Драган Симовић

 

Светлосни запис Речи и Слова

 

Драгољубу Збиљићу, духовном ратнику

за Биће Језика и Писма,

да истраје на Путу!

 

И Реч и Слово, и Звук и Глас, гле, имају свој светлосни запис, који се, без престанка, преко најтананијих титраја и трептаја, тренутачно и вечно, вазда изнова уписује у Потку Бића Времена!

Сликовито речено, Песник ствара свет, у којему ће његово Биће Суштаства, а то је Божанска ИзвиИскра у њему, снова да се роди.

Душа је усаображена са Бићем Језика у Вишим Духовним Световима, па тако, путем надискуственог усаображења, само Биће Језика, на неки тајинствен начин, има могућност да обликује и оплемењује Душу, преводећи је из сневајућег нестваралачког стања у стање стваралачке будности, односно, у Душу Свести.

 Познато је одавно, у духовним наукама, како древним тако и савременим, да ниједна уметност нема таквог значаја за духовни развој Душе, као што то има Песништво, Поезија, и песничко Певање.

Позитивистичке су науке осамнаестог века унеле велику пометњу у све друштвене и духовне Просторе Словесног Живота, тако да је људима овог времена, зацело, веома тешко да проникну у само Суштаство Ствари.

Језик није оно што смо учили у школама европејског позитивизма и материјализма; Језик је Биће Сушто!

Сушто Биће у нама повезано је и испреплетено са Бићем Језика у нама, те тако, здружени и сједињени, творе Битије Сушто у нама, односно, узводе нас из Простора Бесловесности у Божанске Просторе Вечне Словесности.

Србски Језик илити Биће Србског Језика, од ПраИскони, јесте Суштаство које су заједнички стварали Богови и Велки Преци!

Како сама Потка тако и светлосни запис Србског Језика, казује нам, да Тај Језик, уистини, нису стварали смртни људи, већ Бића и Битија Вечности!

Стога, исцељујуће и освешћујуће дејство Србскога Језика, као и Србскога Писма (а то је оно дејство које се очитава у Оностраном!), не могу да осете, појме и схвате они који нису усаображени, преко Бића Свести, са Бићем и Битијем Србскога Језика!

Да би неко разумео ово о чему песнички беседим и сведочим, тај мора у својој Души да препозна и Потку и светлосни запис Србскога Језика!

Ако његово Биће није усабражено са Бићем Србскога Језика, ако његовов светлосни запис није усаображен са светлосним записом Бића Језика и Бића Писма Србице, онда он никада неће ни појмити ни докучити ово што сам овде и сада изрекао!

Другачије речено, само Србин по Бићу и Битију може разумети Суштаство и Србскога Језика и Србскога Писма!

Причати о овоме некоме ко није Србин по Бићу и Битију, то је као писање по води, како би рекли песници Истока!

Пре само три године је свако четрнаесто дете живело испод линије сиромаштава, у овој чак свако осмо, а од 48.000 корисника народних кухиња, чак 6.221 је малолетан. Број сиромашних који не могу да задовоље ни основне потребе, повећао се, посебно 2010. године, а испод линије сиромаштва је више од 680.000 лица. Стопа апсолутног сиромаштва повећана је на 6,9 одсто у 2009, а затим чак на 9,2 одсто у 2010. години. Од новчане социјалне помоћи у мају 2011. живело је 194.193 становника у 76.013 породица. Данас се на овај начин издржавају чак 91.573 фамилије, без обзира на то да ли су у питању самци или многочлане породице. Драматично – за годину дана број сиромашних повећао се чак за четвртину, и то у свим деловима Србије. Само од социјалне помоћи данас живи чак 235.144 грађанина.

17.10.2012. извор: Вести, Новости, агенције

Данас се обележава Светски дан борбе против сиромаштва, а Србија га дочекује уз 86.000 корисника новчане социјалне помоћи и око 100.000 људи који живе испод границе сиромаштва. Најугроженији су старији од 65 година и деца, као и лица која живе у вишечланим домаћинствима, онима у којима је носилац домаћинства са ниским нивоом образовања, неактиван или незапослен.

