ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

 

Драгољуб Збиљић: ПРИЛОГ РАСПРАВИ – ОДГОВОР ЦЕЊЕНОЈ ВЕСНИ ВЕИЗОВИЋ

 

 

 

 

Овај одговор није моје опонирање гледиштима цењене Весне Веизовић, него пре свега моја потреба за постављањем неких нових питања на која ме је она својим мудрум писањем подстакла. Нека ми се опрости што ћу штошта говорити на свом примеру.

Живео сам најпре у централном делу Србије, где сам и рођен, затим сам живео на Косову и нисам могао да издвојим који ми је део Србије дражи (да ли Косово и Метохија или централни део Србије), онда сам живео (најдуже до сада) у северној Србији, тј. делу који се данас зове покрајина Војводина, па сад да ме неко пита који ти је део дражи – централни део Србије, јужни део (Косово и Метохија) или овај северни део Србије (Војводина), опет не бих могао да кажем који ми је део дражи.

Никада нисам умео да будем тзв. локал патриота, а завичај свој (Топлица) такође јако волим, али нисам од оних за које је завичај  дражи од других делова своје отаџбине.

Па, уз то, рецимо, био сам с јесени прошле године у Бањалуци и нисам могао да кажем да ми је Бањалука мање драга од Србије или да ми је Србија дража од Републике Србије.

 

Отаџбина нам је тамо где нам је народ

 

Мени је отаџбина тамо где је мој српски народ. Свуда где је мој народ и сваки део педља који је власништво мога народа некако су ми подједнако драги. Кажем, не осећам, као неки Срби, драгост за свој ужи крај, за завичај, за своје двориште… Моје је и драго ми је подједнако све где су Срби своје земље бранили и крвљу, зарад слободе, заливали.

Ово не говорим што мислим да сам „изузетан“, јер мислим да смо многи Срби такви, а опет знам и оне Србе који су везани за свој ћепенак, за свој завичај за своју покрајину… У том смислу мени је страна, чудновата, невероватна појава да у Војводини, на пример, има људи којима је покрајина све, које не занима ништа шта се изван Војводине догађа у Србији.

Такве уопште не разумем и за њих имам велико жаљење, јер ми се чини да су у љубави оштећени, да нису мисаоно и емотивно развијени у правом патриотизму.И не знам откуд се то у српском народу догодило такво осећање.

Југославија беше за расрбљивање

 

Мислим да је ту својевремено расрбљивање преко развијања југословенства оштетило патриотски и национално Србе до те мере да су се од свог народа, од његове целовитости удаљили, да су изгубили осећај за српство и Србство или Српство (мени је готово свеједно да ли с једначењем гласова по звучности или не) и да смо ми због тога постали национално још недовољно изграђен народ, да смо пресечени југословенством и Југославијом и да смо, најоштрије речено, обогаљени као народ и нација. Ми смо се чак, ево, поделили и по писнму. Ми не пишемо сви ни истим писмом, за разлику од свих око нас и свуда даље од нас. Сви други народи макар пишу истим писмом! Зато ми данас имамо и највећи проценат свог антисрпства,  да су друге југословенске нације или национално остале на истом,или су, још снажније, у Југославији појачале свој национални осећај и да су зато други и данас хомогенизованији народ.

Мислим да је српска трагедија у томе што смо ми једини народ у оквиру бивше Југославије добили своје Србе, национално превише „охлађене“, па зато се у нашем народу могу чути људи који кажу: „Треба признати реалност и дати Косово“.А имали смо примере, рецимо Хрвата и Албанаца, међу којима се ни један једини није јавио па да каже: „Треба признати реалност, па признати Србима, рецимо, у ранијој Републици Српској Крајини да се издвоје или да добију макар аутономију у оквиру Хрватске. Или пример Албанаца. Да ли смо чули да један једини Албанац каже данас да би требало признати реалност, па да не траже „независно Косово“.

То су све примери који показују да су Срби увелико разбијени национално у Југославији, да су расрбљени и да не осећају своје – својим. Многи, рецимо, не осећају и не знају које је њихово изворно писмо и шта се с њиховим писмо како кроз историју догађало.

Зато још нисам могао да се одлучим да ли би требало изграђивати српску нацију под називом „Србијанац“.

Неко је овде (на порталу овог сајта) споменуо да сами Срби у Србији не воле да се зову „Србијанац“. Мислим да је то тачно. Имам и свој пример – ни сâм нисам себе никада сматрао Србијанцем, а чуо сам из уста других Срба, из Републике Српске, рецимо, из Хрватске, да мене зову „Србијанац“, али ми то никада није било пријатно да би ми годило. До сада бих увек сматрао да ме неко тим именовањем „издваја“ из остатка Срба, да ме „сужава“ на нешто мање, на нешто „некомплетно“.

 

Занимљива су ми мишљења других људи

 

Врло би ме занимало мишљење других људи, већег броја људи. Шта кажу о овоме о чему ја говорим? До сада сам видео да има људи који подржавају Веснин предлог да се изграђује „Србијанац“ као нација. Рецимо – Никола Алексић, којега као и Весну Веизовић многопоштујем и ценим због своје упорне делатности која ми увек личи на велики посао правог народног трибуна и освешћивача.

Много верујем Весни Веизовић у све што каже. Понављам – њена ми је мисао увек јака, њен стил изражавања је пун и префињен, просто уметнички изграђен, прецизан, нема у њему лутања, нема неважног, па њеним судовима и просуђивањима много верујем. А, опет, још не могу да се определим да ли би требало „изграђивати“ Србе кроз националну одредницу „Србијанац“, „Србијанка“, „Србијанче“ и сл. Затим кроз припадност и начин – „србијански“ и сл.

Нисам једино најбоље схватио Весну (понешто спорије схватам) да ли и Срби, рецимо, из Републике Српске,по њеном мишљењу, треба да се „изграђују“ национално такође кроз „Србијанац“ и сл.

Сигуран сам да је од мене врло цењена Весна Веизовић покренула једно врло озбиљно питање. Срби имају многа нерешена питања, а ово које је она овде покренула једно је од најозбиљнијих питања.

Кажем, ми смо Срби „пресечени““ Југославијом, Српство је у Југославији доживљавало расрбљивање, све је било у Југославији усмерено на антисрпство, па смо добили, ако се не варам, један слој Срба национално готово изгубљених у времену и простору, а посебно у осећањима.           Ова наша народна и национална „млакост“ у прилично мирном посматрању судбине Срба с Косова и Метохије нисмо имали ни код једног другог народа ни слично када су они били у сличим ситуацијама у каквим смо данас ми. Сви су били хомогенизованији, сагласнији, „бучнији“…

Наравно, мора се имати у виду насилан страни фактор који је спровео насиље и бомбардовањем да би нам се Србија поцепала. Све су друге републике у Југославији имале подршку да очувају Брозове границе, осим Срба. За њих су насилници из света имали сасвим друге и друкчије аршине.

Чини ми се, да су Срби били сасвим јединствени како су јединствени били сви други у Југославији, да неки наши из тадашње „опозиције“ нису тражили да будемо чак и бомбардовани, питање је да ли би тај насилан спољни свет тако лако посегнуо да с тако непримереном силом нападне једну државу која нити је икога другога споља угрожавала нити је истина била да смо ми некога у Србији зликовачки угрожавали, а свакако их нисмо ни приближно угрожавали колико су делови нашег народа у другим републикама били угрожавани и убијани.

