24 јул 2012, СРБски ФБРрепортер

Пише: Миодраг Новаковић

МОСКОВСКА НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА- ЗАШТО НЕ ТРЕБА ВЕРОВАТИ ХАГУ…

У Москви је 22 и 23 априла 2009  одржана научна расправа у организацији Руске Академије Наука- Института за Словенске студије, под називом: „Деловање Хашког трибунала (ICTY) за бившу Југославију- његови резултати, сфера и ефикасност деловања“.  На тој конференцији је  учествовао и „Сребренички Историјски пројекат“- невладина организација из Холандије…

На конференцији је учествовало више од 30 научника (историчара, правника, форензичких специјалиста, демографа и других стручњака) из Русије, Америке, Србије, Републике Српске, Бугарске, Велике Британије и Холандије.  Они су урадили детаљну и стручну анализу рада Хашког трибунала, која је указала на пристраност и необјективност трибунала (посебно са аспектом на „Сребреницу“)-  и дошли до следећих налаза:

–          У раду трибунала је дошло до грубих кршења легалних (правних) принципа међународног закондавства

–          Процедура у односу на окривљене (готово ексклузивно Србе) је грубо кршена

–          Грубе повреде поступка током саслушања и давања исказа сведока и експерата

–          Масовно коришћење „лажних сведока“ у процесу против Срба

–          Злоупотреба и мисрепрезентација судских списа и доказних материјала

–          Злоупотреба и „фалсификовање“ термина „геноцида“

–          Игнорисање шиптарског тероризма на Косову и Метохији

–          „Пропуст“ да се пред Трибунал , или друге надлежне судове, изведу терористи из редова „муџахединске паравојске“ и њихови спонзори (Босна и Херцеговина)

–          Одбијање спровођења истраге, и заташкавање ратних и хуманитарних злочина НАТО алијансе током илегалног рата против Југославије, 1999

Најгрубље повреде судског поступка и легалних принципа су почињене у процесу против Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. У ствари сам трибунал је у тим конкретним случајевима деловао више као „продужена рука“ НАТО агресије против Србије, него непристрасна међународна правна институција!?

У оба горња случаја (Милошевић, Шешељ) трибунал  је прво илегално ухапсио „окривљене“, практично без икаквих чврстих доказа и правне основе- да би потом кренуо у „сакупљање“ и фабриковање доказа против њих. Током ове конференције у Москви, посебно је изражено мишљење, да је поступак против др Шешеља злоупотребљен са аспекта његових отворено „про-руских“ ставова- да би се евентуално претворио у „прикривени поступак против  Русије“!?

Сама статистика Хашког трибунала, је била сведочанство дискриминације Срба и злоупотребе трибунала у политичке и друге сврхе (Србима је „одрезано“ 904 године робије((до почетка 2009))- Хрватима 171- Муслиманима 39- Шиптарима 19!?).

Ова научна конференција је указала на неке непобитне чињенице везано за наводни „геноцид“  над муслиманима у Сребреници- демографске анализе, форензички докази и други „егзактни“ налази до којих су дошли учесници конференције, су се знатно разликовали од оних „презентованих“ у Хашком трибуналу!? Трибунал је потпуно игнорисао тада презентоване доказе о припреми „пада Сребренице“  у режији муслиманских власти и неких водећих Западних земаља (темпирано повлачење 28 муслиманске дивизије, уочи „пада“ Сребренце?)…

Конференција је посебно указала да су у процесу формирања и рада Хашког трибунала, практично поништени или грубо кршени сви легални принципи (међународног законодавства):

1. Трибунал је формиран у супротности са легалним принципима- конференција је извела снажне аргументе да је Хашки трибунал формиран супротно нормама међународног права и са неприкривеном политичком („победничком“) агендом…
2. У конкретним случајевима судског поступка против Крстића, Галића, Шешеља, Милошевића , и других Српских сужњева, је доказано да су поступак и сабсеквентне судске одлуке, били груба повреда међународног права и отворена дискриминација једне етничке групе (српске). За међународне стручњаке је посебно било узнемиравајуће то што су током тих поступака масовно коришћени лажни сведоци и фабриковани докази- и због тога су отворено изнели мишљење да је Хашки трибунал „де-факто“  сам себе дискредитовао као „међународну правну институцију“…
3. Дошло је до грубих и очигледних повреда међународног права- стварањем опасних преседана који ће у будућности  практично „онемогућити“ стварање сличних „независних међународних институција“ (креирањем „атмосфере линча“ према одређеним етничким и другим групама)!?
4. 4.       У светлу свега овог, конференција је дошла до закључка да Хашки трибунал „не заслужује више да постоји“ и да би га требало под хитно затворити, и спровести озбиљну истрагу о његовом раду! Овакав закључак, међународни експерти, учесници  ове научне конференције у Москви, су поткрепили  не само доказима да је у случају Хашког трибунала кршено међународно право, већ и властити статут и процедуре (трибунала), и у том смислу су се позвали на правни принцип „Rebus Sic Stantibus”, који „захтева“ хитну аболицију овог илегалног трибунала (Rebus sic stantibus (промењене околности) је могућност да једна уговорна страна тражи промену своје престације (давања, чињења, нечињења) и то услед наступања околности које угрожавају првобитну вољу уговорних страна, а нису се могле предвидети. Све у циљу да би се постигла еквиваленција узајамних давања. Коси се са начелом pacta sunt servanda – Извор: Википедија).

Конференција је посебно захтевала хитну истрагу због пропуста да се процесурирају ратни и злочини против хуманости такозване „Ослободилачке војске Косова“- где је доказано да ј Хашко тужилаштво намерно игнорисало и практично заташкавало злочине шиптарских „званичника“.

Такође је захтевана посебна истрага злоупотребе судског процеса и „фалсиковања“ доказа и сведока у случајевима Шешеља, Крстића, Галића, Крајишника, Милошевића и Мартића…

Захтевана је и појединачна одговорност судија, тужилаца и другог особља Хашког трибунала за „пропусте“ у раду трибунала!?

Посебно је захтевана ревизија такозваног „Сребреничког геноцида“ над муслиманским цивилима и борцима- у светлу доказа који су недавно откривени (2009). Овде је посебно наглашен опасан преседан у процесу против генерала Р. Крстића, када је трибунал уврстио у оптужнцу произвољни термин наводног „геноцида“ против сребреничких муслимана 1995, који је био потпуно правно и историјски неутемељен, односно без икакве „фактичке“ подлоге у форензичким и другим доказима. Овај преседан, према учесницима конференције је посебно „опасан“ јер је послужио као изговор трибуналу да 2007, и званично прогласи Србију „одговорном“ у контексту „Конвенције о геноциду“ из 1948!? Касније, у наставку овог текста ћемо доказати какву „прљаву“ улогу у свему томе је одиграо, сада већ бивши, Српски председник Борис Тадић, и његов про-западни поданички режим….

У закључку ове конференције је захтевана ревизија судских процеса, посебно са аспектом на „енормусно“ високе казне, против Српских хашких сужњева- и као контраст, „енормусно“ ниских казни, или ослобађајућих пресуда, када су у питању били хрвати, муслимани, или шиптари!?

Посебна истрага је захтевана у случајевима ратних злочина, и повреда хуманитарног и ратног права у периоду 1991-1999, са нагласком на „нападе“ на ЈНА колону у Добровољачкој, експлозије (сарајевске бомбашке нападе) у улици Васе Мишкина, и на пијаци Маркале, и другим „нерасветљеним“ случајевима…

КАКО ЈЕ БОРИС ТАДИЋ САБОТИРАО „ВЛАСТИТУ“ НАЦИЈУ

2010, угледни амерички аутор Џорџ Памфри је објавио анализу под насловом: „Сребренички масакр: Анализа и историја једне легенде“. Овај рад је веома значајан са аспекта политизације термина „геноцид“, и посебно као једна од наснажнијих (страних) и најаргументованијих оптужби против тадашњег Српског председника Бориса Тадића, и других режимских званичника- за дела издаје и жртвовања властитих националних интереса….