Регионалне разлике су и даље значајне, а највећи степен сиромаштва је у централној Србији, а сиромаштво је значајно веће и изван градских центара. Само у Севернобанатском региону се од социјалне помоћи издржавају чак 4.722 породице у којима је 11.159 чланова, а то је 7,26 одсто од укупног броја становника у овом крају. На другом месту је Средњебанатски округ где се државном помоћи прехрањује 4.661 фамилија, а на трећем је јабланички са 4.311 угрожених домаћинстава.

Према последњој анкети о потрошњи у домаћинству, коју је објавио Републички завод за статистику, поросечна трочлана породица месечно троши 48.619 динара, али чак 20.376 оде само на храну. С друге стране, ако би куповали све што чини стандардизовану потрошачку корпу, овом би домаћинству било потребно најмање 55.657 динара. А само за основне намирнице издвајали би минимум 22.437 динара, односно 7.497 динара по особи. Рачуница тако доказује да број породица којима мањка новца за основне намирнице нипошто није занемарљив.

Према европском концепту релативног сиромаштва, сиромашни су сви они који не могу да остваре задовољавајући животни стандард у друштву у коме живе.

Према том показатељу, сиромаштву су изнад просека изложена деца и старија лица, а међу домаћинствима, највише једночлана, посебно старачка, као и домаћинства са више од троје деце и самохрани родитељи. У истраживању се напомиње да економска криза није утицала ни на раст релативног сиромаштва, ни на неједнакости дохотка у Србији.

Број корисника дечијег додатка, у оквиру програма заштите сиромашних породица, значајно је порастао током кризе, посебно 2010. године, када је накнаду примало више од 435.000 деце, или 30 одсто укупног броја. Дечији додатак је износио 2.000 динара месечно и 2.500 динара за децу са инвалидитетом и за децу из једнородитељских и хранитељских породица. Број корисника накнаде за негу и помоћ другог лица у систему социјалне заштите, инвалидних и старих лица, такође се повећава последњих година и износи приближно 33.000. У оквиру пензијско-инвалидског система ту накнаду остварује 70.000 лица, од којих 17.500 има и доплату из система социјалне заштите.

 

Албанска мафија организује ликвидацију команданта српске Жандармерије генерала Братислава Дикића, ексклузивно сазнаје београдски Ало! У документу до којег је дошла редакција београдског дневника, а који се водио као „службена тајна-строго поверљиво“, стоји “ Абанске криминалне структуре планирају акцију против генерала Дикића и његове породице, као освету због његовог учешча у хапшењу Гњиланске групе и борби против трговине наркотицима“.

17. 10. 2012. извор: Ало!, Вести, агенције, фото: Бета

Информације из више обавештајних извора указују да је у ову заверу укључено и криминално подземље Србије и Црне Горе, али и поједини српски политичари. Мета албанској мафији је и Дикић и чланови његове породице.

Према информацијама Војнообавештајне агенције до којих је дошао „ало.рс“, албанска мафија, односно терористи ОВК су формирали две специјалне групе терориста са задатком ликвидације првог жандарма Србије или киднаповања ужег члана породице, највероватније Дикићеве деце.

– Након процене албанских лидера и команданата ОВК да је Жандармерија озбиљна претња процесу добијања независности Косова и неосвојиви бедем југа Србије, одлучили су се да на више начина утичу на смену команданта Жандармерије генерала Братислава Дикића, па и по цену његове ликвидације.

– Чланови специјалне терористичке групе који имају задатак да убију Дикића су најобученији и најопаснији доказани терористи ОВК-а са богатим терористичким и ратним искуством. Албанска мафија је одвојила велику суму новца како би спровела ликвидацију Дикића и обезбедила помагаче у круговима политике и полиције Србије – открива извор београдског листа из обавештајних кругова.

