма увек спомињу право на самосталност, али не говоре о осамљивању, као појави која неумитно прати сваки процес осамостаљивања и јачања индивидуализма. Осамљивање, вођење самачког живота, непосредно утиче на пад наталитета и производи демографски пад. Посредно, то утиче и на губитак вере код православних народа, што ће по геополитички положај православних земаља имати далекосежне последице. Суштина православља је у саборности и окупљању, а не у индивидуализму и осамљивању.

Неповољна демографска померања у Србији се осликавају и у великим миграцијама од руралних и неразвијених подручја ка урбаним, развијенијим срединама. То доводи до депопулације целокупних области у којима је густина насељености мала, а просечна старост преосталог становништва велика.

Претњу унутрашњој стабилности земље представљају и безбедносни фактори: организовани криминал и верски фундаментализам. Преко Балкана пролази један од главних путева за шверц наркотика који води од Средње Азије (пре свега из Авганистана) до Западне Европе. Верски фундаментализам је током грађанског рата у некадашњој Југославији нашао приличан број поборника у већинским муслиманским срединама, где је наишао на плодно тле за свој даљи развој. Скоро да није постојао већи терористички акт у свету у последњих пола деценије, а у који, према потврдама обавештајних структура водећих земаља на свету, на неки начин нису били умешани припадници екстремистичких исламистичких организација са Балкана.

У погледу безбедности, треба напоменути да се Србија налази у окружењу НАТО-а, што такође утиче неповољно на њен геополитички положај. Сви српски министри одбране од 2000. године (најпре током постојања СР Југославије, затим Србије и Црне Горе и на крају самосталне Србије) били су изражено наклоњени ка јачању војне сарадње Србије са НАТО, без обзира на противљење јавног мњења и очигледну (гео)политичку штету. Ово је посебно изражено у периоду 2007-2012. године, када су унутар Војске Србије спроведене такозване „реформе“, односно промене којима је српски одбрамбени систем прилагођен станадардима НАТО. Укупан активни састав Војске Србије до 2011. године већ је био смањен на око 38.000 лица, са тенденцијом даљег смањивања до броја од 30.000. Поред тога, укинуто је обавезно служење војног рока, што је фактички значило и престанак постојања такозване „народне војске“, први пут у модерној историји Србије.

Први министар војни у модерној Србији био је француски официр Иполит Монден (у периоду 1861-65). Монден је разрадио цео концепт „народне војске“, организовао систем брзе мобилизације и ефикасног заустављања непријатеља. Иако је временом дошло до разоружавања становништва, концепт „народне војске“ се одржао захваљујући регрутном систему и обавезном служењу војног рока. Тај систем се задржао и током трајања Југославије. По распаду комунистичке Југославије, заједничка држава коју су формирале Србија и Црна Гора имала је углавном око 100.000 војника који су пролазили обуку и били у војној служби годину дана (током 2003. године војни рок је први пут скраћен на девет месеци, затим на осам и на крају на пола године).

И поред свега, може се рећи да је Србија, у односу на државе из окружења, задржала солидне војне снаге. То се пре свега односи на копнено-оклопне јединице. На годишњем нивоу Србија издваја око 2,5% БДП за војни буџет, што износи око 1,2 милијарди долара. Поред војних снага, Србија има и добро обучене полицајске снаге: САЈ-Специјалне антитерористичке јединице, ПТЈ-Противтерористичке јединице и Жандармерију. Укупно гледано, Србија би са постојећим оружаним снагама вероватно могла да задржи појединачни напад било које од суседних земаља, али би се проблем јавио уколико би дошло до синхронизованог напада из више праваца. За такву врсту одбране потребне су веће и опремљеније војне снаге.  Свако геополитичко померање у региону Балкана може изазвати и већи оружани сукоб, па се због тога садашњи степен бројности и опремљености српских оружаних снага може оценити као незадовољавајући.

