Завршна реч одбране пред Хашким трибуналом 14. мартa 2012.

Секретар: Добар дан, добар дан свима. Часни суде, ово је предмет ИТ-03-67, Тужилац против Војислава Шешеља.

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: Захваљујем се секретару. Данас је среда 14. март, поздрављам све присутне овде, пре свега заступнике тужилаштва и господина Шешеља. Прво ћу вам рећи нешто о томе шта је урадила преводилачка служба, везано за превод доказног предмета П-58. То је доказни предмет који је преводилачка служба поново прегледала, и изгледа да војници који певају у том видео снимку кажу следеће: “Биће меса, биће меса, клаћемо Хрвате.” То је све што може да се чује на том видео снимку. Ја сам установио да је та песма знатно дужа, али у том видео снимку се чује само ово што сам сада навео. И после те песме има коментатор који каже следеће: “Нередовне снаге су славиле по улицама у којима су се борили и певали антихрватске песме”. Дакле, то је све што стоји у том видео снимку. Пошто се нисмо састали овде претходних дана, онда ћемо заседати данас и сутра ујутру и онда поново следеће у уторак 20. марта у 2 и 15, и уколико буде потребно, уколико тада не завршимо, наставићемо и наредног дана. У среду 21. у 9 ујутру. То је све што сам ја имао да кажем, а сада ви имате реч, господине Шешељ, ваша завршна реч, изволите.

Др Шешељ: Господо судије, овде смо три дана слушали гомилу… Да почнем?

Председавајући судија Жан–Клод Антонети: Да, изволите.

Др Шешељ: Господо судије пуна три дана овде смо слушали гомилу несувислих речи и реченица, и глупости које је изнело тужилаштво, покушавајући да реализује у завршници свој прљави задатак. Задатак који није проистекао из нормалног виђења интереса, правде и служења правди, него задатак који је проистекао из налога западних обавештајних служби које командују овим трибуналом. Овај суд није легалан, није ни регуларан, овај суд је упоставио ненадлежни орган Уједињених нација, Савет безбедности, овај суд није ни формиран да би постигао правду, да би чувао правду, овај суд је формиран да би био средство у рукама Савета безбедности којим тај орган Уједињених нација успоставља и чува мир, дакле, у старту већ знамо да овде о правди не може бити говора. Ово је политички инструмент, чак и војни инструмент, овај суд замењује америчку коњицу, замењује америчку Шесту флоту. Уместо да пошаље Америка Шесту флоту, да нас по Србији тамо похвата, и одведе у Гвантанамо и суди пред својим војним комисијама, она је претходно помогла да се у Београду постави један квислиншки прозападни режим након 5. октобра 2000. године, а онда да тај режим почне редом хапсити српске политичке, војне и полицијске прваке због њиховог учешћа у рату и супротстављања политици америчке хегемоније и доминације. Мене није требало на тај начин гонити, ја сам више пута изразио жељу да се овде појавим. Десет година сам ја настојао да се дочепам Хашког трибунала. То ми је била животна жеља, и ја сам веома задовољан оним што сам овде постигао, јер оно што ће остати овде, то су трансткрипти суђења, то неће бити ваша лична виђења самог процеса, нити ваша пресуда. Вашој пресуди једног дана ће се људи вероватно смејати, још ће се више смејати овој оптужници и завршној речи тужиоца, али остаје транскрипт процеса, остаје то чудо невиђено које се дешавало у судници. И због тога је вредело живети.