Братислав Дикић радио је у Специјалној антитерористичкој јединици и Жандармерији од 1991. и више пута је награђиван и одликован за храброст у рату 1999. Учествовао је у противтерористичким акцијама од 1991. до 1999. на Косову и Метохији и 2000.и 2001. на југу Србије.

 

У данашње време када је дошло до свеопштег моралног и духовног суноврата и када читаво човечанство убрзаним ходом срља у пропаст, пред српским народом поново се налазе велика искушења и одабир измећу вечног питања које нам је дато, да ли смо за земаљско или небеско царство.

Ретки су народи попут Срба који имају тако велики утицај на ток догађаја читавог човечанства и који су одабрани од Бога да читавом свету сведоче истину. Када би гледали земаљским очима Срби су мали народ, сиромашан, који и сам духовно и морално посрће, али Срби су такође народ који сија попут дијаманта у прашини и свима показује своју скривену лепоту.

16.10.2012. пише: ФБ Ивановић Иван

Задатак који је Србима поверен од Творца неба и земље је да сведоче истину Божију, и да се за њу боре, и због тог великог задатка српски народ сноси велике жртве, јер наши непријатељи су велики и страшни, али велика је и сила и благодат Божија, па су зато тако велике и славне наше победе.

Наша улога на светској сцени остаје непромењена до дана данашњег, а када су многи заборавили на Бога и отворено се клањају мамону од Срба се очекују још већи напори, још страшније борбе, још јача вера у Бога и њено сведочење, од које ће вриштати и сам отац лажи.

Свесни чињенице да је свет свакога дана ближи својем крају, ми не одустајемо од повереног задатка, јер ми смо учесници давно добијене битке, а и када остане само један исправан Србин и када изгубимо све земаљске борбе ми ћемо бити победници, јер битка измећу Бога и Ћавола је давно добијена, то је победа будућности, победа која нас све чека и зато нема места очајању.

Својом борбом, жртвом и вером ми данашњи Срби постајемо саучесници и сатрудници свих наших предака који су положили своје животе на истом задаку који је и нама поверен и то је част која се не може мерити никаквим земаљским почастима. Имамо ту привилегију да се боримо за исту ствар за коју су се борили Милош Обилић, Свети Кнез Лазар, Вожд Карађорђе и сви наши претци и то увек требамо да имамо на уму без обзира колико нам некада било тешко.

Заједно са нашим светим претцима и уз наше прегнуће до коначне победе. Нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана!!!

НАШ ИНТЕРЕС

Јединство српских националиста је од пресудног значаја за победу у борби коју водимо. И оно што је стожер окупљања родољуба је слободарска мисао која је дубоко уткана у свест сваког Србина и која уједињује све националисте без обзира на поједине идеолошке разлике.

Зато у преломним тренутцима по нашу државу и народ дужни смо да се око те идеје окупимо и да се заједничким снагама супротставимо проблемима који су пред нама. Много пута кроз историју показало се да када су Срби уједињени могу да остваре победе које су незабележене међу другим народима.

На нашу жалост, до тог јединства најчешће је долазило када смо били подвргнути великим страдањима у освајачким и агресорским ратовима против наше земље и тада се народ окупљао око слободарске идеје и практично дисао једним плућима, мислио једном главом и говорио једним језиком, што би се брзо завршавало по престанку критичних ситуација, када би Србин Србину поново постајао највећи непријатељ.

Српски националисти не желе да као партијаши намећу једно мишљење које је непромењиво, наша идеја је да Срби имају идеју око које се уједињују и која ће важити за све Србе без обзира на њихову политичку опредељеност и која ће важити за сваку политичку гарнитуру која је на власти, односно, идеја слободе је ујединитељ читаве нације, па и власти и опозиције.

НАЦИОНАЛИСТА ИЛИ ПОЛИТИКАНТ

Кроз историју српског народа постоји безброј примера како се бори за отаџбину и како се отаџбина издаје. Најпознатији пример са којим је упознат сваки Србин је пример Косовске битке, херојство Милошево, Лазарево страдање и Вукова издаја. До данашњег дана мало шта се променило у српској историји и захваљујући нашим светим прецима нама је дато да сасвим јасно можемо да разлучимо херојство од кукавичлука и мудрост од издаје.

