Category: Вести

Police checkpoint in south attacked once again


08.10.2012 Branko Ilic , Serbian FBReporter

 

Sourse:Tanjug

 

 

VRANJE — Unknown attackers opened fire on a Serbian police (MUP) checkpoint near the village of Dobrosin, on the administrative line between Kosovo and central Serbia.

There have been no reports of casualties on Monday morning, from the attack that happened last night.

The police checkpoint is located some 100 meters from the administrative line.

In May and June, it came under attack from ethnic Albanian terrorists on two occasions.

Dragan Stamenković, a spokesperson for the police administration in the nearby town of Vranje police administration, said on Monday morning that competent bodies informed KFOR about the attack.

The first attack on the outpost took place on May 17, 2012, after which Prime Minister Ivica Dačić announced that ethnic Albanian terrorists came from the village of Stubline, and opened fire some 100-150 meters from the checkpoint.

The second attack took place on June 28, leaving policeman Branislav Mirković from Bujanovac slightly injured.

Three days later, EULEX police in Kosovo accused five persons of terrorism and participation in a terrorist group. Two persons were put in custody, while the other three were deprived of passports.

The village of Dobrosin with about 150 households and around 740 inhabitants is located 16 kilometers west from Bujanovac on the administrative line.

In this village, the so-called Liberation Army of Preševo, Medvedja and Bujanovac was formed early in January 2000.

Radio and Television of Serbia reported on Sunday evening that a checkpoint near the town of Podujevo was also attacked.

 

http://www.b92.net/eng/news/crimes-article.php?yyyy=2012&mm=10&dd=08&nav_id=82548

The First Balkan War: 100 Years Later


08.10.2012 Branko Ilic , Serbian FBReporter

 

 

 

The First Balkan War, which lasted from October 1912 to May 1913,  pitted the Balkan League (Serbia, GreeceMontenegro and Bulgariaagainst the Ottoman Empire

 

The Balkans before the First Balkan War – 1905

 

On Oct. 8, 1912, the tiny Kingdom of Montenegro declared war on a weakened Ottoman Empire, kicking off what is now known as the First Balkan War. Three other Balkan states in league with the Montenegrins—Bulgaria, Greece and Serbia—rapidly followed suit, waging war on the Turks, the old imperial enemy, while drawing upon a wellspring of national sentiment in each of their homelands. By March 1913, their blood-soaked campaigns had effectively pushed the enfeebled Ottomans out of Europe.

 

Tensions among the Balkan states over their rival aspirations to the provinces of Ottoman-controlled Rumelia, namely Eastern Rumelia, Thrace and Macedonia, subsided somewhat following intervention by the Great Powers in the mid-19th century, aimed at securing both more complete protection for the provinces’ Christian majority and protection of the status quo. By 1867, Serbia and Montenegro had both secured their independence, which was confirmed by the Treaty of Berlin a decade later. But the question of the viability of Ottoman rule was revived after the Young Turk Revolution of July 1908, which compelled the Sultan to restore the suspended Ottoman constitution, and the significant developments in the years 1909–11

The First Balkans War : Serbian Artillery

The First Balkans War : Turkish guns abandoned at Kumanovo after the 11th Ocotber 1912 Battle.

Kratovo : During the First Balkans War, departure of the Serbian Army to Black Point.

Yet by July, Greece and Serbia would clash with Bulgaria in what’s known as the Second Balkan War—a bitter month-long struggle that saw more territory change hands, more villages razed and more bodies dumped into the earth. Some 200,000 soldiers died in less than a year, while countless civilians were slaughtered in pogroms or died of disease and starvation. The conflict, as arguedhere , in many senses set the tone for the future of war and ethnic strife in the 20th century.

 

 

Kosovo arrest sheds light on Triangle terror probe


08.10.2012 Branko Ilic , Serbian FBReporter

 

 

RALEIGH, N.C. — The arrest of a man in Kosovo revealed new details into the FBI investigation of the eight Triangle-area men suspected of plotting terrorist attacks in the U.S. and overseas.