Наравно, иако сам ја желео да се овде појавим, ипак није моја жеља превагнула, него је превагнула воља политичких фактора. Карла дел Понте у својој књизи отворено признаје да јој је Зоран Ђинђић рекао приликом последњег сусрета: “Води Шешеља и више га не враћај”. Имао је Зоран Ђинђић и ранијих сусрета са Карлом дел Понте, и други политичари тог издајничког прозападног режима у Београду. Није само Ђинђић тражио да ме елиминишу из српског политичког живота, то су тражили многи други, али Ђинђићев захтев је био најупечатљивији и зато га је Карла дел Понте обрадила на један веома упечатљив начин. Флоренс Артман, бивши портпарол Карле дел Понте, у својој књизи објашњава колико су западне обавештајне службе умешане у рад овог трибунала и она ту посебно потенцира америчку и британску обавештајну службу, и заиста су умешани. То смо знали раније и пре изласка њене књиге, а кад се књига појавила, онда је то поготову било очигледно. Подизање оптужнице против мене више од девет година било је мотивисано настојањима да будем елиминисан из српског политичког живота за сва времена, да се у међувремену уништи Српска радикална странка, или преотме. Дакле, да се преотме на тај начин, што то више неће бити она иста странка, него ће се преусмерити на колосек прозападних политичких партија, које насупрот интересима српског народа служе Америци, Енглеској, Француској, Немачкој и целој Европској унији, Ватикану, и тако даље. И показало се да све иде у том правцу, пуне четири године овде се водила борба хоћу ли уопште имати право да се браним или не, јер све је било замишљено да ми наметну неког адвоката, да ли из Енглеске, да ли из Холандије, из било које земље, који ће глумити да ме брани, а уз чију ће помоћ тужилаштво да нафилује судски спис огромном количином такозваних доказних материјала, и суђење не би дуго ни трајало, јер би тужилац и бранилац били на истој страни. Тако је тужилаштво замишљало да уведе све те своје папире на исти онај начин на који је успело 2010. године да уведе. Јер и ви, господо судије, када сте видели да против мене нема никаквих доказа, онда сте масовно уводили у судски спис документе које сте раније одбијали као доказе, на пример, разне изјаве Милана Бабића, документа уз његову изјаву, па Мирослава Дероњића, па ко зна кога све још, има ту још неких заштићених имена па да не направим грешку, да ми не сркнавите ову завршну реч преласком на затворену седницу, или накнадним интервенцијама у снимак. То је суштина. Морао сам да ризикујем живот да бих се изборио за елементарно право. Херман Геринг није имао таквих проблема, Рудолф Хес није имао таквих проблема, ниједан Хитлеров доглавник није имао таквих проблема, они су могли и сами да се бране и да ангажују било ког адвоката под капом небеском. Нико није постављао услове да то буде адвокат са листе трибунала, да зна енглески или француски језик, да зна ово, да зна оно.

Овај трибунал је још гори од Нирнбершког трибунала, јер Нирнбершки трибунал, иако није био међународни суд у правом смислу речи, него заједнички преки војни суд победничких сила, коме ни Југославија није могла да приступи, иако је спадала у победничке силе антихитлеровске коалиције, судио је пораженима. Да је то био прави међународни суд, он би судио обема странама, он би судио хитлеровским главешинама за геноцид над Јеврејима, за изазивање агресивног рата, за злочине против човечности, за кршење ратног права, и тако даље. Али би судио и Американцима и Енглезима за бомбардовање Дрездена, Келна, читавог низа дугих цивилних насеља по Немачкој, где није било никакве војне потребе, цивили су убијани из обести. Судио би сличан међународни суд Американцима за бацање атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Е сад, исправљајући ту грешку Нирнбершког трибунала, Хашки трибунал оптужује 80 одсто Срба и процесуира, а двадесетак одсто свих осталих. И Хрвата, и муслимана, и Албанаца, и Македонаца и тако даље. Дакле, он би сад да се покаже као непристрасан правосудни фактор, али унапред одређује ко су главни кривци у овоме рату, и кад је реч о Србима, суде се највише личности политичке, војне и полицијске хијерархије, а кад је реч о овим осталим, углавном другорангиране или трећеразредне личности. А да не говорим када је реч о казнама, Срби зачас добију доживотну робију, вишедеценијске казне, а око муслимана, на пример, ви међусобно водите врло оштре расправе хоће ли неки муслимански генерал добити две и по или три године затвора. А у првом степену добије три, па му жалбено веће смањи на две и по. То је природа овога суда.