Данашњи историчари на различите начине покушавају да оправдају повлачење Вука Бранковића из битке, и често се чује да је желео да спасе преосталу војску када је видео да је битка изгубљена, и управо на овом примеру желим да објасним пример херојства, родољубља и издајства.

Уочи саме битке, на Кнежевој вечери, која се помиње у народном предању и српској историји, упознати смо са догађајем на којем се Милош Обилић заклиње да ће убити турског султана, после низа оптужби које му је изрекао Вук Бранковић.

Милош Обилић своје обећање и испуњава по цену сопственог живота, и током битке због заклетве према кнезу гине већина српских великаша, и учесника битке. Вук Бранковић који се повукао из битке остаје у народном предању пример издајника и поред тога што се храбро борио током већег дела боја, али оно што му народ не опрашта то је повлачење.

Ја бих то повлачење у садашње време навао политиканством, односно калкулисањем, на основу којег сваки завет, сваки циљ и светиња могу бити продани и издани, ако се у датом моменту то процени као практично. Завет који је Милош дао и његова реч су били непроменљиви без обзира на околности, као и већине учесника битке, који су дошли да се боре, и ако треба да положе живот за честитог Кнеза, међутим Бранковић је искусно политички искалкулисао и проценио по земаљским мерилима да је битка изгубљена и да је боље да се повуче са својом војском.

Мерење земаљским и Божијим аршинима је свакако дијаметрално другачије, пролазно насупрот вечном. Свако ко Косовску битку посматра земаљским очима видеће само један пораз српске војске, док код верника изазива одушевљење и виде једну велику победу. Победа је у жртви коју су Свети Кнез Лазар и Милош Обилић дали зарад Бога и одбране светиња и народа, и њихова победа је у томе што су својом жртвом заслужили Царсто Небеско.

И у томе је тајна „Косовског мита“ како га многи „грађански опредељени“ називају, јер њега могу само схватити они који имају веру у Бога и који су свесни да се живот не завршава земаљским крајем, већ да нас очекује нешто много више. Зато често чујемо од чланова политичких партија либерално и демократски оријентисаних да презиру Косовски бој, и о њему подругљиво говоре, често причају о томе како су Срби једини народ који слави свој „пораз“, јер не схватају његову суштину.

Примитивизам, необразованост и похлепа су нешто што краси већину српских политичара, мишљење да се све завршава земаљским животом од њих ствара људе који су спремни на све зарад тренутног угођаја и згртања што веће суме новца, тако да су спремни да издају и Цркву и отаџбину и народ, како би себе обезбедили зарад земаљских уживања. Њихова девиза је „после мене потоп“ и зато се код њих тако лако види крајња бескрупулозност, недостатак љубави, себичлук, похлепа и они су отворени за све врсте издаје и договора, што наравно искоришћавају многе обавештајне службе и тајкуни.

Људи без чврстих духовних и моралних начела су као лист на грани и окрећу се онако како ветар дува, односно онако како им ко намеће. Српски националисти су духовна и морална аристократија међу европским народима, и такав вид одрицања, љубави и храбрости је незабележен у светској историји, то су прави примери исповедања хришћанске љубави и таквих јунака у нашој историји је безброј, што сведочи о духовној величини нашег народа.

НЕБЕСКА СРБИЈА

Често се може чути у нашем народу питање „По чему смо то ми Срби небески народ…“ или од стране петоколонаша подругљиви коментари поводом неких догађаја „Срби су небески народ“.

Да, Срби заиста јесу небески народ, међутим оно што требамо да схватимо је да се то не односи на нас, већ на наше свете претке који су положили своје животе за своју хришћанску веру и одбрану државе и народа, и они су заиста становници Небеске Србије.

Њу чине сви свети Срби од настанка нашег народа од Светог краља Јована Владимира преко светих Немањића, Лазаревића, владика, монаха, свештеника, ратника, мученика и новомученика из нашег страдалног времена.

