Стрижи одушевили, публика опколила пилоте и скандира Русији

Београд, 14:43, 02.09.2012.
Аутор: Агенција ТАНЈУГ

Руски пилоти су миговима летели веома близу један другоме, у правилној формацији спуштали се и до стотинак метра од тла

БЕОГРАД – Руска акробатска летећа група „Стрижи“ данас је у Батајници представила групно акробатско летење са три авиона „миг 29“ и посетиоцима аеромитинга демонстрирала зашто је њихова група светски позната. Руски пилоти су миговима летели веома близу један другоме, у правилној формацији спуштали се и до стотинак метра од тла да би се, потом, не мењајући формацију попели до великих висина.

Током демонстрације врхунског летачког умећа, извођења акробатских вештина, визуелни ефекат појачала је и боја руских авиона – плаво-бело-црвена. На аеромитингу се представило и мађарско војноваздухопловство и то авионом „грипен“, чији је пилот показао да та летилица има изузетну окретност и добре перфомансе.

Председник Републике Томислав Николић састао се са пилотима руске актробатске групе „Стрижи“, после њихове тачке.

+++

Спектакл Батајница 2012

Београд, 09:20, 02.09.2012.
едитовано: 14:26, 02.09.2012.

Аутор: Бета

Публику одушевила руска акро-група Стрижи, затим „еурофајтер“, српски мигови и „галебови“, италијански транспортни авион „спартан“…

БЕОГРАД – Међународни аеромитинг, на коме учествују представници 16 земаља, почео је данас на аеродрому у Батајници, у оквиру обележавања стогодишњице српског војног ваздухопловства. На аеродрому је присутно око 150.000 људи.

14.56 – Соло програм „пилатуса РС-9 свифт“ словеначке авијације. Представљање хеликоптера „робинсон Р-22“. Наступ чланова аероклубова из Јагодине и Новог Сада, у „злину 526 Ф“ и „галебу Г-2“.

14.40 – Приказ пресретања циља у ваздушном простору „мига 21“ и „мига 29“.

14:14 – Дански и руски пилоти, Питер Вален и Станислав Гордунов оценили су да је међународни аеромитинг „Батајница 2012“ одлично организован и да су посебно задовољни начином на који их је прихватила публика. Вален, који летео на авиону Ф16 поручио је да је аеромитинг „сјајан“, а да су за све учеснике обезбеђени „врхунски услови“. „Аеромитинг је диван, људи сјајни, а време савршено“, оцена је Валена. Гордунов, пилот авиана „миг 29 М-2“, изразио је задовољство што их је публика поздравила бурним аплаузима и објаснио да је он приказао „демонстрациону пилотажу“ – веома атрактивну за гледаоце којима представља највећа задовољство. Руски пилот је објаснио и да је на батајничком аеромитингу представљена нова верзија „мига 29“, који је јачи и снажнији од претходне летилице те руске компаније.

Пилот Војске Србије Мирољуб Ристић, чија је соло тачка на авиону „орао“ добила највећи аплауз, задовољан је што су бројни посетиоци, углавном млади, уживали у програму. Према Ристићевом мишљењу, пилот „Еурофајтера“ имао је најбољи наступ и објаснио да је то, вероватно, због карактеристика те летилице.

13.30 – Група хеликоптера „гаме“ из Србије приказала је свој програм. Публици се, затим, представља акро-група из Русије „Стрижи“, а у соло програму наступају аустријски СААБ 105 и српска „ласта 95“. Публика је акро-групу Стрижи поздравила овацијама и окружила у жељи да се слика с њима.

12.50 – После прелета ЈАТ-овог путничког ваздухоплова АТР 72, следи домаћи соло програм „газеле“, италијанског транспортера „спартана Ц-27Ј“, мађерског „грипена“ и српског „супер галеба Г-4“.

12:48 – Деца измакла контроли родитеља, па се преко разгласа сваки час тражи неко изгубљено дете, јавља извештач портала Курира.

12.:30 – Програм соло руских пилота очарао публику, мада су и по доласку на аеродром о после слетања дочекани громогласним аплаузом и овацијама. Руски пилоти су са подигути рукама поздравили публику, јавља извештач портала Курира.

12:21 – Комадант ваздухопловства и противваздушне одбране генерал – мајор Ранко Живак поручио је данас да аеромитинг представља не само част и привилегију његових организатора и учесника, већ и обавезу према прошлим и будућим генерацијама ваздухопловства. „То је обавеза пре свега према онима који су уградили своју младост, љубав, знање, радни век и а неки од њих и своје животе у развој српског војног ваздухопловства.То је такође и обавеза за будућност и развој младих ваздухопловаца који ће наставити да развијају наше вадузопловство“, рекао је Живак.

12:02 – Соло програм започео домаћи „орао“. Следе „јурофајтер“ италијанске авијације, затим дански „Ф16“ и најновији руски „миг29 ММ/2“.

11.32 – Други ешелон – група „орлова“ и „супер галеб Г4“. Приказ дејства ловачко- бомбардерске авијације. Демонстрација ловачке заштите у „мигу 29“.Пилоти српског војног ваздухопловста на авионима „галеб“ Г-4 су димом из својих летилица направили српску тробојку – чиме је данас почео летачки део аеромитинга којим се у Батајници обележава век српске авијације. Поздрављени бурним аплаузом, у оквиру летачког програма представили су се и пилоти авиона „орао“ у формацији „стрела“ као и ловачко-бомбардерска авијација – „миг 29“ и „миг 2“ у фомацији „ромб“. Велику пажњу публике привукли су и пилоти, који су демонстрирали умеће на хеликоптерима „МИ 8“ и „МИ 17“, као и „гама“ који су представлики формацију „клин“.

11.28 – Дефиле снага ВиПВО, први ешелон – „ласта 95“, тренажни авион домаће производње, затим школски авион „утва75“, „МИ 17“ у пратњи хеликоптера „газеле“ и група хеликоптера „гаме“

11.22 – Аеромитинг почео скоковима падобранаца који су носили заставе Републике Србије и Војске Србије.

11.13 – Томислав Николић отворио аеромитинг „Батајница 2012“. Председник Србије истакао је да је визија Србије ефикасна, савремена и оперативна авијација ослоњена на непобедиву и модерно опремљену противваздушну одбрану и поручио да очекује од Владе Србије да побољша материјално стање војске. „Очекујем од владе Србије да у оквиру расположивих средстава уложи максималне напоре на ревитализацији војних објеката и имовине, подстицању стицања знања и да осавремењује опрему, побољша материјално стање војске“, истакао је Николић

11.10. Неколико жена колабирало и морала је да интервенише Хитна помоћ, јавља репортер портала Курира.
11.00 – Уз интонирање химне председник Србије Томислав Николић долази на аеродром.

10.55 – Повољни услови за летење, кажу метеоролози.

10.10 Вучић је рекао га највише интересују оно што ће на аеромитингу приказати српски пилоти Ловачко – бомбардерске авијације, а који ће управљати „миговима“, „орловима“ и „галебовима“.
„Највише ме и интересују наши пилоти и умеће које ће они показати“, рекао је кратко Вучић који се шетајући пистом поздрављао са грађанима и пилотима, као и са представницима новинарских екипа.

10.02 – Маневрисањем у ваздуху и прецизним слетањем падобранци из спортских клубова привукли велику пажњу заљубљеника у ваздухопловство. На аеромитинг у Батајници стигао министар одбране Александар Вучић, као и више од 500 домаћих и страних новинара, сниматеља и фоторепортера који ће пратити манифестацију. Вучић је поздравио представнике Националне гарде Охаја, а обишао је и изложбене летилице.

09.00– Колоне људи стићу на Батајницу, јавља репортер портала Курира.

Немојмо се заваравати, Империја нас неће тако лако пустити из својих канџи!

02.09.2012. Нови Стандард

Године 2009, написао сам текст „Светосавље и апокалипса“, у коме сам указао на чињеницу да ће се многи догађаји у Србији под влашћу жутокраке коалиције моћи разумети само из перспективе Трећег светског рата који ће, са овом или оном нијансом, бити рат Запада против Русије. Није требало бити никакав пророк да би се рат сагледао на обзорју наше планетарне будућности.

О томе су говорили умни припадници народа Светог Сергија Радоњешког, од владика Теофана Новог Затворника, који је, у доба Другог светског рата, јасно рекао: „Прави рат ће бити кад цео свет устане против Русије, јер ће једино она сачувати Православље“, до геополитичара Александра Дугина, који је рат на просторима бивше Југославије видео као увертиру у коначни поход Новог светског поретка против Трећег Рима.

Збивања на Блиском Истоку, попут освајања Либије, терористичког јуриша на слободу Сирије и (нуклеарног?) рата против Ирана, који је у припреми, само су увод у овај глобални, а можда и армагедонски, обрачун са свиме што је Друго и Другачије, што не жели да се потчини мамону материјализма. Србија ће се, свакако, наћи у вртложењу скорих историјских убрзања, и томе, сада и овде, треба, ако ништа друго, бар мислити. Ово је мали предлог за размишљање.

Азербејџан, савезник Србије?

Једна од најнеобичнијих спољнополитичких оријентација Србије у доба власти жутокраких била је оријентација ка Азербејџану. Оријентација ка империјалној Турској, којој је Вашингтон дао да „уредује“ Балканом, била је за нас штетна, али разумљива: Ујка Сем наређује, извршити се мора. Али, откуд исламски Азербејџан, супарник хришћанске и нама историјски блиске Јерменије?

Откуд Азербејџанци преуређују Ташмајдан? Откуд у Београду споменик првом председнику независног Азербејџана, бившем другом човеку КГБа, Хејдару Алијеву? Какве он има везе са Србијом? А у Новом Саду споменик извесном азербејџанском песнику? И каквих је то дванаест споразума јуна 2011, кад је председник Азербејџана, Илхам Алијев, посетио Бориса Тадића, било потписано?

Нешто о тим споразумима се, ипак, сазнало: заједнички пројекти у области инфраструкторе, војне индустрије (наша војска гради фабрику експлозива и муниције у овој далекој земљи), а Србија је позвана да се прикључи алтернативном, „антируском“ гасоводу, АГРИ, у чијем стварању учествују, поред Бакуа, и Тбилиси и Букурешт (позвани су Београд и Будимпешта, да би се неутралисао Јужни ток).

У том грму лежи зец

А онда је др Зоран Милошевић објавио свој геополитички оглед „Заједно на Иран?!“ (Печат, 204/2012), у коме стоји, објављено урби ет орби: „Један од највероватнијих главних праваца напада САДа, НАТОа и њихових вазала на Иран је Азербејџан: поред низа предности које овај правац има, он од рата штеди Персијски залив и арапске монархије које снабдевају Запад нафтом.

Показало се, међутим, да опкољавање Ирана има недостатака, посебно из правца Азербејџана, а реч је, пре свега, у снабдевању храном и прехрамбеним производима војске упућене да напада Иран /…/, као и допремања нових војних контигената за замену војника. Најповољнији правац снабдевања и допремања војника у овим условима јесте Италија (Лука Бари)-Црна Гора (Лука Бар) – Србија, Румунија и даље, преко Црног мора, Грузија и Азербејџан.

Зато је, како истичу руски аналитичари, обновљен програм „транатлантске сарадње и солидарности“ у којем је Србији додељена улога снабдевача храном, санитетским материјалом, лековима, муницијом и минскоексплозивним средствима, као и другим војним материјалима и наоружањем, али и улога коридора за слање војних појачања“. Одатле, дакле, у Србији 300 милиона евра азербејџанског новца за изградњу Коридора 11.Бари-Бар-Београд-Темишвар, па даље, преко мора, Тбилиси, под влашћу Сакашвилија, и, наравно, Баку…

НАТО окружење и кооперативни Срби

У интервјуу који је дао листу „Време“ (1.октобар 2009), бивши министар одбране Србије, Драган Шутановац, тврдио је да Србија не сме остати острво у НАТО-у, јер ће све земље из окружења ускоро или бити у западној алијанси или ће имати НАТО трупе на свом простору.

Још од савезног министра одбране Србије и Црне Горе, Бориса Тадића, Шутановчевог кума, ова визија је наше властодршце водила ка потписивању низа споразума са ударном песницом глобалистичке машинерије. Вук Драшковић је, као министар спољних послова Србије и Црне Горе, са Јап де Хоп Схефером, генералним секретаром савеза који нас је бомбардовао 1995. и 1999, склопио 2005. споразум „о транзитним аранжманима за подршку мировним операцијама“ (а, како рече Орвел, „рат је мир“), који изузима НАТО војнике од било какве кривичне одговорности у транзиту преко наше територије (члан 11. споразума), а и ослобађа их „плаћања свих дажбина које се могу установити (члан 12. споразума).

Исти Вук Драшковић потписао је споразум између Савета министара СЦГ и Снага Европске Уније (ЕУФОР) јануара 2006 – опет о транзиту. Кондолиза Рајс и Борис Тадић потписали су, септембра 2006, споразум СОФА, о статусу америчких војника на територији Србије, после чега су нам савезници постали национални гардисти државе Охајо. Ушли смо у Партнерство за мир, предворје НАТОа. Познати НАТО лобиста, Зоран Драгишић, усхићено је коментарисао, у „Гласу јавности“ од 19. децембра 2006, пролазак НАТО трупа кроз Србију :„То је наш најелементарнији интерес и, ако бог да, врло брзо ћемо ући у НАТО. /…/

Сада је то наше окружење и те јединице су сада, на неки начин, део наших трупа“. Па је онда, 1. октобра 2008, Шутановац са Схефером потписао споразум о размењивању поверљивих информација са НАТО-ом (то значи: они ће знати све о нама, а ми ништа о њима). Па је онда договорено да на Дедињу буде главни штаб Империје на Балкану, америчка амбасада-тврђава, са 1200О метара квадратних простора.

Па је 2009. донет закон који потврђује споразум Тадића и Кондолизе Рајс о неприкосновености америчких војника у Србији. Ако се зна да је 2009, приликом потписивања приступања Србије Партнерству за мир, Тадић изјавио да је циљ Србије да уђе у НАТО, онда је јасан поднаслов књиге „Криза“ Љубомира Кљакића, која се подробно бавила свим овим војним споразумима: „корисни идиоти и колапс Србије“. Упркос скупштински усвојеној прокламацији војне неутралности, жутокраки ЕУротичари су до сада радили све да бисмо постали НАТО помоћно особље, то јест водили нас ка колапсу Србије.

То је заиста било срамно. Не заборавимо: Тројни пакт, који је потписала Влада Цветковић –Мачек, није подразумевао транзит трупа Сила осовине преко југословенске територије! И опет се десио 27. март! Понижења каква су ова са НАТО-ом наши стари нису могли ни да замисле, али „корисни идиоти“ су радили своје „домаће задатке“. И сад смо ту где јесмо.

Врела јесен (а није метеорологија)

Нова Влада Србије је, очито, почела да води, макр и стидљиво, политику неутралности, па чак и извесне преоријентације ка партнерству са Русијом и другим земљама ван „евроатлантске“ орбите. То није ни чудо: Русија много нуди, а не тражи да јој се војно потчинимо. Ипак, вриштање НАТО медија у Београду је тако јако да се уши морају запушити: лобисти Империје све то доживљавају као издају нашег „Друже Брисел, ми ти се кунемо“ пута, који „нема алтернативу“. То је, очито, знак да Империја неће тако лако пустити плен звани Србија из својих канџи. И зато треба очекивати „врућу јесен” после Николићеве посете Путину.

Блажа верзија те,„неметеоролошке“ врелине, биће криза Владе коју би могао да изазове неко од коалиционих партнера (рецимо, онај приказан у „Тежини ланаца“ Бориса Малагурског): то се може решити окретањем озбиљном и одговорном Коштуници. Али, могући су и другачији сценарији: крв на улицама поводом „параде поноса“, коју домаћи „веселници“(гаy)спремају за седмодневно трајање, или нереди у Рашкој области, којом би могао почети да хода злодух Аћиф ефендије, или „чанкизација“ Војводине, уз малу помоћ покрета какав је „64 жупаније“, итд. Не треба искључити и ОВК верзију „Прешево-Бујановац-Медвеђа“,напад на север Косовске Митровице, разне врсте „влашке магије„у Тимочкој крајини: Империја је увек инвентивна у злу и рада унесрећивању непослушних.

Шта да се ради? Да ли се ове опасности могу избећи?

Наравно да могу. Наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке, рекао би Његош. То, између осталог, значи да се и психолошки и економски, па и политички, морамо спремати за период велике кризе, у коме ће цене нафте (а то значи и цене свега осталог) енормно скочити управо због ратних невоља у Персијском заливу. Сад не смемо да потонемо у економски безизлаз који ће нас трајно дестабилизовати и учинити лаким пленом окупатора, заинтересованог да, уочи похода на Исток, нема ниједан „празан простор“ у својој позадини.

Морамо се ослонити на оне пријатељске државе које нас схватају и подржавају у нашој борби за самобитност и самосталност. Ако се заиста жели излазак из зачараног лавиринта у коме смо се нашли, треба свима ставити до знања да је неутралност наш пут и наше определење. У будућем рату, не можемо учествовати ни на једној страни, управо зато што смо на својој кожи осетили „благодети“ НАТО хуманизма. Ником не овом свету не смемо доносити патњу и јаде, ником не смемо бити слуге у покушају освајања планете. Та и таква, дубоко морална „несврстаност“, кадра је да нам омогући да останемо оно што јесмо. Све друго нам не би опростила трогодишња Милица Ракић, али ни наши потомци.

Извор Двери српске, 01. 09. 2012.

02.09.2012. ФБР Никола Алексић

ЈАВНИ ЗАХТЕВ ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

за спровођење

ПЛАНА ЗА ОЧУВАЊЕ ТЕРИТОРИЈАНЕ ЦЕЛОКУПНОСТИ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
обухваћеног
ПРАВНИМ ОКВИРОМ
ПЛАНА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

Господине председниче Републике Србије,

За решавање кризе на Косову и Метохији и очување територијалне целолупности Републике Србије као суверене државе, чланице УН, постоје два решења:

• Правно и дипломатско решење,
• Војно решење.

Правно решење полази од чињенице да је Савет безбедности УН у складу са чл. 34 Повеље УН предузео мировну операцију на Косову и Метохији, усвајајући Резолуцију 1244 која је на правној снази и која није у потпуности спроведена (да се Војска Србије и Полиција распореде на КиМ на спољашњим границама Србије). Недозвољено је и противправно, према Повељи УН, да док траје мировна операција СБ на Косову и Метохији, чланице УН, а нарочито чланице ЕУ појединачно и преурањено признају за државу самопроглашену Републику Косово и Метохију, грубо се мешајући у унутрашње ствари суверене државе, иако је;

• Чл. 25 Повеље УН прописано да; ,,Чланови УН су сагласни да прихвате и извршавају одлуке Савета безбедности у сагласности са овом Повељом”, док је чланом 48 ст. 1 Повеље УН прописано да; ,,Акцију за извршење одлука СБ у сврху одржавања међународног мира и безбедности преузимају сви чланови УН или неки од њих, према одлуци СБ”,
• Сходно чл. 36 Повеље УН, СБ није дао инструкције чланицама УН да појединачно признају за државу самопроглашену Републику КиМ,

што представља основ противправности поступања чланица УН све са намером и циљем да самопроглашена Република КиМ стекне статус не-чланице УН или пак, да стекне статус стране у спору са сувереном државом Републиком Србијом, што Република Србија такође оспорава, да би из тог статуса користила одређена права из Повеље УН.