 

 

Поносим се кад чујем да су Срби чували и туђе жито од кукоља

 

Нисам видео, али могу да претпоставим да су неки појединци из нашег народа починили неке злочине, али се питам шта би било да смо ми заиста били насилни према својим мањинама колико су други били насилни према деловима наших народа изван Србије. И хвала драгом Богу што нисмо били насилни. Било је неизбежних лоших појава, али смо, рекао бих, и у тешким ратним приликама у Србији чували свачије жито од нашег кукоља. А, на пример, имали смо случај да је српски народ био равноправан с хрватским народом у Хрватској и на тај начин што су имали статус „државотворног народа“, па је насилан свет извана помогао да тај „државотворан“ српски народ буде не само убијан, него и масовно очишћен са својих њива и кућишта у сведен на мален поценат мањине.

Очигледно, аршини светских моћника према Србима и другима нису били нити су данас не само исти него ни слични. А драгоми је што је мој народ увек, па и у најтежим ратним прилијкама, сачувао меру благости према свима другима. А за изузетке у „неблагости“ могу само да жалим, као што би жалио свакинорнмалан човек који воли своје, а туђе поштује. Јер, помом мишљењу, ко туђе(г) не поштује, неће моћи ни своје(г) да воли на прави начин.

Све ово што рекох, не рекох да бих исказао несагласност с гледиштима врло ми цењене Весне Веизовић, него је само је овај одговор мој најобичнији прилог у том разговору који је Весна Веизовић покренула.

(14. октобар 2012)

 

С великим поштовањем,

Драгољуб Збиљић

———————————————

ВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ:

О србијанској нацији – Одговор проф. Драгољубу Збиљићу

 

ЗБИЉИЋ: СРБИ, СРПСТВО И АНТИСРПСТВО ДАНАС…

У четвртак, 11.10.2012 године, на Правном факултету у Београду, обележена је десетогодишњица од оснивања удружења „Номоканон“. На скупу су говорили председник управног већа Стефан Стојков, аташе за културу при Руској амбасади Александар Конанихин, угледни адвокат Горан Петронијевић.

13.10.2012. СРБИ НА ОКУП

Транскрипт обраћања Стефана Стојкова

Браћо и сестре, поштовани и драги пријатељи,

помаже Бог!

Користим прилику да Вас поздравим и да Вам се захвалим што сте се одазвали нашем позиву и што сте нам указали велику част својим присуством на овој за нас великој и врло значајној свечаности.

Прва деценија постојања и деловања Удружења студената Правног факултета Номоканон није обичан јубилеј, већ он има посебан значај са обзиром на то да је у условима у којима се наше друштво и држава данас налазе сваки континуитет националног организовања и деловања заиста права реткост. Студентска јавност и свест о потреби да се иста активира у јавном и струковном животу као и млади правнички сталеж, које окупља наше православно национал-патриотско удружење, сита је јаловог деловања студената и младих у нашем друштву којима су питања од националног, духовног и државног значаја ван сваке сфере интересовања. Свесни да је родољубива студентска омладина одувек била покретач друштвених токова и прва у стајању на браник одбране Отачаства ту карактеристику препознали су сви они који су учествовали у стварању, развоју и десетогодишњем деловању нашег удружења.

Општа атрофија државе, друштва и духовних вредности у протеклих неколико деценија створиле су потребу да се национално свесни поједници окупе и оформе сигурну базу и заједнички фронт у одбрани националне и духовно освешћене српске државе. Турбулентне и често променљиве прилике налагале су да се делује брзо, ефектно и видљиво!

Вечито по страни и ван сваког фокуса системских медија, о удружењу и његовом деловању знали су они који су га подржавали и који су нас редовно и свуда пратили. Питања која смо отварали, гости које смо доводили као и теме о којима се говорило нису никако могле бити део системом оивиченог јавног простора у коме нема места националним питањима, српској православној традицији, српском страдању у свим српским земљама почев од српске Маћедоније па све до српске Беле Крајине и уопште ономе што би могло да се подведе под сропско национално питања јуче, данас и сутра. Велики број трибина, округлих столова, промоција књига, учешћа на разним како домаћим тако и страним скуповима чине богату збирку са којом се поносимо и коју вам, драги пријатељи, на данашњи дан са радошћу предочавамо.

Од оснивања смо тежили томе да удружење окупља искрене српске родољубе, прожете духом наше националне историје и светосавским вредностима, притом водећи рачуна о једном од основних начела којим се и даље водимо, а то је не број него сој!

Успели смо да одолимо свим претензијама да нас ућуткају различити елементи система, држећи олако да смо ми само једно мало студентско удружење. Показало се управо супротно да се из тог основног језгра развио један шири академски покрет који окупља и правнике, некадашње студенте и чланове овог удружења који данас надахнути вредностима светосавља и српске националне историје служе српском Отачаству бавећи се различитим пословима у правничкој струци.

У време надолазећег мрака и евроунијатског једноумља 2008. године, када је силовањем међународног права Србији отета вековна и света земља српско Косово и српска Метохија, након изразитих тензија у друштву, па и на универзитету долази до прекида у деловању удружења на Правном факултету. Пробијање те блокаде и тог мрака успешно је извршено већ у јесен исте године одржавањем новог низа трибина и догађаја удружења у подмлађеном саставу. Догађаји из марта исте године охрабрили су и мотивисали нову младу генерацију студената да на универзитету кроз активно деловање у удружењу бране идеје српског светосавског национализма.

У то време изразитог еврофантизма, трибине о стању у српском правосуђу, Статуту АП Војводине, сада већ очекивано проглашеним неуставиним, биле су наш израз неслагања са путем којим је трасирана тадашња државна политика и која се одражавала крајње негативно и по правничку струку и по територијални интегритет државе Србије, која ни данас није у својим историјским границама. Без икаквих средстава и без медијске подршке, само захваљујући чврстој вери у саборни рад и борби за заједнички циљ поново је на факултету преузет студентски барјак православно националне српске омладине, који су комунисти 1945. покушали да завију, баш као и еврофанатици 2008. године!

Ређајући догађај, за догађајем током наредног периода, а до данас одржано је више десетина трибина, неколико промоција књига, више округлих столова, као и акција различитог садржаја који су сви имали за циљ да истакну став младе српске правничке струке о питањима од друштвеног и националног значаја. Трибне о Српским интеграцијама, као основној тежњи српског друштва и државе, насупрот тзв.евро-атлантским интеграцијама, српском страдању у Јасеновцу, геноциду у Југославији над Србима, промоција књиге о манипулацијама Бернара Кушнера кроз његово дипломатско-политичко ангажовање, трибина о политици САД на Блакану у сарадњи са Фондацијом ,,Лорд Бајрон“ само је неколико у низу важних питања која смо кроз наш рад отворили и јавности омогућили да о томе чује по неку реч! Потом смо наставили успешно да сарађујемо, са тада новопридошлим, амбасадором Руске Федерације, Њ.Е. г Конузином који је неколико пута гостовао на догађајима које смо организовали на Правном факултету, настављајући тиме традицију добрих односа која је започета још за мандата Њ.Е. г. Алексејева. Добре односе настављамо и данас са Руским представницима у Србији, као искреним пријатељима Србије, те се надамо ускоро и гостовању новог амбасадора Русије у Београду. Наравно то не значи да нисмо отворени и за друге доказане и искрене пријатеље српског народа, баш супртоно, жеља нам и јесте да остваримо сарадњу у предстојећем периоду.