И то је та Небеска Србија која окупља оне најбоље из нашег народа, који се нису стидели своје вере, који се нису либили до положе живот за ближње своје и они који подругљиво говоре о њој, заправо се подсмевају Царству Небеском, Господу Богу и својим претцима. Ми данашњи Срби треба да се трудимо да задобијемо ту Небеску Србију својим трудом и жртвом, и својим делима морамо сведочити попут наших светих предака.

Наравно, све ово важи само за оне верујуће, јер једино они могу схватити тајну узвишености у Господу, док ће се остали „европских“ и либералних схватања поново подсмевати и извргавати руглу оно чега су и сами део, и што су зарад земаљских страсти издали.

Такви људи су спремни на сваку врсту издаје зарад земаљских задовољстава и њихова идеологија се своди на пуњење дебелог црева, што више угодити себи по сваку цену, те су и плодови таквог размишљања су идентични и садржини дебелог црева.

Јединке, које не брину за интерес и добробит заједнице већ искључиво за лични интерес су рак рана сваког народа и озбиљне државе воде рачуна да укључе сваког појединца у живот заједнице зарад свеопште добробити.

То се у нашем народу може назвати саборношћу и саборним деловањем око исте свенародне идеје српског национализма, односно кроз веру у Бога, из које проистиче и све остало.

УСАВРШАВАЈМО СЕБЕ

Ако желимо да променимо свет, морамо прво мењати сами себе, иначе наше речи неће имати никаву тежину и нећемо се ни на који начин разликовати од Библијских Фарисеја. Ако желимо да будемо та снага која ће једнога дана водити државу и која ће доносити одговорне одлуке које се тичу будућности нације и народа, морамо имати чврст и несаломив дух, односно морамо бити непоткупљиви и не смемо бити лакоми на било какве понуде.

То се може остварити на само један начин, не кроз морално теоретисање како су радили комунисти, већ кроз пост и молитву и веру у Бога који ће нам дати снаге да одолимо свим искушењима на која ћемо наилазити, а уздањем само у сопствене снаге пали би на првом испиту.

Узор треба да нам буду српски владари који су схватали шта значи водити државу и који се нису разбацивали народним новцем и изигравали народно поверење и власт дату од Бога. Узмимо најпре као пример Светог Саву који се као млади принц одрекао свих земаљских лепота и богатства и отишао у манастир и тиме јасно показао и утабао оријентацију српског народа за сва времена.

После Светог Саве истом линијом иде читава породица Немањића који своју службу Богу као државници, мењају одласком у манастир, што нам јасно ставља на знање њихову оријентацију.

Или свети Кнез Лазар када изговара оно чувено „Земаљско је за малена царство – а небеско увек и до века“ и тиме ставља свој печат на сваког Србина да увек има на уму шта му је чинити.

Земаљки живот је пролазан, а Царсто Небеско је вечито, непролазна заједница љубави са Господом, коју можемо заслужити својим трудом, вером и жртвом, и које се можемо одрећи тако што ћемо пљунути на све завете које су нам оставили наши претци.

У садашње време ретко ко од људи који воде државу придржава се ових принципа, чак шта више ретко ко верује у Бога и власт за њих представља искључиво могућност да се што више обогате, односно покраду народ, не схватајући какав грех чине.

Библија сваког државног службеника требао би да буде текст Светог Владике Николаја „Не кради државу“ који говори какав се грех чини на тај начин. Наравно, не можемо ни очекивати да оваквих појава неће бити и да се неће дешавати, што би била чиста утопија, али мора се радити на културном и духовном уздизању и васпитању народа који ће са развијеном свешћу бити неуништив у сваком смислу.

СЛОБОДА СЕ КРОЗ БОРБУ СТИЧЕ

Православље је делатна вера и она тражи и изискује од сваког појединца жртву, односно, дело. Замислимо да ли је неки светитељ постао свет зато што је причао и проповедао, или зато што је све то што је изговарао и потврдио својим животом, одговор је сасвим јасан, сви који се представљају као Српски националисти, сваку своју причу, политички прогам морају потврдити и конкретним делом.