Bajram Asllani, 29, an ethnic Albanian and native of Mitrovico, Kosovo, was convicted of terrorism in Serbia and was under surveillance in his home country when he was arrested Thursday following an extradition request from the United States, according to the U.S. Department of Justice. He faces charges of providing material support to terrorists and conspiracy to kill, kidnap, maim or injure persons.

An April 19 criminal complaint unsealed Thursday alleges that Asllani, who also goes by Ebu Hattab, conspired with eight men charged last July with plotting terrorist attacks overseas and securing weapons and training in North Carolina.

Seven suspects – Daniel Patrick Boyd, 39, his sons, Dylan Boyd, 22, and Zakariya „Zak“ Boyd, 20, and Hysen Sherifi, 24, Mohammad Omar Aly Hassan, 22, Ziyad Yaghi, 21, and Anes Subasic, 33 – are being held in the U.S. An eighth suspect, Jude Kenan Mohammad, 20, is believed to be in Pakistan. Daniel Boyd and Sherifi are also charged with planning an attack on the Marine base in Quantico, Va.

MORE INFO    Terror suspect profiles - Boyd familyTerror suspect profiles

„People who are plotting to harm America and Americans are no longer a world away from us,“ said Owen D. Harris, special agent-in-charge of the FBI in N.C. „The FBI and our law enforcement partners are meeting this new and grim reality head-on, because if we don’t, the possible impact will reverberate in every corner of our society.“

The criminal complaint alleges that Asllani was in contact with the Triangle-area suspects, asked them for money and helped them travel with the purpose of establishing „a base of operations in Kosovo for the purpose of waging violent jihad.“ Kosovo declared independence from Serbia in 2008 and is recognized by about 70 countries, including the U.S. and most of the European Union countries.

„This case highlights the very real affiliation between foreign terrorists and North Carolina,“ said Robin Pendergraft, director of the State Bureau of Investigation.

Court documents say that the FBI and state authorities had been monitoring the Triangle-area suspects since 2006 as they looked for a way to attack non-Muslims and perhaps also Muslims of whom they didn’t approve. At various times, the documents say, Daniel Boyd and Sherifi mentioned dying as a suicide bomber in Afghanistan or fighting in Iraq, Syria, Palestine or Chechnya.

Sherifi became acquainted with Asllani during a July 2008 trip to Pristinia, Kosovo, documents say. Investigators believe that Asllani recruited Sherifi to help him establish a community in Kosovo in order to launch attacks in the region.

„They could use such a town as a safe haven for their families and to store weapons,“ the criminal complaint says.

Once he returned to the U.S. in 2009, Sherifi is accused of getting the Boyds’ help to raise $15,000 intended for Asllani. Documents say that Sherifi also practiced military tactics with the father and son, and Daniel Boyd told him he intended his weapons to be used in Kosovo and the U.S.

 

 

Daniel Boyd said he wanted for himself and his sons to go with Sherifi to Kosovo, and Sherifi sent money to Asllani for travel documents, the criminal complaint says. The North Carolina men were arrested before they could leave.

The criminal complaint also alleges that Asllani sent Sherifi recruitment documents. One such document cited was a video of a suicide bomber attacking a U.S. convoy of vehicles.

U.S. authorities said that Asllani was placed under house arrest by Kosovo law enforcement in 2007 and then kept under surveillance. In September 2009, a Serbian court convicted him in abstentia on terror-related charges and sentenced him to eight years in prison.

The U.S. Justice Department, State Department and government of Kosovo assisted the investigation by the FBI and North Carolina Information Sharing and Analysis Center. A judge with the European Union’s Rule of Law Mission in Kosovo approved the arrest of Asllani and a search of his home.

The trial for Sherifi, Daniel Boyd and the other Triangle-area suspects was recently delayed until September 2011 as lawyers comb through 750 hours of FBI recordings, the records on two dozen computers and 29,000 pages.