Након што сам изборио право да се сам браним, почела је битка да ми се испуне све остале процесне претпоставке, јер тужилаштво ништа није радило на предмету, оно је очекивали да ће глат да све заврши без моје одбране и кад је требало да ми достави сав материјал, и оптужујући и ослобађајући, на српском језику и на папиру, то ништа није урађено до почетка процеса, односно делимично је урађено. Процес је почео а да тужилаштво није испунило све своје обавезе, чак ни обавезе обелодањивања имена заштићених сведока која су морала бити обелодањена месец дана пре почетка процеса, па сте ви, господо судије, донели одлуку да се почетак процеса не рачуна од 7. новембра, од дана подношења уводне речи тужилаштва, него од неког датума у децембру када се појавио први сведок. Из суда, у званичним актима трибунала каже се да је мој процес почео 7. новембра, а за љубав врло мале процедуралне користи ви сте донели одлуку да то не почиње уводном речју тужилаштва него појавом првог сведока, односно, како су га они назвали, експерта Обершала.

И видели смо у документу који је објавио Викиликс, да западне обавештајне службе и те како воде рачуна о мом процесу, па на састанку из децембра 2006. године на коме су учествовали амерички подсекретар Министарства одбране Ерик Еделман, врхунски обавештајац у пратњи ДКП-а, изасланика одбране, заменика помоћника секретара за одбрану Министарства одбране Данијела Фатом, и политичким службеником, нашли су се 1. децембра у Јелисејској палати са МГМ, еквивалентним француским националним саветником безбедности. МГМ је био у пратњи Доминика Бочеа, саветника председника Ширака за блиски исток, адмирала Едварда Галијада, председниковог војног саветника, и саветника за стратешке послове Лоренца Вилија. Да ли сам презиме баш добро прочитао, нисам сигуран. Ко је тај фамозни МГМ? То је Морис Гордо-Монтањ, кључни човек у француској служби безбедности, саветник ратног злочинца Жака Ширака. Ви знате да је Жак Ширак због ратних злочина у Београду осуђен на 20 година затвора. То је максимална казна коју је српски суд могао да му изрекне за његове злочине. Морис Гордо-Монтањ, према записнику са тог састанка и извештају који је достављен у Вашингтон, каже да треба да учине све што је у њиховој моћи да се спречи моја победа на српским изборима. То је 1. децембар 2006. године, ја још штрајкујем глађу, мој штрајк је трајао до 8. децембра, и чак сам био убеђен да ће ме пустити да умрем, а онда се појавило саопштење руског министарства иностраних послова, врло оштро саопштење, и после тога су се одмах ствари промениле. Сви моји захтеви су експресно прихваћени, чак ја сам нисам ни писао поднесак у вези с тим, него је дошао управник затвора да ми његова служба на енглеском језику састави поднесак и сви захтеви да се промени комплетно судско веће, да се одбаце наметнути адвокати, да нема ни стенд-бај адвоката, да ми се региструју правни саветници, да ми нормализује посете моје супруге Јадранке, да ми се сви материјали доставе на српском језику на папиру, и шта сам још тражио, не могу се баш свега ни сетити. То је децембар 2006. године.