УСПФ НОМОКАНОН се 2009. године отворено супротставило доласку подпредседника САД г. Бајдена, са обзиром на то да је на врло вулгаран и принизан начин клеветао српски народ и пружао подршку акцији НАТО агресора током 1999. године. То је био мали допринос, али вредан помена, и израз поштовања и поклона пострадалим жртвама у НАТО агресији на Србију. Неколико трибина и догађаја, како у организацији самог удружења тако и у сарадњи са Правним факулететом организовано је овим поводом, а и неколико тематских предавања, изложби слика посвећених разарањима и страдањима у периоду март-јун 1999. године, као и промоција књиге Марије-Лине Веке о трговини људским органима за које је између осталих оптужен терориста Хашим Тачи.

Став према Косову и Метохији заузима посебно место у раду удружења, те је у том смислу у више наврата организовано неколико изложби, посвећених уништеним српским светињама и страдањима српског живља током погрома чињених од стране Шиптара након доласка снага УН-а и КФОР-а на територију наше јужне покрајине. Изложба је изазвала реакције, како оне очекиване, али и оне мање очекиване јер смо се тада суочили са јаким притисцима да се изложба не одржи! Све то нас није спречило и то нас неће спречавати да се за Косово и Метохију боримо све док се српска тробојка у Призрену опет не завиори.

Као велико признање раду и деловању Удружења Номоканон не можемо, а да не споменемо учешће нашега чланства на различитим међунрадним скуповима и саборима, како у српским земљама у окружењу, тако и у братској нам Русији, Грчкој и Словачкој. Од посебног заначаја је учешће на међународном скупу поводом 65. годишњице од окончања Другог светског рата у организацији тадашњег г.председника владе Словачке Роберта Фица, председника Руске Федерације г. Димитрија Медведева, као и Њ.В. Краља Шпаније Хуана Карлоса, 2010. године у Братислави.

Не заборављајући српске жртве, нисмо се либили, а да не отворимо и једну тему која је болна и мучна за Србију, а то је сумирање жртва Брозовог комунистичког режима у Србији након 1944. године, те смо у том смислу организовали широку расправу на којој је било речи о жртвама, страдањима без суда и пресуда, рехабилитацији политичких осуђеника и реституцији противправно отете имовине у поступцима масовне национализације како приватних добара, покретне и непокретне имовине, тако и одузимања имовине нашој СПЦ, па и другим традиционалним верским заједницама у нас.

Бавећи се правним питањима која се не ретко прожимају политиком, нисмо могли да останемо глуви и слепи на питања везана за преговоре са ЕУЛЕКС-ом и тзв. косовским институцијама у време када се српски живаљ који је преостао на Косову и Метохији последњим средствима одупирао, новом егзодусу у најави, попут оног који је учињен над Србима 1995. у Републици Српској Крајини, пружили смо им подршку како у виду редовних обилазака и сакупљања основних потребштина не би ли издржали и истрајали, тако и једном трибином која је разобличила суштину преговора са тзв. привременим косовским институцијама под кишобраном ЕУ.

Врло брзо отворили смо и питање хрватске тужбе и српске противтужбе у смислу основаности и моралног права данашње Хрватска, да подигне тужбу против Србије, након Јасеновца и свих оних страдања која је српски живаљ претрпео у НДХ.

Поред догађаја на нашем матичном факултету удружење је остварило сарадњу и са другим сродним удружењима на универзитету у земљи и иностранству, и тиме постало заступник интереса српске националне студентске омладине уједињене око светосавског завета.

Упрокос претензијама различитих партијашких клика да утопе и преузму удружење у своје редове зарад својих политикантских тежњи у деловању на универзитету, удружење таквим настојањима одолева све ово време, чврсто истичући став да је партијаштво колевка раздора и најгорих подела унутар здравог национланог организма, наспрам струковног окупљања и деловања у коме лежи будућност националног препорода и обнове.

Са поносом носимо име најевећег српског правничког зборника уз законик цара Душана Силног и као завет преносимо га новим правничким поколењима! Храбро и неуморно настављамо идеју коју су имали наши претходници, некада Организација националних студената, као и сви слободоумни и национално непоколебљиви појединци којима су свети Сава, Србија и наш национални и културни идентитет најсветије што имамо, управо супротно од онога како су нас неки професори на Правном факултету нажалост учили – да нам је Отаџбина тамо где нам је добро, како и приличи поборницима антихришћанског материјализма, пролазности и телесног сладострашћа!

Наредна деценија удружења, биће само нужна последица онога што смо за ово време од нашег настанка и окупљања постигли и тиме положили темељ на коме ће почивати стабилна грађевина саткана од најфинијих осећања светосавља и родољубља међу будућом српском интелектуланом елитом, пониклом на српским универзитетима и факултетима!

И зато је овај јубилеј тим већи, што се њиме не обележава само нека календарска целина, већ зато што су у њој сједињени и преци и потомци, зато што је њиме обједињено све оно што је учињено за нашу Отаџбину и наш род, по узору на бесмртна дела наших храбрих и часних предака чија имена никада нећемо окаљати и пред које ћемо једнога дана изићи када и нама Небеска Правда изрекне свој суд!

Са вером у Бога!

Живела Србија!

Стефан Д. Стојков

председник Управног већа

УСПФ НОМОКАНОН

У Београду,

о Преподобном Харитону Исповеднику

28.09./11.10.2012.л.Г.

 http://www.srbinaokup.info/portal/2012-02-20-18-19-54/2012-02-20-18-28-56/494-proslava-desetogodisnjice-udruzenja-qnomokanonqvideo

13.10.2012. ФБР аутор Весна Веизовић

Србијанци нису нови израз, самим тим нису нешто ново – произишло из нечије фикс идеје. Сматра се да је Вук Караџић међу првима употребио израз Србијанци да би означио Србе који живе у границама тадашње Србије. Међутим, тај израз је доста старији, али је његова званична употреба почела да даје назнаке буђења србијанске нације, њено рађање након вишевековног ропства под Турцима.

Израз Србијанац или Србијанка обухватио би све Србе и остале лојалне грађане Србије који живе у границама Србије. У овом тренутку Србија обухвата централну Србију, Војводину, Рашку област и Косово и Метохију. Сви њени становници од Призрена до Суботице били би Србијанци или Србијани, било да су у питању Мађари, Бошњаци, Црногорци,Шиптари  или било који мањински живаљ.

Зашто је то потребно?

Појединци сматрају да би тај израз Србијанци међу Србима направио још већи јаз. Међутим такви не схватају да би случај са заокруживањем нације био управо супротан.

Док непријатељи у сред Србије стварају нове нације, групишући своје народе, као што су на пример Бошњаци урадили, исто што покушавају и сепаратисти на северу Србије „правећи“ Војвођане или Власи на истоку, и на тај начин потражују делове територија Србије као већ формирана нација којој је потребна држава; ми се устручавамо да створимо, односно обновимо своју Србијанску нацију, која би ујединила све те народе и оставила их без „кеца у рукаву“ да под изговором националности наставе са даљим распарчавањем.

У једној озбиљној држави, каквој тежимо да постане Србија, не може бити више од једне нације. А то свакако неће бити бошњачка или војвођанска већ србијанска, јер нити ми живимо у земљи бошњачкој нити војвођанској, него су и Војводина и Босна србске земље.