Из наведених разлога, а опреза ради, у складу са чл. 33 ст.1 и чл.36 ст.3 Повеље УН, држава Република Србија треба да поднесе тужбу Међународном суду са захтевом да Суд утврди да је ништаво признање државе самопроглашене Републике КиМ које су учиниле појединачно и преурањено чланице УН у време док је на правној снази била Резолуција СБ 1244.

Подношење претходне тужбе Међународном суду са захтевом да Суд утврди, да ли је једнострано проглашење државе Републике КиМ у складу са међународним јавним правом, била велика грешка од стране Републике Србије, тенденциозно срачуната на неуспех као последица намерно вођене погрешне политике бившег председника Бориса Тадића и бившег министра спољних послова, Вука Јеремића (по политичком концепту Димитрија Љотића и генерала Милана Недића).

Војно решење, кога је веома погрешно избегавати, полази од оспособаљавања војске Републике Србије да војска Републике Србије врши своју уставну надлежност утврђену у чл.139 Устава Републике Србије, Закону о одбрани и Закону о војсци Србије, која би почивала на;

– Увођење регрутне војске, сходно чл.11 Закона о одбрани која је укинута увођењем професионалне војске предвиђене чл. 9 ст.1 тач.3 Закона о војсци Србије,
– Усвајању нове стратегије националне безбедности, нове стратегије одбране и нове доктрине о Војсци Србије, са усвајањем нових докумената;
• План одбране,
• Дугорочни план развоја и система одбране Републике Србије,
• Стратегијски преглед одбране Републике Србије,
• Систем управљања ваздушним саобраћајем,
• Управљање системом одбране,
• Демократска и цивилна контрола војске Републике Србије,

које стратегије и документи ће се заснивати на :
– стручношћу, реалним и објективним чињеницама које ће почивати на спољним и унутрашњим претњама и чиниоцима.
– техничко-технолошком и кадровском оспособљавању Војске Србије.

У периоду у коме се војска Србије оспособљава, а није способна да врши уставну надлежност из чл. 139 Устава РС, недостатак отклонити закључивањем међународног уговора са Руском Федерацијом на одређено време, до особљавања Војске Србије, да војска Руске Федерације врши уставне надлежности Војске Србије, што дозвољава чл. 2 ст. 4 и чл. 3 садашњег Закона о одбрани којим је предвиђено да Република Србија одбрану може спроводити самостално и у сарадњи са другим државама (сопственим снагама и помоћу партнера), што дозвољава и чл. 51 Повеље УН-а, у оквиру институција система националне одбране, регионалне и глобалне безбедности.
У оквиру наведене правне солуције уграђена је стратегијска предност Републике Србије (коју не треба пропустити нити прокоцкати), да НАТО и САД неће ризиковати војни сукоб са руским војним снагама који би био почетак глобалног војног сукоба, јер се стратегија НАТО и САД заснива на стратегији ,,ниског интезитета” и стратегији ,,корак по корак” са великим опрезом да се војна и безбедоносна ситуација не отме контроли и прерасте у регионални и глобални сукоб. Исто тако, Руска Федерација би постигла свој циљ да у Србији добије војне базе, односно цела Србија би постала руска војна база, јер по књизи “Сјај зарђалих ракета”, аутора Вида Видовића, територија Косова и Метохије је прецизно дефинисана као индикативно подручје глобалног сукоба, а територија Србије је прецизно дефинисана као предњи крај одбране Русије, што су разлози да Руска Федерација прихвати закључивање војног споразума са Републиком Србијом, те би Ваш разговор са председником Путином у Сочију 11.09.2012. године, требао обухватити наведена питања.

Господине председниче,

Незнам шта раде Ваши саветници када на светло дана не излазе овакви предлози, шта више, бивша влада Мирка Цветковића је јавно признала да Влада Републике Србије нема и не зна решење за Косово и Метохију (што је крајње неодговоран приступ уз још неодговорнији приступ да се јавно истиче да Војска Србије није способна да брани земљу и народ и да се на КиМ неће примењивати војна решења).

Још нешто, Господине председниче,

Савремена политичка и економска мисао у Србији је у дубокој кризи и није спосбна да реши ни политичку ни економску кризу. Ви сте можда последња нада и Србији и српском народу и немојте пропустити да креирате ,,историјски исход”, па и по цену Вашег живота, односно Ваше главе, јер личности које се нађу на таквом положају и у таквим околностима су неминовно већ заложиле свој живот српској држави и српском народу.

Политички концепт ЕУ и НАТО савеза једним делом, апстрахује Гебелсов политички концепт Европског колективизма заснованог на моделу ,,Трећег Рајха”, кога је у то време у Србији заступао Димитрије Љотић, а персонификовао и спроводио генерал Милан Недић као председник ,,collabоrations govеrnment” да;
– Србији није потребан суверенитет, јер ће суверенитет државе и народа пренети на ,,Трећи Рајх”, симетрично томе, данас; Србија ће пренети свој суверенитет на суверенитет Европске Уније (ЕУ),
– Србији није потребна војска, јер ће ту улогу преузети ВЕРМАХТ, симетрично томе, данас; јер ће ту улогу преузети НАТО , односно ЕСФОР
– Србији није потребна полиција, нити државна безбедност, јер ће ту улогу преузети СС полиција и ГЕСТАПО, симетрично томе, данас; јер ће ту улогу преузети ЕВРОПОЛИС, ЦИА и сл.,
– Србији није потребна нити територија, јер ће територија Србије бити интегрисана у територију ,,Трећег Рајха”, симетрично томе, данас; јер ће територија Србије бити интегрисана у територију ЕУ,
– Србији није потребна монета, динар, јер ће бити замењена монетом ,,Трећег рајха”-рајхсмарком, симетрично томе, данас; динар ће бити замењен европском монетом, евром, при чему Европска Унија и НАТО савез не сматрају Републику Србију и српски народ европским партнерима, већ подређеним и пониженим, на исти начин како је Хајнрих Химлер током рата издао писану директиву својим јединицама ,,…да србе пре уништења треба прво понизити, па онда уништити, јер су поносан народ и другачије их није могуће победити.ˮ

У вођењу Републике Србије, није потребно бити политичко дете или унук Димитрија Љотића и Милана Недића, будите оно што јесте, Томислав Николић, Председник Републике Србије.

С поштовањем,

Достављено:
– Њ.Е. амбасадору РФ у Београду,
– Њ.Е. председнку РФ преко амбасаде РФ у Београду,
– Јавности Србије.

Председник Патриотског блока
Никола Алексић, с.р.

Стварно, нормалном, иоле свесном човеку у Србији (земљи у којој се више води рачуна о заштити паса, организацији дугиних боја и још којекаквих глупости у односу на животе и заштиту самог човека) невероватно је која количина лажи и глупости се изговори из уста оних који би требало да раде за наше добро и добро земље Србије. Без престанка ти неки људи из власти, које сваког дана виђамо на свим могућим информативним емисијама, на тему Косова и Метохије слуђују народ велеиздајничким тврдњама да је Космет „изгубљен“ и да је то „реалност на терену“, а уз то говоре о неким договорима које су у име нас свих /значи и Срба са Косова и Метохије/ „договорили са Приштином“ и да „то морају поштовати“!?
Овде човек мора да застане и узме ваздух дубоко, па се запита да ли су ти који су то изговорили нешто јели и пили што им прави проблем у разумевању И ПОЗНАВАЊУ ОСНОВНОГ – Устава и закона земље Србије чији су, да подсетим, ЗВАНИЧНИ ПРЕДСТАВНИЦИ и самим тим свака њихова реч има тежину по Србе и Србију.
Косово и Метохија, док то не призна Србија, не може бити „независна“ Тачијева територија, па макар ту „независност признале“ све државе планете Земље.

02.09.2012.  ФБР аутор Биљана Диковић

Оно што је потребно отворено И СВАКОДНЕВНО ПОНАВЉАТИ је: КОСМЕТ ЈЕ ТЕРИТОРИЈА ДРЖАВЕ СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ ВОЈНЕ СИЛЕ НАТО ПАКТА – ТО  ЈЕ РЕАЛНОСТ НА ТЕРЕНУ!
Дозволу за овакво стање дала је држава Србија /односно они који су у име грађана, народа Србије имали на то право/, нечињењем, односно политиком незамерања онима чији апетити су нам кроз историју добро познати, пристајањем на сталне уцене и захтеве „западних пријатеља“ који од КОСМЕТА – ПОД ПРОТЕКТОРАТОМ УН ПО РЕЗОЛУЦИЈИ 1244 доведоше до УВОЂЕЊА ЕУЛЕКСА ЗА „ПОМОЋ“ ТАЧИЈУ ДА „ИНСТАЛИРА“ ПАРАЛЕЛНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ МАФИЈАШКЕ ДРЖАВЕ У ДРЖАВИ СРБИЈИ.
А онда се од „ПОМОЋИ ДА СЕ СИТУАЦИЈА РЕШИ“ дође до “ ПРЕСТАНКА НАДГЛЕДАНЕ НЕЗАВИСНОСТИ“ – И ТО ЈЕ РЕАЛНОСТ НА ТЕРЕНУ!
Нема преговора са терористима – то раде у америчким акционим филмовима и серијама, ОБИЉНА ДРЖАВА ИМА МЕХАНИЗМЕ ДА ТАКВЕ СИТУАЦИЈЕ СПРЕЧИ И РЕШИ САМО И ИСКЉУЧИВО У КОРИСТ СИГУРНОСТИ СВОЈИХ ГРАЂАНА, ДА СЕ ОБЕЗБЕДИ МИР И НОРМАЛАН ЖИВОТ ДОСТОЈАН ЧОВЕКА СВИМА! Оно што је очигледно, у свим изјавама актуелних представника власти је безобразно и дрско признавање легитимитета Тачијевој криминалној творевини, сепаратистичкој „независности Космета“ од стране актуелног режима.

Из дана у дан видимо разна „проширења овлашћења“ мафијашке власти на Космету и смањење ингеренција државе Србије, о самог почетка:
СПОРАЗУМ КОЈИМ СЕ ВЕРИФИКУЈЕ “АЛБАНИЗАЦИЈА” АДМИН. ЛИНИЈЕ!!! Текст споразума који је постигнут између Борка Стефановића и Едите Тахири! 

01.06.2012 Еулекс спроводи у дело Борков споразум – почео предају матичних књига “Косовским властима”

+++

СРБИ СА КОСМЕТА СУ ОБЈАВИЛИ СВОЈЕ МИШЉЕЊЕ, КОЈЕ БИ ТРЕБАЛО ДА СЕ ПОШТУЈЕ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ ШТО ЈЕ ТО У ИНТЕРЕСУ СРБА И СРБИЈЕ, АЛИ И ТИЧЕ СЕ ДИРЕКТНО ЊИХ КОЈИ ЖИВЕ НА ТЕРИТОРИЈИ КОСМЕТА:  Срби на окуп – Саопштење за јавност: Тражимо да се под хитно поништи свих седам Боркових споразума!

21. август 2012. + Истичемо да су свих седам до сад постигнутих споразума нанели огромну штету српском народу и српској држави. Борислав Стефановић је у име режима Мирка Цветковића и Бориса Тадића без одобрења Народне Скупштине Републике Србије и Савета Безбедности Генералне Скупштине Уједињених нација и у супротности са вољом српског народа на Косову и Метохији потписао следеће споразуме:

– Споразум о слободи кретања

– Споразум о матичним књигама

– Споразум о катастарској евиденцији

– Договорени закључци у вези са граничном линијом

– Споразум о прихватању универзитетских диплома

– Споразум о царинском печату

– Договор о регионалном представљању и сарадњи

+++

И још нешто је ВЕОМА ВАЖНО, а О ТОМЕ СЕ ЋУТИ СА НАМЕРОМ ДА СЕ ЗАБОРАВИ: невероватним језичким конструкцијама србски садашњи режим /а претходни посебно/ покушава да потпуно јасне ствари које потписује у име свих нас, представља у неком потпуно другом светлу: Од Резолуције 1244 УН која важи за територију ЦЕЛОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ покушавају да наметну некакво решење за „СЕВЕР КОСОВА“… ПОСТАВЉАМО ПИТАЊЕ КОГА ТО ОНИ ХОЋЕ ДА НАПРАВЕ ЛУДИМА, ГРАЂАНЕ СРБИЈЕ?!
Непрекидно, као папагаји понављају причу о некаквим „договорима између Београда и Приштине“, који су уствари диктат и ултиматум Запада који испуњава жеље шиптарима, и што је најстрашније и најпогубније за народ Србије и Србију – они сами верују у то и причају о „спровођењу договореног“ (са онима који непрестано убијају, пале, протерују, прете, отимају људе и имовину – личну и државну):

1. Дачић: Спровешћемо договоре са Приштином
Нова влада спровешће све оно што је претходна договорила са Приштином на преговорима у Бриселу о питању Косова и Метохије. – 03.07.2012. С-Медија, Политика…

2. „Србију очекују болни компромиси око КиМ!“-Николић, 14.08.2012.Блиц

3. „Спровешћемо све договоре с Приштином из Брисела”, рекла је С.Грубјешић, потпредседница српске владе у седишту ЕУ, а преноси Танјуг. – 31.08.2012.Политика

… А какви су ти договори, најбоље се може видети из речи претходног председника Тадића који их је започео:
„Мора се наћи компромисно решење за Косово… морамо да поштујемо интересе Албанаца“ – Б.Тадић, 02.09.2011.

Зашто ћути Николић, шта је са обећањем да ће поништити све антидржавне „споразуме са Приштином“? Зашто још није сменио „издајника-извршиоца радова“ Борка Стефановића, зашто још има право нешто да говори Оливер Ивановић, зар обојица не треба да одговарају шта су и под чијим налогом радили о глави Србима  на Космету, заједно са својим налогодавцима?

+++

ОСТАЈЕ ДА САЧЕКАМО ДА ВИДИМО КАКО ЋЕ ОВО ИЗВЕСТИ:

Србија посвећена ЕУ, дијалогу и непризнавању КиМ

СА ЈЕДНЕ СТРАНЕ:

ДАЧИЋ: * Спремни смо да путем преговора и дијалога дођемо до мирног и одрживог решења, уважавајући легитимне интересе и Албанаца и Срба и свих других народа који живе на Косову – рекао је Дачић на седници Савета безбедности на који је разматран редовни извештај генералног секретара УН Бан Ки Муна о ситуацији на Косову.
– Желим да јасно ставим до знања да Србија неће никад и ни под којим условима, имплицитно или експлицитно, признати независност коју су једнострано прогласили органи етничких Албанаца на Косову, јер она није резултат узајамне сагласности – рекао је Дачић, наглашавајући да ће Србија „заувек бити јединствена по овом кључном питању“.

СА ДРУГЕ СТРАНЕ:

ДАЧИЋ: *Премијер Србије је рекао да нова власт у Србији намерава да спроведе све до сада договорене споразуме, уз инсистирање да то мора да уради и Приштина.
– Иако технички дијалог треба наставити, он није довољан. Србија је спремна на дијалог на високом нивоу. Не могу се избегавати преговори и дијалог о било ком нерешеном питању – рекао је Дачић.
Дачић је оценио да реконфигурација Еулекса није у складу са резолуцијом 1244, с обзиром да то „није поднето Савету безбедности на одобрење нити је њу одобрио било ко ко представља Уједињене нације“.
– Осим тога, једнострано укидање извршне власти међународних организација које делују на Косову, поново цитирам данашњи извештај, још једном показује тотално непоштовање искључиве надлежности Савета безбедности у овом погледу од стране Приштине – рекао је Дачић.
Он је изразио уверење да Европска унија треба да настави са својим статусно неутралним напорима на Косову, и да је потребно веће ангажовање Еулекса, а не његово смањивање, и да би „алтернатива била да УНМИК размотри могућност сопственог реструктурирања и већег присуства, у складу са резолуцијом 1244“.

Југославију је требало распарчати како би империја Ротшилд и остале мулинационалне компаније у облику и под именина разних компанија могле „купити“, инсталирати и контролисати све профитабилне послове на целом овом простору.

Како се империја Ротшилд распоредила на простору бивше Jугославије и ко је све из политичких врхова уплетен у ову мрежу

Ротшилдова хоботница

10.12.2011. за ФБР приредила Б.Диковић

Марксизам, глобализам, мондијализам, нови светски поредак, либерализам… све су то еуфемизми за појам који представља невидљива империја фамилије Ротшилд.

Ротшилди не умиру, они само одлазе у историју, а на њихово место неупадљиво долазе њихови синови и унуци. Са позорнице је, како се шушка, отишао стари газда Јакоб, а на његово место долази син Натан (Натањел Филип Ротшилд, који носи име  родоначелника енглеских Ротшилда). Тешко бреме је пало на нејака плећа младог наследника. Натан није сам. У вођењу империје помоћи ће му стричеви Евелин и Едмунд и остали чланови енглеске фамилије( Кетрин, Ема, Леополд…), али и рођаци из Француске (Давид, Едуард…).

Фамилија Ротшилд има своје гувернере, премијере, министре, надзорнике који воде рачуна да се све одвија по великом плану.

Европску унију су створили Ротшилди (Шуман, Хазар). ЕУ представља експлоататора Русије, коју треба ослободити баласта Сибира. За тај посао, Ротшилди су у радни однос примили Сороша, Березовског, Ходорковског, Каспарова, Митале…

 Јакоб Ротшилд

Да би открили позадину и узроке ових збивања, неопходно је да завиримо у мрачну историју хазарске династије Ротшилд, идентификујемо агенте, сиве кардинале, полакомљене политичаре, као и механизме њиховог деловања.
Кренимо од Ротшилда, главних играча. Они су ти који који се налазе на врху стола.

КО  СУ  ДАНАШЊИ  РОТШИЛДИ?

Иако се још од Другог светског рата, од стране Ротшилдових одељења за формирање јавног мњења, шири уверење да је њихова моћ данас безначајна и да ће остати упамћени по винаријама у Француској или баштама и филантропији у Великој Британији, стварност нам пројектује потпуно дијаметралну слику. Ослањајући се на темеље које су поставили дедови и очеви, данашњи потомци довршавају мисију која траје више векова. Ротшилди представљају данас локомотиву хазарског воза који иде ка Русији и огромним сибирским пространствима. Тај воз, који пролази и преко Балкана, треба напунити армијама новопримљених чланова НАТО пакта, које ће се борити за империју Ротшилда.

 ЦРВЕНИ ШТИТ ИЗ ФРАНКФУРТА

Да би боље упознали новог краља и његове војводе, погледајмо личну карту и  хронологију ове династије. Све је почело крајем 18. века од Мајера Амшела(негде Мозес Бауер) Ротшилда.