Много је оних који желе да на своју главу ставе перјаницу српства, међутим када дође да прве прилике када треба да оправдају и њено ношење спремни су да се под бројним изговорима извлаче. Грађанска опција такве често назива „салонским фашистима“, мада бих ја само реч фашистима заменио националистима и то је заиста истина.

Српство је многима постало професија од које живе, многе странке и организације које се бусају у прса су управо такве, препуне фраза и празних речи и они су лако препознатљиви, при првој великој опасности по Цркву и отаџбину осврните се и погледајте да ли су око вас и када утврдите да их нема немојте више полагати наде у њих, без обзира на то о чему причају, они ће увек погодити болну тему нације и лепо ће о датој причати, али запамтите да је циљ таквих који се не појављују једино лична корист и корист групације којој припадају.

Такви ће увек гледати да се додворе маси, како би од ње били боље прихваћени, јер су политиканти, и од њих очекују гласове, међутим неодлучна политика не доноси гласове, бар не онолики број који је потребан за освајање изборне победе.

Идеологија Српских националиста мора бити камен темељац од којег се не сме одустајати макар имао и само један следбеник, без обзира на тешкоће на које наилазимо опстанак идеологије у кризним временима и њена непромењљивост гарант су победе у будућем времену.

Када би националисти свакога дана мењали своје идеолошке принципе попут осталих странака ни по чему се више не би разликовали од њих, ми се издвајамо по својој доследности и странке се управо тога плаше, јер ми представљамо све оно што они нису.

Група од 1000 људи идеолошки поткованих је спремнија за много веће и узвишеније циљеве и са већим процентом ће свој циљ спровести од 100 000 следбеника који су искључиво због користи у некој партији.

ПРОДАЈА ИДЕОЛОГИЈЕ

Политички и друштвени талог у којем се налази Србија последица је губитка свих моралних и друштвених вредности код политичара који су узели одговорност да воде народ и државу и себе представљају народним месијама, док су у реалности носиоци политичког дилетантизма, корупције, продаје идеологије странака и било каквих уверења и убеђења, а све зарад личног и партијског интереса.

Такозвана политичка елита својим (не)делима уверила је народ да су сви политичари исти и да је циљ доласка на власт да се за кратко време што више обогати, или народски речено накраде, што је и истина.

Све политичке странке које су на власти биле су финансиране од тајкуна и страних амбасада и то је један од разлога зашто гледају да испуне све захтеве и интересе својих финансијера и налогодаваца.

Са друге стране, интерес народа је занемарен, а самим тим и државни. Политичке партије представљају скупину лакрдијаша и лоше глумачке театре који забављају одређене друштвене групације и првенствено служе као друштва илузиониста која ће вам све понудити осим истинских промена.

Политичке странке на нашем поднебљу не могу да одговоре и реше основна питања која тиште српску нацију и друштво. Корен проблема лежи у чињеници да ниједна политичка партија није била доследна својој политици и бирачима, односно идеологији.

Гомила супротстављених странака и политичара у ствари чине један заједнички театар у којем свако има своју улогу, а главне улоге су додељене вечито сукобљеним патриотама и демократама, односно странкама које се крију иза лажног патриотизма и лажне демократије.

На тај начин од свих нас су створили учеснике представе у којој политичари вешто глуме своје улоге.

Све странке и њихови лидери на прво место поставили су страначке и властите интересе, занемарујући вољу бирача, предизборна обећања и идеологију странке. Странка је постала предузеће које доноси огромну зараду и све је дозвољено како би предузеће остварило што већи приход.

Безброј пута смо се могли уверити да највећи политички непријатељи формирају власт и то не ради народног спаса и мира у друштву, већ искључиво ради зараде. Србија данас нема опозицију, све политичке партије и њихови лидери били су бар једном заједно у власти. Народ који се налази на ивици егзистенције, уз гомилу нерешених националних питања, свакодневно доживљава нове обмане и то од истих људи који, додуше, повремено промене имена странака и долазе са новом причом, тј лажима као да су се тек појавили у политици. Демократе постају националисти, националисти либерали, либерали конзервативци…

Посебно интересантно је да у сваку „новоосновану“ странку прво долазе они који су избачени из своје претходне.