The arrest of Asllani makes the case even more complicated, said former federal prosecutor Dan Boyce, who represents Hassan.

„It’s creating a logistical nightmare for everybody,“ Boyce said. „How does a judge handle a trial with eight co-defendants and sort out what evidence which of the defendants?“

„Essentially, the indictment has three different conspiracies rolled into one,“ he continued.

Prosecutors expressed confidence that they will win at trial.

„Through Asllani’s arrest, the arm of justice is proven strong enough to reach those who would do us harm,“ U.S. Attorney George E.B. Holding said. „We shall continue in our relentless effort against those aspiring to commit terrorist acts on U.S. citizens, whether here or abroad.

 

http://www.wral.com/news/local/page/5717423/

http://www.wral.com/news/local/story/7802394/

Патријарх Иринеј и Јован Вранишковски у Бечу (видео)


08.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ
Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г.Г. Др АРТЕМИЈА

САОПШТЕЊА 2012

Током боравка у Бечу септембра 2010. године, у пратњи Патријарха Иринеја налазио се и Јован Вранишковски, који је, као што је познато, постављен на чело ПОА.

Посета Патријарха Иринеја са делегацијом Бечу, о којој је већ доста писано, и која је на површину изнела многе ствари, била је карактеристична и по учествовању на миси заједно са јеретицима, тј. по заједничкој молитви на јеретичком зборишту. О томе се може погледати видео запис у наставку.

Познато је да филопапистички и екуменистички Јован Вранишковски по умовању следи своје учитеље и менторе, већ злогласну Тројку, као и да се не разликује по томе од Патријарха Иринеја.

За разлику од тога, веома чуди нешто друго. Како је Јован Вранишковски, будући да на себи има терет међународне потернице Интерпола, могао да уђе у Аустрију, да се слободно креће по њој, и да је безбрижно напусти – а да притом не буде ухапшен!? Ко је то толико моћан да га је могао спасити хапшења од стране полицијских службеника на аустријској граници, који су без сумње имали тај податак чим су у компјутер укуцали његово име! И не само то. Како се Јован Вранишковски могао безбрижно вратити у Србију, а да приликом уласка не буде ухапшен по међународној потерници Интерпола! Зар и у Србији постоји неко толико моћан, ко га може спасити сигурног хапшења? И то је само један од многобројних улазака у Србију, и излазака из ње, током последњих година, будући под теретом међународне потернице! Уосталом, већ годинама непрекидно слушамо о прогону (или „прогону“?) Јована Вранишковског, и да је против њега расписана међународна потерница Интерпола, због чега се већ више година налази у Грчкој. Али, и у Грчкој се Јован Вранишковски слободно креће, прелази често границу, потпуно неометано, ни једног тренутка не бивајући угрожен претњом хапшења од стране грчке полиције! Како је могуће да ни грчка полиција не поступа по међународној потерници Интерпола!?

Уза све то, Јован Вранишковски прогласио је Солун за привремено седиште свога трона! Изненађења у случају Јована Вранишковског су све већа једно од другог. Зашто је Јован Вранишковски, поставља се логично питање – будући да је морао да напусти Македонију уклањајући се од хапшења – отишао у страну земљу, и у туђу Цркву, тј. Грчку Цркву, а није прибегао Српској Цркви и настанио се у држави Србији!? Могао се настанити у Врањској епархији, ако је већ желео да буде близу своје резиденције, што му је чак и ближе него Солун. Али, јасно је да просторна и временска удаљеност у овом случају не игра никакву улогу. Још је Епископ врањски веома близак са његовим ментором, Епископом Буловићем, те би сигурно имао пристојан третман. Уз то, Јован Вранишковски је члан Сабора Српске Цркве, и учествује редовно у раду Светог Архијерејског Сабора СПЦ! Зашто би онда одлазио и настањивао се на територији туђе помесне Цркве, када је природно упућен на Српску Цркву? Нема никакве дилеме да би му Српска Црква могла омогућити више него пристојан смештај у Београду.