Већина нас се сећа, како је Тадићев режим у то време, подметнуо Српској скупштини „кукавичје јаје“ у виду наводног „Сребреничкког геноцида“- захтевајући од Народне скупштине да практично прихвати „кривицу“ за наводни геноцид- изгласавањем издајничке резолуције, која ће касније послужити за масовну просекуцију Српскх родољуба и националних хероја…  Наравно, Борис Тадић је све то урадио по налогу својих „бриселско-вашингтонских газда“!

Посебно је поражавајуће, да су Борис Тадић и Српски парламент игнорисали апел(петицију), водећих страних интелектуалаца и угледних личности, углавном из Западних земаља- који су захтевали од парламента да не гласа за такву резолуцију, чак ни у „ублаженом облику“, где је термин „геноцид“, замењен термином „злочин“. Они су тада упозоравали да је резолуција и у тако „ублаженом облику“ прихватање колективне кривице целе Српске нације- наглашавајући чињеницу да Србија као држава није имала никаквог удела у тим догађајима, и да Српски парламент нема право да „проглашава кривицу“ босанских Срба- као ни да прихвата „колективну кривицу“ властите нације. Ти стручњаци су такође нагласили  да је неразумно прихватати кривицу за „нешто“, што још није добило ни коначан судски епилог  у самом Хашком трибуналу!? Тим пре што теорија наводног „геноцида“ у Сребреници-  до сада није била поткрепљена никаквим научним фактима (овде можете преузети оригинални садржај те петиције: http://inicijativagis.wordpress.com/?s=appel )…

Господин Памфри посебно наглашава „контраверзну“ улогу Расима Љајића, тадашњег Министра у Тадићевој влади и председника Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом- који се отворено залагао (и вршио притисак на парламент) да се усвоји резолуција о Сребреници. Цитирамо његове речи: „…важно је да усвоји резолуција о Сребреници, пре свега из моралних и политичких  разлога!“ Управо у овом цитату, нам сам министар Љајић открива праве мотиве усвајања резолуције-  „…ПОЛИТИЧКИХ РАЗЛОГА!“ Дакле овај издајнички поступак председника Тадића, тадашње Српске владе и Српског парламента, је био пре свега руковођен политичким мотивима- а не интересима правде и истине, о томе шта се у ствари догодило у Сребреници!?

Џорџ Памфри је упозорио да је усвајање такве резолуције од стране Српског парламента (по „наговору“ Бориса Тадића) произвело, не само негативне ефекте по Српску нацију- већ и да је  произведен један опасан историјски преседан…

За њега је непојмљиво „наше“ колективно прихватање кривице за „злочин“ који није поткрепљен веродостојним форензичким и другим материјалним доказима, сводећи  се искључиво  на „ауто-инкриминацију“ Српског парламента базирану на (наметнутој) ПРЕТПОСТАВЦИ  да се „нешто“ догодило. Како видимо ових дана, све те „сребреничке претпоставке“  и фантомске оптужбе, полако једна за другом падају у воду!

Ево цитата једног дела тог „апила“, који најбоље илуструје  „информисаност упућене западне јавности“ у Сребренички случај: „Егзекуција муслиманских ратних заробљеника у јулу 1995 од стране босанских Српских снага, које су заузеле Сребреницу, представља ратни злочин, али не на оној скали ( и не у форми наводног „геноцида“) како се то званично презентује светској јавности. Обавештени људи на Западу добро знају да Срби у Сребреници нису ликвидирали већи број муслимана (и та цифра данас, под светлом нових доказа пада у воду)- од броја Српских цивила, које су муслимани ликвидирали у претходне три године (92-95, у залеђу Сребренице)!“

Овај цитат је важан, јер показује да водећи независни Западни интелектуалци, упркос бесомучној медијској Западној пропаганди и пласирања мита о „сребреничком геноциду“, једноставно нису „купили“ ту причу…

КАКО ЈЕ ХАШКИ ТРИБУНАЛ ДИСКРЕДИТОВАО САМ СЕБЕ…

Овај докуменет аргументовано руши мит о наводном „геноциду“ у Сребреници, наводећи шест кључних аргумената против такве теорије:

1. 1.       Сами, и веома веродостојни муслимански извори оспоравају ту теорију. Индикативно је сведочење Хакије Мехољића, бившег председника муслиманске Социјал-демократске партије у Сребреници, и бившег сребреничког шефа полиције- који веома убедљиво сведочи о свесном жртвовању Сребренице од стране Алије Изетбеговића, а по „налогу“ тадашњег америчког председника Била Клинтона- „Да знаш, мени (Алији Изетбеговићу) је Бил Клинтон обећао (у априлу 1993) да ако се деси да четници уђу Сребреницу и том приликом „ликвидирају“ бар 5 хиљада муслимана, Америка ће ући у рат на нашој страни“…

Овај детаљ указује на то да је наводни Сребренички масакр, пажљиво планиран од стране босанско-муслиманског руководства и америчке владе, скоро две године пре пада Сребренице!?

1. Наводни „Сребренички геноцид“ се одиграо „симултано“ са стварним геноцидом који су „неоусташке“ хрватске трупе починиле почетком августа 1995 у Крајини, током „операције Олуја“. Тада је спроведено највеће етничко чишћење (Срба) у Европи, после Другог светског рата, у режији „неоусташке“ хрватске власти и уз активну воно-обавештајну подршку од стране САД. Управо да би прикрили своју улогу у тој геноцидној операцији „неоусташких“ хрватских власти, САД су у УН посредовањем ноторног „србомрзца“ амбасадорке  Мадлен Олбрајт, користећи се монтираним „ваздушним“ фото снимцима наводног „геноцида“ у Сребреници над муслиманима од стране босанских Срба- уместо стављања на дневни ред стварног хрватског геноцида над крајишким Србима, наметнули агенду лажног „сребреничког геноцида“- спроводећи на тај начин својеврсну „политичку диверзију“!

Ево шта је тада тим поводом написао престижни „Њујорк Тајмс“: „Презентација (Сребренице) госпође Олбрајт се дешава и у време када хиљаде Српских цивила напуштају своје куће пред терором хрватских снага, које то чине уз отворену америчку подршку…“

Свесна, да је „Сребреница“ једна обична фабрикација, Олбрајтова је током говора у УН изјавила (она је већ тада припремала светску јавност на чињеницу да се наводни Српски „геноцид“ у Сребреници никада неће материјализовати):  „Ми ћемо посматрати Србе, да би их спречли да униште доказе о ономе што чине?“ Наравно, ни до данашњег дана, уз сво то „посматрање“ нису успели да произведу доказе који би поткрепили ту  њихову „теорију геноцида“!