Почиње процес и мој је утисак да се судско веће и тужилаштво надало да ће са аспекта интереса главних инспиратора тог процеса све тећи успешно. Међутим први вештак оптужбе Обершал доживљава нокаут у судници, други вештак оптужбе Туненс, радник тужилаштва, запослен у тужилаштву, доживљава нокаут у судници, трећи експерт тужилаштва Ив Томић доживљава нокаут у судници, неколико кључних сведока оптужбе врло неславно се проводе у судници. И шта се онда дешава? Онда долази до организованог одуговлачења процеса. Тужилаштво је до краја 2007. године сигурно могло да изведе све сведоке. Међутим, синхронизованим напорима тужилаштва и судског већа то је унедоглед пролонгирано, чак чега се сетило тужилаштво, да захтева изузеће судије Хархофа, јер је тамо у Данској као члан неке невладине организације саслушавао извесног сведока оптужбе, па ето, као он је сад ту, чисте се. Само да се добије на времену. Ја сам то одмах прозрео и отворено рекао, па је онда господин Мандис тражио да се направи пауза у суђењу како би тужилаштво са мном обавило разговоре, ја сам сазнао шта су они хтели. Нудили су да се нагодимо око 10 година затвора и да убрзо одмах будем пуштен после те нагодбе и да се тако процес прекрати. Ја сам овде у судници рекао – са тужилаштвом немам о чему да разговарам. И не морам да вас подсећам како је то све ишло килаво до 2008. године. Када су видели да не могу да ме тако лако победе у судници, када су видели да популарност Српске радикалне странке у Србији нагло расте, онда су западне обавештајне службе кренуле да изнутра разбијају странку, и ту је опет један истакнути француски обавештајац играо кључну улогу. Било је ту и америчких и британских и немачких обавештајаца па смо видели из депеша Викиликса шта они мисле интимно о Томиславу Николићу. Кажу – авет прошлости, купио универзитетску диплому, и тако даље, а овамо када се сретну са њим, онда га тапшу по рамену – ти си добар, ти си паметан, треба да се отарасиш Шешеља и да кренеш новим путем. На Александра Вучића они можда још рачунају за одређене послове, а Томислава Николића су потпуно отписали. Тај француски обавештајац зове се Арно Данжан, сада је члан Европског парламента на листи странке ратног злочинца Николе Саркозија. Зашто ратног злочинца? Због бомбардовања Либије. Арно Данжан је један од главних заштитника највећег мафијашког боса на Балкану, Станка Суботића званог Цане Жабац. Он му пружа заштиту и рачуна да ће уз његову помоћ да постигне неке политичке ефекте у Београду, јер садашњи режим, без обзира што је изразито прозападни, без обзира што често прихвата захтеве западних сила на уштрб интереса српског народа, није спреман баш до краја да изда, и зато они праве алтернативу која ће прихватити све. Нећете ви да прихватити независност Косова, хоће Томислав Николић и Александар Вучић, нећете ви то да урадите, хоће њих двојица, нећете ово, хоће њих двојица.

То је та игра која се игра, и Арно Данжан је иначе познат по прљавим пословима на Балкану, деловао је као шпијун на подручју Босне и Херцеговине, Хрватске, Косова и Метохије и Црне Горе. Па се онда 2002. године придружио француском министарству спољних послова, па су га послали да буде једно време саветник Хавијера Солане, па је опет 2005. године постао, као обавештајац, саветник за југоисточну Европу француског министра спољних послова, да би 2011. године био изабран за посланика у Европском парламенту. Многе новине су о томе писале, па на пример лист “Време” 6. августа 2009. године, да је Арно Данжан омиљени пријатељ Мила Ђукановића и Станка Суботића, ви знате ко је Мило Ђукановић, такође велики мафијашки бос који је на власти у Црној Гори више од 20 године, талијански судови воде против њега низ истрага због шверца цигарета, и не могу још ништа јер га штити председничка, односно премијерска функција. Арно Данжан је омогућио Суботићу да се, упркос потерници Интерпола, несметано креће Француском, организовао сусрет Ђукановића и председника Француске Николе Саркозија и Арно Данжан је свесрдно помогао да Томислав Николић, како пише “Време”, растури Српску радикалну странку, а све време је одржавао присне контакте и са Чедомиром Јовановићем и Бебом Поповићем, као и са Хашимом Тачијем. Арно Данжан је 1994. године био шеф француске обавештајне агенције у Сарајеву и директно је умешан у организацију злочина у Сребреници, и главни извршиоци злочина Доминик Петрушић, и Милорад Пеле(…), командант 10. диверзантског одреда уопште се не процесуирају, а процесуирају се људи који су или делимично умешани или никакве везе са тим нису имали, а велики злочин је припремљен, како то видимо из књига неких муслиманских актера ратне драме, велики злочин је припреман у (?) организацији Американаца, да дође до убијања сребреничких муслимана, бар 5.000, како је Клинтон рекао Изетбеговићу, па да то буде повод за бомбардовање Срба.