Значи тај корак обједињавања свих народа под један назив, државе у којој живе, Србије, мора бити србијански.

Важно је напоменути да се тим народима, мањинама које припадају неким другим народима, на овај начин не угрожава њихова народност нити је то удар на њихову етничку припадност.

Као што су сви становници Америке – Американци, и имају америчко држављанство, и самим тим припадају великој америчкој нацији, они се нису одрекли своје народности, али не потражују признавање своје нације.

Значи по истом том принципу би и у Србији, свака народна мањина задржала своју етничку припадност  као и до сада. Свако од њих би по народности био Мађар, Румун, Русин, Словак, али би њихова националност била Србијанска по имену државе у којој живе.

Највише неслагања по питању србијанске нације долази од Срба који живе ван граница Србије. Наиме, они сматрају да ће се усвајањем овог назива направити још већи раскол међу Србима. Не схватајући да ће се овим посрбијавањем угушити „Југославија у малом“,  јер више неће бити националних мањина већ искључиво припадника других народности чија је националност србијанска. Срби из области које тренутно нису у границама Србије такође треба да теже ка припајању својој матици (Семберија, Брда, Бока Которска, Славонија, Херцеговина). На тај начин ће и они постати Србијанци. Тако  уређена и увећана (природно) држава са дефинисаном србијанском нацијом може бити само јача.

Проблем већине је тај, што не прави разлику између појмова нација и народ. Управо такви говоре да не може постојати србијанска нација већ само српска. Међутим, не може сваки становник Србије бити Србин, и самим тим не може ни постојати српска нација, јер би у том случају ми покушали једну неприродну ствар да неку мањину силом посрбимо и тако начинимо атак на њихову народну припадност. Док Србијанац мора и може  бити сваки држављанин Србије јер је то националност, односно сваки становник Србије мора имати држављанство Србије да би био њен законит држављанин, а то држављанство неће бити српско јер он није Србин, већ србијанско јер примањем тог држављанства он постаје Србијанац ма које народне припадности он био. Самим тим та два појма србски народ и србијанска нација су разграничена и дефинисана.

Управо онима којима данас смета настанак србијанске нације до недавно није није сметало да се називају Југословени, за време постојања Југославије. У тој Југославији назив Србијанац се временом извргнуо руглу, омаловажавајући је Срби су заправо изгубили појам о самом значењу те речи. Претапајући се у Југословене, који нису никада били нација србске државе већ једне неприродне творевине, они су оно што је још Милош Обреновић започео, стварање србијанске нације, потпуно заборавили и прихватили комунистичку истину у којој је србијанство нешто погрдно.

Они такође заборављају да су у тој Југославији само Срби били ти који су се одрекли и своје народности и своје националности. У Југославији су Хрвати били Хрвати, Словенци Словенци а Срби Југословени.

То значи да Хрвати своју националност нису ни изгубили па нема потребе да је данас обнављају. Када неко пита: Због чега Хрвати не створе хрватску нацију која ће имати Хрватијанце? Постоје два одговора.

Прво је –  нас не треба да занима шта ће радити Хрвати и како ће они уређивати своју земљу, која је само протекторат Аустрије и забавиште ЕУ.

Други одговор је да су народи који су постајали слободни и независни од стране византијског цара, и када је њихова црква постајала независна од цариградске Патријаршије, значи само православни народи су (Када Хрватска није ни постојала),  добијали уз свој назив и звук ИЈА.

Тако да ако на префикс СРБ, додамо звук ИЈА, добијамо СРБИЈА, даље простом граматиком ако придевски променимо именицу Србија, добијамо – србијански, Србијанац, Србијанка, Србијанци.

Данас имамо ситуацију у којој већина Срба слави Путина, жели да се Србија окрене Русији и да се уз њену помоћ отргне из канџи запада, диви се њеној храбрости, али, чак ни сам народ не сме да се осмели и заиста начини један корак ка томе. Током целе изборне кампање Путин је говорио о великој расијанској  нацији у којој живи 300 различитих народа и етничких група. Јасно је да њега нико није питао о каквим он то Расијанима прича кад постоје само Руси и руска нација. У Србији међутим већина људи посматра живот како пролази поред њега, желећи да га учини бољим а истовремено плашећи се да учини први корак. Начинимо онда тај први корак, будимо храбри и одважни!

Весна Веизовић

Министар енергетике у Влади Руске Федерације Александар Новак изјавио је, после потписивања уговора о испоруци руског гаса Србији, да ће обим руских инвестиција достићи милијарду долара.

13. октобар 2012. novosti.rs, agencije

БЕОГРАД – Министар енергетике у Влади Руске Федерације Александар Новак изјавио је данас да ће обим руских инвестиција у економију и привреду Србије достићи милијарду долара.

Новак је, после потписивања уговора о испоруци руског гаса Србији, оценио да је задатак мешовитог руско-српског комитета који воде он и српски министар рударства Милан Баћевић, унапређење сарадње две земље у области нафте, гаса, електричне енергије, аграра, културе и других области.

„Постоје јасне перспективе за повећање робне размене две земље“, приметио је руски министар.

Премијер Ивица Дачић додао је да Новаку и Баћевићу жели да достигну циљ који су поставили он и тадашњи руски министар за ванредне ситуације Сергеј Шојгу 2008. године – да у наредних 10 година буде удвостручен обим робне размене две земље.

Представници влада Русије и Србије потписали су у суботу у Београду споразум о испорукама природног гаса Србији, који ће, како је истакао премијер Србије Ивица Дачић, допринети енергетској стабилности Србије и омогућити сигурност испоруке тог енергента у наредној деценији.

Споразум су у Влади Србије, у присуству премијера Дачића, потписали министарка енергетике, развоја и заштите животне средине у Влади Србије Зорана Михајловић и министар енергетике у Влади Руске Федерације Александар Новак.

 

СТАБИЛНОСТ

Споразум предвиђа годишњу испоруку од пет милијарди кубика гаса Србији до 2021. године, а могао би, како се процењује, да допринесе да се с почетка наредне године цена гаса са 470 долара за 1.000 метара кубних спусти на 420 долара.

Премијер Дачић је указао, у изјави новинарима, да ће тај споразум обезбедити дугорочну испоруку гаса Србији и тиме у наредној деценији обезбедити стабилност у испоруци тог енергента.

Дачић је нагласио да очекује ускоро и потписивање стратешког споразума Србије и Русије, чији ће део бити данас потписани споразум о гасу.

“Наш циљ је да то стратешко партенерство буде операционализовано активностима Владе Србије, јер је неопходно да иначе неспорно историјско пријатељство и блискост две земље и народа буду преточени у сарадњу у свим сегментима друштва“ рекао је Дачић.

Премијер је закључио да ће споразум о испоруци руског гаса бити још један корак у учвршћивању односа Србије и Русије.

Дачић је рекао да се у наредном пероду очекује реализација више заједничких пројеката тако да је све спремно да следећег месеца буде отворена ревитализована рафинерија нафте у Панчеву.

“Очекујемо и званично је најављено да у децембру почну радови на изградњи гасовода Јужни ток у Руској федерацији“, подсетио је председник Владе Србије и изразио наду да ће тај нафтовод ускоро почети да се гради у Србији, што је веома важан пројекат за Србију и инвестиција вредна нешто мање од две милијарде евра.