Поред утицаја и интереса спољних фактора на дешавања у региону Балкана, треба подвући да овај регион има и сопствену геополитичку динамику која се формирала у дугом историјском континуитету и посебном регионалном оквиру. Једна од карактеристика те сопствене, балканске геополитичке динамике јесте и склоност балканских друштава ка преовладавању вредности „национализма судњега дана“, што има своје последице и на унутрашњем, и на спољном плану. Великонационалне идеје и јачање национализма на Балкану не само да нису мртви, већ у појединим случајевима стоје боље него икада. Албанци су после 2008. године и прихватања једнострано проглашене независности косовских Албанаца од стране водећих западних земаља близу остваривања давнашњег сна о стварању Велике Албаније, а у Црној Гори се покушава стварање нове нације, са новим језиком и новим идентитетом! Проблем у односу Србије са суседним државама изниклим после распада комунистичке Југославије, јесте и нерешено гранично питање. Претензије суседних народа на територију Републике Србије постоје, као и што постоје велики притисци различитог карактера на српско становништво које је остало да живи мимо територије Републике Србије. Због исказаних претензија, притисака и утицаја спољних фактора, на територији Србије је отворено пет геополитичких жаришта, а једно то може постати у догледној будућности: Косово и Метохија, Рашка област, Бујановачко-прешевска област, Тимочка Крајина, Војводина и Топлица (као потенцијално жариште).                                                                            

Све су ово ограничавајући фактори, који геополитички положај Србије чине неповољним. Ипак, очигледно је да и оваква и оволика Србија представља извесну сметњу геополитичким плановима других. Србија је сметња и због историјских искустава појединих спољних фактора са Србима. Србија је неколико пута васкрсавала и успевала да се брзо консолидује и уздигне се из немогућих позиција. Услед тога што се Балкан налази у геополитички трусном подручју Великог Блиског истока, на Балкану су честа „бурна политичка времена“, а како је то Иво Андрић писао у „Травничкој хроници“, оваква времена  „са великим променама и социјалним поремећајима ископају и продубе непремостив јаз између два нараштаја и створе од њих стварно два света“. Оно што је за политички нараштај који је водио Србију почетком ХХI века било сасвим нормално-да се одриче сопствених циљева и интереса у циљу прикључивања Западу по сваку цену, уопште не мора да буде и политика надолазећег политичког нараштаја који ће имати своја „бурна времена“. Страх спољног фактора је да тај нови нараштај, са новом политиком, може направити снажан заокрет, који ће утицати на побољшање геополитичког положаја Србије. Отуда и изражене тежње ка дестабилизацији Србије, увођења земље у различите облике и режиме зависности, јачање сепаратизама у појединим деловима државе. Гледајући са аспекта спољног фактора, неопходно је српске интересе што више сабити, а Србију осакатити, како би неком новом нараштају било остављено што мање простора за било какав геополитички наступ.

Због свега овога се могу очекивати даљи дипломатски притисци, политичке претње и конкретне акције уперене против Србије и српских интереса са разних страна. У таквим околностима, погоршавање ионако лошег геополитичког положаја земље је сасвим извесно. Осим, уколико српско политичко руководство не одлучи да се брани. Покушај организације одбране Србије био је видљив у периоду 2005-2007. године, када су тадашње власти предузеле неколико одлучних корака у циљу чвршћег везивања за евроазијство, како би се смањио геополитички неповољан западни утицај у Србији, као и организовања различитих акција у региону. Ипак, потоњим дешавањима на српској политичкој сцени овај покушај организовања одбране је релативизован, а тада постигнути резултати минимализовани.

Ипак, треба подвући да Србија другу алтернативу једноставно-нема. Или ће водити активну политику, усмерену ка остваривању сопствених геополитичких циљева и тако постати геополитички субјекат у регионалним оквирима, или ће даљим попуштањем пред спољним притисцима, претњама и (празним) обећањима дозволити другима да задоваљавају сопствене геополитичке интересе на уштрб Србије и тако се дугорочно самоограничити у статусу геополитичког објекта. Прихватање садашње позиције је  практично пристајање на дугорочну самоизолацију и улогу геополитичког објекта, којим ће између себе трговати водеће земље атлантистичке, континенталистичке и неоосманске концепције, а свој интерес ће у одређеној мери задовољити и њихови балкански савезници, суседи Србије. Нешто слично, већ се дешавало у историји модерне Србије.