И да се неким случајем, што би било сасвим природно, настанио у Врањској Епархији (у Врању рецимо) – да ли би и у том случају прогласио Врање за привремено седиште свога трона? Свакако да не. Али је из неких разлога очигледно било неопходно да се Солун прогласи за привремени трон једног Македонца Јерарха, уз то предстојатеља Македонске Јерархије, македонске државе! Играјући притом пред Грцима и Грчком Црквом улогу жртве, прогоњеног, коме се на врату налази међународна потерница Интерпола! И истовремено безазорно проглашавајући Солун за своју привремену престоницу! Да ли са перспективом да ће је претворити у сталну? У складу, наравно, са територијалним аспирацијама македонске врхушке.

Након повратка из Беча септембра 2010, Јован Вранишковски отишао је поново у Солун у Грчку, у привремено седиште свога трона. Да би затим половином новембра 2010. кренуо из Грчке за Србију како би учествовао у раду јесењег заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве. Парадоксално је наравно да има привремено седиште свога трона на територији Грчке Цркве, а да не учествује у раду њеног Сабора, него напушта своју привремену резиденцију, пошто је претходно напустио и сталну, и одлази сада у Србију – да би тамо учествовао у раду Сабора СПЦ! Какве су то интриге и сплетке које непрекидно приређује злогласна Тројка?

На путу из Грчке за Србију, у Бугарској бива ухапшен 16. новембра 2010, на основу међународне потернице Интерпола! Првостепени Суд доноси одлуку о његовом изручењу Македонији. Након жалбе на ову одлуку, Другостепени Суд га ослобађа 4. јануара 2011. Више је него чудно, скоро немогуће, да се ова процедура, која не може бити обављена без неколико месеци, заврши за само месец и по дана, при чему су у том периоду у Бугарској посредовали и Божићни и Новогодишњи празници! Из Бугарске Јован Вранишковски 5. јануара 2011. улази у Србију, при чему не бива ухапшен од стране српске полиције на основу међународне потернице! А из Србије поново одлази у Грчку, неометан наравно било каквим радњама полицијских органа.

Још је невероватније да су македонски конзулат и македонска амбасада на питање како је могуће да се дотични слободно креће у страној држави, и како то да они ништа не предузимају да полицијски органи дотичне државе поступе по међународној потерници Интерпола, одговорили истоветно – како њима такав случај није познат, и како у њиховој држави (Македонији) не постоји такав случај, нити такав траженик!

Након свега тога, пак, Јован Вранишковски децембра 2011. добровољно улази из Грчке у Македонију, знајући да ће бити ухапшен (чак и најавивши то претходних дана на јавном и званичном месту) – и заиста, моментално бива ухапшен од стране македонске полиције на граници!

Првих дана јула ове године били смо сведоци нове представе, тродневне посете Митрополита Амфилохија Македонији и ПОА. Али како је могуће, многи се питају, да Митрополит Амфилохије неометано кружи Македонијом и даје подршку ПОА, коју пак, сагласно званичним информацијама, македонска држава и македонска црква тако немилосрдно гоне? Да би одмах након његовог одласка, у посету ПОА дошле монахиње манастира Ормилије из Грчке, које су такође неометано могле изражавати своју подршку. Још је чудније, примећују многи, како је могуће ширење и рад Јерархије ПОА у Македонији, а прогон да је притом усмерен само на једнога члана те Јерархије.

За очекивати је да се сада у јавности огласи г-н Буловић (можда преко сајта http://www.spc.rs) и мало појасни ствари у вези свога питомца.

Питања у вези Јована Вранишковског и ПОА су многобројна, и без одговора, при чему никако не треба занемаривати и његово отворено заступање екуменизма, као и следовање начелима зизјуловске теологије, заступајући притом новаторску – у суштини јеретичку – теорију хијерархије божанских Лица Свете Тројице.