ЈУЖНИ ТОК

Михајловић је рекла да је данашњи споразум кровни на 10 година, а да следе годишњи споразуми о количинама и ценама између Србијагаса и Гаспрома. Она је, такође истакла да ће пројекат Јужни ток добити статус националног пројекта и да очекује да ускоро буду решена процедурална питања.

Премијер је рекао да се ускоро очекује договор о руском кредиту за стабилизацију буџета Србије као и кредиту за српске железнице.

Према његовим речима, за реализацију таквих инвестиција битно је да руске банке буду присутне у Србији, што би била адекватна подршка повећању обима робне размене две земље.

Дачић је указао да постоје велике могућности за повећање извоза из Србије, посебно пољопривредних производа, на руско тржиште.

Он је додао да се очекује завршетак договора за учешће руских компанија у стратешком партнерству за Железару Смедерево, као и куповину других предузећа, као што је фабрика вагона.

Дачић је пожелео српском министру рударства Милану Баћевићу и руском министру Новаку, који воде мешовити руско – српски комитет да достигну циљ који су Сергеј Шојгу и он поставили 2008. године – да у наредних 10 година буде удвостручен обим робне размене две земље.

Министарка енергетике Зорана Михајловић је рекла да је данашњи споразум знак да ће Србија бити енергетски безбедна у гасној привреди и да ће имати довољно гаса у будућности. Министарка је указала на велики значај инвестиција у српску енергетику, не само за тај сектор, већ и за цео привредни развој земље.

Хусеин Билал Боснић, један од лидера вехабијског покрета у БиХ, позвао муслимане на мобилизацију поруком да Алах најбоље зна да “крварење неће стати док год не дође до победе ислама”

13.10.2012. novosti.rs

Један од лидера вехабијског покрета у БиХ Хусеин Билал Боснић, недавно ухапшен па пуштен, позива муслимане на мобилизацију поруком да Алах најбоље зна да “крварење неће стати док год не дође до победе ислама”.

“Треба сви да се мобилишемо, треба сви да станемо у одбрану ислама сходно нашим могућностима и оним ресорима којим располажемо“, каже Боснић у једној од многобројних порука објављених на Јутјубу, 8. октобра.

Боснић је прошле седмице ухапшен под сумњом за тероризам са још четворицом својих сарадника, али су они убрзо пуштени, јер Тужилаштво за њих није затражило притвор.

Боснић је недавно враћен са границе БиХ и Србије и на тај начин је онемогућен да у Новом Пазару присуствује протесту због филма “Невиност муслимана”, који је изазвао бројне демонстрације у муслиманским земљама због тврдњи да вређа пророка Мухамеда.

Тужилаштво БиХ тврди да прати садржаје који су често претећи, а које припадници вехабијског покрета постављају на интернету, пренеле су бањалучке “Независне новине”.

„Ми морамо волети онога кога воли Алах и мрзети онога кога мрзи Алах. Морамо да мрзимо невернике, па чак они били и наше комшије или живели у нашим кућама. Драга моја браћо, треба бити конкретан“, још је једна порука вехабијског лидера.

Безбедносни стручњаци сматрају да ове речи треба озбиљно схватити.

Јасмин Ахић, доцент на Факултету за криминалистику, криминологију и безбедносне студије у Сарајеву, истиче да би полицијске агенције у оваким ситуацијама морале да реагују.

„То што је он (Боснић) рекао, било би веома занимљиво за наше агенције за спровођење закона, с тим што се увек мора имати на уму да таква осетљива питања треба решавати структурално, без икаквих емоција, са стручњацима на терену. БиХ има и мора имати снаге да се бори са било каквим видовима екстремизма“, подвлачи Ахић.

Са друге стране, лист наводи да у Тужилаштву БиХ тврде да је све “под контролом”.

Европска унија почиње да изолује политичко вођство Србије и уводи им посебне мере надзора

13.10.2012. Никола Влаховић, magazin-tabloid

У најкраћем могућем року, за само два месеца, Европска комисија је препознала у вођама нове политичке коалиције, настављаче политике Бориса Тадића. Пуни континуитет са политиком Демократске странке коју је остварио Александар Вучић, удружен са Томиславом Николићем, открио је све њихове дуго година сакриване фрустрације, комплексе које је створио култ њиховог бившег политичког вође Војислава Шешеља, заправо, њихова скривена тежња да и сами буду перјанице српског демократског предузећа, препуног пара и завера. Европска унија прескупо је платила веру у претходног вођу, а нови јој у Србији не треба. Не треба јој ни Србија, јер је сиромашних земаља већ довољно и у овој заједници. Остало је само да казне своје овдашње плаћенике, да их изолују, процесуирају и да им отму имовину. А народ? Народ неће нико дирати. Он ће и даље да се сналази како зна и уме…

Главни и одговорни уредник угледног америчког часописа „Chronicles“, Tomas Fleming, познавалац прилика на Балкану, и данас би могао да понови оно што је прошле године јавно констатовао: власти у Србији су у суштинској заблуди ако мисле да могу да буду пријатељи са садашњом америчком елитом, и морају бити свесни да у САД немају савезника.  Флеминг је без имало увијања директно „гађао“ такозвану српску политичку елиту, рекавши да Влада Србије треба да се понаша као суверена, а не као сателитска влада. Илузорно је заваравати се, додао је Флеминг, да Србија има у том друштву нешто да тражи, а камоли да нешто добије.

На жалост, српски политичари не уживају никакав углед ни у Русији, посебно због чињенице да су коловође владајуће коалиције, Томислав Николић и Александар Вучић, показали невероватну способност да дневно мењају своје изјаве и ставове, како у вези спољне и унутрашње политике, тако и у вези са економском стратегијом државе коју представљају.

Последњи сусрет председника ове интерконтиненталне велесиле, Владимира Путина са Томиславом Николићем у летовалишту Сочи, био је више него шокантан за свакога ко познаје Путинов протокол. Наиме, Путин је сместио Николића на столицу испред неког паравана, а онда сео преко пута њега и посматрао га са изразом лица који није до сада виђен. Разлога за ово Николићево „камповање“ у трајању од неколико минута, било је довољно. Уместо очекиваног потписивања низа билатерарних споразума, није се десило ништа. Неколико дана пре тог састанка, у Београд је неочекивано дошао Владимир Титов, заменик министра спољних послова Русије, како би утврдио Николићево „стање“. Али, Титов је могао да констатује само то да је председник Србије већ одавно продао „душу ђаволу“, те да су обавезе према евроатланским мешетарима које је он прихватио, подразумевале „и личне гаранције“. Није помогло ни то што је некадашњи радикал покушао да придобије Путинове симпатије са провереном патриотском фразом: само Србију волим више од Русије. Јер, Путин добро зна да је тај исти човек пре неколико месеци рекао како му је Европска унија „као друго дете“.  То је требало да значи да је Николић „предао кључеве од куће“ у замену за мирне дане на Андрићевом венцу. Али, у нечем се ипак преварио…

Русија ће, ипак, остварити своје интересе на овом делу Балкана, што ће се поклопити са интересима грађана Србије, мада ова лажна политичка елита данас све чини како би у великом енергетском пројекту, траси гасовода Јужни ток у дужини од 430 километара, пре свега видела своје интересе. Руски инвеститори одлично знају да ни у Србији „ђаво није црн“ као што изгледа, и да постоје и људи и пројекти на које могу да рачунају, али, ако им се на том путу нађу самозвани политички лидери и болесно амбициозни лудаци, постоји стратегија и за такве околности.