1. Оно што је мало познато нашој јавности, јесте неколико добро документованих случајева фабриковања, или прикривања доказа везаних за наводни „сребренички геноцид“, од стране неких водећих Западних медија и новинара…

У време хрватске „неоусташке“ операције „Олуја“, новинар „Хришћанског научног монитора“, Дејвид Род, који је у то време био лоциран у Загребу, написао је „фиктиван“ извештај из Сребренице, наводно документујући Српске злочине, иако није био ни присутан у време извршења тих наводних злочина у Сребреници (сво време је провео у Загребу,  у удобној хотелској соби). Род је тврдио да је био присутан масовним егзекуцијама, заседама, да је видео силне лешеве. Овде је био само један „мали проблем“- да би илустровао своје „доказе“ господин Род се користио архивским снимцима, догађаја и ратних злочина,који нису имали везе са Сребреницом. Он, као искусан новинар, није успео да обезбеди никакав фото, тонски, или видео запис наводних масакра у Сребреници- чак ни поуздане сведоке!? Ипак то све није сметало водећим Западним медијима да пренесу ту његову „причу“! И тако је кренуо још један, у низу других, процеса демонизације Срба… Оно што је иронично у целој овој причи, за овај новинарски плагијат на тему „Сребренице“, Дејвид Род је чак добио и „Пулицерову награду“- Два месеца након наводног масакра, он је ипак отишао у Сребреницу, где је ухваћен од стране припадника ВРС, приликом покушаја „шпијунирања“ у корист муслимана,  и протеран из те области…

Оно што се такође скрива од Западне и светске јавности, јесте чињеница да је након објављивања сателитиских фото снимака наводних масовних гробница муслимана, које је Мадлен Олбрајт презентовала у УН- једна велика група водећих Западних новинара из ЦБС, ББЦ и ЦНН, и других агенција, њих 24 укупно, кренула у потрагу за „масовним гробницама“, пратећи координате из извештаја Олбрајтове.  Резултат њихове претраге је био негативан, односно нису успели да пронађу ниједну „масовну гробницу“ упркос „сателитским снимцима“ и прецизним координатама.  Наравно, већ претпостављате да са таквим налазима нису никада изашли у јавност. Једноставно, све је заташкано- толико о „објективности“ водећих западних медија…

1. Два месеца након пада Сребренице, 13 септембра 1995, међународни Црвени Крст (Анђело Гнедингер) је водио „независну истрагу“ на локацији Сребренице, и том приликом ВРС му је омогућила приступ 200 заробљених муслимана- истовремено је од муслиманских босанских власти добио „потврду“ да је у Сребреници нестало око 5.000 муслимана, за које му је речено да је један део нашао уточиште у централној Босни.

Оно што је проблематично око овог извештаја Црвеног Крста, јесте чињеница да (према писању „Њујорк Тајмса“- 15 септембар 1995)- Црвени Крст напрасно мења „причу“ и практично утростручава цифру несталих или убијених муслимана, овај пут тврдећи да је нестало око 10.000, да за 5.000 имају „доказе“ да су „просто нестали“, и да се Срби „заробили“ 3.000 мушкараца!?  Поред очигледне „игре бројевима“(користе се искључиво заокружене цифре у хиљадама- што је озбиљна индикација фалсификата)- овде пада у очи да је за свега два дана број несталих муслимана у главама званичника Црвеног Крста напрасно дуплиран!?

Дакле поред Западних медија, очигледно да су и неке међународне, наводно неутралне, организације, фалсификовале своје извештаје.

Када смо већ код медија, ево шта је „Њујорк Тајмс“ извештавао непосредно по паду Сребренице, у свом чланку од 18 јула 1995: „…нешто између 3 до 4 хиљаде босанским муслимана-мушкараца, које су УН званичници водили као нестале, су у ствари успели да се пробију на територију под контролом босанске владе.“

Такође лондонски „Тајмс“ је 2 августа 1995 известио: „…хиљаде несталих босанских муслиманских војника из Сребренице, за које се тврдило да су жртве наводног стрељања од стране Срба, сада су безбедни у североисточној области Тузле. И Црвени Крст из Женеве је прву пут објавио јуче, да је из својих извора у Босни да су око 2.000 припадника трупа босанске владе сада у зони северно од Тузле.Они су напустили Сребреницу,не обавештавајући о томе, чак ни своје најближе- додао је представник Црвеног Крста, наглашавајући- да они то нису могли да верификују, јер босанске власти нису дозволиле Црвеном Крсту приступ избеглим  сребреничким војницима у рејонуТузле.“

Из свега овог наведеног у овом пасусу, очигледно је да су не само неки водећи Западни медији, него и наводно неутралне међународне организације, учествовале у фабрикације наводних доказа и наводно несталих муслимана, наводног „сребреничког геноцида“!?

1. Хашки трибунал је одмах по паду Сребренице уврстио у свој „антисрпски репертоар“ и нове фантомске оптужбе за злочине против хуманости и наводног „геноцида“-  да би одмах потом и подигао нове оптужнице  против ратног руководства босанских Срба, који су тренутно илегално утамничени у затворској јединици „Шевенген“ при трибуналу. Индикативно је да су те оптужбе подигнуте на основу медијских извештаја и пропагандних политичких говора Западних представника, пре свега у Савету Безбедности УН- а не на основу веродостојних форензичких и других фактичких доказа (јер такви очигледно и не постоје)!?

Једна од кључних „фабрикација“ наводних Српских злочина у Сребреници је дошла у виду „крунског сведока“ Драгана Ердемовића, припадника фантомске јединице „Шкорпиони“(о којима се све зна, осим ко им је „газда“), хрвата коме је „запала“ част да докаже српске „злочине“.

Сам процес како је Ердемовић  врбован за Хаг је у најмању руку чудан, као и све околности које су пратиле суђења у којима је учествовао овај хашки „крунски сведок“, и по властитом „признању“ масовни убица муслимана за „рачун Срба“- и на крају оно што је најчудније, њему и осталим припадницима Шкорпиона, Хаг је волшебно и великодушно опростио сва почињена злодела. Касније ћемо и видети зашто…

Ових дана(месеци) на случај „Шкорпиона“ је бачено ново светло, у виду сведочења француског обавештајца, мајора Н. Н.- пребега, који је недавно добио политички азил у Белорусији, у замену за кофер пун тајних докумената- између осталих и  оних који доказују да су иза наводног масакра муслимана у Сребреници стајале Западне службе!? Оно што нас овде интересује, то је чињеница коју је документовао овај француски мајор, да је иза Шкорпиона (којима је припадао и Ердемовић) стајала француска обавештајна служба ДРМ.

Ердемовић је један од ретких ратних злочинаца, који је својеручно ликвидирао више стотина муслимана (према властитом сведочењу) да је затражио уточиште у Хашком трибуналу, који управо гони „такве као што је он“? И, оно што је чудније- за тако монструозне злочине, Хашки трибунал га је практично „унапред помиловао“- очигледно да би „купио“ његово сведочење, противи свих оних Срба, за које има „зафале“ докази!? Опет у хашкој инструментализацији Ердемовића кључју улогу су играли неки Западни медији. Прво га је „преузео“ амерички АБЦ, да би потом „предали“ Ле Фигару, који је лансирао причу о злочинима наводно Српских „Шкорпиона“ (за које се касније установило, да уопште нису Српски, штавише већина припадника нису чак ни „технички“ Срби!? Ердемовић, који је лажно сведочио у Хагу против више Српских заточеника,  и кога је веома ефикасно демаскирао бивши(и покојни) председник Милошевић- је за властите злочине формално осуђен на 10 година, да би му се волшебно та казна смањила на пар година (практично период његовог сведочења у Хагу), да би данас уживао слободу и пуну заштиту (уз материјалну „бригу“) у једној од  северно-европских земаља…