Наравно, ја не оправдавам никога ко је учестововао у злочину са српске стране, али злочин је Србима у целини подметнут. Један од оних који су подметнули тај злочин Србима је Арно Данжан. Он је био и у преговорима у Рамбујеу, па је онда био један од главних саветника Бернара Кушнера, сећамо се тог злочинца Бернара Кушнера још из оне шпијунске организације Лекари без граница. Па је био гувернер Косова и Метохије, па је био и француски министар иностраних послова. Дакле, још један истакнути француски обавештајац који по свим расположивим подацима ради против мене и против Српске радикалне странке, а као посланик у Европском парламенту оштро је напао Дика Мартија поводом његовог извештаја о организованом криминалу на Косову и Метохији и пресађивању органа са заточених Срба купцима широм света. О томе је истрагу започела Карла дел Понте, па, како се сама жали, била онемогућена, па је Дик Марти поднео један упечатљив извештај, и Арно Данжан га је најоштрије напао у Европском парламенту. Тај Арно Данжан је један од главних креатора покушаја пуча у Српској радикалној странци, али без обзира што сам ја толике године овде у притвору, био сам способнији од Арно Данжана и од Морис Гордо-Мотања па сам успео да та њихова настојања сузбијем, путем савеза телефонских снага. То што је процес по тужилаштво кренуо траљаво и пошто су западне силе виделе да не могу да очекују од процеса неке повољне резултате, крећу атаци на моје здравље. Ја сам био релативно здрав човек, имао сам астму и крвни притисак сам држао успешно под контролом, не са неким тешким лековима. Са леком Привазил плус који спада у те блаже и врло је често у употреби у Србији.

Почиње прво напад на јетру и чим сам то видео, ја сам подигао велику галаму. Ја сам знао, у судару са мрачним силама само велика галама у јавности може да ме спасе, ништа више. И пошто сам подигао ту галаму, одустало се од даљег напада на јетру. Јетра се сама опоравила, а онда су кренули на срце. И већ три године атакују на моје срце. Оно још издржава, ко зна колико ће. Неће још дуго, али издржава. Издржаће ваљда довољно да ја завршим ову завршну реч. Како се то постиже, ја то не знам. Али су крајње смешна и бљутава настојања и неких лекара и судског већа да се то прикаже као ефекат моје наводне гојазности. Ја имам изванредне крве судове, као младић. Два пута су ми вршили, како се то зове, артериографију или коронографију. Никада нисам имао повишен шећер, никад нисам имао повишен један холестерол, никада нисам имао повишене триглицериде. Шта је разлог? Електрика. Како се производи та електрика која ми угрожава срце? Електронским путем. Мени је то изгледало фантастично, иако сам одмах на то помислио, све до ноћи између четвртка 8. и петка 9. марта, прошле недеље заправо. Уградили су ми још у јануару месецу такозвани Ај-Си-Ди, унутрашњи поткожни дефрибилатор и он није функционисао како треба, то се видело одмах. Међутим, у ноћи између 8. и 9. марта тај дефрибилатор је просто полудео. Ја сам се претходно осећао добро, пробудио сам се у току ноћи, гледао сам и неки филм, и у 4 сата и 15 минута осетио први електрошок, устао сам одмах, својим апаратом измерио пулс. Пулс је био скоро нормалан, 75, дебфрибилатор је програмиран да изазива електрошокове тек ако пулс пређе преко 200, дакле, кад долазим у животну опасност, онда он треба тим електрошоковима да спречи напрасну смрт. Међутим, није било разлога за његово дејство. У 5 и 30, нови електрошок, јачи од претходног, и сваки следећи је био све јачи и јачи, ја сам тада притиснуо дугме на аларму који су ми дали да стоји поред мог кревета, поред узглавља, аларм није радио, устао сам притиснуо аларм поред врата који има сваки робијаш, тај аларм такође није радио. Сва срећа па сам, заслугом и господина Антонетија, изборио се за двоструку ћелију, две ћелије су повезане. Отишао сам у ту другу ћелију притиснуо аларм, и он је реаговао. Онај ко ми је искључио прва два аларма није се сетио овог трећег и дошла је стража. У 15 минута, између 5 и 30 и 5 и 45 имао сам четири електрошока, који су ме бацали по ћелији. Знате како изгледа тај електрошок? Као кад прелазите улицу на непрописном месту па вас удари трамвај у пуној брзини, и ви се само мало придигнете и удари вас други трамвај, и тако шест пута. Тако изгледају ти електрошокови. Последњи је био у 6 сати и 30 минута. Стража је позвала лекара који је дошао за 40 минута. Лекар, када је видео о чему се ради, звао је одмах хитну помоћ и одвезли су ме у Лајден. Ја сам помислио хоће ли ми неко веровати да сам те шокове имао из чиста мира. Долазим тамо, први кардиолог одмах то налази у меморији мог Ај-Си-Ди уређаја и изброји тачно шест. Долази после виша медицинска сестра која ујутру у 8 сати прегледа извештаје ваљда свих носилаца Ај-Си-Ди-ја, и каже – Ја сам то одмах видела и да вас нису довезли, ја бих одмах звала да вас довезу. Али сви се чуде како је то могуће. Како је могуће да је тај Ај-Си-Ди био неисправан, и морала је нова операција тога дана и нису у почетку имали места, па су планирали за понедељак и уторак, па да се не би поновили електрошокови, ипак су ме некако уденули у распоред и то обавили у петак. Много сам лекара питао да ли знају за још неки случај да је Ај-Си-Ди уређај полудео из чиста мира почео да производи електрошокове. Сви су ми одговорили да никад нису чули за то. Ово је неко произвео споља.