Ротшилди (Rothschild у преводу значи „црвени штит“) су пореклом из Франкфурта, не случајно, највећег финансијског центра у ЕУ. Оно што је врло индикативно, је, да се у Франкфурту налази седиште Централне Европске Банке и свих водећих европских и америчких банака, које су већином под контролом династије. Франкфуртска берза (једна од најзначајнијих у свету) је део „Deutsche Börcе“ која је у власништву Ротшилда преко „Children’s Investment Trust“ и „Аtticus Capital“ с једне стране и својих подружница „Меrrill Lunch“ и „Fidelity Investments“. Осим тога, грб града Франкфурта је црвени штит!

Овај симбол потиче још из периода хазарског царства.

О томе ко су Хазари, писац Дејан Лучић каже:

– Од данашњих Јевреја, 90% су пореклом Хазари. То је једно турско-монглоско племе, које је примило јеврејску веру средином 8. века. Када им се царство у 10. веку распало населили су се широм Русије и Европе, а касније и на америчком континенту. Они су конвертити и уопште немају семитско порекло. Семитски Јевреји потичу из Палестине и њих је отприлике 7 до 10%.

 Амшел је имао пет синова, које је распоредио широм Европе. Саломон је отишао у Беч, Карл у Напуљ, Натан у Лондон, Џејмс у Париз а пети син Амшел је остао у Франкфурту. Синови и њихови потомци су за непуних двеста година у потпуности покорили и подјармили запад. Тако су постављени темељи “Паx Јудаица“. Главну реч води енглеско-француски тим Ротшилда на челу са Натаном, сином Јакоба Ротшилда. Енглески тим предводе времешни Едмунд и Евелин са младим Натаном, а француски, Гиј Ротшилд са синовима Давидом  и Едуардом.

ЕНГЛЕСКИ РОТШИЛДИ

– Едмунд Ротшилд(1916)

Каријеру је градио форсирањем британско-хазарских интереса у послератном Јапану. У сарадњи са Винстоном Черчилом је основао БРИНКО (British Newfoundland Development Corporation) корпорацију у Канади.

Едмундова ћерка Кетрин је жена Маркуса Егиуса, председника “Барцлаyс“ глобалне финансијске групе (након куповине АБН-АМРО, холандске банкарске групе, ове две Ротшилдове групације су постале једно тело). Маркус се налази и на челу Би-Би-Си ртв корпорације.

– Евелин Ротшилд(1931)

Након уједињења енглеске и француске Ротшилд финансијско-банкарске групације, и уступању водећих позиција у истим, остао је на челу огромне Н М Rothschild & Sons, инвестиционе банке из Лондона.

Под контролом Евелина се налази штампа (лист Економист, Дејли телеграф…)
Основао је Асоцијацију за проучавање историје банкарства и финансија са седиштем у Франкфурту.
Поседује међународну корпорацију Де Бирс, једну од водећих у области експлоатације, обраде и дистрибуције дијаманата. Са супругом Лин Форестер контролише „FirstMark Communications Internaitonal LLC“, и „FildFresh fuds“ са индијском фамилијом Митал, која заправо има улогу заступника Ротшилдових интереса и капитала(велика “Бхарти“ група).

У области политике Евелинови главни агенти (укључујући и Сороша) су Норман Ламонт, Питер Менделсон, Оливер Летвин и Вернон Јордан (сви Хазари!). Ламонт утиче на Конзервативну партију и потенцијалног премијера Мајкла Хауарда(Хазар). Био је министар финансија за време мандата Маргарет Тачер. Учествовао је на регионалним конференцијама заједно са Стјепаном Месићем и Борисом Тадићем. Питер Менделсон је актуелни комесар В. Британије у ЕУ и близак је лабуристима и Тонију Блеру.

С друге стране, Вернон Јордан (Лазард банка) је веома утицајан у Демократској странци у САД (био је саветник Била Клинтона, водио кампању за Џона Керија 2004. године). Супруга Лин је финансирала председничке кампање Била Клинтона а такође је блиска пријатељица Хилари Клинтон.

Такође, Евелин је врло близак са Војводом од Јорка, принцом Едвардом (син краљице Елизабете), што открива само део дугогодишње спреге британске краљевске династије и фамилије Ротшилд.

– Натан Филип Ротшилд(1971)

Млађани Натан је син Јакоба Ротшилда, од кога је наследио безброј пословођа, агената, утицај на виталне политичке, економске, медијске и војне институције широм света, па чак и Бутринт археолошко налазиште у Албанији…

Компаније и корпорације “RIT Capital“, “Atticus Capital“, “JNR Limited“, “NM Rothchild“,  “Vanco“, “Тригранит“, “British Petroleum“, Рио Тинто су само део средстава које стоје на располагању новом краљу у походу на исток. За ту сврху, на услузи су му, поред западне номенклатуре у оквиру ЕУ, НАТО-а, Британије, бројни финансијски и политички оперативци широм Евроазије (Сорош, Березовски, Ђукановић, Митали…)

ФРАНЦУСКИ РОТШИЛДИ

Француска династија Ротшилд, коју је основао Џејмс Мајер, представља бочну подршку британском тријумвирату. У том смислу, појављују се Давид Рене и Едуард Ротшилд, синови Гија Ротшилда.

– Давид Рене Ротшилд(1942)

Давид се налази на челу НМ Ротшилд групације, која је подељена између енглеских и француских Ротшилда. Налази се на челу „Rothschild & Cie Banque“, утицајне инвестиционе банке у Западној Европи.

– Едуард Ротшилд(1957)

Давидов полубрат Едуард је такође члан инвестиционе бан ке. Поред тога, контролише угледни француски лист “Liberation“. Налази се на челу “Имерyс“, металуршке компаније која је у власништву Ротшилда од 1880. године.

Ротшилди  у Србији

Нови краљ у Србији наступа у више трака, помоћу којих настоји да заузме рударске басене, енергетику, прехрамбену индустрију, медијско тржиште… У првој траци се налази, већ дуже време усидрени, Ђерђ Сорош, који представља круцијалну полугу експанзије Ротшилдових ка истоку и први експонент Натана Ротшилда у Србији

Ротшилди никада не раде без посреднка: Министар за инфраструктуру Велимир Илић, Амбасадори Канаде и Мађарске, Шандор Пап и Роберт МeкДоугал, Канадски економски саветник, Ђурђевка Ћеремић, Председник ТриГранит корпорације Сандор Демјан, Подпредседник за спољне послове ТриГранит-а Петер Лоринцзе, Председник Управног одбора Српских Железница Павле Поповић, Генерални директор Српских Железница Миланко Шаранчић, Директор ЦИП-а Милутин Игњатовић

Ђерђ Сорош и веза са Ротшилдима

Сорош је мађарски Јеврејин (Хазар), рођен у Будимпешти 1930. године као GuörgySchwartz (родитељи су 1936 променили презиме у Сорош). Школовао се у Лондону и педесетих година одлази у САД. Значајну улогу у његовом развоју имао је чувени Хазар Карл Попер, који је аминовао пројекте Сороша и био његов гуру. У свету се овај “сиви кардинал“ приказује као “Робин Худ компјутерског доба“, зато што, тобож, узима новац од богатих држава и срдачно их дели источној Европи и Русији, преко својих фондација. На тај начин инсталира “демократију“ и “грађанско друштво“ у земље које су напаћене и исцрпљене у комунизму, а тај комунизам су ове земље угурали управо ти исти Ротшилди.

Каријеру је градио финансијскоим шпекулацијама широм света, и то највише захваљујући својој фамилији инвестиционих фондова “Квантум Фонд“, у коме су  директори, истовремено и његови агенти, италијански и швајцарски финансијери. 

Ђерђ (Шварц) Сорош, главни агент Ротшилда

Веза Сороша и Ротшилда се остварује преко мреже поверљивих људи из који седе у управним одборима фондова, трустова, компанија, банака… Један од таквих је био извесни Ричард Кац (такође Хазар), члан одбора “Квантум Фонда“. У исто време је био на челу “Ротшилд Италија С.п.А.“ и у одбору комерцијалне банке “Н.М. Ротшилд & Синови“ у Лондону. Други битан играч је Нилс О. Таубе, такође члан Квантума и партнер инвестиционе групе “Сент Џејмс Плејс Капитал“, која сада припада Натањелу Ротшилду.

Веза се остварује и преко Сосијете Женерал Банке, у којој се налази директор Мицхаел Цицурел, председавајући менаџмента Едмунда Ротшилда и члан савета Ротхсцхилд & ЦиеБанqуе.Такође, чест партнер Сороша је био и Џејмс Голдсмит (Хазар), рођак династије Ротшилд.

Сорошева мрежа у Србији

У Србији, овај сиви кардинал врши припрему терена за Натањела Ротшилда и представља значајног креатора политичке, правне, привредно-финансијске, културне, медијско-информативне слике друштва. На том путу настоји да истисне цркву, језик, писмо, историју, национализам…Своју мрежу утицаја изградио још током деведесетих година преко “Фонда за отворено друштво“, “Фонда за хуманитарно право“, “Хелсиншког одбора“ , “Београдског круга“, “Европског покрета“, “Центра за антиратну акцију“, “НУНС-а“, “АНЕМ-а“, “ОТПОР-а“…

Данас, све водеће невладине организације јесу истурено одељење Ротшилда, и задужене су, не само да остваре што већи политички утицај, већ и за психолошко обликовање нације. Путем перманентног инпутирања геноцидности, злочиначке нарави и колективне кривице, ове фантомске организације желе да створе страх и срамоту у народу, која треба да се материјализује у виду индиферентности према комадању земље, расрбљавању или боље речено, колонизацији. То се спроводи и у форми либерализма, који треба да метастазира у институцијама државе, у породици, нацији, традицији, култури…те на тај начин треба да обезбеди несметан продор Ротшилдовој империји.

 Поред горе поменутих организација, врло активно у овој офанзиви учествују још и  ”Yуцом“, Београдски центар за људска права, Грађанске иницијативе, Центар за културну деконтаминацију, Жене у црном, Иницијатива младих… Промотери ове антисрпске хистерије су Соња Бисерко, Наташа Кандић, Вучо, Борка Павићевић(жена адвоката Николе Баровића), Миљенко Дерета, Војин Димитријевић, Срђа Поповић, Мирко Ђорђевић, Биљана Србљановић, Зоран Остојић, те новинари Петар Луковић, Теофил Панчић као и остале, нама по злу, добро познате Сорошеве ведете.  Такође, Сорош стоји иза форсирања антисемитизма, који се са приписује “српском ксенофобичном друштву“. За то су задужени Филип Давид, Јован Бајфорд, Ласло Секељ… У складу са тим су разни “инциденти“, претећа писма, скрнављење споменика, графити…Није згорег рећи да Фонд за отворено друштво стоји финансијски и идеолошки иза организација које се боре за права хомосексуалаца(Лабрис, “Qуеериа“, ”Гаy Сербиа“…).

Соња Бисерко, распиривач  мржње према Србима                      

Маркетинг, медијска и логистичка подршка овом субверзивном пројекту се обезбеђује преко “независних“ медија, као што су Б92, Студио Б, Тв Пинк, Тв Панонија, АНЕМ-а( тв станице – РТВ Девић, РТВ Глобус, РТВ М+, РТВ Краљево, РТВ Нишава, РТВ Панчево, РТВ Спектар, РТВ Трстеник, радио станице – Радио 021, Бум 93, Радио Сомбор, Радио Индекс, Радио Суботица, Радио Пирот, Радио Озон…) радија “Слободна Европа“… Кабловска мрежа СББ и сателитска телевизија ТОТАЛ ТВ, које су у експанзији, такође се налазе у власништву Сороша. Допринос информативном јединству дају продукцијске куће “ВИН“ и “ПГ Мрежа“. Преко Медиа центра се додатно обезбеђује публицитет, тобожњем, невладином сектору.

Поред електронских медија, на Сорошевом списку се налазе дневни листови и часописи “Данас“, “Време“, “Европа“, “Република“, асоцијација локалних независних медија “Лоцал пресс“(листови “Панчевац“, “Кикиндске“, “Вранњске новине“ , “Наша реч“…), издавачке куће Самиздат, Дан граф, Стубови културе, Фабрика књига, Клио, Александрија прес, дистрибутери књига “Букбриџ“, Беополис… Под истом контролом се налазе инфо агенција Сенсе и две водеће информативне агенције у земљи, Бета и Фонет. Ове агенције су истовремено и подружнице АП(Асошијетед прес) и Ројтерса, које су у власништву Ротшилда још од 19. века. Сорош је остварио инфилтрацију и у културне и просветне институције, позоришта, Народну библиотеку, Историјски архив, САНУ… Око себе је окупио велику групу глумаца, редитеља, драмских писаца, музичара, књижевника, научних радника, аналитичара, бивших дипломата…помоћу којих ради на анимирању што већег броја присталица.

Преко два Горана, Марковића(чији је ментор Бернар Леви, велики пријатељ Бернара Кушнера) и Паскаљевића се врши сатанизовање Срба на филмским фестивалима. Ваља поменути и следеће образовне организације Сороша: Универзитет Унион, Алтернативна академска образовна мрежа(ААОМ), Београдска отворена школа, Центар за женске студије(настао из феминистичке групе “Жена и друштво“)… У њима се врши регрутација будућих Сорошевих најамника. Центар за унапређивање правних студија Хјуман Рајтс Воч(ХРW) је такође присутан. У истом табору се налази ЦЕСИД и остале организације које се баве испитивањем јавног мњења.

Политичка аквизиција Ротшилда

Поред “невладиног“ сектора, Сорошеве руке се налазе на финансијама, које се контролишу преко разних “експерата“(Г17+) финансираних посредством “Отвореног друштва“.

Поред овога треба и истаћи да Сорош има учешће у “Сосијете Женерал“ банци, која заузима значајан простор на финансијском тржишту. Хашки трибунал је такође финансиран од стране Сорошевих фондова.
Најагилнији огранак Сороша у политичком животу(наравно поред “невладиног“ система, и Г17+) Србије јесте коалиција окупљена око ЛДП и Чедомира Јовановића, који је на парламентарним изборима био најскупља Ротшилдова инвестиција. Ова антисрпска групација заједно са гостима радио емисије “Пешчаник“ (Б 92) најбруталније и најгласније артикулише замисли Натањела Ротшилда. Спиритус агенс ове вирулентне скупине је Латинка Перовић, родоначелник савременог либерализма у Србији.

Треба рећи да утицај Сороша иде и преко демократске странке. Најбољи пример за то је избор Оливера Дулића, кадaр Соње Лихт,  за председника Скупштине Србије.

Какви су интереси Ротшилда на Космету и у Војводини

Значајна предузећа Ротшилда на овим просторима су ”Carlule Group“ и Међународна  кризна група (МКГ) која је на челу са Сорошем, води вишегодишњу кампању за независно Косово. Групу, поред  Сороша, финансирају и Руперт Мардок (Sky медијска кућа), Голдман Сакс, ЏП Морган… Међу члановима ове групе се налазе или су се налазили Марти Ахтисари, Џејмс Лајон, Мортон Абрамович, Луиз Арбур, Бжежински, Весли Кларк, Михаил Ходорковски, Торвалд Столтенберг… Персонал се мењао али не и антисрпска политика.

Марти Ахтисари, један од Ротшилдових заступника

Независност Косова је и интерес Ротшилда, јер оно представља “српски Кувајт“, са огромним резервама олова, цинка, злата, угља… Сорош је од окупације КиМ-а уложио доста напора и новца да Трепчу отме за Ротшилде. Важну карику представља Агрон Дида, заменик у Министарству енергије и рударства косовске владе, који је на то место дошао из КФОС-а(Сорошеве организације). Независност је од суштинског интереса за Ротшилдове рударске и металуршке компаније, које би у таквој ситуацији имале чист простор за преузимање дефицитарног рудног блага и енергетских ресурса. У међувремену је компанија Алферон купила металуршки комбинат Фероникл, који поседује неколико површинских копова. Алферон је у власништву тројице казахстанских бизнисмена(читај Ротшилдових тајкуна, један од њих је Александар Машкевич, такође Хазар), и чини део ЕНРЦ (Еurasian Natural Resources Corporation). На челу ЕНРЦ и Алферона се налази Јоханнес Ситтард, Ротшилдов агент и до скора десна рука Лакшми Митала (такође Ротшилдов инвеститор). Митал је са 100 милиона долара помогао развијање компаније. Поред Алферона, на Космету је присутна и Глобал Стил корпорација (у власништву Прамода Митала, брата Лакшмија) преко своје бугарске подружнице Кремиковици, коју су купили 2005. године. Ова компанија је купила фабрику Ламкос (поцинковање челика) из Вучитрна. Треба рећи да је иста купила и ливницу Леминд из Лесковца, те Застава Ковачницу из Крагујевца.

Упоредо са овим, Сорош шири свој утицај преко Косовског фонда за отворено друштво (КФОС) и осталих организација ћерки, финансирањем медија (Коха диторе), политичара (Ветон Сурои)… На истом линку се налази и Екрем Лука који је отео Пећку пивару… Преко “Balkan Human Rights Network“ организације координише рад осталих невладиних подружница.
Такође, обезбедио је и привилегован положај Алкател-у, мобилном оператеру на Косову, коју индиректно контролише преко “Глобалстар Л.П.“
Поред пожтрвованог залагања за отимање Косова и  Метохије, Сорош и МКГ пажњу усмеравају ка Војводини, коју, у сарадњи са покрајинском управом, жели да стави на сто за којим седе Хрватска, Мађарска и Румунија као пуномоћници Ротшилдових. У том смислу се форсира “пандунавски пројекат“ иза којег стоје  Немачка и Аустрија. Војводина би, према тој замисли, требала да се угура у такву подунавску конфедерацију у форми “европске регије“. Немачки амбасадор Цобел је недавно, не случајно, скренуо пажњу на то. На терену се пројекат спроводи куповином пољопривредних комбината, шећерана, млекара, уљара, банака… Пољопривредна земљишта у све већем броју купују Хрвати, који су већ купили неколико важних прехрамбених предузећа. Агрокор је преузео Дијамант из Зрењанина, Фриком… Нексе Група је купила Полет ИГК, “Стражилово“, има удео у фирми грађевинског материјала “Тоза Марковић“, (такође поседује и фабрику за производњу креча и камена “Јелен До“), купљен је Сомболед…

С друге стране и Аустрија и Немачка позиционирају своје компаније у покрајни. Немачка компанија “Нордзуцкер“је купила шећеране у Војводини. Са МК комерцом је основала компанију Суноко, и на тај начин дошла до десетине хиљада хектара земљишта. “Штада“ је купила Хемофарм. ВАЦ је купио новосадски Дневник… Аустријска Ерсте банка је за седиште изабрала Нови Сад, где су се такође сместиле ОТП банкарска група и Металс банка. Са овим коинцидира и све интензивнији улазак мађарских компанија у Србији и региону заједно са политичким утицајем мађарске владе, иза којих стоји Натањел Ротшилд. Треба рећи и да су Срби у Аустрији добили статус националне мањине, тако да би то био и положај у будућој конфедерацији, која би представљала реализацију пројекта “Алпе-адриа“, инкарнацију хабзбуршке државе.