Опште је позната чињеница да је Ердемовићево сведочанство раскринкано не само од стране Милошевића, али и осталих оптуженика (или њихових адвоката), већ пре  сведа од њега самог. Наиме, његово сведочанство о броју убијених и временском оквиру у коме се то десило, може да уђе у анале научне фантастике. Он је наиме устврдио да је његова група од десетак плаћеника, за 5 сати стрељала 1.200 муслимана на фарми Брањево, у групама од 10(120 група?), које су до стратишта (од аутобуса) корачале пар стотина метара(у једном правцу). По тој „рачуници“ за једну групу заробљеника је било „довољно“ 2,5 минута да буде спроведена стратиште и погубљена- што је и теоретски немогуће. Наравно Хашки трибунал је игнорисао ову нелогичност. И не само то, Хашки трибунал је прихватио његову тврдњу да је на фарми Брањево стрељано 1.200 муслимана, иако је ексхумација на тој локацији открила само 153 тела (од којих вероватно нису сви ни муслимани)!? Из свега овог је очигледно да је Ердемовић из своје улоге плаћеника Шкорпиона, сасвим „елегантно“ прешао у улогу „плаћеника“ Хашког трибунала…

Ипак највећи доказ пристраности и корупције која влада у Хашком трибуналу, јесте чињеница да унаточ овако „бомбастом“ признању и „доказима“ од стране Ердемовића о злочинима наводне српске паравојне формације „Шкорпиони“- Хашко тужилаштво (и трибунал) одбило да подигне оптужницу против других припадника те формације- иако је (бар по њиховим стандардима) Ердемовић предочио обилне доказе о њиховим злочинима… Шта то (и кога) прикрива  „непристрасни“ Хашки трибунал?

Командант Шкорпиона који је руководио наводним егзекуцијама муслимана Милорад Пелемиш је и даље на слободи, кажу у Београду.

Можда најбоља илустрација зашто се „ратним злочинцима“ из формације Шкорпиони дозвољава да живе некажењно на слободи, јесте случај Марка Бошкића, бившех „Шкорпиона“, који живи у Америци као имигрант, где је недавно хапшен због „лагања имиграционим властима“. Наиме, о чему се овде ради- када је Бошкић рутински приведен од стране имиграционих власти након што су сазнали да је прикрио своју „ратничку прошлост“, он је такође рутински саслушан од стране америчке службе безбеднсти- ФБИ. Током саслушања он је признао учешће у Шкорпионима, и признао да су инкримисаног дана на фарми Брањево ликвидирали групу муслимана- једино је оспорио Ердемовићеву „астрономску цифру“ сводећи број убијених на „више десетина“, и тиме је сасвим  довољно дискредитовао сведочење Ердемовића(који је очигледно ту цифру по потреби надувавао ради „геноцидних потреба“ Хашког тужилаштва). 

ФБИ је те нове доказе предочио Хашком трибуналу- и шта се онда десило: Хашки трибунал, уместо да захтева његово изручење, великодушно га „поклања“ американцима. Наравно, све то из простог разлога, да његово сведочење не би угрозило већ климаву позицију њиховог „крунског лажног сведока“ Ердемовића…

1. Можда највећа неправда и фабрикација доказа од стране Хашког тужилаштва је учињена у случају генерала Радислава Крстића, који је осуђен на вишедеценијску робију (46 година- више него било који Хитлеров нациста) за наводни „геноцид“ у Сребреници, иако је чак и у судници доказано, да он није чак ни био присутан у Сребреници, у време наводног „геноцида“. Доказе за ту неправду нам нехотице презентују сами Западни медији. Наиме он је осуђен за „масакр“ 7.000 муслимана у Сребреници- то је цифра која му се приписује у оптужници. Проблем са овом цифром је у томе, што у време доношења пресуде, према писању „Њујорк Тајмса“(3 август 2001) у Сребреници је ексхумирано свега 2.028 тела, и наводно је установљена локација за још 2.500 тела. Дакле ако на ову прву цифру од 2.028 убијених додамо и ових наводних 2.500- добијамо цифру од 4.528- дакле ни близу бројке од 7.000 убијених, које је Хашки трибунал унео у судске списе, „приписао“ их генералу Крстићу, и потом га осудио на вишедеценијску робију  у суровим енглеским казаматима, где је већ било покушаја његовог убиства од стране радикалних муслимана. Овде се поставља, пре свега легално и етичко питање о карактеру Хашког трибунала- какав је то суд, који доноси пресуде на основу претпоставки (политичких и медијских), а не на основу егзактних чињеница(које у овом случају очигледно и не постије)!?

„СРЕБРЕНИЧКА САМО-ИНКРИМИНАЦИЈА“ СРПСКОГ ПАРЛАМЕНТА ОТВАРА ПУТ ЗА НОВЕ ЗАПАДНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У СРБИЈИ?

Дакле да се вратимо на Тадићеву издајничку „сребреничку резолуцију“ коју је усвојио  тадашњи (такође) издајнички Српски парламент. У време усвајања те резолуције, Хашки трибунал није успео „де-факто“ ни у једном судском процесу да докаже чак ни кривицу босанских Срба за наводни „геноцид“. Такође, чак ни у таквим фантомским процесима против босанских Срба, ни једном судском одлуком није имплицирана Југославија, или Србија. Онда, по ком то основу су Борис Тадић, Срска влада и парламент, наметнулу властитом народу „колективну кривицу“, за нешто што се „легално“ није чак ни десило, и које, ако се и неким чудом накнадно  „легално деси“- опет неће имати никакве (легалне) везе, нити легалне импликације по Српску државу?

У томе и јесте поента- Пошто Србију није могуће „легално имплицирати“ у такозваном највећем злочину столећа, онда је то потребно урадити политички, да би могло да се настави некажњено и неометано са комадањем наше отаџбине. Ту онда поново долазе до изражаја типови попут Бориса Тадића, Расима Љајића и других „прозападних“ слугу и послушника, којима је задатак да се Српској нацији наметне стигма „геноцидног народа“ (иако је Српски народ историјски одувек био жртва туђих геноцида, а сам никад починилац, па ни у овим последњим сукобима)- и онда потом некажњно докрајчи. Онима, који не верују овим мојим речима, можда ни угледним светским перима на које се овде позивам, и које сам овде цитирао- нека само погледају шта се данас дешава у Војводини, Рашкој, Тимоку, Прешеву-или  како се у Србији решава ромско питање- и све ће вам верујем бити јасно. Нама Србима Запад никада није био, нити ће бити „пријатељ“- што пре то схватимо то боље.

На крају, да бих илустровао тврдњу да нам се крвави грађански рат 1991 и сабсеквентни распад Југославије није десио случајно, цитираћу овде речи тадашњег немачког министра одбране Руперта Шулца(иначе врхунског експерта уставног права), на „војној  и бизнис конференцији“ у Немачкој,   у септембру 1991- који се тада отворено заложио за уништење Југославије:

 „… југословенски конфликт има  свој пан-европски значај… Ми верујемо да су принципи наслеђа (нових граница у Европи) Другог светског рата превазиђени (он овде мисли на уједињење две Немачке и пун немачки суверенитет).. Али и даље морамо да превазиђемо консеквенце Првог светског рата, које су вештачка творевина- попут Југославије. Ја сматрам да морамо одмах да признамо Словенију и Хрватску  као независне државе. И када се то деси, онда ћемо успети да интернационализујемо Југословенски конфликт, који онда више неће бити њихов домаћи проблем. Онда ће за нас бити могућа и директна спољна интервенција!“

(На жалост наш нови председник Томислав Николић и даље верује- бар тако јавно изјављује- да је Србији данас највећи „пријатељ“ Немачка?)