Са треће стране, ту је и Европска унија која је ових дана у окриљу својих институција (пре свега Европске комисије), донела одлуку да на сваки начин изолује највећи део садашње српске владе, да им уведе неку врсту неформалних санкција и стави их у забран као дивљач. Убрзо ће, након извештаја Европске комисије о „напредовању“ Србије, бити објављено и колико је она, уствари, назадовала захваљујући својим политичким вођама, како оним претходним тако и овима данас.

 Разлози због којих су Томислав Николић и Александар Вучић остварили пуни континуитет са политичким предузећем завним Демократска странка, постаће још јаснији кад буде изгласано ко је прави газда у овој посрнулој партији. Уосталом, Александар Вучић је и сам изјавио да ће „сачекати изборе у ДС“, али није објаснио и зашто их чека. Ваљда је сматрао да је то очигледно и да чека победу Драгана Ђиласа, након чега би са њим могао да подели и послове и интересе.

Европска комисија нема више стрпљења за овакве завере малих балканских сатрапа, па је одлука у вези са тим и донета: српски политички мешетари биће под неком врстом санкција, биће изоловани или, у најбољем случају, сведени на минимум нужних комуникација са најнижим преговарачким рангом који постоји у Бриселу. Са друге стране, одлука Европске уније да грађанима Србије и даље омогући режим путовања без виза, јасан је знак да ће методе изолације бити усмерене на политички врх а не на народ. Ту треба очекивати да ће се под овим својеврсним санкцијама наћи и сви бивши и садашњи режимски криминалци, заправо финансијери српске економске и политичке пропасти.

ОЕБС у Београду интензивно истражује криминалне радње око низа пројеката који су финансирани кредитима и донацијама. Десетине српских политичара и тајкуна под сталним су наџором европских безбедносних институција, њихова имовина је и под званичном и под незваничном истрагом, а у проналажењу доказа за њихове криминалне радње помажу чак и неки одбегли директори пропалих компанија и милионери за којима је Србије расписала потернице.

Ако, дакле, Србија трага за њима, а они преко европских безбедносних структура траже начина да казне самозване српске владаре и њихове „овлаштене“ финансијере и криминалце, онда је на сцени један озбиљан рат у коме су највеће жртве грађани. Милиони људи плаћају прескупу цену обрачуна политичких и тајкунских кланова. Процена је Европске комисије да Србију треба оставити да сама решава своје проблеме, да народу ипак треба оставити могућност „да дише“ и да му не треба укидати слободу кретања, а све остало ће бити решавано у одмеравању стратешких интереса највећих и најмоћнијих.

Уосталом, Србија више никоме није зона интереса, а последња шанса да се она нађе у неком возу будућности, свакако је руски енергетски пројекат „Јужни ток“. Срећа је што ће га бити, упркос неописивој велеиздајничкој политици која је до данашњег дана вођена у свим српским владама, и која је плаћана новцем такозваних западних демократија, како Русија не би дошла у овај део Европе. Пропала су сва настојања да Русија уклопи своје интересе са интересима Србије. Корисници евроатлански буџета морају да положе рачуне својим газдама. За почетак, биће изоловани као вирус, а онда ће и њихова имовина доћи на ред. Следују и смене. У врло кратком року показало се и зашто је Александар Вучић имао мисију да буде персонификација свих безбедносних служби у Србији. Но, велики играчи за великим столовима не воле селективну правду. Или ће сви одговарати или их неће бити. Не за великим столом…

Распродаја кућне имовине

Након пљачке гигантских размера у којој је на разне начине нестало око 50 милијарди долара, што у приватним џеповима што у пропалим пројектима, услед чега су грађани Србије економски пропали и задуживали се, па данас плаћају чак 26 милијарди евра само на банкарске зеленашке камате, није никакво чудо што је представница Европске комисије за односе са Србијом Мирјам Феран изјавила да се Србија налази у сред „мрачне економске ситуације“, да су „изазови велики“ и да ће ЕК сачекати да види шта ће влада у Београду да уради. У међувремену, још једном  је снижен кредитни рејтинг Србије, а сви међународни инвеститори добили су сигнал да заобиђу Србију на дужи временски период.

Они који су истински опљачкали ову земљу и довели је до банкрота, дакле, најкрупније банкарско-инвестиционе корпорације, попут Европске банке за реконструкцију (ЕБРД), ММФ-а и Светске банке, који држе хипотеку над већином спољног дуга и заправо диригују политичким  приликама у Србији, не брину много што је спољни дуг Србије последњег дана јула 2012. године износио је 24,43 милијарде евра (овај званични податак треба одмах помножити са два), нити што је тај дуг за само месец дана увећан за  345,8 милиона евра, уз редовну камату на укупну суму! Напротив, њима је овакво стање идеално! Њихова је процена да укупна имовина Србије не вреди више од 150 милијарди евра. Половину од тога опљачкали су и уништили демократски скакавци за дванаест година општег хаоса. Ону другу половину наплатиће, дакле, „клуб поверилаца“.  Дакле, народу неће остати ништа осим голих живота и затечене имовине која је махом већ под банкарским хипотекама. У таквим околностима долази до природних социјалних експлозија, али, како у Србији ништа није природно, чак ни природни закони, тако не треба очекивати нешто већ виђено, него распад државе после које неће бити ништа исто. Ни народ ни његова одрођена политичка класа.

Десет разлога због којих ЕУ не жели Србију

Најновије „посмртно слово“ које је саставила Европска комисија, а тиче се Србије, говори јасно зашто су министарка за европске интеграције Сузана Грубјешић и председник републике Томислав Николић већ унапред „психолошки“ припремали грађане на горку истину, говорећи им како „не треба журити са придруживањем ЕУ“. Наиме, пре него што је извештај и састављен, Николићу и Грубјешићки је у Бриселу речено (а касније, током гостовања представника ЕК Београду и потврђено), да не рачунају ни на какве датуме и придруживања.

На врху листе разлога налази се признање Косова (замотано у фразу „нормализација односа“). Одмах иза тога је одређивање Србије према енергетској стратегији. Или са Русијом без Европе или са Европом без Русије. Не може бити јасније. Трећи озбиљан разлог због кога Србија неће и не може у Европску унију је мафија, како политичка тако и она привредна. Четврти разлог је одсуство институција (јер Србија јесте једно прединституционално друштво, по свим мерилима), а пре свега хаос у правосуђу и законодавству. Пети разлог су нарушавања елементарних људска права (овде није реч о мањинским, него о свим другим осталим правима, као што су право на рад и здравствену заштиту и сл.). Два следећа разлога за трајно удаљавање Србије од идеје придруживања Европској унији су директно повезана са угрожавањем приватне имовине национализоване после Другог светског рата. Коначно, треба рећи да ни сама Европска унија више нема материјалних капацитета да издржава још једног сиротана, да ће улазак Хрватске у ов заједницу скупо платити и Хрватска и ЕУ, и никоме неће бити добро од те љубави.