И ово је био покушај убиства. Никако другачије то не може да се објасни. То је толико о политичкој позадини овог процеса и намерама главних креатора. Главни креатори су замислили да ме убију заправо негде између завршне речи и саопштавања пресуде. Кад ће то бити и на који начин, видећемо. Овај покушај је био неуспешан, али не одустају они тако лако, поготову сада у време предизборне кампање када сви показатељи стављају до знања да рејтинг Српске радикалне странке нагло расте и да ће Српска радикална странка имати врло добре резултате на тим изборима 6. маја.

Да сад кренемо на оно што је тужилаштво изнело у својој завршној речи. Ја сам имао намеру да вама овде презентујем нека документа и неке књиге, чак и видео снимке, међутим од свега сам одустао, јер немам могућности да радим, немам никаквог помоћника, тако да ћу се у својој завршној речи концентрисати само на ономе што је рекло тужилаштво. Остало можда и није нарочито интересантно. Тужилац Маркузен почиње тезом да сам се тачно пре 20 година, 5. марта 1992. године, зарекао да је Српска радикална странка спремна да се свим средствима супротстави независности Босне и Херцеговине и да сам запретио, у случају проглашења независности, да ће потећи реке крви. И ово је сад за њега кључна теза, кључни аргумент, кључни доказ да сам ја просто желео ратне злочине, да сам их призивао и касније потпомагао, подстицао, или сам извршио. Па, како је било могуће отцепљење Босне и Херцеговине проглашњем независности без сагласности српског народа? И Босна и Херцеговина и Хрватска, и све федералне јединице бивше Југославије нису конституисане на демократски начин. Првобитна Југославија је била унитарна држава, јесте једним противуставним актом тадашња власт негде 1939. године, ваљда, договорила са Хрватима издвајање једног дела територије у такозвану хрватску аутономију која ће се звати Бановина Хрватска. То су урадили принц регент Павле Карађорђевић и председник његове владе Драгиша Цветковић у споразуму са хрватским предводником Влатком Мачеком. То је било потпуно противуставно и није никад прошло кроз парламент.

Дакле, та унитарна Југославија, вољом комуниста у току и након Другог светског рата, претвара се у Федерацију, и комунисти сасвим произвољно одређују федералне јединице, шест, измишљају нове нације, македонску, хајде, можемо рећи Македонци су веома слични нама Србима, веома блиски, али можда баш нису потпуно исто што и Срби, али измишљају црногорску нацију, па 20 година после рата, муслиманску нацију. Замислите, ви сада у Француској имате и поприличан број и Француза муслимана, када би они у једном тренутку рекли, е нисмо ми више Французи, сада смо ми посебна муслиманска нација, или у Италији то да се деси, или у Данској. То би вама било смешно, Југославији је било трагично. Хрватска федерална јединица је конституисана вољом комуниста, без икакве демократске процедуре, али су и комунисти дали гаранције да је та федерална јединица, како су они рекли, и држава хрватског народа и српског народа који живи у Хрватској. Јер када је такозвана војна граница под Аустро-Угарском 1881. године припојена Хрватској и Славонији, Срби су добили гаранцију да су конститутивни народ равноправан са Хрватима. Шта је то значило? Да Хрвати својом бројношћу никада не могу, по кључним статусним питањима, да надгласају Србе. Хрватска није могла да прогласи независност без сагласности политичких представника српског народа који у њој живи.