Овај последњи пасус, не само да нам објашњава неке, верујем за већину читалаца, непознате детаље распада Југославије- него нам и омогућује да схватимо разлоге за политизацију наводног „сребреничког геноцида“ и „само-инкриминацију“ Српске нације подметнуту  од стране разних (анти-српских) политичких уљеза, попут Бориса Тадића, Расима Љајића, али и многих других. Таква „само-инкриминација“ не само да добро служи као оправдање за све прошле злочине наших „сусједа“ и њихових НАТО спонзора над српским народом на балканским просторима- већ и ствара погодно тле за будуће „спољне интервенције“  унутар Србије…

Што пре то схватимо, и што пре се решимо свих анти-српских уљеза на данашњој Српској политичкој сцени, боље за све нас. Сутра ће вероватно бити већ касно….

—————————————-

—————————————-

ПОВЕЗАНИ ПРИЛОЗИ И ЧЛАНЦИ(напомена- ради избегавања „пристраности“, овде, као и у горњем чланку- искључиво сам се користио страним изворима- аутор М. Новаковић):

1.НОРВЕШКИ ФИЛМ: „СРЕБРЕНИЦА- ИЗДАНИ ГРАД“

2.„Исламски“ медији обелодањују НАТО заверу против Срба и „фалсификовање“ Сребренице…

3.СРЕБРЕНИЦА. Босна и Запад не желе да се обелодани истина о догађајима из јула 1995.године

4.Ирански ПрессТВ: Улога НАТО-а у “сребреничком масакру”

5.Е. С. ХЕРМАН: Сребренички “крунски сведок“- Поражавајућа истина о карактеру Хашког Трибунала!

—————————–

—————————–

РЕФЕРЕНЦЕ:

Заједничка декларација Руске Академије Наука и „Сребреничког историјског пројекта“(Холандија)- 2009, и аутор George Pumphrey (www.globalresearch.ca)

У наставку остали материјали који директно поткрепљују ова сазнања….

http://www.ocf.berkeley.edu/~bip/docs/kosovo_polje/srebrenica_hoax.html

[1] „Parliament preparing two texts on war crimes,“ Blic, Jan. 12, 2010,http://english.blic.rs/News/5827/Parliament-preparing-two-texts-on-war-crimes

[2] In fact the takeover of Srebrenica was part of a territorial/population exchange to be able to reach a peace agreement before the US elections in 1996. Bosnian Serb forces were to receive Srebrenica, Zepa, and Gorazda while Bosnian Muslim forces were to be handed Serb areas of Sarajevo and Bosanska Krajina. This had been the plan. See Interview with Mihailo Markovic, Nordland, Rod, „Dayton: The Inside Story“ Newsweek, February 5, 1996.

[3] Meholjic, Hakija; 5,000 Muslim Lives for Military Intervention; Interview by Hasan Hadzic in „Dani“, June 22, 1998. (http://www.ex-yupress.com/dani/dani2.html) also mentioned in §115 of the Srebrenica Report of the UN Secretary General pursuant to General Assembly resolution 53/35 (1998)

[4] Crossette, Barbara; U.S. Seeks to Prove Mass Killings; NY Times, Aug 11, 1995. Contrary to the NY Times article, the Krajina was not an area „held by rebel Serbs“ but a region where Serbs had been at home for several centuries, in fact longer than Europeans had settled North America.

[5] Weiner, Tim; U.S. Says Serbs May Have Tried To Destroy Massacre Evidence; NY Times, Oct. 30, 1995

[6] Brock, Peter, Dateline Yugoslavia: The Partisan Press, Foreign Policy, Number 93, Winter 1993 – 94 pgs. 152 – 172.

[7] Ibid pg. 156 – 157

[8] Beham, Mira, Kriegstrommeln, Medien, Krieg und Politik; Deutsche Taschenbuch Verlag, Munich (1996) pg. 228

[9] Former Yugoslavia: Srebrenica: help for families still awaiting news; ICRC News 37

[10] AP; Conflict in the Balkans; 8,000 Muslims Missing; New York Times; Sep 15, 1995; p. 8.

[11] Chris Hedges; Conflict in the Balkans: In Bosnia; Muslim Refugees Slip Across Serb Lines; New York Times; July 18, 1995, p. 7. The same day, the Washington Post reported  the number closer to the upper estimate: „About 4,000 Bosnian army soldiers trudged for five days through Serb-held territory to escape from Srebrenica and reach a safe haven in Medjedja“ (Pomfret, John; Bosnian Soldiers Evade Serbs in Trudge to Safety; Washington Post, Jul 18, 1995) 

[12] Evans, Michael and Kallenbach, Michael; Missing’ enclave troops found; The Times; 02 August 1995 p. 9.

[13] Klarin, Mirko; Defendant for the Prosecution: To the Prosecutors, Erdemovic is above all a valued witness; The Institute of War and Peace Reporting 1996

[14] cd sg Bosnien/UN/Jugoslawien; Tribunal verlangt in Belgrad Auslieferung von Srebrenica Zeugen, dpa 12.03.1996   12:57

[15] Johnstone, Diana; Selective Justice in The Hague: The War Crimes Tribunal on Former Yugoslavia is a Mockery of Evidentiary Rule; The Nation, 22.9.97

[16] Johnstone, Diana; Ibid

[17] Civikov, Germinal, Kalaschnikow auf Einzelfeuer: Der Fall Drazan Erdemovic, „Freitag,“ 16.09.2005 http://www.freitag.de/2005/37/05370801.php

[18] ibid

[19] See Civikov, Germinal, „Srebrenica. Der Kronzeuge“ Promedia, Vienna, 2009

[20] Laughland, John, „The Crown Witness at The Hague“, The Brussels Journal,http://www.brusselsjournal.com/node/3894

[21] Laughland op cit

[22] Simons, Marlise, Genocide Verdict for Ex-General, International Herald Tribune (N.Y. Times), August 3, 2001

[23] From the Protocol of the Bildungswerk der Bayerischen Wirtschaft „BBW-Dokumentationsreihe Nr. 20, 1991 pp 20 – 21

(ЗЛО)УПОТРЕБА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА

 

 

Пише: Драгољуб Збиљић

 

Тек је Устав Републике Србије из 2006. потпуно јасно у Члану 10. – према већинској, референдумској вољи народа – поново вратио српски језик и српски народ једноазбучју по општој светској пракси која је у решавању питања писма сва по практичном правилу: један језик (народ) – једно писмо. У нашем случају, свакако, ћириличко.

 

1. Отимачка и језичка угњетачка филозофија војно моћних

Злоупотреба и употреба српског језика и писма два су изузетно озбиљна питања не само српске језичке науке него и уопште питања у српском народу и његовој држави.

Код нас се, наравно, као и у свим другим државама и народима, догађа и једно и друго – и употреба и злоупотреба српског језика и писма, поготово под утицајем војно и економски моћни(ји)х народа. Често, обично у малобројни(ји)м народима (какав је и српски народ) имамо појаву и нецивилизованог помодартсва, „покондирених тикви“  (Јован Стерија Поповић) када нешто, као мода, уђе у понашање малих народа. Код нашег „полусвета“ такође је већ дуго ушло у „моду“ да је боље све што је страно и туђе. Тако је некима од нас „бољи“ страни језик, „боље“ им је туђе писмо (обично латиничко) и слично. Поготово ако је то језик војно и економски моћне земље (Америкам, тј. САД, а врло често су војно моћни истовремено и економски моћни, мада те две моћи не треба изједначавати). Јер, сила је сила, која често „отима земљу и градове“, и не само то. Кад се једниом народу отима језик и писмо, то је напоразније по  дотични народ, по нацију којима се атакује на језик и писмо. А кад то атаковање или немар у вези са својим језиком и писмом долази од своје власти и својих сгтручњака за језик и писмо, то је најтежи могући пораз народа и његовог језика и писма.