Наставиће се…

(чланак представља исечак из закључних разматрања рада „Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку ХХI века“, који ће бити објављен у издању Службеног гласника и Геополитике)

Јачи од државе: Тијанић крије снимак Татоновог скока?

31. август 2012. 15:46
Вестинет.рс

Браниоци осуђених због учешћа у убиству Бриса Татона упутили су директору РТС Александру Тијанићу молбу да достави видео снимак са изјавом очевица Драгана Ц.

Одбрана тражи од Тијанића да поступи по Закону о информацијама од јавног значаја и Вишем суду у Београду достави видео снимак изјаве Драгана Ц., коју је 20. септембра 2009. између 13 и 14 часова дао новинару РТС-а Влади Паликући, рекао је данас Тањугу бранилац Дејана Пузигаће, Светозар Вујачић.

Адвокат је навео да је очевидац у том интервјуу рекао све што је навео и у својој писаној изјави – да француски навијач Татон није бачен са ограде, већ да је сам скочио са степеница и да му је у полицији сугерисано да промени такав исказ.

Како је Апелациони суд одбио да га саслуша као сведока, он је одлучио да своју изјаву овери у суду и достави је адвокатима одбране, преко којих се претходних дана појавила у медијима.

„Уколико РТС не може да достави снимак, нека достави бар транскрипт разговора између очевица и новинара“, навео је Вујачић и додао да је тек после емитовања тог 12-минутног прилога у „Београдској хроници“ полиција позвала на разговор Драгана Ц.

Његов исказ из полиције, међутим, никада није стигао до тужилаштва, напоменуо је адвокат, истичући да је браниоцима требало две године да пронађу тог сведока чије су саслушање предложили у жалбеном поступку, али је Апелациони суд то одбио.

Ако РТС не буде удовољио захтеву бранилаца, Вујачић је најавио да ће се обратити поверенику за заштиту информација од јавног значаја Родољубу Шабићу, а по потреби и другим институцијама.

Вујачић је напоменуо да му се свакодневно јављају очевици туче који желе да сведоче, махом конобари из кафића на Обилићевом венцу, који нису били саслушавани током процеса.

Браниоци осуђених јуче су поднели Вишем суду у Београду захтев за понављање кривичног поступка.

Уколико трочлано ванрасправно судско веће тог суда усвоји захтев, поступак ће бити поновљен у односу на свих 14 навијача „Партизана“ који су учетвовали у масовној тучи на Обилићевом венцу 17. септембра 2009. када је на смрт претучен Татон – навијач француског Тулуза.

Понављање поступка се тражи јер судови ни првостепени (Виши суд у Београду) нити Апелациони нису као доказ ценили ни транскрипт телефонског позива пролазнице, која је Хитној помоћи пријавила да је Татон пао преко ограде, односно да није бачен.

Транскрипт разговора добили су, како тврде, од Хитне помоћи са потписом директора те установе.

Браниоци 10 осуђених крајем фебруара су поднели Уставном суду уставну жалбу којом траже да наложи Апелационом суду у Београду поновно одлучивање по жалбама махом припадника навијачке групе Партизана „Ирудућибили“.

Апелациони суд у Београду је крајем јануара преполовио казне осуђенима за учешће у убиству француског држављанина Бриса Татона у Београду 2009. године, преиначивши пресуду Вишег суда којом су били осуђени на укупно 240 година затвора.

Правоснажном пресудом Апелационог суда 14 нападача на Татона добило је укупно 123 године затвора.

Оптужени су, према пресуди, током масовне туче опколили Татона, тукли га ногама и рукама док је лежао на тротоару, гађали га пепељарама и чашама и ударали палицама и бакљама.

Потом су га одвукли и притисли на ограду степеништа и намерно га бацили са висине од 4,28 метара у простор између степеништа и гараже, а потом се разбежали у разним правцима.

Татону су том приликом нанете тешке повреде главе и бројне друге повреде, од којих је 12 дана касније преминуо у Клиничком центру Србије.