Колико су садашње политичке странке постале омражене у народу и колико уживају поверење најбоље говори чињеница да је све већа апстиненција бирача пред сваке нове изборе.

Излаз из блата у које смо убачени не својом вољом постоји. Борба за своју државу и социјална права њених грађана није нова и неостварљива идеја. Потребни су нови људи који ће ту идеју спровести у дело, људи који ће се борити за истину и правду, људи који ће имати храбрости да се суоче са неправдом ма од кога долазила.

УЛИЦАМА ХОДАЈУ БУДУЋИ – ново време доноси нове људе који су способни да спроведу системске промене у нашем друштву и нову енергију без које је немогуће доћи до националног узлета и заноса који доноси суштинске промене.

НАША РЕВОЛУЦИЈА

У Србији су потребна револуционарна дешавања за која ниједна од постојећих странака као и њихови лидери намају храбрости.

Први корак револуције коју треба да спроведу српски националисти лежи у томе да читаве гарнитуре политичара, тајкуна, медијских и јавних личности, друштвених радника… по смени власти морају бити похапшени, процесуирани и по хитном поступку осуђени на дуге робије због издаје и незаконитог богаћења.

Други корак је национализација и одузимање имовине банкама, страним корпорацијама, тајкунима и монополистима који уништавају српску привреду и грађане и то је приоритет у подизању читаве државе на здраве ноге.

Српска револуција у трећем кораку мора донети на чистац и односе Србије и западних земаља и хитну обуставу послушничког односа на том нивоу у којем Србија служи као роб који испуњава захтеве својих западних ментора.

Свако мешање у унутрашњу политику Србије од стране амабасадора ЕУ мора бити одмах санкционисано, а личности које су за то одговорне морају бити протеране.

Србија је суверена земља која сама кроји своју будућност и то је „свето писмо“ нашег односа са западним амбасадама и земљама ЕУ.

За све ово наведено, свесни смо да политичке странке то не желе да изведу и за то су и потребне нове снаге на српском политичком небу, „револуционарно“ расположене, не у циљу наметања нових вредности, већ враћања на вредности на којима почива свако здраво друштво и на којима је стварана српска држава.

Српска револуција је отпор према новом светском поретку, закону силе, неправде и угњетавања малих и сиромашних земаља и враћање Јеванђелским вредностима и бриге о ближњима, а не о личном интересу зарад којег су садашњи политичари и њихова клика спремни да униште народ и државу, то је револуција која неће бити стихијска, уништитељска и која неће за сврху имати једино смену режима, већ постављање вредности и односа који ће избавити српску државу и народ из пропасти.

И управо због оваквог размишљања ми смо у овој борби усамљени од подршке политичара који једино брину о рејтингу својих партија и колико ће гласова освојити, што се показало истинито безброј пута, када су српски националисти били остављени на ветрометини да се боре за интересе народа и државе, јер политикантима то није одговарало у датом моменту.

Наша доследност, у будућим временима, гарант је да ћемо својим деловањем сломити овакав паразитски систем и да ће српски националисти бити ти који ће водити државу.

НАША ПОБЕДА

Православни национализам је делатна љубав. Љубав према дому, завичају, отаџбини, родитељима, брату, сестри, жени, деци, сународницима, љубав према Богу.

Ко себе сматра националистом треба да зна да се Србија не воли само у слободно време, када нема обавеза или када се са борбом слаже већина, националисти се не боре празним речима и песмама у кафани.

Православни национализам је борба која траје читавог живота, без обзира на силу која се на нас спрема и на жртву коју морамо принети!

Живот и борба сваког православног Србина дубоко се прожимају и са његовим национализмом. Као што се православни хришћанин не може опустити никада током живота и рећи после пар година поста, молитве… да је заслужио Царство Небеско, тако ни националисти не могу и не смеју рећи да су се довољно одужили отаџбини.