То се све, на нашу жалост, највише у ближем и даљем окружењу догађа баш српском народу.

Тако је било откад је века и света. Отимачка филозофија моћних је трајна појава. Али је увек било и онога његошевског „Ал‘ тирјанству стати ногом за врат, / довести га к познанију права, / то је људска дужност најсветија“. Познато је и оно да правда најбоље чува сваку државу, а не сила, јер има и оно народно: „Свака сила за замена“.

Позната је давна појава у свету – нестајање појединих језика и писама. И колонизације – преплављање и покривање, затирање појединих језика и писама,чега је такође одувек било. Сваки окупатор и колонизатор у сваком смислу увек је на окупирану триторију доносио и свој језик и натурао га окупираном, потчињеном, немоћном народу. Увек је тога било. И баш то се Србима одавно догодило, нарочито као последица по Србе врло штетне „југословснекс идеје“,која је претворена у дуго прихватану окупацију. Србима је у језику „југословенска идеја“ донела директно и званично одузимање српском народу суверености на његов изворни назив  језика – српски језик преко насилног и политички наметнутог назива „српскохрватски језик“ . Уз то, ни данас се није превазишла последица те опасне идеје по српску језичку науку о српском језику и српском писму – ћирилици.

Окупирање српског писма, његово замењивање и данас довршавање његовог затирања наставља се и поред чињенице да је нестао један од основних „производа“ „југословенске идеје“ – Југославија и национално однариођивање Срба као последица наметања Србима замењивање националног српског осећања анационалним – југословенством. Југословенство је било маргинална појава код свих других (ранијих и „новокомпонованих“ народа у Југославији, осим код Срба. Једна од најопаснијих последица те чињенице и идеје јесте преименовање и асимиловање многих Срба у друге народе и нације.

 

2. Настављање латиничке окупације ћирилички већинских Срба

 

             И поред исправне уставне обавезе у одредби из Члана 10. Устава Србије (2006) којега се још не држе ни власти, ни језичка струка, ни школство ни општа јавна употреба српског језика у јавним исписима, у штампи, на телевизијама, у индустрији, у банкама, у уличним исписима и сл., наставља се ранији погубан суштински договор сербокроатиста и кроатосрбиста по налогу комуниста на познатом Новосадском договору у Матици српској о језику и писму (1954) на коме је  наложено замењивање у српском језику српске ћирилице латиницом која је најпре била намтнута као писмо католичким корисницима српског (штокавског, вуковског)  језика и које је данас у свету регистровано као општехрватско национално писмо због чега нам се догађа да се писане творевине Срба написане том латиницом сврставају у „хрватску кулруну баштину“. Наравно, сваки лингвиста зна да је писмо пратилац језик и да ононе може да буде искоришћено у сврху националне одреднице културне баштине, јер је познато да је Србима после Новосадског договора (1954) насилно наметнуто то данас општрехрватско национално писмо, па с обзиром на то насиље, не може се преко насилно наметнутог нам писма преузимати наша дела и поклањати некоме само због писма на којем је дело написано. Ајко бисмо баш хтели да идемо сличним путем, оправданије би било да се сва дела на српском језику прикључе „српској културној баштини“. Кажемо иоправданије је „својатање“ по осбнову језика,ме не писма, јер је лингвистичка чињеница да су Хрвати званићчно крајем 19. века прихватили српски (штокавски, вуковски) стандардни српски језик. Али, наравно, да не мислимо да Србхима треба ишта да припадне од онога што је створиома ко ко се национално не изјашњава као Србин. Али је још неправедније привајање нечијег дела по основу наметнутог нам писма, нарочито после 1954. године.

Најсигурнији је излаз у вези с тим, ипак, у томе да се од тог присвајања од Хрвата осигурамо на тај начин што убудуће нећемо користити данашње регистровано у свету као општехрватско националчно писмо с познатим двознацима који нису ни иначе довољно подесни за природу српског језика, него да коришћење општесрпског националног писма у миленијумском трахању – ћирилице ускладимо како је то иначе исправно одређено у Члану 10. Устава Србије и да Матица српска што хитније исправи свој неуставан Правопис српскога језика из 2010. године, односно да решење питање писма исправи како то налаже идредба и уставна обавеза из речено члана устава Србије, а не да речени Матичин Правопис српскога језика супротставља задржано „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“[1]. Поготово зато што ималолетници знају да тог „српскохрватског језичког заједништва“ одавно нема. У Србији мора да се правни систем и понашање Срба усагласи с обавезом да се ништа не сме радити противно свом Уставу. А онај ко ради, мора се, како то, правбници кажу – „процесуирати“, тј. позвати на одговорност за оно што чине противуставно. Матица је направуилапротивуставни Правопис српскога језика 2010. године и чеклни човек у Матици српској и њена управа морали би претрпети санкције због неуставног прекршаја. Све док се у нашој држћави не почну поштовати уставне и законске обавезе, Србија ће бити у свему на зачељу и у Европи и у свету.

 

 

3. Све док нема стриктне примене уставне и законске одговорности,

Србија ће нам бити на дну европске лествице

 

            Све док се наша понашања и пракса у држави не ускладе с уставним и законским прописима, све док се неодговорно могу газити Устав и закони, српска држава и српски народ тавориће на дну цивилизованих држава. Мора се, дакле, вратити уставна и законска одговорност власти и стручњака у свим областима. Та неодговорност данас изнад сваке мере карактерише нашу власт, државнеи културне и научне институције. А без властии исоправних институција један народ нема працву ђансу да се издигне изнад дна на коме смо данас у Европи.

И поред тога што је то апсолутно неуставно, и даље је Србија једина земља у Европи која је окупирана туђим писмом и у самој Србији и изван Србије где је у употреби, лингвистички посматрано, чист српски језик који  се често стандардно извлачи из српске стандардизације и вештачки се праве „нови“ језици (хрватски, бошњачки/босански, црногорски…) За сада су три „нова“ језика, која лингвистички могу да буду само варијанте српског језика, баш као што је, на пример, варијанта енгелског језика језик Американаца (али се зове, ипак, енгелски језик) или, као што је, рецимо немачки језик варијанта у аустријској употреби тог немачког језика.(али га,ипак, зову „немачки језик). У Србији, али и на целом српском језичком простору, догодило се више нигде није догодилио. Српски језик је преименовљаван уивек када су се његови корисници национално издвајали. Код Хрвата је посебан случај – они су српски језик усвојили суштински из реформаторске варијанте стандардног српског (штокавског, вуковског) језика, а онда су га после седамдесетак година преименовали у свој језик, при чему је то јединствена у свету политичка воља за преименовање „пригрљеног“ језика од Срба.

 

 

4. Очигледни почеци неприродне јавне колонизације страних језика

на територију српског језика

 

Данас у Србији, али и на целом језичком подручју српског језика и писма и изван Србије (мада је то најизраженије у Србији и Републици Српској) имамо релативно нову најопаснију могућу појаву по српски језик и српско писмо, а тиме и по српске културолошке, духовне и националне вредности и потребе. Истина, ако се покаже да то није трајна тежња, привремено окупирање тиђим језиком мање је опасно од насилних замена српског писма ћирилице србокатоличком и општехрватском абецедом. Затирање писма већ предуго траје, а посебно темељно и насилно, од времена политичког договора у Матици српској на Новосадском договору (1954) и то траје све до данас.Међутим, ако се колонизација туђим језиком/језицима продужи, та је појава, наравно, кудикамо опаснија и од замене само писма. Замена језика је погубнији процес по све народе, па и по Србе.