Инвестициони фондови

Другу траку у којој наступа Натањел Ротшилд чине инвестициони фондови са девичанских и других егзотичних острва, који су у привидном  власништву “руских Јевреја“ (заправо Хазара). Најмоћнији међу њима је “Салфорд“ са девичанских острва, иза којег стоји Борис Березовски(Хазар) са капиталом Ротшилда. Фонд је основан 2001.године у Лондону и данас поседује скоро целокупну млекарску индустрију у Србији (Имлек, Новосадска млекара, Млекара Суботица, Импаз, Земун), Бамби концерн, Књаз Милош… Оснивач Салфорда је Јуџин Џефи, Хазар из Русије, који је каријеру градио у Алфа банци из Русије која је везана за Бориса Березовског и Фридмана.

Борис Березовски, агент Ротшилда, задужен за рушење Путина

Члан у одбору Салфорда је Лорд Тим Бел, некадашњи саветник Маргарет Тачер, који је врло близак са Березовским, Рупертом Мардоком, Виктором Јушченком, био је у добрим односима са Јељцином…Осим тога, председник овог фонда је Клаус Мангл   који је са  Борисом Березовским вршио продају Мерцедесових аутомобила у Русији.

Поред Салфорда, своју позицију јача “Асхморе“ инвестициони фонд, који је недавно преузео ”Carnex“ од Мидленд Рисорсиза. Ашмор се налази под контролом Ротшилдовог Атикуса. Наиме, власник Ашмора је Мајкл Бенсон, некадашњи члан “Аmvescap-а“, компаније у којој се налази капитал Атикуса.

“Midlend Resources“ је трећи значајан инвестициони фонд којим управљају Александар Шнајдер и Едуард Шифрин(обојица Хазари!). Мидленд група је власник хотела Парк и Касина(најстарији београдски хотел), те луке Панчево.

Краљевски наступ

Трећу траку колонизације чине компаније у области грађевинарства, рударства, металне индустрије, финансија, банкарства, издаваштва од којих је већина директно везана за млађаног Ротшилда. Једна од њих и истовремено најактивнија у региону је “Тригранит“, са седиштем у Будимпешти, која је за последњих неколико година израсла у регионалног гиганта и лидера у крупним Ротшилд и Тригранит инвестиционим пројектима.

Изградила је низ пословно-финансијских центара у Пољској, Словачкој, Мађарској, Словенији, Румунији, Бугарској… У Хрватској ће градити спортску арену од 20000 места са пословним комплексима.У Србији, Тригранит-у је   поверена изградња железничке станице ”Прокоп“(за сада није започета).

Подружница ”Риотинто“ (једна од највећих светских рударских компанија) је добила концесије да експлоатише руду бора(које има још једино у Кини и Турској) у околини Баљевца на Ибру. Присутне су и остале рударске компаније, Гленкор коју контролише преко свог агента Марка Рича(Хазар), Фелпс Доџ у којој се налази капитал “Атикуса“(Ротшилдов инвестициони фонд). Ове две компаније конкуришу за преостале рударске басене. Преко индијске компаније “Митал“ је купљен Магнохром из Краљева. Иначе породица Митал је дугогодишњи заступник династије Ротшилд. У управи Митала место заузима Вилбур Рос, дугогодишњи банкар Ротшилда. Поред Митала, са истоименом породицом, Ротшилди држе и “ФилдФреш Фудс“, компанију која се бави производњом и извозом хране из Индије.

Банкарски и финансијски сектор се, такође, налази под доминацијом династије. Водеће банке, као што су Banca Intesa, Credit Agricole, Unicredit grpour, Societe General су под контролом Ротшилда. Полуга којом се обезбеђује контрола је Антон Бернхајм(Хазар), који се налази на челу Делта Ђенерали групе.  Грчке банке ”Pireaus“ и “Лаики“, се налазе под контролом Марфин финансијске групе, у којој се налази Ротшидов капитал. Шандор Чањи, један од “сувласника“ Тригранита, омогућује Ротшилду ширење у области банкарства са ОТП банкарском групом. ОТП је у Србији  купио три банке: Кулску, Нишку и Цептер банку. Металс банка из Новог Сада је купљена посредством Ротшилдовог ”ЈNRLimited-а“(Јаcob and Nаthaniel Rоthschild), инвестиционог фонда. Млади Ротшилд контролише и мађарску нафтну компанију МОЛ, такође преко Чањија.   

Антон Бернхајм МОЛ је на српском тржишту присутан од 2005. године и озбиљан је кандидат за учешће у  приватизацији нафтне индустрије. Треба рећи и да јр НМ Ротшилд финансијски саветник NLB Continental, словеначке банкарске групе. Ротшилди су учествовали и приликом приватизације Мобтела. У издаваштву су присутни преко словеначке “Младинске књиге“, која је део “Reader’s digest“, америчке компаније чији је део недавно купљен од стране Ротшилда  Шандор Чањи.

Ротшилди у Црној Гори, Републици Српској, Федерацији БиХ, Хрватској и Македонији

*Говори како треба, да би могао да пишеш као што говориш…

ПАР РЕЧИ О СРБСТВУ И СИМВОЛУ

Свe чeшћe сe y штaмпи, кao и y рaзнoj литeрaтyри, срeћемo сa изрaзимa “срБски”, a дa рeткo кo пoкyшa дa oбjaсни тy пojaвy. Нa oвoм мeстy ћeмo пaжњy пoсвeтити yпрaвo oвoм питaњy, a зa примeр ћeмo yзeти гoрe пoмињaнe рeчи: срБски.

25.03.2012. извор: jezik.rs.sr, за ФБР приредила Б.Диковић

Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв “српски” нaписaн y oбликy “србски” првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa у овом случају Б прeлaзи y П. Пa сe чeстo чyje и примeдбa: “Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa”.

Нo, дa ли je зaистa тaкo? Oблик “србски” кoристe yглaвнoм oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa oвим прaвилoм, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њeгa. Mнoги сe изнeнaдe кaдa чyjy дa je и сaм Вyк Стeфaнoвић Kaрaџић кoристиo oблик сa слoвoм Б. Нaимe, нe сaмo штo je први рeчник штaмпaн кao “срБски” нeгo и сaм Вyк o oвoм питaњy кoрeспoндирa сa Владиком Лукијаном Myшицким, кaдa мy y свoм писмy нaвoди: “…y Рjeчникy ћe србскoм бити oписaни гoтoвo сви oбичajи србски.” Нa oвaj дeo Myшицки oдгoвaрa y свoм слeдeћeм писмy Kaрaџићy рeчимa: “…србски, Србкињa мoрa oстaти… И Нeмци кaжy Хaбсбyрг, и ми љyбкo a нe љyпкo… Дa знaм дa ћeтe пeчaтити Српски, a нe Србски, рaсписивao бих нa свe стрaнe и викao из пeтних жилa дa вaм нe дajy ни крajцaрe.” Сa oвaквим стaвoм, вeрyjeмo, слoжиo би сe и нaш пoзнaти пeсник Пaвлe Пoпoвић Шaбчaнин, a нaрoчитo Mилицa Стojaдинoвић Србкињa. У тo врeмe je нaшa нajвeћa пeсникињa билa нa врхyнцy eврoпскe слaвe, a свoм je имeнy сaмa дoдaлa нaстaвaк “Србкињa”. Вyк je с њoм биo y врлo дoбрим oднoсимa и ниje зaбeлeжeнo дa je oн, или билo кo дрyги, пригoвaрao кaкo jeднa oд нajпoзнaтиjих пoeтa y oндaшњoj Eврoпи нe знa дa сe пoтпишe. Нa крajy крajeвa, тy сy и oндaшњe “Нoвинe Србскe” да пазе на језик. Дaклe, oблик “србски” je дoминирao y дрyгoj пoлoвини XIX вeкa, jeднaкo кao штo je y првoj дoминирao oблик “сeрбски”, кojи сe изгoвaрao кao “сjeрбски”.

Стaндaрдизaциjoм jeзикa “Maтицa Српскa” yсвojилa je oблик “српски”, штo никaкo ниje спoрнo. Meђyтим, нeки нaши дaнaшњи лингвисти нaвoдe врлo рaзyмљивe aргyмeнтe y oдбaрнy oбликa “србски”. Пa тaкo прoф. др. Љyбoмир T. Грyjић кaжe: “Пoглeдajмo примeр сa извeдeницaмa oд рeчи ГРБ. Придeв oд њeгa je грБски, a нe грПски. Зaштo тy ниje примeњeнo прaвилo o jeднaчeњy пo звyчнoсти? Пoгoтoвo штo je ГРБ влaститa имeницa. Дрyгo прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe, y извeдeнoj рeчи, кao штo сy Србкињa, Србствo, србски извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ.”

Интeрeсaнтнo je и кaкo смo дoшли дo oбликa срПски, jeр aкo пoглeдaмo нeкe дрyгe jeзикe видимo дa je свyдa y yпoтрeби oригинaлни oблик, сa слoвoм Б. Taкo je нaш jeзик кoд Слoвeнaцa и дaнaс “србски”, кoд Рyсa “сeрбски”, кoд Eнглeзa “Serbian” итд. Нигдe “српскoг”, “сeрпскoг” нити “Serpian”.

Дaклe, кaкo и зaштo смo ми Срби прoмeнили имe сoпствeнoм jeзикy? Oпeт сe врaћaмo нa Вyкa Стeфaнoвићa Kaрaџићa и њeгoвy рeфoрмy. Oпштe je пoзнaтo дa je Вyк живeo и рaдиo y Бeчy. У тo врeмe je Tyрскa импeриja билa вeћ y стaњy рaспaдaњa (нeкoликo дeцeниja кaсниje сe кoнaчнo и рaспaлa) a зa прeвлaст нa Бaлкaнy бoрилa сy сe двa цaрствa, Ayстрoyгaрскa и Рyсиja. Бaлкaн je тaдa биo y гeoпoлитичкoм пoглeдy нajбитниja тaчкa y свeтy, jeр би oнa силa кoja кoнтрoлишe Бaлкaн, кoнтрoлисaлa и кoридoр Истoк-Зaпaд. To ривaлствo Рyсиje и Ayстрoyгaрскe, oкo кoнтрoлe Бaлкaнa, дoвeлo je и дo Првoг свeтскoг рaтa, y кoмe сy нeстaлa oбa цaрствa. Срби сy тaдa били нajбрojниjи и нajснaжниjи нaрoд нa Бaлкaнy, a кao Слoвeни, и тo Прaвoслaвни Слoвeни, били сy врлo блиски Рyсимa. Бeч je тy вeзy пoкyшaвao дa yблaжи штo je мoгyћe вишe, пa je из тoг рaзлoгa финaнсирao и Вyкoвy рeфoрмy, кoja je y тaдaшњoj Србиjи, Црнoj Гoри, кao и Вojвoдствy Србиjи дoчeкaнa “нa нoж”. Измeђy oстaлoгa дoшлo je и дo инициjaтивe дa сe “срБски” мeњa y “срПски” jeр Нeмци нисy мoгли дрyкчиje дa изгoвoрe. O свeмy oвoмe мнoгo дeтaљниje пишe Mилoслaв Сaмaрџић y свojoj књизи »Tajнe “Вyкoвe Рeфoрмe”«, кojy прeпoрyчyjeмo oнимa кojи жeлe пoдрoбниje дa сe инфoрмишy.

Овај примeрa гoвoрe o стрaнoм yтицajy и дa сe своди нa “oдрoђaвaњe” Србa oд Прaвoслaвних слoвeнских нaрoдa. Moждa je нajoчиглeдниjи дoкaз зa oвaквy тврдњy oфaнзивa нa ћирилицy, кoja сe нeмилoсрднo прoгoни из Србиje. Ниje стрaшнo штo Срби пишy српским jeзикoм, a нe србским, aкo знajy штa пишy тим jeзикoм и кaквe и чиje симбoлe (и y кaквe сврхe) кoристe. Aли стрaшнo je aкo тoгa нисy свeсни, пa им сe сyтрa дeси дa сe ћирилицa пoтпyнo yкинe, a вeзe сa нaшим кoрeнимa пoтпyнo зaтрy. У тoм слyчajy нeћe бити изнeнaђeњe дa зa пoлa вeкa, или вeк, нa Бaлкaнy живи мaлo плeмe Српa, yниjaтa, кojи пишy Гajeвoм лaтиницoм и свoje кoрeнe трaжe y Зaгрeбy, Бeчy и Вaтикaнy.

Немања С. Мрђеновић

Србуљаши против срписта

Ко су србуљаши?

Србуља јесте древна књига Србскога народа још од искона писана словима наше старе азбуке СРБИЦЕ (буквице или познатије као ћирилица и глагољица). Замешатељство око имена писма, именаслова и историје наше писмености најзад треба да се разреши то јест одврзе. Ми који радимо на одврзивању разних замешатељства кроз векове, проучавањем србуља, старих записа и натписа, називамо се србуљашима. Проучавајући старосрбско слово и србуље, из љубави према слову и нашим прапретцима, писцима и преписивачима дошли смо до духовности која је дар Духа Светога, Богу хвала и слава!

Ко су срписти?

То су они који не разликују срп од СРБА. Наши стари су писали од Светога Саве првог архиепископа србског од када је наша Црква постала самостална (аутокефална) 1219 г. Србски, а понекад и сербски, писало се све до 1868 г. када се прелази на српски правопис који је подстакнут 1818 г. објављивањем „Српског рјечника“ који је потписао Вук Караџић. Највеће замешатељство се догодило током 19. века. Али, хвала Богу научили смо се од Константина Философа да се гршке поправљају онако како су и настале, писањем.

Говор је дар Божји. Разумете ли говор ових слова? Ова слова нам нешто слове – говоре тј. глагољају:

ИСКОНИ БИ СЛОВО И СЛОВО БИ К БОГУ И БОГ БИ СЛОВО

Како су изговарали наши прапрeтци ова слова и како је то звучало ми то не знамо и не чујемо, али зато веома добро можемо да видимо и разумемо како су словили: ришући у камену и глини или клешући у стенама и шарајући по зидовима, дељући у дрвету, писајући у књигама од пергамента или штампајући на папиру. Као што се ми данас користимо умреженим рачунарима да бисмо пренели неку поруку, мисао или осећање, на електронски начин, тако су и они имали потребу, у своје време, да нам кажу све то на неки од њима распосоживих и приступачних начина. Говор се преноси са генерације на генерацију и чува тајну дуже него папир који лако изгори или стена која се распадне или дрво које сатруне. Живо предање и наше просвећење откривају нам тајне света и писма. Светци, светитељи они који виде целину то јест све то (све-то) су пример и главни оријентир у нашем раду је Свето Писмо. Као првога споменућемо Светога Николаја Жичког, новог Златоустог, 77. Србина светитеља као и многе друге просвећене и продуховљене Србе: П.П. Његоша, државнике и краљеве Милутина, Драгутина, Лазара, цара Душана са титулом на латинском Rex Rasie Stefan Imperator Romanie (Краљ Рашке Стефан Цар Византије) по све до Светога Саве (Растка Немањића) првог архиепископа Србског,  и још даље до равноапостолних светоучитеља Кирила и Методиа. Па још дубље у прошлост све до античких срба Илира и Трачана ( Illyrer Thraker) то јест Рашана или Етрашана (Etrusker) – Пелазга који су оставили своје писане трагове. Поменимо и Лепенски вир, Винчу, Бањицу и остала археолошка налазишта која су повезана у винчанску културу, винчанским писмом, СРБИЦОМ.

Ако се деси да се само нешто заборави или погрешно протумачи било случајно или злонамерно онда генерације наслеђују и уграђену грешку, а као прву гршку навешћемо пример у следећем тексту из прошлог броја „Права на реч“ са насловом СРБ или СРП.

[1] ЈАЗУ (Југославенска Академија Знаности и Умјетности) која данас 2004. г. не постоји под овим именом, основана је у Загребу 1866. г. уз новчани дар од 50.000 форинти бискупа Јосипа Штросмајера. Привремено укинута од усташких власти 12.07.1941. обновљена 1946-47. Поред низа издања из области историје и књижевности и др., већ од 1878. започиње Ђуро Даничић (срписта) рад на Рјечнику хрватског или српског језика, који је настављен у каснијим годинама комунистичке диктатуре и лажног братства (српова и кравата), а како се завршило видимо сада: размножио се на неке „нове“ језике. Ми србуљаши тврдимo да је увек био само  Србски. А што су се хрвати одрекли свога и примили наш то је већ њихов проблем. Они сада покушавају да кваре помало не би ли изгледало мало другачије али словокрадице остају то шта јесу: кривотворци. ЈАЗУ је променила име 1991 г. у ХАЗУ (Хрватска Академија Знаности и Умјетности) Ако би смо сада тумачили Даничића значило би и да је Хрватска и Српска то јест Хрватска или Српска, значи Српска Академија Знаности и Умјетности! Ако они могу да замене југославенску за хрватску онда по том принципу и ми можемо с правом је звати хрватскосрпска или српскохрватска то јест српска.

СРБ или СРП

Српски језик је веома оштар језик јер се користи при жетви. Да би срп био оштар потребно га је исковати. Како и зашто је искован српски језик? Одговор ћете можда пронаћи у овом запису господина Србенде Теодулића.

Одакле то да Б пређе у П? Како је Буки постало Покој?, када у стросрбском писму није било никакве забуне: Срби слове србски док се српом и српским језиком жање жито али и коров. Срп је једно старинско оруђе, земљорадничка алатка, која се скоро више и не користи, али пре око 200 година у време реформисања нашег писма,  направљена је велика заврзлама и замешатељство испод које се потписао неуки Вук Караџић.

Доказ и Извор: Сабрана дела Вук Стеф. Караџић књига  „СРПСКИ РЈЕЧНИК ” у издању ПРОСВЕТА-НОЛИТ. Наводимo цитатат из поговора који је написао Др. Павле Ивић стр.38 и 39:  „Вуково знање како немачког, тако и латинског језика било је непотпуно (он је латински управо учио у Шишатовцу током свог боравка 1816). Вук и Копитар су се надали да ће око превода на немачки Вуку помоћи Мушицки. Али тај књижевник пун великих планова, који је у животу ипак  тако мало урадио – није имао времена. Сав посао остао је Копитару. „Ја сам Вама казао ”, писао му је Вук августа 1816, „да ћете Ви имати посла око Србског Рјечника више него ја”.”.

Обратите пажњу да и сам Вук користи Б када када слови око Србског Рјечника. Тек под Копитаревим утицајем прелази на П. Зашто? Ко је? И шта је био Копитар?