Уредништво

извор текста БОРБА ЗА ВЕРУ, линк до прилога: http://eparhija-prizren.org/saopstenja/2012/803-patrijarh-i-jovan-vraniskovski-u-becu.html

Maria Namen-Feier, RSK; Patriarch Irinej Gavrilovic, Kardinal Christoph Schönborn, Peter S. Zurbriggen

Погледајте и:
Зашто Српска Цркава производи и подржава још једну Македонску јерархију?

Рајица Марковић: Нико не може отимати из руке мога Оца


08.10.2012. ФБР аутор Рајица Марковић

РАЈИЦА МАРКОВИЋ

НИКО НЕ МОЖЕ ОТИМАТИ ИЗ РУКЕ МОГА ОЦА

“Нико не може служити двојици господара“ по речи Господа Исуса Христа Сина Божијег. Нико не може служити Закону Божијем и закону света, нарочито данас кад светски међународни закон претендује да сасвим искључи закон Божији из послова овога света. Закон Божији вечан је и непроменљив док се закон света мења са сваком променом власти и ево данас се промени и сасвим озвери према простом човеку од Бога наученом простом и моралном животу.

Закон Божији обраћа се унутрашњем човеку људској савести и он каже “све што не желиш да други чини теби не чини ни ти њему“, врхунац закона Божијег је љубав која не причињава зла ближњем, напротив која све ради за спасење ближњег.
За испуњење Закона Божијег неопходан је живот у истини и никаква верско политичка веза не може никога ослободити од одговорности пред Законом Божијем. Закон Божији изграђује безазленост унутрашњег човека кроз људску савест и успоставља палу и грехом изгубљену душевну невиност.

Душевна невиност се преноси на телесне функције и човек се преображава из лошег у бољег, док у њему не угине звер а заживи јагње. Закон Божији је савршени Закон Слободе и он се обраћа слободном човеку коме никакав други законски мач не виси над главом.

Светски закони поробљавају човека за потребе света који сав у греху лежи. Свет лежи у греху који од њега захтева владар овог света који је и самог Сина Божијег искушавао на Гори кушања. Владар и кушач овога света даје разноразна овлашћења оним људима који се поклоне његовој пролазној моћи.
Сви који приме његова овлашћења постају неко и нешто у свету, почињу да одлучују у име других људи, да у већој или мањој мери богују над већим или мањим групама људи. Неретко се деси да се владари над другима озвере према својим слугама и да почну да их третирају као својину. Јагње Божије и Његови изабраници никад нису припадали овом свету, они су од овог света били омражени, презрени и одбачени. Сви покушаји приземљивања Царства које није од овога света завршавали су се као пропали покушаји смештања несместиве вечности у пролазност времена.
Овај свет са својим пролазним законима и вредностима увек функционише као временско сито које просејава прихватајући своје и одбацујући оне од вечног Духа.
С ким си онакав си, ако служиш вечном Духу одбациће те дух времена а ако служиш духу времена одбациће те Дух вечности. Дух времена карактерише окренутост људској слави, сујетан је и славољубив, за разлику од вечног Духа који славе од људи не прижељкује и кога не хвале људи него Бог.
Свет против Духа вечности подиже своје легионе духова мрзости исплаћене у времену великим именима и лагодним животом.
Такви данас представљају већински политички врх ове земље и културно уметнички крем нашег поевропљеног друштва и такви за масне паре и лагодно ваљање у светској каљузи греха пљују на све што је Србско Богом и родом кроз векове установљено.
Да није вечног Духа и слугу Божијих који нису од господара света него су на свету да служе вечном добру вечног Господа Бога, ови светски великаши служили би без сведока кнезу овога света који их својим духом лажи произведе у великаше. Али Богу хвала још увек има верних и истинитих сведока који ће посведочити да је много тога великог у свету гадост пред Богом. По делима познаћете их а не по лажљивим речима којима неодговорно засипају све око себе. За сваку изговорену реч сваки човек ће примити плату од Бога, неки показаше нестрпљивост и лакомост па уместо плате Божије уновчише реч пре времена за аконтацију понуђену из руку кнеза овог века.
Једини прави законодавац и Судија овог света и векова јесте и биће Господ Исус Христос који рече: “Нико не може отимати из руке мога Оца“, и кад се ми Срби будемо сетили ових Божијих речи и кад се пред Богом будемо покајали и на ове речи позвали, добићемо потребну благодат да победимо искушење којим нас кнез овог века и њему продане душе искушавају.