Ако једном народу колонизујеш територију (а то се Србији на буквални и на мало скривени начин догађа код нас нарочито после 2000. године) и ако том народу наметнеш потцењивање његовог језика и писма, ти си га пола већ однародио. Језик и писмо су једна од најважнијих вредности и најмоћнијих средстава за очување идентитета и слободе народа. Ако народу погазиш и(ли) замениш језик и писмо, велики си посао у однарођивању већ урадио. И код Срба је, нажалост, тај процес далеко одмакао за последњих дванаестак година.

 

 

5. Антисрпство и погубносту „југословенске идеје“

 

Србима се (да се вратимо на то гранично питање у вези са српским језиком и писмом) догодила „југословенска идеја“ и идеологија комунизма која је у својој суштини била, одмах и отворено – имплицитно и још чешће експлицитно – отворено антисрпска. То је била опасна идеологија за српска народ, која га је млела ево већ близу сто година. И уопште није чудно што су од српских вредности први на удару били српски језик и српско писмо, као највеће вредности свакога народа.

Сва погубност „југословенске идеје“ исказала сеидеолошки нарочито у другој Југославији, у југословенско-комунистичкој идеологији која је српском језику и српској ћирилици учинила најопаснију могућу ствар. Таква „ствар“ учињена је једино на свету баш српском језику и писму. Та идеологија је с квазилингвистима сербокроатистима радила тако да је српски народ потпао под стогодишње одузимање суверенитета српског народа на име свога језика (српски језик је постао српскохрватски) и на затирање, односно замену српске ћирилице писмом католичких говорника српског језика (Срби католици и Хрвати). Уз одузимање Србима суверенитета на име језика, српско писмо (ћирилица) неоправдано је политички потцењивано и насилно изгоњено из српског језика и српског народа нарочито после споменутог Новосадског договора (1954) који је донео мало увијену, али практично „тврду“ одлуку о замењивању српске азбуке и почело је насилно затирање ћирилице и у Србији. То затирање се данас нажалост, довршава уз ниподаштавање већинске народне воље која је 2006. године у Члану 10. изгласала јасну одредбу о апсолутном враћању суверенитета српске ћирилице у српсконм језику без алтернатвног писма. Међутим, то није било ваљано схваћено од власти и језичке струке, јер су струка, валст и политичара, у заблуди или намерно, постали спроводници намере да се српска ћирилица у српском језику и народу сасвим замени латиницом, тј. да се затре у њеној појави у оквиру српског језика.

 

 

6. Ниподаштавање српског језика и писма

у општем описмењавању омладине и целог народа

 

С обзиром на овакав (нестручан и политички неодговоран, неуставан) однос према српском језику и српском писму на досадашњи начин, све је очигледнија последица која се огледа у све већој неписмености ђака, уопште младих и целог народа. Позната је појава не само мешања два писма  него је све чешћа појава да чак и студенти српског језика не знају да српски језик пишу ћирилицом. На то је ових дана указао и проф. на Филолошком факултету у Београду др Александар Милановић који је, по извештају у „Вечерњим  новостима“, предочио да „на другу годину факултета долазе  студенти који не знају ћирилицу, јер је то остављено на вољу учитељима и ђацима“[2].
То је природна последица неприродног и недопустивог багателисања Члана 10. Устава Србије од државних институција, од власти, од политичара, као и нарочито од плаћених стручњака српског језика и писма, који који и после спомињаног Новосадског договора, ево, близу 70 година примењују идеолошку спрдњу везану само за Србе како је ненадокнадиво „богатство имати два писма у једном језику“,што је за језик и његов народ заблуда и лингвистичка тешка бесмислица и очигледна штета у све вржем затирању српске ћирилице. Наравно, то је тако истицано само у српској струци да би се и преко заблуда појачало насиље над српским језиком и српском азбуком ради њеног потпуног и коначног замењивања у српском језику. Други стручњаци (енглески, француски, хрватски, мађаерски и ма чији) нису ни спомињали „богатство двоазбучја“ у њиховим језицима и ниједан стварно богат народ није се никада „сетио“ (јер је увек знао да је то глзупост) да посегне за тим само нашим „двоазбучким богатством“. Ниједан други народ не дели се по писму, него сви други свој језик пишу једним, својим писмом. Зашто? Зато што је то (неодрживо на дужи рок) била најобичнија глупост, идеологија која је и била смишљена ради појачаног и убрзанијег сатирања и затирања српскоги језика и српског писма.

И уопште није чудно што данас многа деца, али и одрасли, више не знају ћирилицу и постали су латиничари. То се нимало случајно није подстицало и само се за Србе примењивало и само се њима догодило. Да је случајно, макар би још један народ у Европи напуштао у нашој околини своје и прелазио би на туђе писмо.

Удружење „Ћирилицу“ (о свом „руву и криву“) основали смо ми, удружени грађани, свесни пропадања српског језика и затирања српске ћирилице, сјаком намером и жељом да покушамо да у народ вратимо осећај за свој језик и своје писмо, јер смо свесни ненадокнадивог значаја свога језика и писмо за очување и напредак сваког народа, за његову слободу, за културолошко, научно и свако друго уздизање и народа и појединца.

 

 

7. Духовни и материјални одбрамбени значај

српског језика и писма ћирилице

 

Српски језик и писмо, као и сви други језици и писма у свету, увек су били од великог одбрамбеног значаја Србима у хиљадугодишњој историји. И чак ни за време турског ропства српски народ није оволико био ослабио у схватању колика је вредност свога језика и писма. У Југославији, међутим, народни осећај за свој језик и своје писмо је убијано кроз школовање смишљено, писмо је замењивано насилно и заблудно, а српском народу је одузиман суверенитет не само на име свога језика (српски језик). То је све било последица погубне југословенмске идеје која је ишла на одсрбљивање Срба у сваком погледу, па и верски, културно, језички, графички и на св друге духовне и материјалне вредносне начине.

И данас је велики, највећи проблем у српским најстаријим и најважнијим институцијама које се плаћено баве (о)чувањем српског језика и писма. Реч је о Матици српској и Српској академији наука и уметности – институцијама које у двама најкважнијим делима за развитак писмености и напретка народа сачињавају и даље „Речник српскохрватског књижевног и народнмиог језика“ (САНУ) и Правопис српскога језика (Матица српска, 2010) које не само неуставно према Члану 10. Устава Србије него и неодговорно и изузетно према светској пракси и даље затиру ћирилицу супротстављајући јој туђе „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“, којега више нигде нема осим, ето, у неуставном Правопису српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17). Те и све друге институције које се за велике народне паре плаћено баве српским језиком и писмом неуставно и антићирилички и антисрпски против српског и језика и писма ћирилице.

Пошто није извршена никаква неопходна реституција српског језика и лустрација српских стручњака од сербокроатистике која траје цео један век, Срби данас за своје паре трпе и од стручњака и од власти неуставност и штету од настављања лажне науке и од настављања законоправила по коме „не треба се држати устава и закона“, негио свога југословенског антисрпског ћефа.

Српски језички стручњаци само су формално вратили српском језику име, али и даље сматрају да то није суштински српски, него некакав „заједнички“ – „српскохрватски језик“. Највећи поборник „српскохрватског језика“ је и даље члан Српске академије наука лингвиста Ранко Бугарски, а поборник назива „југословенски језик“ јесте италијанниста и такође члан Српске академије наука и уметности академик Иван Клајн који је такође за назив „српскохрватски језик“ ијош и ово тврди: „Међутим, још боље би било да је усвојен назив југословенски језик (курзивом је тај назив назначен у књизи – напомена Д. З),под условом да су, стварно, постојали услови за то“[3].