Истовремено, колико год да Европска унија и САД не желе да се Русија енергетски шири према Западу, толико је, у случају Србије, економски најприхватљивије и за Исток и за Запад, да се Србија коначно нађе на „линији“ руских инвестиција.  Бриселу не треба још једна Грчка, Шпанија и Португалија…

Ако су интереси Александра Вучића, Томислава Николића, Драгана Ђиласа, Млађана Динкића и других српских властелина такви да ни народ више није битан, онда је било крајње време да то неко и саопшти. Није добро што те горке истине у облику документа саставља Европска комисија а не неко независно тужилаштво у Србији. Такође, није добро што у Београду ОЕБС истражује највеће корупције у Србији, у које су умешани највиши државни функционери, а не независно тужилаштво коме је то посао. Али, и то је један од доказа да је једна родовско-племенска власт на сцени, и да је концентрација моћи опет у рукама једног човека толика да је то са сваког демократског становишта неподношљиво.

Не пасу само овце него и државе

 

О дубокој болести српског друштва и разлозима нову изолацију Србије, писао је недавно и минхенски дневник Зидојче цајтунг у рубрици „Поглед споља“ под насловом „Укус траве“. Док се Хрватска креће путем за Европску унију, пише Зидојче цајтунг, Србија се, изгледа, изолује. Текст почиње објашњењем израза „јести траву“ који потиче од бившег албанског диктатора Енвера Хоџе („Ако треба, јешћемо траву!“), а односи се на политички пркос и инсистирање режима на сопственом политичком курсу по цену изолације и жртвовања животног стандарда својих грађана. „…Србија као да се управо навикава на укус траве“, каже аутор и додаје:  „…Изгледа као да се у Србији у догледно време ствари неће променити набоље. И више од тога- изгледа као да ће национализам ескалирати. Спорни статус Косова за Србију је разлог за даље удаљавање од Европске уније – док за Брисел не долази у обзир да одустане од захтева да Србија призна Косово. Да ли ће Србија остати изолована као некада Албанија? Словенија је већ члан ЕУ, Хрватска само што то није постала, Црна Гора ће убрзо почети преговоре о пријему…

Све је ово врло блиско изјави канцеларке Ангеле Меркел од пре две године када је јасно стављено до знања Србији да ће проширење Европске уније бити завршено за Хрватском.

Заиста, треба ли нам оваква Европска унија у којој је питање даљег постојања евра, као континенталне валуте, истовремено и питање даљег опстанка ове мегаломанске заједнице? Србија се налази између врло искључивих система у којима је немогуће бити свачији и ничији. Један уважени руски дипломата у Београду, пре неколико година је (истина незванично) казао како су „политичка етика Русија и политичка етика Европске уније, неспојиви“.  Не треба уопште сумњати у то да ће ова непорецива истина постати политичка законитост и у Србији. Ако не данас са Вучићем и Николићем, онда сутра са неким паметним, способним и компетентним људима.

А 1.

Савезника више нема

Србија је данас без правих савезника у свету, па је чак и оно моћно, велико,  и  са разлогом очекивано савезништво  са  Русијом доведено у питање, захваљујући  сулудој  политици  малих  локалних императора. Дванаест година српске владе подваљују и Истоку и Западу лажно се представљајући као лучоноше политичких и економских реформи. Врхунац ове преваре постигнут је управо са лажном сменом Демократске странке и још лажнијим преузимањем власти Српске напредне странке. Ако је претходни цар  (Борис Тадић) био го а његова влада препуна лопова и превараната, лоше замаскирана иза економских и политичких реформи, садашња владавина Николића и Вучића најобичнија је фарса и представља наставак „демократских метода“ предходне власти. Ту су исти тужиоци, исти директор полиције, исти тајкуни, исте локалне мафије,… Такви властодршци не могу очекивати ничије савезништво у свету. Од прве владе ДОС-а па све до Бориса Тадића и Александра Вучића такозвана српска политичка елита доживљавала је савезништво других земаља искључиво као прилику да се финансијски још више уздигне.

Таквих савезника који су спремни да дају повољне кредите и донације не питајући у шта ће бити утрошени Србија више нема. Нема чак ни оних савезника који би је одбранили у случају неког, не дај боже, новог ратног стања. Шта значи велико стратешко савезништво најбоље показује случај Сирије и владе Башира Ал Асада, коју је Запад осудио на смрт. Наравно, ликвидација Сирије на начин на који је била ликвидирана Либија није могућ, управо због савезништва Асадове владе са Русијом.

Сигурно је да политички мешетари савремене Србије на челу са бившим вођама радикала нити могу нити хоће да схвате поуку из ове приче. Њима је као и Тадићевој влади потребан „партнер“ који је спреман да плаћа до изнемоглости да им се диви и да их подржава. Али, ако су њихови претходници још и могли некога у свету да обрлате, заведу или преваре, Вучић и Николић више никога не могу импресионирати. Њихов је задатак да подрже неколико тајкуна-монополиста и обезбеде ММФ-у, Светској банци и ЕБРД-у да им „улози буду стабилни“. Баш због такве политике руски капитал ће овде бити инвестиран строго наменски и то тако да ниједна политичка елита неће моћи да „захвати“ из тих инвестиција.

ГЛОСА

Понављање мантре о Европи је само одраз моралне, интелектуалне банкротираности ове власти, која је постала џиновски механизам за пљачку изнутра и издају споља.

Срђа Трифковић

У Вишеграду, тик уз мост на Дрини који је Андрић описао у свом најпознатијем роману, прослављени српски режисер Емир Кустурица завршава Андрићград. Крајем прошле недеље је свечано отворена главна улица Млада Босна, због чијег назива се дигла велика прашина у Сарајеву.

13. 10. 2012. Ђ. Баровић – Вести | фото: Н. Јојић

Гледајући право у очи и без длаке на језику Емир Кустурица у ексклузивном интервјуу за „Вести“ открива многе непознате детаље за овај пројекат, али и признаје да скупо плаћа то што јавно признаје да је Србин.

Заболе ме за галаму из Сарајева

У Андрићграду су отворени Градска већница, књижара, галерија и мултиплекс биоскоп чиме је град и формално заживео.
– Отварањем ових објеката смо заправо и фактички ставили у функцију главну улицу и завршили прву половину Андрићграда. Веома је битно што смо успели да у једној улици с једне стране сместимо градску управу, позориште, Андрићев институт, бурегџиницу, ћевабџиницу, а с друге стране Академију лепих уметности, биоскоп, књижару, галерију, банку…
 

Нисте одустали да главна улица носи име Млада Босна, иако је то изазвало бурне реакције у званичном Сарајеву?

– Искрено, боли ме… за те реакције. Млада Босна је била озбиљна, отаџбинска организација створена у време распада једне монструозне царевине која је, кад се распадала, повукла за собом стотине милиона људи у смрт. Данас се заборавља да је то била мултиетничка организација, а да је рат изазвала Аустроугарска, тачније Немачка, јер је све било дириговано из Берлина и Бона. Уосталом, Млада Босна је кроз различита времена различито и тумачена, тако да је, док сам био мали, постојао кошаркашки клуб са тим именом, а данас је то име прокужено. При томе, Гаврило Принцип је од хероја постао неко кога Срби треба да се стиде. Да се тако нешто не догоди, од јуна следеће године у Андрићевом институту ће започети серија озбиљних симпозијума и о његовој улози, али и Првом светском рату уопште.
 
Због чега је то битно?
– Битно је да се растумачи како је тај рат заиста почео, јер га Срби нису започели, а требало је веома брзо да га изгубе. Међутим, догодило се обрнуто.

Додик је недавно изјавио да је једино решење за БиХ подела на три државе. Шта ви мислите о томе?
– Председник Додик је веома озбиљан човек, али ја не живим у БиХ и то он сигурно боље зна од мене. Шта ћу причати о Босни када овде само градим град.
 