Бивши мајор ЈНА, некадашњи ловац на четнике тврди – Ознин Калабић је фалсификат!


Ознин Калабић је фалсификат

07.10.2012 – 18:59:46
Покрет српских четника Равне Горе

Лажни Калабић

Бивши мајор ЈНА и припадник КНОЈ, И. Б. потврђује теорију историчара Милослава Самарџића да је Ознин Никола Калабић фалсификат. Калабић није преживео Дражино хапшење!

БРАДАТИ Никола Калабић који на чувеној фотографији из 1946. позира са припадницима Озне који су ухапсили Дражу Михаиловића није прави командант Горске гарде, већ његов двојник кога је креирала Титова тајна служба. Ово тврди пензионисани мајор И. Б. (85), некадашњи припадник јединица КНОЈ (Корпус народне одбране Југославије), партизанских специјалаца чији је задатак био лов на четнике, усташе, балисте и шпијуне.

Мајор И. Б. се „Новостима“ јавио после текста у коме историчар Равногорског покрета Милослав Самарџић доказује да је Озна 1946. смислила обману с лажним Калабићем на фотографијама, које су постале крунски доказ да је командант Горске гарде издао генерала Михаиловића.

– Брадоња на фотографијама Озне није Калабић, он је био кршан за разлику од четника на фотографији Озне – каже стари ловац на четнике И. Б., који не жели да му буде објављено пуно име због могућих непријатности.

– За Калабића се последњи пут чуло око светог Јована, у јануару 1946. кад је убио председника Народног фронта у једном селу близу Равне горе. Од тада га више нисмо тражили, нити га је ико помињао. Ако је Калабић одвео Озну до Драже, он је одмах био ликвидиран да не би побегао.

Наш саговорник наглашава да мотив његове исповести „Новостима“ није рехабилитација четника који су 1941. његовог оца, партизана, предали у руке Немцима а ови га после стрељали.

– Јавио сам се да потврдим успех Ознине обмане – каже И. Б. – То су били опасни људи. Они су били организатори свих акција лова на четнике које је изводио КНОЈ. Знали су и пре 1946. где је Дража, али нису хтели да га убију, желели су га живог.

ГОРКИ ПОДСМЕХ

СТАРИ кнојевац каже да преживљава понижења каква је и сам приређивао ратницима из Првог светског рата.

– Ми, балавци с оружјем, подсмевали смо се Солунцима да су бежали из Србије, а да је ми ослобађамо. Осећали смо се моћно, мислили смо да нас се плаше. Сад схватам како су нас сажаљиво гледали. Под старе дане доживео сам исте подсмехе.

Стари кнојевац каже да је у марту 1946. био на положају у реону Вишеграда, који је био опасан вишеструким обручем јединица КНОЈ.

– Шушкало се да је лоциран Дража, а једне ноћи смо чули кратко пушкарање – каже И. Б. – Ујутро су нам официри рекли да је Дража поново побегао, а ми смо се љутили и чудили како му је то успело крај две дивизије војске.

Међутим, кад се његова јединица спустила у Ужице прочуло се да је Михаиловић ипак ухваћен током ноћи и тајно одведен у Београд.

– Американци су после писали да је Озна преварили Дражу тако што су се њени људи прерушили у Енглезе и одвели га у авион – каже И. Б. – Може бити, Озна је имала и енглеске униформе.

Наш саговорник каже да је причу о ликвидацији Михаиловића чуо од његовог егзекутора у пролеће 1947. године, на курсу за 200 најперспективнијих подофицира КНОЈ у Београду.