На то нас обавезују сви они Свети Срби који су положили своје животе почевши од Светог краља Јована Владимира па све до данашњих новомученика… Сетимо се Светог Саве, Првог Српског Архиепископа, да ли је по свом одласку у манастир на тренутак заборавио Србију и српски народ. Да ли је заборавио проблеме свога народа или је са моштима оца Светог Симеона дошао да мири завађену браћу и сам се прихвативши државничких послова.

Да ли је оправдање када кажемо да смо уморни, имамо финансијских проблема, или што се често може чути међу Србима „да је све изгубљено“, да ли је за Светог Кнеза Лазара било све изгубљено на Косову пољу када је сазнао колика се сила на њега намерила. Да ли је српска војска заборавила на своје ближње када је прелазила Албанију или су само чекали час за ослобоћење отаџбине и својих ближњих.

Српски националисти воде битку која се не тиче само наше земаљске отаџбине, већ и небеске. Непријатељи српског народа кроз историју, увек су били и непријатељи Божији.

Без обзира колико је наш народ био економски сиромашан и војно слаб увек је долазио до великих победа над много јачим непријатељима.

Љубав и вера су увек били покретачи за чињење немогућег. Па нека тако буде и сада, уз љубав према Богу, отаџбини и ближњима нека нам ништа не буде немогуће.

Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=9231

Никад нам као данас – цео век после Кумановске битке, која је решила Први балкански рат – из славног примера наших предака није долазило толико тешких питања и, истовремено, никад нам се није нудило толико једноставних одговора.

Ово је почетак позива на ШЕТЊУ објављеног на друштвеној мрежи Фејсбук. Домаћин догађаја је познати србски млади режисер Борис Малагурски.
И овај пут, као и прошле године – путу на Косово и Метохију, СРБски ФБРепортер даје медијску подршку племенитој акцији Малагурског.

ШЕТЊА ЗАХВАЛНОСТИ – СЕЋАЊЕ НА ПОНОСНУ СРБИЈУ 1912. заказана је за среду, 24. октобар 2012. у 12 часова, место: Влада Републике Србије

Пошто је, ношена непоновљивим историјским полетом, мобилисала војску од преко 240.000 људи – више од 40 одсто активног мушког становништва – српска Врховна команда, на челу са тада генералом Радомиром Путником, ни недељу дана после објаве рата Турској, водила је 23. и 24. октобра 1912. (по новом календару) одсудну битку. После дводневног судара оружја у околини Куманова, непријатељ је натеран на повлачење а славна Српска војска ослободила Косово и Македонију, до тада више од пола миленијума под турском окупацијом.

„У уторак 16. октобра у Међународном прес-центру у Београду организатори „Шетње захвалности – сећање на поносну Србију 1912“ одржали су конференцију за штампу, са које су позвали грађане Србије да им се придруже у шетњи 24. октобра у подне.
На конференцији су се новинарима обратили адвокат Бранко Павловић, новинар Жељко Цвијановић, проф. др Слободан Антонић, режисер Борис Малагурски и проф. др Мило Ломпар.

Како су тзв. меинстреам медији углавном бојкотовали конференцију и позив на шетњу – што је организаторе само додатно уверило у исправност иницијативе –  позивамо читаоце „Новог Стандарда“ да линк за овај видео и позив на Шетњу пошаљу на што је могуће више адреса како би што више грађана било упознато с тим.

Такође, организатори се захваљују свима који су нас до сада подржали и који су у својим програмима, новинама и на сајтовима пренели наш позив. Видимо се у следећу среду у 12 пред зградом Владе Србије у Немањиној, одакле ћемо шетати до новог гробља да бисмо се, сви скупа, поклонили сенима Војводе Радомира Путника, и запалили свеће и изразили захвалност свим јунацима Кумановске битке и Балканских ратова 1912-1913.“ (Нови Стандард)

4. октобар 2012  TVMostNS