Ипак, ви сте један од ретких српских уметника који се не плаши да јавно каже да су и Срби били жртве, односно да ближа историја није баш онаква каквом се представља?
– Наравно да ћу то увек говорити. Код ових који су познати заиста је тако да углавном избегавају и идеју да су уопште Срби, јер онда лакше долазе до разних фондова и новца Европске уније. Али, мислим да они ћуте да су Срби не само због тога већ и због малограђанштине. Ако Данци не крију да су Данци, због чега би онда Срби крили да су Срби. Тај феномен је мени одувек био фасцинантан.
 
Како то онда Вама успева?
– Зато што сам ја слободан човек и нисам типична појава. Отуда та моја слобода и моја аутономија коју ја скупо плаћам, али је зато моје велико животно задовољство да могу да кажем оно што верујем да је позитивна истина.

Србија је премала за копање никла

Традиционално сте добри са председницима Србије. Да ли ће тако бити и са Томиславом Николићем?
– Не бих се сложио са овом констатацијом. До сада сам само користио свој ауторитет да од државе обезбедим средства за инфраструктуру на Мокрој гори. А то што сам био добар и са Војиславом Коштуницом и са Борисом Тадићем уопште не говори да сам претплаћен на пријатељства са председницима Србије. Просто, када се бавиш поезијом, онда ти познанства са политичарима не требају, али када нешто градиш то је немогуће без политичке подршке.
 

Нисам се чуо са Младићем

Да ли сте се недавно чули са генералом Младићем?
– Не, одакле вам то?

То кажу наши извори.
– Не, нисам се чуо и немам никакав контакт, али ако буде било потребе – чућемо се.

Исто важи и за Радована Караџића?
– Тако је. Ја те људе не знам и никада нисам био близак са њима, али имам своју процену њихове историјске улоге и улоге света у свему томе.

Прво од тих дела је била Мокра гора?
– Заиста је импресивно оно што је урађено у ових седам година. Могра гора има 17 километара канализације и добија пречистач, девет километара водовода, два трафоа, 16 километара асфалта. Све је то урађено захваљујући тој комуникацији коју сам имао са челницима Србије, али и готово митолошкој борби коју водим против копања никла, јер је два пута то покушано.

Кад смо код никла, сељаци на Мокрој гори умало нису побили истраживаче никла?
– Да није било мојих ренџера, гарант би добили батине. То само говори да морају бити опрезнији, јер је народ наоштрен, љут.
 
Ни Ви нисте остали дужни, али вербално?
– Зато што у свету постоји само негативно искуство у вези са истраживањем и експлоатацијом никла, а при том се намерно заборавља да Европска унија забрањује експлоатацију ове руде на својој територији. И ми уместо да им поверујемо барем по овом питању желимо да се сврстамо у ред Индонезије или оних земаља чија је природа уништена. Просто, Србија је мала да би могла да издржи копање никла.

Патолошка мржња

Да бисте помогли у томе, постали сте председник Одбора за заштиту природних ресурса Србије. Да ли појединац уопште може нешто да уради?
– Уверен сам да српска јавност неће дозволити да дође до експлоатације никла. Ја сам ту најмање битан, посебно што немам никакве политичке амбиције, а цела прича се са језика заштите животне средине превела на језик политике. Е, сада, пошто се у Србији политизује и одлазак у ЊЦ и излазак из њега, онда је ископавање никла издигнуто на сасвим други ниво.
 
Недавно су Вас оптужили и да сте крали камен по Требињу?
– То уопште није тачно. Имао сам вербално обећање начелника Требиња и моја грешка је била што сам журио и нисмо потписали уговор. Узгред, то је камен једне распаднуте аустроугарске карауле која је черупана уназад 100 година и од које је остао само зид и по, а једино је у историји позната по томе што су из ње, после атентата у Сарајеву, аустроугарски војници обесили најугледније грађане српске и муслиманске националности у Требињу. Изгледа се то Требиње од тада никад није ни поправило, па је зачудило зашто и сада, скоро 100 година касније, неко није истрчао на улицу и рекао: „Људи, треба обавестити аустроугарску амбасаду шта ради овај Куста!“
 
Ипак, негде сте одговорили да није проблем камен, већ „патолошка мржња Сарајева према Андрићграду“.
– То је тачно. Андрићград је пројекат који они мрзе, као и многе друге ствари. Званичницима у Сарајеву очигледно смета што овај пројекат потврђује идеју да Срби нису Европљани из само једне ренесансе.

О геј паради

Шта мислите о геј паради која је требало да се одржи у Београду?
– Мислим да је добро урађено што је отказана, јер ако није било безбедно због чега онда изазивати нереде. Мањинска права увек могу да се остваре на други начин.

А шта мислите о изложби слика где је Исус приказан у друштву геј популације?
– Лоше је што се сви ти перформанси, везани за сексуалност, на крају претворе у политичко оружје. Уверен сам да озбиљни хомосексуалци нису склони томе.

Због чега је толико битно да се Парада поноса одржи у Београду?
– То је заиста питање преко којег се развлачи свака власт у Србији. Њој се задају задаци које друге земље нису морале да испуне, попут Италије. Нажалост, и у Србији постоје фазе када наши председници покушавају да докажу Европи да су они више Европа него што се то од њих тражи. Да се разумемо, немам ништа против геј параде, али имам против толиког инсистирања да се тај језик сексуалности преводи на социјални језик.

Управо сте се вратили из Санкт Петербурга где сте били председник жирија филмског фестивала. Чиме се Кустурица још бави?
– Завршавам један град, довршавам скијалиште, градим још један хотел и приводим крају нови роман, наставак првог „Смрт је непровјерена гласина“. Реч је о збирци прича под насловом „Странац у браку“. То је опасан наслов.
 
За 2014. планирате да за Кански фестивал представите и први филм из Републике Српске. Због чега је тематика рат и хоће ли то бити прича о рату у Босни?
– Биће приказан неки универзални рат за који је неважно где се води. Желео сам да покажем како су љубав и рат компатибилни појмови.
 
Ви ћете бити и главни глумац. Зашто?
– Зато што ми је тешко говорити другом шта треба радити!

Додик боље пева од Дачића

У Вишеграду сте имали концерт током кампање СНСД-а, чији је председник Милорад Додик?
– Није тајна да сам с њим пријатељ, али пошто су то били локални избори, а локална власт је доста помогла у изградњи Андрићграда, сматрао сам да и ми морамо да помогнемо њима.

Додик је имао слуха за Ваш пројекат?
– И има слуха, али и добро пева.

Пева ли боље од Дачића?
– Има јачи рефрен. Дачић је бољи у форшпилу, а овом је јачи рефрен.

Биографија

* Емир Кустурица је рођен 1954. године у Сарајеву и двоструки је добитник Златне палме у Кану за филмове Отац на службеном путу и Подземље.
* Носилац је ордена Светог Саве првог степена Српске православне цркве, ордена Витеза реда уметности и књижевности, амбасадор је Уницефа, фронтмен и басиста групе Емир Кустурица & тхе Но Смокинг Орцхестра.
* На Ђурђевдан, 2005. се крстио у манастиру Савина, код Херцег Новог, и добио ново име – Немања. Касније је објаснио да је „гледајући књиге утврдио да је његова породица у ствари била српска, те да му је врло важно кад умре да се зна ко је био“.