– Био је то кршан човек, с неким нагласком преко Дрине – каже И. Б. – Прислушкивао сам његов разговор са старим борцима којим је описивао како га је с још једним другом убио одмах испред окружног затвора. Затим је Крцун довео групу заробљеника који су тело умотали у ћебе и убацили леш у возило, које је он лично одвезао.

Међу кнојевцима су кружиле разне приче о томе где је Крцун однео Михаиловићев леш.

– Сигуран сам да га није сахранио у Београду – сматра И. Б. – Прво се причало да је Михаиловићев леш спаљен у пећи електране у Црљенима, а касније да га је Крцун ипак сахранио негде у близини, јер га је поштовао као официра из Првог светског рата. Ова прича појавила се у време кад је Крцун погинуо на Ибарској магистрали, баш у близини Црљена.

Стари ловац на четнике на крају је из гомиле папира извадио стару црно-белу фотографију, на којој је снимљена велика група младих војника на степеницама споменика Незнаном јунаку на Авали.

– Ово смо ми кнојевци, сликали смо се 1947. после курса у Београду. На слици је и егзекутор Драже Михаиловића. Он је једини с курса изашао као официр – каже И. Б.

________________
http://www.pscrg.com/arhiva.php?id=205&eot=87108f66-2543fc6a-1becab&enc=1&aws=2e0e1c0f-0da0-bbdb-b6&sync=3d6bd-c1f&raw=253129b45a1051d028c048675c32942b

ФБР фељтон аутора Бранка Станића: ПЕТИ ОКТОБАР… (2)


ПЕТИ ОКТОБАР… (2)

Дан када је поново ослобађана Србија


Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

МИТИНГ

Србија, четвртак, 5. октобар 2000. године

– Сутра да ми испричаш све како је било – чух једног Шапчанина како поручује свом познанику, пријатељу или другу, не знам шта му већ дође, испред аутобуса.

А на платоу испред Дома војске Југославије и Тржнице стоји десетак аутобуса. Не могу да видим да ли их има и у улици цара Душана и Мике Митровића. Аутобуси су пуни. Неки још стоје испред отворених врата. На улици, око аутобуса, много је народа. Сви чекају да се крену за Београд, на митинг.

Чујем да је отишло 35 аутобуса и неколико камиона плус приватна возила.

На једном од прилаза Београду

У 200 последњих година, да не идемо дубље у прошлост, никад се код нас владар није мењао нормалним путем. Ни у доба Кнежевине, ни у доба Краљевине, па ни у новије време, кад смо постали Република. Да би на власт дошао наредни владар морали смо претходног истерати, убити или сачекати да умре природним путем. И сваки пут народ је био на улици. И кад га истерујемо, и кад га убијамо, и кад га сахрањујемо. Претходни владар морао је да оде из земље или у земљу. Никако другачије. И то је наше проклетство, наша несрећа.

Можда ће неко рећи да су се владари после Титове смрти мењали мирним путем. Не то нису били појединачни владари. Тада је владало Председништво, колективно, питање је само колико. Но и оно је морало да буде смакнуто да би на сцену дошли нови владари и господари.

А ми смо добили владара и господара за кога су, пре него што се наметнуо, шапатом и кришом говорили: “Појавио се нови цар Душан Силни да заштити и окупи све Србе”.

Царство није створио, а шта је све очувао, то нас свакодневно убеђују, а ми никако да видимо, или не можемо да схватимо колики би били да није њега.

Не бих сада распредао причу о утицају страног фактора, има тога, али верујем да смо им и сами ишли на руку.

И док је наш владар и господар растао ми смо се срастали. Он поста монарх, а ми беда.

У сталном грчу да остане ту где јесте, по сваку цену, изроди се у тиранина. Умислио је да је Богом дан да вечно води овај народ “демократски” мењајући Устав. Тако да је све било легално, по тренутно важећем Уставу. И докле тако.

А ако ме неко пита, а не пита ме нико, за шта сам, ја сам за Републику, али ону праву, где ће до промене председника долазити најнормалније, на изборима. Први пут када се то догоди тај дан треба прогласити националним празником на вечно сећање будућим генерацијама на дан када смо почели да постајемо нормални.