У Босни и Херцеговини је то још било јасније, у Босни и Херцеговини ниједан од тих конститутивних фактора није имао апсолутну већину, имали су Срби пре Другог светског рата док над њима није извршен геноцид, после Другог светског рата више нису имали. Босна и Херцеговина је конституисана као федерална јединица Срба, Хрвата и муслимана. И само њиховом сагласношћу могао је да се мења статус Босне и Херцеговине, што значи да нису могли Хрвати и муслимани да се договоре да прегласају Србе, а то се десило. И какав бисмо ми Срби били народ да се томе нисмо супротставили? А били смо довољно поштени да унапред кажемо: “Немате право да укинете Србима статус конститутивног народа. Ако то једнострано укинете, изазваћете рат. Изазваћете реке крви”. И десиле су се реке крви и то није зато што сам ја много видовит човек, то је свако нормалан свако озбиљан могао да предвиди. Ми Срби нећемо, ви хоћете да се отцепите, ми нећемо. И шта сад? Сад ћете ви нас да прегласате. Па, немате право да нас прегласате. Е, онда када је конституисана Босна и Херцеговина као федерална јединица добили смо гаранцију да нико никада не може да нас прегласа. Када је конституисана Хрватска као федерална јединица, добили смо гаранцију да нас Србе не може нико никад да прегласа у погледу државног статуса Хрватске. Сад то одједном не важи. Јер ће европска заједница, касније Европска унија рећи другачије, јер ће Американци рећи другачије. Јер ће онај међународни хохшаплер Бадинтер рећи другачије, и његова комисија. Е, па не може. Срби су морали томе да се супротставе, и када је било стани-пани, да се оружјем супротставе. И супротстављање је било успешно.

Супротстављајући се, Срби су створили Републику Српску Крајину и Републику Српску. Јер су рекли – ако ви хоћете да се отцепљујете, идите слободно, али без нас, без наших територија. Е сада, када избије рат, природна је појава да свако жели да заузме што већу површину територија. То се у сваком рату дешава. Ту се више не прави рачуница – е овде нас има 50 одсто, е овде нас има испод 50 одсто, него се ствар решава оружјем па оставља преговорима после рата хоће ли се нека корекција вршити. А онда су Американци одлучили да униште Републику Српску Крајину, да протерају српски народ из њених западних делова, то су све Американци урадили. Хрвати су ту били само извршиоци америчке воље. Америчка позната агенција Ај-Ем-Ар-Ај, јел’ сам добро рекао, која окупља пензионисане адмирале, генерале, више официре и која директно сарађује са америчким министарством одбране. Они су уништили прво српски систем веза, онеспособили српску авијацију, изазвали пометњу и није било тешко окупирати Републику Српску Крајину. А то не може бити трајна дуговечна окупација. Једног дана Република Српска Крајина ће поново бити слободна, а моја је улога да оставим аманет да она мора једног дана опет бити слободна.

У Босни и Херцеговини муслимани су свакако били главне жртве, и на време смо их упозоравали: Запад држи страну Хрватима, а вас ће само искористити као топовско месо против Срба. Међутим, муслимани су кренули у тај рат и тај рат је довео до многих жртава на све три стране, а вероватно највише међу муслиманима. То што је Босна и Херцеговина, како каже господин Маркузен, прогласила независност, то је било потпуно нелегално, и зато је моја претња била заправо упозорење. Нажалост, упозорење се обистинило, и у хрватској федералној јединици се упозорење обистинило.