 

 

8. Англиста Бугарски предлаже само Србима и даље двоазбучје,

а никако да се сети да то предложи енглеским лингвистима?

 

            Ранко Бугарски не може да прежали што Члан 10. Устава Србије има у свету уобичајену, кратку, сасвим јасну и прецизну одредбу о језику и писму на овај сасвим исправан начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српскијезик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама утврђује[4] се законом на основу Устава.“[5]

У том Уставу српски језик је враћен породици свих европских и престижних светских језика који имају исоправно природно решење питања писма по неписаном, али јединственом правилу: за сваки језик – народ једно писмо, јер је и народу и језику сваког појединачног народа једно писмо сасвим довољно за комунуикативне потребе. Иако је Бугарски посебно стручњак за енглески језик, није се сетио да Енглезима предложи „богатство двоазбучја“, а за Србе тражи да тим „богатством“ и даље спроводе затирање српског писма. Он каже: „Ово је, дакле, први међу новијим уставима Србије у коме се уопште не помиње службена употреба латинице српског језика чак ни као додатна могућност и први у коме члан о језику и писму не наводи експлицитно могућност службене употребе језика и писама националних мањина…“[6]

 

 

9. Опште је светско правило праксе: један језик (народ) једно писмо

Академик Бугарски јесте да захтева за српски језик нешто што не постоји ни у једнонм другом језику (двоазбучје), он је, за разлику од неких кохји не разумеју и не знају (или неће да занју?) исправно и једино могуће значење Члана 10. Истава Србије.Бугарски га је сасвим исправно разумео и то експлицитно то разумевање потврдио (једноазбучје и српског језика у Члану 10. Устава Србије) овим речима:       „Ово је, дакле, први међу новијим уставима Србије у коме се уопште не помиње службена употреба латинице српског језика чак ни као додатна могућност“[7]. Иако се њему таква већинска воља исказана у Члану 10. Уставу Србије не свиђа, треба му признати поштење у схватању и тумачењу тог члана, јер је, без икакве сумње, исказано у том члану враћање и Срба и њиховог језика мешу све народе света који у пракси имају правило целокупне праксе по принципу: један језик (народ) – једно писмо.

Ваљда превише „бесан“ на већинску вољу народа Србије који је, коначно,после 70 година лутања по „српскохрватском језику“ и „богатству двоазбучја“ и поптуног осиромашења и у језику и у затирању ћирилице – усвојио сасвим нормалан Члан 10. Устава Србије 2006. и сада има одредбу о језику и писму исто као што је то у енгелском, француском, руском, шпанском и сваком другом престижном језику на свету, Бугарски је прекршио ту народну вољу и једноазбучан стандард исто као у сваком другом језику, па је књигу по својој жељи објавио на абецедном писму, које устав не допушта у писању српским језиком Срба. Ми бисмо га разумели да је књигу објавио на латиници зато што је она написана на тзв. хрватском језику, али како га разунмети клада се види да користи стандардну званичну службвену варијанту српског језику – стандардни српски језик.

Бугарском је чак сметало и то што Устав уместо речи „мањински језици“ користи коректну варијанру „други језици и писма“. А кад су „други језици и писма“, то су свако мањински језици. Да нису мањински, и они би били споменути у првом ставу Члана 10. Овако, чим су споменути у другом ставу, издвојено, наравно, да је речо мањинским језицима у Србији. Бугарски је лингвиста који познаје општу лингвистику и потпуно му је познато да су сви престижни језици у свету једноазбучни, али је он непоправљиви заточеник „југословенске идеје“ која је Србима наметнула друго писмо ради замене српске ћирилице. Дакле, очигледно је да Бугарском не смета светско решење питања писма и у српском језику у једноазбучју, него жали што се тиме, бар уставно, избегава даље затирање и замењивање српске ћирилице, које траје већ 70-ак година. Њему смета ћирилица, па зато тражи враћањње двоаубзчја.

 

 

10. На основу мишљења академика Ивана Клајна

Михаел Шацингер предложио баш то ново име српског језика:

„ексјугословенски“ или „југословенски језик“

            Наш лични пријатељ академик Иван Клајн, пак, слично Бугарском, предлаже да се српски језик (про)зове у овом малопре споменутом случају „југословенски језик“. Он жали што за тај назив није било „услова“[8]. Није споменуо који би то „услови“ за „југословенски језик“ били. Претпостављамо да је мислио на сагласност оних који су политички издвојили своје језичке варијанте српског језика као посебне „језике“.

Ето откуд недавна идеја немачком лингвисти Михаелу Шацингеру[9] да у Савету Европе предложи баш тај назив „ексјугословенски“ или „југословенски језик“ за ново име српског језика. Очигледно,по идеји нашег лингвисте и личног пријатеља академика Ивана Клајна.

            То је очигледан доказ да нам нису увек само странци криви за све што нам се догађа. Не верујемо да би једном немачком лингвисти (ако је он заиста лингвиста) могло пасти на памет ново име српског језика („југословенски језик“) да такво име није најпре предложио – као „још боље“ од „српскохрватског језика“ наш пријатељ, српски лингвиста академик Иван Клајн који је и председник Академијиног Одбора за стандардизацију српског језика и данас најугледнији и најутицајнији лингвиста међу српским живим стручњацима за српски језик и писмо.

            Само из ових цитирања наведене двојице наших утицајних лингвиста можће се наслутити да нам је судбина српског језика и његовог писма ћирилице и даље неизвесна и ближа уништавању него неговању.

(5. септембар 2010)

 

---

 

ОЧАРАВАЈУЋА ЛЕПОТА ПРАЗНОСЛОВЉА

 

07.10.2012. ФБР аутор Рајица Марковић

ВЕСТ О ЈЕДНОЈ СМРТИ

“У Београду изненада умро Војин Димитријевић угледни професор међународног права и директор Београдског центра за људска права“. Актуелна вест ових дана која подједнако позива мислеће и верујуће и немислеће и неверујуће на размишљање. Каква је та међународна правда којој је угледни професор служио, верујем и мислим да сви добро знамо. Бич терора те правде свакодневно осећамо на својој кожи.

По тој правди чак и педери имају већа права од верујућих и мислећих Срба православних хришћана. То је та светска правда којој је служио овај мислећи али неверујући светски угледник, правда сатанска револуционарна против Бога и Правде Божије.

Да ли је случајно то што је смрт овог светског неверујућег угледника наступила мучки у данима мучког одржавања срамне параде педерског поноса.
Није ни мало случајно, ово је Божије упозорење свима њима неверујућим мислиоцима отпалим од благодати и истине. Свима њима који су активно и пасивно учествовали у рушењу хришћанске вере и светости организовањем срамне параде педерског поноса. Она безблагодатна и проклета педерска мањина само је безвредна монета за поткусуравање, главни су они неверујући и наопакомислећи управљачи нашим животима и световни и духовни, спроводници налога светске сатанске власти.

Они нека се замисле над смрћу овог светског угледника који је ради стицања светског угледа постао гадост пред Богом.

Истом смрћу изненада и мучки умро је недавно и Радован Биговић још један одступник од благодати и истине Божије. Нека се замисле сви они који својим чињењем и нечињењем обесветише некад свети и престони Београд. Угледном неверујућем професору одале су минутом ћутања заслужену почаст оне исте педерске гузице за чија се права борио до последњег хонорара. Испраћај достојан једног хуманисте који своју хуманост мери наплаћеним дневницама.
Јуче 6. октобра нама православним хришћанима био је празник Зачеће Светог Јована Претече и биће у век и векова а ови изроди, слуге злодуха времена нестаће као и многи пре њих.