Извор и одговор: Мала енциклопедија ПРОСВЕТА  стр. 862.:  „КОПИТАР Јернеј-Бартол (1780 – 1844) славист (Словенија); цензор за словенске и грчке књиге код бечке владе; један од оснивача славистике; учитељ, помагач и заштитник В. Караџића. Бавио се проучавањем свих,  нарочито словенских  језика. Написао (1808 – 09) прву научну граматику словеначког језика (Grammatik der slavischen Sprache  in  Krain, Karnthen und Steiermark); био је за народни језик у књижевности, иако сам није писао словеначки, и за један упрошћен правопис; те своје идеје пренео је на Вука; од њега је Вук научио каква треба да буде азбука за један језик. Подстакао је Вука да скупља народне умотворине и упутио га да напише српску граматику и речник. Први је издао Брижинске споменике (1836), и у вези с њима поставио тзв. Панонску теорију о пореклу старословенског језика. Био је аустрофил и одушевљени јозефинист.”

С. Теодулић одговара: име СРБ је исправно јер то значи: СловоРециБог, док је кривао сечиво СРП са значењем: СловоРециПокој.

Образложење:

СРБ је корен имена народа нашег СРБСКОГ, СРБИ или СРБЉИ, СРБИН, СРБКИЊА, СРБЧЕ, СРБСКИ, СРБИЈА, СРБАДИЈА, СРБО итд. Корен се не може мењати само се наставци могу мењати. Ако се измени корен мења се и смисао.

Свети САВА први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима! И тако треба да се пише данас, а и у будућности!!!

Србски је исправно – српскочекићарски није

Богу хвала и слава +

**************************

КАО КОМЕНТАР на овај текст који смо пренели на тему србски или српски, добили смо више текстова, један од њих је овај:

Име нашег народа је – Серби

Наш народ се на Хелму (Балкану), у периоду пре језичке и правописне реформе Вука Стефановића Караџића(1787-1864) звао Серби, а готово никада Срби (како нас често кроз новију историју зову Чеси, а такође данас тако зову и њима суседне Лужичке Сербе).
Наша држава се увек кроз историју звала Сербија, а језик сербски.

Зашто су СЕРБИ променили своје име у СРБИ, које до тада никада нису користили.
Лужички Срби себе зову и даље Серби, а званична Немачка перфидном пропагандом покушава да пласира приче да то нису исти Серби као и они на југу Европе, који себе називају Срби!?
Језик Лужичких Серба, близак је пољском и чешком језику, а Јужни Серби (са Хелма/Балкана) га такође добро разумеју.
Ова блискост лужичких Серба са Чесима и Пољацима није резултат само географске и генетске блискости, пошто су они заједничка пра-сербска грана нашег народа, која своје корене има овде на Хелму, а до севера Европе су дошли најпре миграцијама ка Азији (на исток и североисток), па потом враћањем на запад, односно на север Европе, а касније и на њен запад.
Ово је потврдио и амерички универзитет Харвард (енг. Harvard University) у својој великој студији из 2008. године.
Најдаље на запад отишло је сербско племе – Љутићи (Вилци) .
Серби на Југу Европе и дан-данас умеју да кажу, „Шта вилениш, шта си повиленио?“, тј. „Шта се љутиш, шта си се наљутио?“.
Заједно са осталим народима потеклим из сербског етничког корпуса, мало по мало …модификовали су свој језик у оно што данас називамо западно словенска група језика (пољски, чешки, лужичко-сербски и словачки).
Као што већ рекох, Лужичани сами себе називају Серби (доњелужички: Serby   или Сербја; горњелужички: Serbja), а Немци их зову Венди/Винди (нем. Wenden или Winden) или Сорби (нем. Sorben).
http://en.wikipedia.org/wiki/Sorbs

Срамота је за сербску нацију што се са њене стране користе погрешни називи Срби, Србија, србски или српски.
Исправан назив за наш народ је Серби и сербски, тј. у овом оригиналном имену нашег народа нема потребе за убацивањем слова „п“, као замене за нефлудно „б“ у случају дегенеративног израза „србски“, тј. како је данас раширено српски.

Серби са југа Европе, једини су народ на Свету, који се одрекао свог сопственог ИМЕНА!?

А како нас Сербе зову странци и како зову нашу државу Сербију, односно како зову наш сербски језик…погледајте у тексту који следи.

Странци (име народа) – назив за наш народ / назив за нашу државу / назив за наш језик
Немци – Serben / Serbien / Serbische Sprache
Енглези – Serbs / Serbia / Serbian language
Мађари – Szerbek / Szerbia / Szerb nyelv
Румуни – Sârbi / Serbia / Limba sârbă
Французи – Serbes / Serbie / Langue serbe
Шпанци – Serbios / Serbia / Idioma serbio
Белоруси – Се́рбія / Сербія / Сербская мова
Руси – Сербы / Сербии / Сербский язык
Пољаци – Serbowie / Serbia / Język serbski
Грци – Σέρβοι / Σερβία / Σερβική γλώσσα
Естонци – Serblased / Serbia / Serbia keel
Литванци – Serbai / Serbija / Serbų kalba
Летонци – Serbi / Serbija / Serbu valoda
Италијани – Serbi / Serbia / Lingua serba
Холанђани – Serviërs / Servië / Servisch taal
Норвешка – Serbere / Serbia / Serbisk språk
Шведска – Serber / Serbien / Serbiska språket
Португалија – Sârbii / Sérvia / Língua sérvia
Украјина – Серби / Сербія / Сербська мова
Татари – Серблар / Сербия / Серб теле
Албанци – Serbët / Serbia / Gjuha serbe

Једино су Чеси Сербе кроз историју називали Срби!

Ево и листе европских народа, који Сербе зову другачијим именом.

Странци (име народа) – назив за наш народ / назив за нашу државу / назив за наш језик
Чеси – Srbové / Srbsko / Srbský jazyk (скр. Srbština)
Бугари – Сърби / Сърбия / Сръбски език
Хрвати – Srbi / Srbija / Srpski jezik
Тзв. Македонци – Срби / Србија / Српски јазик

За Хрвате и становнике данашње Бивше југословенске републике Македонце се зна да су раније користили називе Серби, Сербија и сербски језик, а после Вукове реформе српског језика прихватили су промену изговора и писања појмова везаних за сербску нацију.

Ево и примера како је некада било:
Danicza horvatzka, slavonzka y dalmatinzka (Danica Horvatska, Slavonska i Dalmatinska), Volumes 10-12, аутор и издавач: Хрват Ljudevit Gaj (1809-1872), Загреб.
Број 16, од 25. априла 1835. године:
http://books.google.com/books?id=6bPsAAAAMAAJ&pg=PA61&dq=horvatzka+serbski&hl=en#v=onepage&q&f=false

Danicza horvatzka, slavonzka y dalmatinzka (Danica Horvatska, Slavonska i Dalmatinska), Volumes 10-12, аутор и издавач: Хрват Ljudevit Gaj (1809-1872), Загреб.
Број 50, од 19. децембра 1835. године:
http://books.google.com/books?id=6bPsAAAAMAAJ&pg=PA301&dq=Serbia+Ljudevit+Gaj&hl=en#v=onepage&q&f=false

Zora dalmatinska, Број 44 (Задар: Erasmus naklada – 1847):
http://books.google.com/books?id=KXJXAAAAMAAJ&pg=PA225&dq=serbski&hl=en#v=onepage&q=serbski&f=false

Danica Horvatska, Slavonska i Dalmatinska (Danica ilirska, Volumes 13-15)
Број 40, од 2. октобра 1847. године, аутор Хрват Ljudevit Gay (1809-1872) – Загреб, штампао Хрват Franjo Župan (1784-1847):
http://books.google.com/books?id=zeAYAAAAMAAJ&pg=PA160&dq=Serbia+Ljudevit+Gaj&hl=en#v=onepage&q=Serbia%20Ljudevit%20Gaj&f=false

Словенци су такође име Серби користили као назив за данашње Србе.
Novice: gospodarske, obrtniške in narodne (Volumes 18-19), од 1860. године, аутор Словенац Janez Bleiweis(1808-1881), Ljubljana, штампао Словенац Jozef Blaznik (1800-1872):
http://books.google.com/books?id=goZEAAAAIAAJ&pg=RA1-PA95&dq=Serbi&hl=en#v=onepage&q=Serbi&f=false

Не треба заборавити да је Аустрија, тј. од 1867. године, Аустро-Угарска, помагала Великобугарску идеју, јер је желела да спречи излазак Србије на Егејско море.

Измишљање нових имена за Сербе, је манир Германа, а који су Серби прихватали веома наивно.
Па тако данас имамо називе за исти народ Серби (оригинално, изворно име), те Сорби, Венди (Винди), Рашани(Раци), Срби, Хрвати, а потом и модерне називе који су рођени крајем 17., током 18., 19. и почетком 20. векаТотови (Серби на територији краљевине Мађарске), Шокци (још у 19. веку себе су у пописима називали Сербикатолици) и Буњевци (у прво време се зову Серби католици), да би нас сустигли и неки новокомпонованиМакедонци (1945), Црногорци (1945), Муслимани (после 1882., званично од 1961., и 1970.), тј. исти мењају име у Бошњаци (1993-1995), под притиском (1993) Американаца (CIА: U.S. Interagency Balkan Task Force), да морају коначно да престану да мешају …„вреско“ …и …„(ново)национално“ …опредељење.
Америчка Central Intelligence Аgency (CIА), је цео проблем око националне припадности Муслимана (Серба, исламског верског опредељења), решила увођењем (нимало случајно) територијалног термина „Бошњак“, …јер тиме Сербе и „Хрвате у Босни“, (покатоличене Сербе) дугорочно гледано проглашава (у очима спољног Света) …националним мањинама!
Тако, уз помоћ CIА, тзв. „Бошњаци“, постају следбеници изворних становника средњовековне Босне, а Свет добија једну нову (до тада непознату) четврту нацију (после Хрвата, Црногораца и Македонаца) насталу …одСерба, …тзв. „Бошњаке“.
За ове циљеве кориштени су опробани методи Ватикана (лат. Status Civitatis Vaticanae) форсирање развоја локализама, тачније дељење сербског етноса по територијалној основи, затим верску подељеност, а потом и економску развијеност.
Ове активности трају и дан-данас, само што је све увијено кроз развој регина, ради очувања неких посебности, које су се јавиле у претхоном веку.

Све горе наведено је смишљено да би се поцепао сербски етнички корпус, по верској и регионалној однови, због језичких локализама, по нивоу развијености, те на крају и по свом ИМЕНУ!
Најпре је Германима био циљ да религијски поделе Сербе хришћане на оне католике, на оне православце и на оне протестанте.
Потом је требало мешати верско и национално опредељење, што иначе не постоји код других народа.
Следећа подела је је била на Сербе који су прихватили ислам, од њих покушавају крајем 19. века да створе нацију.
Следи измишљање нових нација (у 20. веку) од Сербе чиме покушавају ове још више да уситне и ослабе.
Косово и Метохија се албанизује (уз подршку Аустро-Угарске и Немачке) крајем 19., а нарочито средином 20 века.
На крају на ред долази северна сербска покрајина Војводина, коју ће по НОВОМ рецепту у 21. веку да ампутирају од Сербије, али овај пут преко самих Серба, тј. преко оних њихових политичара у Београду, јер су схватили колико су нам владе јефтине, тј. водеће политичке странке.
Тактика се своди на постепено давање оних надлежности Војводини, које имају државе.
То се чини већ пар година, а све је кренуло од 2000. године, одмах после пада комунистичког режимаСлободана Милошевића (1941-2006).
А све је почело са одвајањем Барање од Војводине, те припајање Хрватској овог дела серпског етничког простора.
Ево како је изгледало Сербско војводство и Тамишки банат (1848-1860)
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/c/cf/Vojvodina03.png
Сербско Војводство је обухватало Срем, Банат, Бачку и Барању.
Барања никада до 1945. године, тј. до одлуке Милована Ђиласа (1911-1995) није била у саставу никакве Хрватске државе.
Или да будем јаснији када су 1945. године, утврђиване границе између република, одлуком Комисије Политбироа ЦК КПЈ, која је утврђивала границе између Хрватске и Србије и коју су сачињавали Милован Ђилас у име Србије и Vicko Krstulović (1905-1988) у име Хрватске, Барања је припојена Републици Хрватској.

Ево неких примера како је наш народ сам себе некада називао, …пре него што је аустријски двор из Беча, умешао своје прсте и успео оно НЕМОГУЋЕ, …да наведе један народ да се одрекне свог сопственог ИМЕНА!

Аутор: Србин Захарије Стефановић Орфелин (1726-1785)
Назив дела: СЛАВЕНО-СЕРБСКIЙ МАГАЗИНЪ, то естъ СОБРАНIЕ Разныхъ Сочиненїй и Преводовъ, къ пользѣ и увеселенїю служащхъ.
ТОМЬ ПЕРВЫЙ, ЧАСТЬ I
Место штампања: Venezia
Издавач: Грк Dimitrios Theodosios (17??-17??), тј. грч. Δημήτριος Θεοδοσίου
Година издања: 1768
Језик: сербски
Место чувања: Народна библиотека Србије (Београд, Србија)
http://scc.digital.nb.rs/document/S-II-0886

Аутор: Србин Стефан Новаковић (17??-18??)
Назив дела: СЛАВЕННО-СЕРБСКIЯ ВѢДОМОСТИ
Место штампања: Wien
Издавач: Србин Стефан Новаковић (17??-18??)
Година издања: 1792
Језик: сербски
Место чувања: Матица Српска (Нови Сад, Србија)
http://imageshack.us/f/134/magazinisecakke8.png/

Аутор: Србин Јован Рајић (1726-1801)
Назив дела: ИСТОРI Я РАЗН ЫХЪ СЛАВЕНСКИХЪ НАРОДОВЪ наипаче БОЛГАРЪ, ХОРВАТОВЪ и СЕРБОВЪ ИЗЪ ТМЫ ЗАБВЕНIЯ ИЗЯТАЯ и ВО СВѢТЪ ИСТОРИЧЕСКIИ произведениая IОАННОМЪ РАИЧЕМЪ АРХИМАНДРИТОМЪ ВО СВЯТО АРХАГГЕЛСКОМЪ МОНАСТЫРѢ Ковилѣ
ЧАСТЬ ПЕРВАЯ
Место штампања: Wien
Издавач: Србин Стефан Новаковић (17??-18??)
Година издања: 1794
Језик: сербски
Место чувања: Народна библиотека Србије (Београд, Србија)
http://scr.digital.nb.rs/document/BS-S-II-0008

Аутор: Србин Димитрије Доситеј Обрадовић (1739-1811)
Назив дела: ИЗБРАНЕ БАСНЕ СЪ РАЗЛИЧНЫ ЕЗЫКА НА СЕРБСКIЙ ЕЗЫКЪ ПРЕВЕДЕНЕ И СЪ НАРАВОУЧИТЕЛНЫМИ ИЗАСМЕНЇЯМИ И НАСТАВЛЕНЇЯМИ ОБОГАТѢЕНЕ
Место штампања: Buda
Издавач: Печатано писмены Славено-Сербскїя Печатни Кралевскаго Всеучилища Пештанского
Година издања: 1800
Језик: сербски
Место чувања: Народна библиотека Србије (Београд, Србија)
http://scc.digital.nb.rs/document/S-I-0343
Аутор: Србин Атанасије Стојковић (1773-1832)
Назив дела: КАНДОРЪ ИЛИ ОТКРОВЕНЇЕ ЕГVПЕТСКИХЪ ТАИНЪ ОТЪ АѲАНАСIА СТОЙКОВИЧА
Место штампања: Buda
Издавач: Печатано писмены Славено-Сербскїя Печатни Кралевскаго Всеучилища Пештанского
Година издања: 1800
Језик: сербски
Место чувања: Народна библиотека Србије (Београд, Србија)
http://scc.digital.nb.rs/document/S-II-1236

Принцип „пиши као што говориш“ Вук Стефановић Караџић (1787-1864) је преузео од немачког филологаJohann Christoph Adelung-а (1732-1806).
Српски филолог Сава Мркаљ (1783 – 1833), написао је и у Будиму издао (1810) књигу о српској азбуци „САЛО ДЕБЕЛОГА ЄРА ЛИБО АЗБУКОПРОТРЕС“ (http://upload.wikimedia.org/wikipedia/b … g_jera.jpg), у којој се залагао за реформу језика и правописа.
Ово дело утицало је на целокупни даљи рад (на реформи сербског језика и писма) Вука Караџића.
Вук је у српску ћирилицу увео слова: Ј, Ћ, Ђ, Џ, Љ, Њ, а 1836. године, у цетињском издању књиге „Народне српске пословице и друге различне: као оне у обичај узете ријечи“ (http://books.google.rs/books?id=-m8WAAAAYAAJ&printsec=frontcover&dq=%D0%9D%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B5+%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5+%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B5&hl=en&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false) уводи глас Х преузет из говор Дубровника.
Током 1839. године, Вук Караџић коначно решава питање јата (избацивши из азбуке слова
Ѣ, ѣ), одустаје од јекавског јотовања сугласника Д и Т, те тиме и завршава своју реформу књижевног сербског језика и правописа.

Аутор: Срби Димитрије Давидовић (1789-1838) и Димитрије Фрушић (1790-1838)
Назив дела: НОВИНЕ СЕРБСКЕ ИЗЪ ЦАРСТВУЮЩЕГА ГРАДА ВIЕННЕ
Место штампања: Wien
Издавач: Аустријски Јевреј Johann Schnirer (17??-18??)
Година издања: 1813, 1814, 1815, 1816, 1817 и 1818
Језик: сербски
Место чувања: Народна библиотека Србије (Београд, Србија)
http://scr.digital.nb.rs/collection/novine-serbske

…….даље можете читати на сајту: http://www.serbijana.com

02.09.2012.  извор: ел. поштом

 

КАКО ЈЕ НЕСТАЛА СКАЛАМЕРИЈА ИЛИ
ЛОПОВ  УВЕК  КРАДЕ НОЋУ

„ Све је почело пре три године “, причају мештани.

Парцела је изнајмљена. Ништа ново за једно опустело шумадијско село. На једној парцели ту поред села, никао је уместо кукуруза, репетитор.

Сељани знају да вам причају о доброј ракици, о родној години, о људском образу, али просто, о телекомуникацијама знају мало. То што је никло и било високо звали су простим језиком, скаламерија.

Таквих скаламерија су се нагледали свуда по околини. Било их је и у суседном селу, а и у оближњем Београду. Тако да нико није придавао томе значаја, нити се о томе причало. То је једноставно ту, као што је ту пошта, ту школа, ту фудбалски терен …

Фудбал се у селу почео играти далеке 1958.године. Од прве утакмице сви су имали дресове. Пратили су и поштовали правила. Данас, пред сутрашњу утакмицу са ФК Степојевац, стигле су обавезне нове корнер заставице, ту је и тренер, ту су и обавезни болничари и судије. „Правила су за све иста“ кажу мештани, „… и за Звезду и за Партизан и за нас“.

Ипак неко је одлучио да мимо правила ово шумадијско село постане посебно. Посебно по избегавању. И то највише по овом последњем избeгавању од маја месеца ове године.