Е сад, за кога је све то била језива стварност? Била је за многе обичне мале људе који су се затекли на тешким местима и страдали. Али, нисам ја крив што су они страдали зато што сам упозоравао – тећи ће реке крви, него онај ко је знао да ће да потеку реке крви, а ипак је кренуо у проглашење независности. А кад је угрожен један део српског народа, било који, сви ми остали Срби смо дужни да му помогнемо. Замислите, господине Антонети, да неко изненада угрози Французе у Квебеку – цела би се Француска дигла на ноге и не би то дозволила. Како ми Срби онда да дозволимо да неко угрози нашу браћу на подручју Хрватске или босанско-херцеговачке федералне јединице. Скрштених руку нисмо могли да останемо, морали смо да се боримо и да им помогнемо. Колико смо били успешни у тој борби, то је друго питање.

Е сад, још један проблем, који је овде веома важан. Ко је у том процесу распада Југославије први почео да убија и прогони? Чим је Туђман дошао на власт, његов режим је почео да прогони Србе, да их отпушта са посла, да их присиљава да потписују изјаве лојалности, да ваде такозвану домовницу (то је сасвим нови документ, који раније није постојао) и да их на друге начине понижава. Срби су већ 1990. године почели да беже са подручја хрватске федералне јединице, из већих хрватских градова попут Загреба и Вараждина и осталих, и из Сплита наравно. Прва убиства која су се десила била су извршена над Србима, и то над градским Србима који нису учествовали ни у каквом отпору, ни у каквој борби.

Друго, Туђман је одмах почео да враћа старе усташке симболе. О Туђману смо све знали: да је био Титов генерал, а да се после повезао са усташком емиграцијом, чак је за министра одбране Хрватске довео водећег усташког емигранта Гојка Шушка. Чули сте ваљда за Гојка Шушка – годинама је био водећи лидер усташке емиграције. Туђман се више пута експонирао лично и директно као обожавалац и следбеник Павелићевог наследника Макса Лубурића. Макс Лубурић је био главни усташки лидер након убиства Анте Павелића, а Анту Павелића је убио један српски четник у Аргентини, ранио га, па је после неколико месеци умро на лечењу у Шпанији. И сад тај Туђман, који се експонирао својим везама са усташком емиграцијом, својим везама са римокатоличком црквом, посебно са херцеговачким фратрима фрањевцима, чији је центар Широки Бријег у Босни и Херцеговини, главни центар усташког покрета кроз стотину година. У Хрватском сабору се појавио посланик који излази за говорницу, диже руку у знак фашистичког поздрава и узвикује “Про патрија”. Да ли је то онда повампирена усташка звер? Јесте. Ја сам био потпуно у праву када сам на то упозоравао, повампирила се усташка звер.

Онда ми тужилаштво замера што сам већину Хрвата поистоветио са усташама, са Туђмановим режимом и тако даље. Истина је, на првим изборима Туђман није добио подршку већине Хрвата, мислим свега 48 посто, али захваљујући изборном систему освојио је власт. Међутим, касније је уживао огромну подршку и помоћ скоро целог народа, док није обавио прљаве послове. Кад је обавио прљаве послове и кад су Американци и Европска унија гарантовали Хрватској да ће остати та жељена територијална целокупност, е онда се ствари окрећу против Туђмана. Туђман више није погодан. Компромитован је, треба га скинути, треба га најурити. Његова смрт је то све претекла. Долази до промена чак и у његовој партији, на чело долази Санадер који почиње детуђманизацију, али заглави после у корупционашким аферама.

Овај протеже француског шпијуна, Томислав Николић, дао је интервју почетком 2008. године сарајевском листу “Дан”, муслиманском листу, у коме је изјавио да хоће да буде српски Санадер. Мислио је да ја никада нећу видети те новине. А ја овде био на истом спрату са муслиманским генералом Расимом Делићем, били смо у коректним односима. Он је волео да чита књиге као и ја, па смо књиге размењивали, размењивали новине, и он ми је дао тај сарајевски муслимански лист у коме сам прочитао интервју Томислава Николића и тако дефинитивно разјаснио каква је његова политичка улога и за чије он интересе обавља прљаве послове.

____________
Извор: електронско издање „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)