Прва избегавања настала су када је некада битна штрафта целог СрБског Полуострва, Царски пут, заборављен. Мимо њега, лево и десно, родиле су се, Ибарска магистрала, а недуго затим и Аутопут Београд–Ниш.

Друго избегавање настало је када су млади из села кренули за град. У селу је остало свега 400 породица.

Треће избегавање траје последњих 20 година. Деца и унуци оних што су отишли, упорно и у бесцење продају имања и куће. Али узалуд. Село на странпутици, је мимо живота и тренда. И село постаје заборављено. Толико заборављено да нико, ама баш нико, никада и нигде није написао име овога села. До маја.

Једно напредно насеље, одувек насељено Србима, које је све ново прихватало, чија кафана има преко 200 година а улица и данас калдрму трг чесму и изворску воду, и чији су становници по свом напредном обичају прихватали, и ново, и добро, и са новим се саживели, постало је сурово пусто празно немоћно.

Колико је напредан овај крај говори и чињеница да је на само пар километара од села отворена прва Пошта у нашој Краљевини. А да не помињемо Цркву, Светог Архангела Михаила, из 14.века. Целу и живу.

Али то је изгледа ван тренда и мимо могућности које пружа оближњи велеград. Село је опустело, куће се урушавају, викендице одавно више не посећују ни викендаши пензионери. Село, … дивно село, али село, у коме чак ни избеглица нема.

И тако пре три године, домаћин, сељак, са почетка наше приче, поштен и смеран, уместо кукуруза, једно јутро у својој изнајмљеној њиви затиче скаламерију. Скаламерија је имала 20 метара увис, и метар у пречнику. Међутим, као и све ново, никога скаламерија, тада, није посебно чудила, чак ни у сеоској кафани. Била је ту, да помогне да се људи боље чују, да се интернет боље види, да се село задржи на том Царском правцу на коме је од памтивека било.

 –  Сви знамо да кукуруз може да расте и да се бере у јесен, али нико није очекивао да ће тај репетитор од 20 метара да нарасте, и то на читавих 40, и да оде у ширину и у врх, једног коцкастог кавеза од 2 метра пречника, као нека, … нека скаламерија!…, у чуду нам је објашњавао мештанин.

Али Царски пут је Царски пут, новости се овде брзо прихватају, па је и ова дошла  прошла и отишла. Нико се ни њоме није бавио. Једино су слутњу у народу изазвале сумње, зашто је скаламерија тих 20 метара нарасла ноћу.

–  Да, да ноћу…пратили смо ми. Уз помоћ џипова који су ноћима тутњали кроз село и за собом остављали буку.

Надомак села, она је расла, а када је израсла на довољну висину, џипови су отишли, прашина се слегла и нико се више није сећао џипова, а ни људи у необичним црним оделима. У кафани се као и сваког пролећа причало опет само о фудбалу и надолазећој летини, те се тако и овај мај обрео по старом навијачком обичају, весео и миран.

–  Да и мај. Али само до трећег маја. Тај дан, … Новине су брујале, интернет је горео. Село је постало центар света. Тога дана на мапи света село је уписано. На мапи војној село је било уписано. Све су уши мимо жеље и воље чуле име, нашега села…. И то је трајало пар дана, не више. А онда ништа, као да никада ништа није писало. Све се ућутало, замрло, заборавило, и опет, опет је село остало само пусто, мимо Царске међе, ван догађаја и дешавања. Опет је само фудбал постао битан. И ево сутра чекамо ФК Степојевац, а после утакмице ћемо се окупити и сви лепо подружити и појести, и наравно све случајне и намерне пролазнике право угостити. Дођите и ви, обавезно!

Палим ауто, одлазим. Рекао ми је чини ми се да од кафане идем изнад цркве па горе. Ваљда смо на добром путу, погледам сапутника. Он клима главом, ја знам да ништа не зна. Осећам се као када сам први пут био на Северу Космета прошлог септембра. Ушао на Брњак, па се мислим где сам, са које стране су наши, с које језеро, с које шиптари.

Удаљавам се од села, наговештај нечега што не знам како треба да изгледа, изазива ми благу језу. Већ смо прошли село. Гледам лево, гледам десно, не видим ништа. Успоравам. Стајем. Померим се још мало на брдо. Потпуно станем. То је. Недалеко од мене указала се скаламерија. Висине око 20 метара, са свим репетиторским особинама. Мало се охрабрим, приђем јој на педесет метара. Да то је то. Јасно ми је. То је то. Испод скаламерије, нема кукуруза. То је то.

Окренули смо се одмах, на првој капији, у првом дворишту. И оно је било напуштено. Све до сеоског трга пут је био празан. Нигде никог.

Ауто је показивао спољну температуру од 38 степени целзијуса. Био је 1.9.2012. Једно несвакидашње јуче. Од маја до јуче, пала је једна киша. Земља је напрсла, Србија гори. Гори моја вољена Топлица, гори Прокупље, гори Лепосавић, Тара, Чигота, Чачак и Милановац, гори Зајечар.  Сви показатељи су да је оно што се говорило истина. Ипак, морам да признам, да је оно што сам затекао и оно што сам својим очима видео, један обичан репетитор за мобилну телефонију.

У повратку смо схватили да је све то само фарса. Нешто ново под утиском медија, и то оних забрањених, и оних који само једном објаве новост, да постане вест.

Застали смо још једном. На тргу смо сипали воду. Појавио се дечак, дечачић од 2, 3 године. Мој сапутник узе бомбоне и наполитанку са задњег седишта и даде му. Дечачић је сео испред улаза у двориште Цркве и постидео се…
– Узми, узми слободно… Он се мало стиди, такав је… Јесте били.. Јесте видели…
–   Да били смо. Није то то. То је обичан репетитор за мобилну телефонију.

Човек исти онај, или један од оних, нас погледа оним искреним само нашим погледом, погледом Срба, који иде не само до очију већ много дубље, до срца.
–   То је то. То је та скаламерија.

Повуче нас у страну. Утиша глас. Погледа око себе. Загледа се у једног па у другог. Ја носим камеру, каже да је искључим.

–   Била је већа, имала је четрес метара… Пре 20 дана, баш оног дана када је у наше село дошла она свадба, око седмог осмог августа она Тв емисија, баш тада су опет дошли. Дошли су, исти они са џиповима. И по ноћу када никога нема отишли у њиву, размонтирали скаламерију и однели је.
–     Како однели, … ноћу!?
–  Како, како, како то раде лопови, да нико не види. Ноћу. Ујутру тамо више није било скаламерије од четрес метара и тог окова на врху што бије у све стране… Оставили су само тако, само оно као … репетитор.
–    Зашто су однели!? …

Возио сам ка Београду. Викендице су биле празне, на путу никога, врелина ужасна. Разгледао сам шуме, брда, лепоту. Застао сам. Узео камеру и рекао себи за душу:
– И шта закључујемо!!! ……………….

НЕШТО ЈЕ ПОСТОЈАЛО, ТО НЕШТО ЈЕ СКИНУТО! ЗАШТО ЈЕ СКИНУТО!? ЗАТО ШТО ЈЕ ПОСТОЈАЛО!

Улазили смо у кола. Дечачић је погледао је у нас. Одложио бомбоне и наполитанку, устао и дотрчао до кола. Ухватио је деду око ноге и осмехнуо нам се. То је био знак да нас је прихватио.
– Па где су однели то да ли неко зна!?
– Видели су их неки људи када су отишли у працу Београда. И џипови и скаламерија. Где су отишли тачно,… нико не зна… Београд.

Улазим у Београд са Видиковца, бирам Баново брдо, први пут не могу да прођем како последњих,… цео живот, трамвајским путем ка Хиподрому на Сајам. Узимам нови пут, мени непознат ипак, нов. Дал` је добар, не знам, сви кажу да је скуп као и мост испред мене. Мене није страх. Али страх од новог и непознатог у Београду се осећа. Београд не гори. У Београду је само вруће. А ми смо навикли на то, … овде ствари дођу, прођу, а ми…

Да ли ћемо после 3.маја 2012 остати исти.

Срб03122010

 

ЕУ је илузија јер од Србије тражи Косово

1. септембар 2012. 11:01
Vestinet.rs

Потпредседник ДСС Слободан Самарџић изјавио је да Влада Србије попут претходне владе користи „илузију приступања ЕУ“ као оправдање за косовску политику. Он је оценио да то, за Србију „више нема никаквог смисла“.

„Не само да ЕУ тражи да Србија призна Косово, него ЕУ не може ни Србији ништа нарочито да приушти у погледу погодности Споразума о стабилизацији и придруживању. То смо критиковали у политици претходне владе, а чини ми се да ћемо морати да наставимо јер и ова влада наставља ту врсту политике“, рекао је Самарџић агенцији Бета.

Он је додао да се у косовској политици владе види више знакова континуитета него дисконтинуитета, али да се не може поуздано говорити каква ће та политика бити, јер нема ниједног стратешког или практичног документа на основу којег би се могло поуздано судити.

„Постоје изјаве да намеравају да раде другачије од претходне владе, а с друге стране, и изјаве да ће применити договоре постигнуте у Бриселу и да ће наставити преговоре о преосталим питањима. Ако буде тако, ‘применити и наставити’, онда је то континуитет са претходном владом и то уз исто образложење да се то чини зарад приступања Србије ЕУ“, рекао је Самарџић.

Потпредседник ДСС-а је навео да је више показатеља континуитета, а остаје да се види да ли ће власт променити политику и окренути лист, и какав ће консензус предложити пред скупштином, што је обећала, као и да ли ће понудити парламенту платформу која би била прихваћена као национална политика.

„То се најављује, а тога за сада нема“, рекао је Самарџић.

Он је навео и да посета Бриселу потпредседнице владе задужене за европске интеграције Сузане Грубјешић, а и најављена посета Бриселу премијера Ивице Дачића, подсећају на „притиске и уцене с којима је ЕУ стално суочавала Србију“, а Србија прихватала јер се наводно другачије не може.

Упитан зашто нова власт понавља да Србија никада неће признати Косово, иако је премијер Србије Ивица Дачић такве изјаве раније назвао „празном флоскулом која никога не обавезује“, Самарџић је одговорио да је то понављање доста онеспокојавајуће јер је то „празна прича“ с једне стране, а с друге, нико од Србије формално ни не тражи да призна Косово.

„Те изјаве су бесмислене, а алфа и омега политике је не слушати шта неко прича, него гледати шта ради. Наши политичари покушавају да објасне грађанству да ту нема неког проблема јер они (ЕУ) кажу да Србија не мора да призна Косово“, рекао је Самарџић.

Додао је да ЕУ, с друге стране, међутим, притиска да Срби прихвате албанска документа, да се направи „нормална граница“ између Србије и Косова и да се као последња инстанца прихвати став Врховног суда Косова о катастарским питањима, односно о питањима имовине и власништва над земљом.

Потпредседник ДС С-а је навео и да притисци иду у и правцу да се Косово прихвати у међународним регионалним сусретима и дијалозима под именом Косово, односно под државним именом.

„Сам пристанак на то је пораз јер је Косово присуствовало међународним скуповима под именом УНМИК Косово и то је једино што одговара Резолуцији 1244, а Стефановић је то променио и видим да је и Дачићево образложење слично – ‘ми ћемо инсистирати на асиметричности’. Али, потребно је инсистирати на ономе како је Косово било присутно док се поштовала Резолуција 1244, а ово је сада све разговор о модусу како да то независно Косово буде представљено“, рекао је Самарџић.

Политичка понерологија

Научна студија о природи зла прилагођена за политичке сврхе

Андреј М. Лобачевски

Оригинални наслов књиге: Political Ponerology

– A science on the nature of evil adjusted for political purposes

Превод: Арја, Зоран, Драган и Борис

Извор: galaksija.com

Приредила редакција СРБског ФБРепортера

+++

 Садржај:

Предговор уредника

Предговор аутора

Предговор издању Red Pill Press-a 

I УВОД

II ОСНОВНИ КОНЦЕПТИ

Психологија

Објективни језик

Људска индивидуа

Друштво

III ХИСТЕРОИДНИ ЦИКЛУС

IV ПОНЕРОЛОГИЈА

Патолошки фактори

Стечене девијације

Наследне девијације

Понерогенични феномени и процеси

Опчиниоци

Понерогенична удружења

Идеологије

Процес понеризације

Макросоцијални феномени

Стања друштвене хистеризације

Понерологија

V ПАТОКРАТИЈА

VI НОРМАЛНИ ЉУДИ ПОД ПАТОКРАТСКОМ ВЛАШЋУ

VII ПСИХОЛОГИЈА И ПСИХИЈАТРИЈА ПОД ПАТОКРАТСКОМ ВЛАШЋУ

VIII ПАТОКРАТИЈА И РЕЛИГИЈА

IX ТЕРАПИЈА ЗА СВЕТ

Истина као лек

Опроштај

Идеологије

Имунизација

 X ВИЗИЈА БУДУЋНОСТИ

БИБЛИОГРАФИЈА

+++

 ПРЕДГОВОР УРЕДНИКА

 “Настој бити као планина Фуџимори. С тако чврстим и широким подножјем да те ни најјачи потрес не може покренути. Толико висок да ти и највиша достигнућа безначајних људи изгледају ништавно из твоје перспективе. Кад ти је ум тако високо као планина Фуџимори, тек онда можеш видети ствари сасвим јасно. И можеш видети све силе које су на делу у обликовању догађаја и не само оних које се догађају у твојој непосредној близини.”

Књига која је пред вама, највероватније је једна од најважнијих књига које сте икад прочитали. У ствари, сасвим сам сигурна у то. Без обзира на то ко сте, којег сте пола и којој етничкој групи или националности припадате, ви сте свакако у неком моменту свог живота осетили на властитој кожи додир или неумољиви стисак хладне руке Зла. Лоше ствари се дешавају добрим људима, то је чињеница.

Шта је Зло? Историјски, питање зла је увек било теолошко питање. Генерације теолога написале су читаве библиотеке у покушају да оправдају постојање једног Доброг Бога који је креирао несавршен свет. Св. Августин прави разлику између “моралног зла”- мислећи на зло које људи чине по свом избору, знајући да чине погрешно и “природног зла“, мислећи на непогоде које се једноставно дешавају – фаталне болести, катастрофе попут вулкана, поплава, урагана и сл.

И на крају, ту је и оно што аутор ове књиге, Андреј Лобачевски, назива “макросоцијалним злом”- зло толико велико да овладава целим нацијама и друштвима у циклусу који се увек изнова понавља од древних времена. Историја људског рода, уколико је сагледамо објективно, заиста је грозна ствар.

Болест и пропадање – судбина су свих људи, како сиромашних, тако и богатих, како слободних, тако и робова, како младих, тако и старих, како добрих, тако и злих људи. Ово се дешава са таквом непредвидивошћу и без икаквог очигледног смисла.

Увек изнова, човек је гледао како му усеви и стока бивају уништени сушом и болешћу. Гледао је како се они које воли муче под нападом болести или људске окрутности. Гледао је како му се животно дело мрви под налетом догађаја на које нема никаквог утицаја.

Историја као наука кроз своје различите дисциплине даје нам поглед на човечанство који је у суштини готово неприхватљив. Предаторске миграције гладних племена, сва освајања и уништавања кроз праисторију, затим варварство средњег века, крвопролиће крсташких ратова католичке Европе против “неверника” са Блиског Истока, неверника који су им у ствари браћа, ужасавајући терор Инквизиције чија је глад за крвљу угашена крвљу светаца и мученика и на крају Холокауст и сви геноциди модерног доба. Ратови, глад и болештине и даље харају светом и нису ништа мање застрашујући него некада. Сад можда и више.

Све ово доприноси осећају потпуне беспомоћности против оног што Mircea Eliade назива – Терор Историје.
Неки ће рећи, сада је све то прошлост, човечанство је ушло у нову фазу, наука и технологија довели су нас скоро до престанка свих тих патњи. Већина људи верује да човек еволуира, да друштво еволуира. Они верују да сада имамо контролу над својом околином и злом које из ње вреба, или барем да ћемо то постићи када Џорџ Буш и његови пијуни напокон добију бескрајни рат против тероризма. Било штао што не иде у прилог овој идеји реинтерпретира се или игнорише.

Наука нам је дала много дивних дарова, свемирски програм, ТВ, пеницилин, ласер, сулфа-препарате и све остало што би наш живот требало учинити лагоднијим. На жалост, наш живот и даље није уопште лагодан. У ствари, може се рећи да се никада пре човечанство није толико приближило самој ивици свог тоталног уништења. Ни на персоналном нивоу ствари нису ништа боље, ваздух који удишемо и вода коју пијемо систематски се трују. Наша храна пуна је супстанци које врло мало доприносе њеној хранљивој вредности али су зато јако штетне по наше здравље. Стрес и напетост прихваћени су као нормални аспекти живота, иако постоје докази да је управо стрес одговоран за смрт великог броја људи. Људи данас гутају невероватне количине пилула и таблета, пилуле за спавање, пилуле да би се пробудили, таблете да би завршили одређени посао, затим таблете да би се опустили. Просечан становник земље троши више пара на пилуле него на одећу, храну, образовање или било који други производ односно услугу.

На друштвеном нивоу, мржња, завист, похлепа и међуљудске размирице стално се увећавају. Стопа криминала расте брже него популација. Заједно са ратовима, разним превратима и политичким чисткама, милиони људи широм свијета су без одговарајуће хране и крова над главом.

Уз све ово суше, поплаве, глад, болести и остале природне непогоде и даље узимају огроман данак у животима.

Када човек посматра своју историју онаквом каква стварно јесте, неумољиво му се намеће закључак да се налази у раљама одређеног ентитета који је потпуно индиферентан према људској патњи и мукама. Увијек изнова, исте муке сналазе људски род и ово се понавља из миленијума у миленијум. Тотална количина људске патње је застрашујућа ствар. Могли би писати до краја света, док не потрошимо океан мастила и брда папира и опет никада не бисмо до краја успели да опишемо овај терор. Ову звер непредвидиве катастрофе која је увек била с нама. Јер откад људско срце пумпа топлу крв кроз наша крхка тела која неописивом животном лепотом жуде за свим што је исправно и пуно љубави, кезећа, вребајућа и прикрадајућа звер несвесног зла се облизује у ишчекивању слиедеће гозбе терора и патње. Од почетка времена, ова мистерија људског рода, ово Каиново проклетсво је са нама. Кроз прошлост је увек одзвањао исти вапај – Моја казна је исувише велика!

И тако када је сагледао сву нелогичност и јад стања у којем се налази, древни човек је развио космогоничке теорије не би ли оправдао сву окрутност и аберације те трагичности своје историје. Истина је по правилу и генерално, да је човек сасвим немоћан када су у питању космичке и геолошке катастрофе а већ дуго постоји уверење да обичан човек не може учинити ништа да спречи војне акције, социјалну неправду, личне и породичне трагедије као и сву силу разних напада на његову егзистенцију који су толико бројни да је немогуће овде набрајати све факторе те силе.

Ово би се могло променити. Књига која је пред вама даће вам многе одговоре о злу нашег света. Ово није само књига о макросоцијалном злу, ово је књига о злу које сусрећемо у свакодневном животу, јер у суштини ова два зла и нису одељена једно од другог.

Дуготрајна и систематска акумулација свакодневног зла неизбежно води ка Великом Злу које уништава више људи неголи било који други феномен на овој планети.

Ова књига је такође и приручник за преживљавање, заиста ово је можда једна од важнијих књига које сте икада прочитали. Наравно, осим ако нисте психопата.

Можда ћете се упитати – Какве везе има психопатија са персоналним или макросоцијалним злом? Готово свакакве. Било да сте тога свесни или не, ваш живот свакога дана додирује неки од аспеката утицаја психопатије у свијету. Захваљујући овим сазнањима пружиће вам се прилика да схватите да у ствари постоји јако пуно тога што можемо учинити у вези са социјалним и макросоцијалним злом, а свакако прва ствар коју можемо учинити јесте да почнемо учити о овим феноменима. Позната узречица – „Оно што не знам не може ме повредити“, у случају психопатије и њених ефеката на овај свијет сасвим сигурно не важи, оно што не знате вас дефинтивно може повредити.

Данас рич “психопата” обично призива у памћење слику серијског убојице Др. Ханибала Лектор-а из филма Кад јагањци утихну. Морам признати да је то и са мном био случај. Међутим, оно што нисам знала јесте да психопате могу изгледати сасвим “нормално” и “културно”. Ове лекције болно сам научила на својој кожи и оне су забележене на другим местима, оно што је важно јесте да су ово биле можда најважније лекције у мом животу. Лекције које су ми омогућиле да превазиђем блокаду коју сам имала у вези са перцепцијом света који ме окружује и оних који га насељавају.

Што се тиче ових блокада у перцепцији, мислим да морам навести да сам провела 30 година студирајући психологију, историју, културу, религију, митове и тзв. „паранормално“.

Велики број година провела сам бавећи се хипнотерапијом и то ми је дало јако добар увид на који начин и на којем дубоком нивоу функционише људски мозак. Упркос том знању код мене су постојала јака уверења, одређени скупови идеја о људским бићима. Ове идеје биле су сасвим погрешне, готово светогрдне и на срећу моје истраживање психопатије их је сасвим распршило.

Једном сам чак написала следеће: “Моја пракса ми је показала да велика већина људи жели чинити добро, мислити лепе мисли, искусити лепе ствари и доносити одлуке које воде ка добрим стварима и они то стално раде. Када већина људи тако поступа – што се онда до врага догађа у овом свету?!”

Признајем, била сам наивна. Откад сам ово написала научила сам пуно нових ствари, међутим, чак и тада била сам свесна како наш властити ум може бити употребљен да би нас преварио.

Дакле, која су то била моја уверења која су ме учинила жртвом психопате?

Претпостављам, прво је било то што сам искрено веровала да “су сви људи у основи добри и да желе чинити добро, мислити лепе мисли …”

Међутим, врло брзо се испоставило да ово није истина. То сам схватила не само ја, него и цела истраживачка група и ово сазнање као и све оне лоше ствари које су мени (и осталима мени блиским) биле учињене, подстакле су нас да почнемо са истраживањем психолошке литературе да бисмо могли разумети оно што нам се догодило.

Уколико постоји психолошка теорија која може објаснити свирепо и насилно понашање, жртви таквог понашања свакако би помогло да се упозна с том информацијом, како не би провела већи део свог живота у агонији душевног бола и срџбе. И понаособ, ако постоји теорија која би нам помогла да схватимо какве то речи и дела могу премостити поделе међу људима, исправити неспоразуме – такав циљ нам се такође учинио вредним. И тако смо почели наш детаљни рад прво са темом “нарцисоидности,” која нас је затим одвела до студије о психопатији.

Наравно нисмо одмах започели са дијагностицирањем и етикетама. Почели смо са претраживањем литературе како бисмо нашли било што што би нам могло помоћи да схватимо унутрашњи свет људског бића, заправо групе људских бића. Групу људских бића, прецизније речено – која је потпуно осакаћена. Бића која су сасвим другачија од свега с чим смо се прије сусретали. Пронашли смо да су оваква људска бића заступљена у знатном броју, и да – судећи према најновијим истраживањима, они  проузрокују много више штете људском друштву, него било која друга тзв. “ментална болест”.

Марта Стоут, која је предано радила са жртвама психопата пише:

“Замислите, уколико то икако можете, да немати савести. Нити трунку савести, никакве осећаје кривице или жаљења, без обзира шта год да урадите, никаквог осећаја за добробит непознатих људи, пријатеља, па чак и чланова фамилије. Замислите да вас никада не муче осећаји срама, ни једног тренутка у животу, без обзира на то колико сте себични, лењи, штетни за друге или неморални. Замислите да вам је концепт одговорности потпуно непознат, осим као један терет, да сте неко кога други олако прихватају, као неку наивну будалу.

Уколико сте све ово успели замислити још додајте свему и способност да сакријете од других људи чињеницу да се ваша психа знатно разликује од њихове. Будући да свако једноставно прихвата да је савесност универзална појава међу људским бићима, сакривање ваше праве природе не представља готово никакав проблем.

Нема тих осећаја кривице и срамоте који вас могу зауставити, а други вас никада неће прозвати због ваше хладнокрвности. Ова ледена крв која тече у вашим венама је толико бизарна, толико страна личном искуству већине људи да ће ретко било ко посумњати какви сте ви у ствари.

Нема тога што не можете учинити и ова предност над осталим људима које ограничава њихова савест најчешће остаје неоткривена.

Како бисте у том случају живјели свој живот?

Шта ћете урадити с том својом тајновитом предношћу над осталим људима?

Одговор на ово питање зависи од тога какве су ваше жеље, будући да сви људи нису исти. Чак и бескрупулозни нису сви исти. Неки људи – без обзира да ли имају савест или не – преферирају лагодан живот руковођен инертношћу. Други су пуни јаких амбиција.

Неки људи су бриљатни и талентовани, неки су ограничени и тупави, а велика већина, без обзира на то да ли имају савест или не, налазе се негде између ове две крајности. Постоје особе које мотивише жеђ за крвљу и особе које немају таквих апетита.

Уколико вас не спрече силом, нема тога што нисте способни учинити.

Уколико сте рођени у право вријеме, имате приступ породичном богатству и специјални таленат за распиривање мржње код других људи, врло лако можете постићи убиства великог броја наивних људи. Уз довољно новца, ово можете постићи из даљине, удобно се завалити у своју фотељу и гледати своје дело са задовољством.

Лудо и застрашујуће! И истинито – код отприлике 4% популације….

Сматра се да су аноректички поремећаји у узимању хране заступљени код отрпилике 3.43% људи и ово се обично сматра епидемијским пропорцијама. Ипак, као што видимо, ова бројка је нешто нижа него стопа заступљености психопата. Тешки поремећаји који се класифицирају као шизофренија јављају се код свега 1% популације, што је једна четвртина заступљености психопатије. Центар за контролу болести у УСА сматра да је заступљеност рака дебелог цријева “забрињавајуће велика”. А заступљеност овог обољења је 100 пута мања од заступљености антисоцијалног поремећаја личности.

Висока заступљеност социопатије у људском друштву има јак ефекат на све који живе на овој планети, чак и на оне од нас који нису били клинички трауматизовани. Ових 4% популације сиса крв из наших емотивних односа, наших банковних рачуна, наших постигнућа, нашег самопоуздања, мира на земљи.

Ипак, већина људи не чини ништа због овог поремећаја, уколико и чине, онда је та акција ограничена на насилне психопате, убојице, серијске убице и масовне убице, људе који су очигледно прекршили закон више пута. Обично их тада осуђујемо на смрт.

Међутим, обично нисмо ни свесни великог броја ненасилних социјалних психопата међу нама, људи који нису очигледни прекршиоци закона и против којих наш законски систем пружа мало заштите.

Већина нас не може ни замислити да постоји било каква веза између оркестрирања етничког геноцида нпр. и ноншалантног лагања свом шефу, односно, колеги, али психолошка повезаност не само да је ту, него је застрашујућа. Сасвим једноставно, веза између ова два наизглед врло различита акта је недостатак унутрашњих механизама који нас шамарају (емотивно говорећи) кад год учинимо нешто што видимо као неморално, неетично, себично.

Већина нас се осећа кривим када поједе последњи комадић торте са тањира, не можемо нити замислити како би се осећали када бисмо методично и намерно повређивали друге људе.

Они који уопште немају савести су засебна група, без обзира на то да ли су убице тирани или само окрутне социјалне штеточине.

Присуство или одсуство савести је дубока људска подела, вероватно значајнија него интелигенција, раса или спол.

Оно што разликује социопата који живи од рада других од социопата који повремено опљачка понеку радњу, или оно што разликује социопата који је обични угњетавач од оног који је убица, није ништа друго него социјални статус, амбиција, интелект, крвожедност или једноставно сплет околности, односно, прилика.

Оно што разликује већину ових људи од нас је једна потпуна рупа у њиховој психи, тамо где би требала постојати најразвијенија од свих људских функција.

На почетку нашег истраживачког пројекта нисмо имали на располагању ову књигу Др. Стоут-ове. Имали смо, међутим, на располагању дела Roberta Hare-a, Hervey Cleckley-a, Guggenbuhl-Craig-а и других. Међутим, ова дјела нису се превише приближавала проблему постојања велике групе психопата који живе међу нама и који никада не бивају ухваћени приликом кршења закона. Оних који не убијају или ако то и учине, не бивају ухваћени. Оних који чине штету својој фамилији, познаницима и странцима.

Већ дуго времена, већина експерата за ментално здравље заснива своје деловање на претпоставци да психопате долазе из сиромашних средина, из детињства у којем су злостављани на овај или онај начин. Ова поставка се коначно озбиљно ревидира у посљедње време. Као што Лобачевски истиче у његовој књизи, постоји одређена забуна између Психопатије и Антисоцијалног Психолошког Поремећаја или Социопатије. Роберт Харе наглашава да постоји велики број психопата који су такође и “анти-социјални”, међутим, постоји и велики број оних који никада нису каласифицирани као анти-социјални или социопате! Другим ријечима они могу бити доктори, одвјетници, судије, полицајци, конгресмени, председници корпорација који отимају од сиромашних и дају богатима, па чак и председници држава.
Један скорашњи рад (Салекин, Тробст, Криоукова, 2004), сугерише да психопатија постоји у нашем друштву чак и у већем броју него што је то итко икад могао замислити:

“Психопатија, првобитно дефинирана по Cleckley-у (1941) није ограничена само на умешаност у илегалне активности већ обухвата и такве карактерне особине као што су манипулативност, неискреност, егоцентричност и недостатак кривице. Ове карактеристике наћи ћемо не само код криминалаца него и код супружника, родитеља, шефова, адвоката, политичара, да набројимо само неке. Наше истраживање заступљености психопатије међу академском популацијом сугерише да би можда 5% или више од испитиваног узорка могло бити карактеризирано као психопате, те да велика већина испитаника припада мушком роду (више од 1 на 10 мушкараца, док је код жена та бројка – 1 на 100).

Психопатија дакле може бити карактеризована као испољавање тенденције према доминацији и хладноћи. Вигинс (1995) даје сажетак свих пређашњих разноврсних истраживања у којем указује да су такве индивидуе склоне љутњи и иритацији, те да јако нагињу искоришћавању других. Обично су овакве особе арогантне, манипулативне, циничне, егзибиционистички настројене, у потрази за сензацијама, макијавелијански типови, осветољубиви и заинтересовани само за своју корист.

Док себи придају љубав и важност, сматрајући се високо вредним, другима не придају ту исту љубав и статус и виде их као недостојне и безвредне. Оваква карактеризација је сасвим у складу са свим карактеристикама психопатије које се обично наводе.

Наше истраживање покушавало је одговорити на нека основна питања која се односе на структуру психопатије у тзв. не-форензичким околностима. И ту се враћамо на Cleckley-ев (1941) оригинални нагласак на психопатију као карактерну особину не само међу криминалцима већ и међу успешним члановима нашег друштва.

Оно што смо закључили је следеће:

(а) Психопатију индицира комбинација доминантних и хладних интерперсоналних карактеристика
(б) Психопатија је присутна у друштву у већој мери него што се то мисли
(ц) Психопатија се ретко преклапа са другим поремећајима личности

Сасвим је јасно да је потребно спровести још много истраживања да би се разумели фактори који разликују криминалног психопату од оног који не крши законе.“

Лобачевски се бави чињеницом да постоје различити типови психопата. Један тип, који је можда и најсмртоноснији од свих јест тзв. есенцијални или суштински психопата. Лобачевски нам не даје детаљна упутства већ покушава докучити шта се дешава унутар самог психопате.

Марта Стоут сматра да се психопате, као и било тко други рађају са основним жељама, стремљењима, свиђањима и несвиђањима, што објашњава зашто су неки од њих лекари или председници, док су други ситни лопови или силоватељи.

“Омиљен”, “Шармантан”, “Интелигентан”, “Бритак”, “Импресиван”, “Изазива поуздање”, “Велики успјех код дама” – овако Cleckley описује већину својих субјеката истраживања у књизи Маска Разумности. Изгледа упркос томе што већина њихових дела сведочи о неодговорности и деструктивности, психопате често имају велики број квалитета пожељних код нормалних људи.

Њихово глатко самопоуздање функционише као један натприродни магнет за нормалне људе који читају књиге за јачање свог самопоуздања или траже помоћ психолога да би били способни за неоптерећену интеракцију с другим људима. Психопата за разлику од њих, никад не пати од неуроза, не сумња у себе, никад не осјећа душевну бол и тако личи на оно што “нормални” људи желе бити. Чак и када нису превише активни, психопате су увијек “магнет за жене”.

Cleckley-ева почетна хипотеза је да психопата пати од дубоког и неизлечивог афективног дефекта. Уколико заиста било што осећа, онда су то емоције најповршније врсте.

У стању је учинити што год жели, руковођен најобичнијим хиром, зато што га последице тог истог чина које би испуниле обичног човека срамотом, самопрезиром и неугодношћу, никада не муче.

Cleckley сматра да је психопатија прилично раширена у друштву. Његови случајеви укључују примере психопата који генерално функционишу нормално у друштву као бизнисмени, лекари, па чак и психијатри.

Данас неки истраживачи виде криминалну психопатију која се често сматра анти-социјалним поремећајем личности, као један екстрем посебног типа личности. Сматрам да је пуно корисније карактеризирати криминалне психопате као “неуспешне психопате“.

Један истраживач, Алан Харингтон, иде толико далеко да тврди да је психопата нови тип човјека којег су изнедрили притисци модерног живота. Наравно, преваранти и хоштаплери су увјек постојали али у прошлости главна преокупација је била усмерена на идентификацију неуспешних а никад на идентификацију психопата. Сада се то променило. Сада нам прети супер–софистицирана модерна варалица која зна што ради, и ради то тако добро да нитко ни не примети. Да, психопате воле свет бизниса.

“Дистанциран од других, хладно је видео њихове страхове и жеље па је са њима манипулисао како је хтео. Такав човек не мора завршити у затвору. Уместо да убија друге он може постати тајкун који ће убијати друге компаније, отпуштати људе уместо да их убија, комадати њихове функције уместо њихових тела.

Последице бизнис-криминалитета на обичне људе су шокантне. Криминолог Џорџ Бенет каже: ’Ова врста криминала чини 30% свих случајева, више него било која друга посебна категорија.’

Поента је у томе да, по свему судећи, нову маску трезвености за психопату подједнако представља троделно бизнис-одело, исто као и разбојничка маска и пиштољ. Харингтон каже: ’Данас имамо психопату у виђеним круговима, он више није губитник.’ Он цитира Вилијама Краснера, када каже: ’Психопате јако добро пролазе у бескрупулозним пословима продаје јер за њих представља посебно задовољство извући се са таквим нечим, а немају никакву савест у вези са својим клијентима’. Наше друштво које постаје све више материјалистичко, па је „успех по било коју цијену“, постала  крилатица многих бизнисмена. Типичан психопата цвета у оваквој околини и обично је виђен као “бизнис-херој“.

Насупрот томе, студија “амбулаторних психопата“ или онога што зовемо „Психопата из вашег дворишта,“ једва да је и започета.

Врло мало се зна о суб-криминалним психопатама. Неки истраживачи сматрају да је важно студирати психопатију не као патолошку категорију, него као генералну карактеристику личности у друштву као целини. Другим речима, психопатија се све више признаје као мање више различит тип човјека.

Cleckley у ствари сугерише да су психопате људи у сваком погледу, осим једног – недостаје им душа. И ово их чини врло ефикасним машинама. Такве машине могу писати схоластичке радове, имитирати речи емоција али с временом постане јасно да њихове речи не прате њихова дјела. Ради се о типу људи који нпр. тврди да је потпуно скрхан жалошћу а онда оду на неку забаву да би “заборавили“. Проблем је што они заиста и забораве.

Будући да су врло ефикасне машине, попут компјутера они могу вршити веома комплексне радње које ће од других измамити подршку која им је потребна. На овај начин, већина психопата се попне веома високо у животу. Тек с временом, њихови сарадници почну схватати да се они пењу лествицом успеха немилосрдно газећи права других. “Чак и када су потпуно индиферентни према правима и интересима својих сарадника , они су код других способни изазвати поверење и поуздање“.

Психопата не види никакву грешку у својој психи или неки разлог за промену.

Лобачевски се бави проблемом психопатије и њеног знатног доприноса макросоцијалном злу. Њеној способности да се понаша као једна сива еминенција у позадини основне структуре нашег друштва. Оно што је врло важно је чињеница да овакав јак утицај долази од релативно малог дела човечанства. Преосталих 90% људских бића нису психопате.

А ових 90 % људи добро знају да нешто није у реду! Проблем је што једноставно не могу то јасно идентификовати, не могу тачно наслутити о чему се ради. И зато што то нису у стању, они мисле да не могу ништа учинити у вези с тим, да је то једноставно тако и да је то можда начин којим Бог кажњава људе.

Оно што се у ствари заиста догађа, како ће нам Лобачевски описати у овој књизи, то је да психопате, као вирулентни патогени организми унутар тела, нападају тамо где смо најслабији и цело друштво бива гурнуто у ситуације које неизбјежно доводе до трагедије и ужаса великих размера.

Филм Матрикс, додирнуо је многе баш због тога што даје пример механистичке клопке у којој се људи могу наћи заробљени, клопке из које је немогуће побећи, због тога јер мисле да свако из њихове околине мора бити исти као и они – емотивно, спиритуално или у било којем другом погледу. И то само зато што неко “изгледа као човек“.

Роберт Кануп у свом раду Социјално Способни Психопата, даје нам пример како психопате имају утицај на преостали део људског друштва, наводећи тзв. ‚легални аргумент’. Легални Аргумент је темељ нашег друштва. Уверени смо да је нешто софистицирани принцип друштвене правде. А то нешто је у ствари један веома лукави трик наметнут нормалним људима од стране психопата, како би их боље контролисали.

Размислите мало о томе: Легални аргумент заснива се на принципу да је онај ко је најспретнији у коришћењу правне структуре с циљем да би људе уверио у нешто, истовремено и онај коме верујемо. Овај ’легални аргумент’ је постепено наметнут као део наше културе и када он нападне наше приватне животе, ми нисмо ни свесни динамике која се овде дешава. Ево о чему се ту заправо ради.

Људска бића су навикнута да сматрају да и друга људска бића – у најмању руку – настоје чинити исправне ствари, “да буду добри, поштени и правични”. И тако, врло често и не не застанемо да бисмо се упитали да ли је особа која је ушла у наш живот заиста “добар човек”. Када дође до сукоба, аутоматски преузимамо горе споменути ‘легални аргумент’ и подразумевамо да је у било којем конфликту једна страна делимично у праву, на један начин, као што је и друга страна делимично у праву, на други начин.

Подразумевамо да можемо формирати мишљење која је страна углавном у праву а која углавном у криву. Због наше навикнутости на норме ‘легалног аргумента,’ чим дође до неког конфликта, аутоматски ћемо претпоставити да истина лежи негде између двие завађене стране.

Овде би нам могло помоћи мало математичке логике. Претпоставићемо да је у размирици једна страна невина, поштена и да говори истину. Сасвим је очевидно да лагање не чини ништа добро невиној особи. Које лажи невина особа може изговорити у том случају? Једина могућност је да призна да је нешто учинила .

С друге стране, за онога ко је крив лагање може доњети само корист. Он може изјавити да ‚нешто није учинио’ и оптужити другога за такво дело. Када добар лажов мајсторски изврне истину, невина особа ће изгледати јако лоше, нарочито уколико је невина особа поштена и признаје своје грешке.

Основна претпоставка да истина лежи негде у средини између двие завађене стране, у ствари, увиек даје предност страни која лаже. Ово неминовно резултира предношћу на страни оних који лажу, односно, психопата. А сам чин сведочења под заклетвом није ништа друго него фарса. Уколико је особа лажов, ништа јој неће значити заклетва да ће говорити истину. С друге стране она има снажан ефект на искрене сведоке.
И опет, предност је на страни лажљивца.

Дакле основна поставка је да психопате имају јасну предност над људским бићима са развијеном савешћу и осећањима. Изгледа да су савест и осјећања повезани са апстрактним концептима ’будућности’ и ’других’. Овде се, у ствари, ради о ‘просторно-временским’ концептима. Можемо осећати страх, саосећање, тугу, итд. зато што смо у стању замишљати апстрактне концепте, замишљати будућност на основу наших властитих искустава из прошлости, као што можемо замишљати ‘концепте догађаја’ на милион различитих начина. Можемо себе видети у тим замишљеним догађајима иако су они изван нас и то у нама изазива одређене осећаје. Не можемо учинити нешто што ће неког повредити, зато што можемо замислити како би било да то неко учини нама, тј. како бисмо се ми тада осећали. Другим речима, у стању смо да се идентификујемо са другим индивидуама не само просторно (него и у времену).

Изгледа да психопате ово нису у стању. За њих је ’замишљање’ у смислу повезивања слика између себе и других немогуће.

Наравно, они могу имитирати осећаје али једини стварни осећаји које они изгледа имају су осећаји “предаторске глади” за оним што желе. Тако они осећају потребу/жељу као љубав и уколико им је ово ускраћено, они ће рећи да нису вољени. Штавише, ова перспектива кроз потребу/жељу претпоставља да је једино “глад” психопата стварна, а све што се налази изван психопате није стварно, осим уколико то није погодан материјал за конзумацију од стране психопате. “Може ли се то искористити и може ли ми то нешто омогућити?” једина су питања о којима психопате размишљају. Све остало подређено је тим питањима.

Укратко, психопата је предатор. Уколико се присетимо како изгледа интеракција предатора и његовог плена у животињском царству, можемо добити одређену слику шта се налази иза “маске разумности” коју носи психопата. Као што животињски предатор развија све могуће тактике за вребање плена, њихово одвајање од крда, приближавање и онемогућавање њиховог отпора, тако и психопата конструише све могуће начине камуфлаже-речима и својим изгледом, лажима и манипулацијама, не би ли што боље привукао свој плијен.

И то нас доводи до важног питања – шта у ствари психопата заиста жели од својих жртава? У случају новца и моћи, није тешко видети шта психопата жели. Али у многим случајевима, као нпр. у љубавним везама или лажним пријатељствима, није тако лако установити за чим у ствари жуди психопата. Без да превише одлутамо у спиритуалне спекулације – што је урадио Cleckley – можемо рећи да се чини да психопата ужива гледајући друге како пате. Као што нормални људи уживају гледајући друге људе срећним или чинећи ствари које ће код других изазвати осмех, психопата ужива у супротном.

Ко год да је проматрао мачку како се игра с мишем, пре него што га убије и поједе, вероватно је помислио како се мачка “забавља” мишјим вратоломијама и не може ни замислити ужас и патњу миша. У том случају мачка није крива за било какав зао предумишљај. Миш умире, мачка је сита и то је природа.

Међутим, у највећем броју случајева психопате на крају не поједу своју жртву.
Наравно постоје и екстремни случајеви када се интеракција заврши управо тако. Канибализам у људском друштву има дугу историју. Међутим, у свакодневном животу психопате не иду до краја да тако кажемо. Хајде онда опет да погледамо ситуацију мачке и миша али овај пут друкчијим очима. Овај пут се упитајмо: може ли бити исувише једноставно објашњење да се мачка једноставно забавља гледајући миша како покушава да побегне?

Да ли у овој динамици постоји нешто више од онога што можемо видети? Зашто би овакво понашање било еволуцијом уграђено у мачку? Да ли је миш укуснији након што што хемијски молекули страха преплаве његово мало тело? Да ли престрављеност чини миша деликатесом?

Ово сугерише да морамо приступити проблему психопата из нешто другачије перспективе. Оно што заиста знамо је да већина људи након интеракције са психопатама и нарцисодима послије тога редовно пријављује осјећај “као да им је исисана енергија,“ збуњеност а веома често присутно је и погоршање здравља. Да ли у овоме лежи објашњење зашто се психопате упуштају у “љубавне односе” који не могу резултирати ни у каквој материјалној користи?! Да ли овде у ствари долази до конзумације жртвине енергије?!

Ово не можемо са сигурношћу одгонетнути. Можемо посматрати, теоретисати, спекулисати и постављати хипотезе. Али на крају, само жртва може установити што је изгубила кроз динамику оваквог односа. А ово је често много чешће него материјална корист.

Све упућује на то да су психопате – ждерачи душа или психофаги.

У протеклих неколико година многи психолози и психијатри, те разни други запослени на подручју менталног здравља, почињу придавати све више важности овим проблемима како би објаснили стање у коме се тренутно налази наш свет, и могућност да постоји битна разлика у менталној структури индивидуа као што су Џ. Буш и тзв. Неоконзервативци и остатка популације.

Књига Др. Стоут-ове, до танчина описује како овакве особе немају карактеристике особа које обично познајете.

У сваком случају, чак и без овог њеног рада, у време док смо проучавали ову материју, постало нам је сасвим јасно да се са овим феноменом сусрео свако у већој или мањој мери у неком тренутку свог живота. Такође смо схватили да психолошки профили који су се при том искристализовали прецизно описују индивидуе које траже позиције власти, нарочито у политици и економији. Ово није нова идеја али заиста је нисмо узимали озбиљно све док нисмо уочили обрасце њиховог испољавања и препознали их у понашању бројних историјских личности а касније и код Џ. Буша и чланова његове администрације.

Тренутне статистике казују да је у свету знатно више психолошки болесних особа, него здравих. Уколико узмете просечни узорак особа у било којем животном сегменту, није тешко уочити да знатан број људи испољава патолошке симптоме у већој или мањој мери. Тако ни политика није изузетак. Међутим, ова чињеница је ужасна због тога што патологија код људи који су на власти може имати катастрофалне последице за све људе којима владају.

И тако смо се одлучили позабавити овим феноменом и објавити резултате на интернету. Када је материјал објављен, почела су пристизати писма читалаца захвалних што смо им помогли да разумеју што се у ствари догађа у свету који изгледа као да је потпуно полудио. Нама се одмах учинило да ово има епидемијске размере и у одређеном смислу – били смо у праву.

Уколико особа са врло инфективном болести преко посла долази у контакт са великим бројем људи, доћи ће до епидемије. На исти начин, уколико је особа на позицији политичке власти – психопата, он или она ће изазвати епидемију код људи који суштински нису психопате.

Овакве наше идеје ненадано су добиле потврду из извора о којем нисмо ни слутили. Од аутора књиге која је пред вама, Андреј-а Лобачевског, добили смо следећи емаил;

Поштована Господо,

преко мог компјутера дошао сам до вашег Истраживачког Пројекта о Психопатији. Морам вам рећи да радите посао од непроцењиве важности за будућност свих нација…
Ја сам прилично остарео клинички психолог. Пре 40 година учествовао сам у тајном истраживању праве природе и психопатологије макро-социјалног феномена званог Комунизам. Остали учесници били су научници из још старије генерације и сада више нису са нама.

Једна дубока студија природе психопатије испоставила се као потреба да бисмо уопште могли покушати разумети овај феномен.

Доста тога што ви радите, радили смо и ми тада. Ја ћу вам радо омогућити приступ вредном научном документу који ће вам помоћи у даљем раду. Ради се о мојој књизи Политичка Понерологија – Наука о природи зла у политици. Ову књигу такође можете наћи у конгресној библиотеци, као и у неким универзитетским и јавним библиотекама.
Уколико сте заинтересовани, радо ћу вам послати копију.

С поштовањем

Андреј М. Лобачевски

Без размишљања сам одговорила да бих радо прочитала ову књигу. И добила сам је након неколико недеља.Читајући је, са сваком новом страном била сам свеснија да у својим рукама држим хронику спуштања у пакао, трансформације и тријумфалног повратка свету са знањем о том истом паклу. Знањем које је од непроцењиве важности за све нас, нарочито у садашњем тренутку, када нам се чини да сличан пакао прети да прождре циелу планету. Ризик који су на себе преузели ови научници је за многе од нас несхватљив. Многи од њих били су млади, тек започели своју каријеру кад су нацисти почели газити Европу. Преживевши све те страхоте дочекали су Стаљина и комунисте који су замиенили нацисте. Преживели су страхоте које ми који се супротстављамо Буш-овом Рајху не можемо ни замислити.

Базирано на синдрому који описује болест, изгледа да ће – нарочито Сједињене Државе а можда и цео свет, ускоро ући у “тежак период“ таквог ужаса да ће Холокауст другог светског рата изгледати само као експеримент.

Они су прошли кроз све то и донели нам назад информацију која може послужити да спаси наше животе као једна мапа за навигацију, у тами која је полако почела да се разилази.

(наставиће се…)

Laura Knight Jadzyk

+++

Предговор аутора

Пре него што ставим у руке цењеног читаоца дело на којем сам углавном радио у ситне сате пред одлазак да тешко зарадим корицу хлеба, морам се извинити за одређене недостаке који су настали услед непредвиђених околности.

Ови недостатци морају бити исправљени у то нема сумње, међутим, најважније је да информације на којима је базирана ова књига што пре угледају светлост дана.
Због тих недостатака читаоцу дугујем објашњење и морам описати под каквим је околностима овај рад обављан. Ово је у ствари 3. рукопис који сам урадио о истој теми. Први сам бацио у котао централног грејања, упозорен на време да ће након само неколико минута уследити претрес.

Другу копију послао сам у Ватикан једном црквеном великодостојнику преко америчког туристе и од тада немам никакву информацију шта се са њом збило.
Ова дуга историја учинила је рад на трећој копији још мукотрпнијим. Пређашњи параграфи и већ употребљене фразе увек прогањању ум пишчев и чине планирање концепта нове књиге још тежим.

Два пређашња манускрипта била су писана прилично закукуљеним језиком намењеном специјалистима са одређеним образовањем, наручито на пољу психопатологије.

Неповратни губитак ранијих верзија значи и губитак великог броја статистичких података и факата који би били драгоцени за сваког специјалисту из овог поља психологије.

Уз то је изгубљено и неколико анализа појединачних случајева. Садашња верзија садржи једино статистичке податке који су меморисани услед честог понављања или оне који су могли бити реконструисани са задовољавајућом прецизношћу.

Такође су додати они подаци које сам сматрао неопходним за презентацију теме читаоцима са солидним генералним образовањем, нарочито онима из политичких наука и политичарима.

Гајим наду да ће овај рад доћи до шире публике и послужити као база за разумевање савременог света и његове историје. Да ће послужити читаоцу за боље разумевање себе, својих суседа, других народа … Морам напоменути да је мој рад базиран на резултатима истраживања многих аутора од којих су ми неки били лично непознати. Начин на који је књига компонована онемогућује појединачно изражавање захвалности.

Мој рад се одвијао у Пољској, далеко од активних политичких и културних центара. Ту сам обавио серију детаљних тестова и обсервација које су комбиноване са генералним резултатима бројних других експеримената с циљем стварања једног свеобухватног дела које би нам помогло у разумевању макросоцијалног феномена који нас окружује.
Име особе која је требала обавити финалну синтезу било је тајна, што је и разумљиво за тадашње услове. Повремено бих добио анонимне сажетке резултата истраживања других истраживача у Пољској и Мађарској. Неки подаци су и објављени јер сами за себе нису били сумњиви и ове податке можемо и дан данас пронаћи.

Очекивана синтеза свих истраживања на крају се ипак није догодила. Сви моји контакти постали су недоступни услед чистки Пост-Стаљиновог доба. Преостали научни подаци у мојим рукама били су некомплетни, па ипак од непроцењиве вредности. Требало ми је много година усамљеничког рада да бих преточио ове фрагменте у разумљиву целину, попуњавајући рупе својим властитим експериментима и истраживањима.

Моје истраживање суштинске психопатије и њене улоге у макросоцијалним феноменима рађено је паралелно или кратко након истраживања других. Њихови закључци дошли су до мене накнадно и само потврдили моје властите. Оно што је најособнија у мом раду је генерални концепт за нову научну дисциплину под називом – Понерологија.

Синтезу сам урадио како сам најбоље знао.

Као аутор финалног дела изражавам дубоку захвалност свима који су иницирали истраживање, те га спроводили упркос ризику за своје каријере, здравље и животе. Желео бих одати поштовање свима онима који су платили за ово истраживање својим животима. Надам се да ће овај рад понудити барем малу компензацију за њихову жртву где год да се они данас налазе.

Њујорк, Август 1984

+++

Предговор Издању Red Pill Press-a

Прошло је двадесет година откад сам написао ову књигу. У међувремену сам постао старац. Једног дана, захваљујући компјутеру дошао сам у контакт са научницима из Quantum Future Групе који су ме уверили да су околности сазреле за то да моја књига угледа светлост дана и послужи човечанству. И тако је књига одштампана.

Последњих двадесет година било је препуно разноврсних политичких догађања. Наш свет се променио из корена деловањем феномена описаних у мојој књизи. Ниво знања се драматично повећао захваљујући напорима добронамерних људи. Упркос томе наш свет је далеко од исцељења а остаци тешке болести су и даље активни. Болест се поновно појавила, овај пут везана за друкчију идеологију. Закони генезе зла и даље одражавају посљедице на милионе људи. Политичким феноменима који угрожавају мир супротстављају се војна дејства. У мањим случајевима овакве појаве су осуђене и сузбијане од стране моралне науке. Међутим, уколико се проблему не приступи уз апликацију објективног знања о самој природи зла, сви учињени напори и они који се чине, постају безначајни, па чак и опасни. Ово из простог разлога што овакви напори не узимају у обзир познати медицински кредо – ‘‘Ignota nulla curatio morbid..’ (Немој ни покушавати да лечиш оно што не разумеш).

Пад комунизма дошао је уз велику цену, све оне нације које сада мисле да су слободне, ускоро ће установити да и даље плаћају.

Вероватно ћете се упитати: зашто овај рад еминентних истраживача на превенцији ширења болести макросоцијалног зла, досад није имао никакве користи.

То је дуга прича. Ја сам био проглашен за практиканта „опасне“ науке у Аустрији од стране „пријатељски настројеног“ лекара за којег се касније испоставило да је агент комунистичке тајне службе.
Сви канали и мреже у Њу Јорк-у били су мобилисани с циљем онемогућавања да се информације које ова књига садржи учине доступним јавности. Ово је било страшно сазнање – репресивни систем који сам избегао био је једнако присутан у Сједињеним Државама, али пуно боље прикривен.

Било је крајње деморализујуће посматрати систем сачињен од свесних и несвесних пијуна. Гледати људе који су веровали својим разумним „пријатељима“ – не знајући да се ради о комунистичким агентима. Такви људи су деловали против мене с јаким патриотским набојем. Као резултат свега тога, морао сам прихватити физички посао у добу када сам био спреман за пензију јер није било другог начина да преживим.

Моје здравље то није могло издржати и две године су биле изгубљене. Такође ми је постало јасно да ја нисам био први који је донео ово знање у Америку, заправо био сам трећи, а моји претходници доживели су исту судбину.

Упркос свим овим приликама, истрајао сам и моја књига је коначно завршена 1984, и пажљиво преведена на енглески језик. Они који су је прочитали, оценили су је као „јако информативну“ али она никада није објављена. За уреднике специјализоване за психологију била је „превише исполитизирана“, док је за политичке уреднике садржавала исувише психологије и психопатологије. На крају, постало јер сасвим очевидно да књига није прошла невидљиву „инспекцију“.

Време политичког значаја ове књиге није прошло, њена научна есенција остаје преманентно вредна и инспиративна. У временима која долазе, она може послужити доброј сврси, уколико је примењена на одговарајући начин и проширена.

Додатна истраживања у овој области могу допринети новом разумевању проблема који муче човечанство миленијумима. Понерологија би могла послужити као модерна научна потпора већ постојећим моралним наукама.

Тако би овај рад могао допринети прогресу ка универзалном миру.

Управо из тог разлога сам одлучио прекуцати већ избледели манускрипт након готово 20 година. Оригинални рад презентиран у Њув Јорк-у пре толико година, није претрпео знатније измене. Дакле, он може остати као сведочанство опасног рада неколицине првокласних научника и мене, обављан у мрачним и трагичним временима, под тешким условима а при том и даље добар научни рад.

Моја је жеља да се овај рад нађе у рукама оних који су спремни носити овакав терет и напредовати са теоријским истраживањем Понерологија, додати детаљне податке да би замјенили оне који су изгубљени и примјенити све у пракси за добро, како појединачних, људи, тако и свих нација.

Дугујем велику захвалност гђи Лаури Книгх-Јадзик и проф. Аркадиус Јадцзик-у, те њиховим пријатељима за срчану подршку и разумевање, те њихов рад уложен у издавање ове књиге.

Андреј М. Лобачевски

Пољска, Децембар 2005

__________
Повезани текстови:
Фељтон: Политичка понерологија – Научна студија о природи зла (1. део)