СЛОБОДНА СРБИЈА

Србија, петак јутро, 6. октобар 2000. године

Видим да сте већ чули шта се догодило у Београду и Србији. Војска се уопште није мешала, а ни милиција се није нешто нарочито ангажовала, чак ни пред скупштином. Има двоје мртвих, и неколико теже рањених, лакше стотинак. Било је превртања камиона у канале и провалије на прилазима Београду. Скупштина је горела на пар места. Лупани су аутомобили. У једном граду запаљена је кућа председника општине.

Испред скупштине, и …

… мало касније, на неком другом месту

Телевизија је сасвим другачија од оне која је била до прексиноћ. Синоћ су многе телевизије на тренутак прекинуле емитовање програма, док је ПОЛИТИКА већ емитовала снимке са митинга. А на некима је био натпис ОЧЕКУЈЕМО УКЉУЧЕЊЕ СЛОБОДНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ. Ускоро су из импровизованих студија почела на екранима да се појављују стара ТВ лица која скоро да смо заборавили. Гостовали су представници ДОС-а. Појавио се и нови председник и народу испричао своју визију будуће Србије. Апеловали су и да се Београд не лупа и да се не краде. У току ноћи пред грађане су изишли многи уметници – певачи, глумци, … Био је и Чкаља.

Сви нам честитају СЛОБОДУ и ПОБЕДУ.

Нико не зна где је сада већ бивши председник и његова супруга. На телевизији њихове ћерке уместо програма врти се натпис КОШАВА. Нигде нема њихових странки. Као да су нестали, као да никада нису ни постојали.

Малопре објавише да је проваљено у просторије СПС-а у Београду. Објекат је демолиран и пропагандни материјал је избачен напоље.

Тако је то сада. И струју синоћ од 21 часа не искључују.

А почело је са сузавцем

Ослобођени смо опет, по ко зна који пут.

Нека то буде последње ослобођење. Доста нам је било.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Confronting the EU “Oligarchy of Governments”. Joining Forces for Another Europe


By Tommaso Fattori

In Europe we are living in particularly dramatic times. Democracy is in death-agony and we are witnessing post-democratic processes taking over at the national and supranational level. EU leaders have further concentrated decision-making power on public and fiscal policies in the hands of an oligarchy of governments, technocrats and the European Central Bank (ECB), which are subject to the dictates of the financial markets. Neoliberalism, the real cause of the crisis, not only is not dead, but it appears to be in perfect health: it uses the crisis to destroy social rights and workers’ rights and to privatize commons, public goods and public services.

Finally, the most incredible propaganda operation of our times is in full swing, in which states and ‘markets’ try to make people believe that public debt was caused by excessive social spending and high salaries. In fact the financial sector caused the crisis and the fiscal deficit in the EU is the result of the crisis, not its cause.

A moment like this needs a strong social answer: it is urgent to act now, uniting our forces, creating the conditions for a common social response, for a pan-European mobilization. There is an objective need to build a European space of ‘strategic alliances’: in order to elaborate common strategies and initiatives and to rebuild solidarity. When the attack on Greece by the great economic powers and the ‘troika’ [the International Monetary Fund, the European commission and the ECB] began, we, in Europe, were unable to organize a social response. Rather, each stayed wrapped up in their own crisis and their own national dimension, leaving the Greeks alone. It must never happen again.

Beyond Fragmentation

We must go beyond the current fragmentation of our forces. Most of the time, we agree on analysis and proposals – now in Europe we have hundreds of similar documents, calls, statements which are a good basis for a common platform – but we need to join forces.

Firenze 10+10 is only a contribution to a more general process [November 8-11, 2012]. The European space today is the minimum space necessary if we are to build a credible social and economic alternative. To underestimate the global dimension of the clash between capital and labour, capital and nature, capital and the commons is a mistake. In Firenze we want to provide to the real social actors with a useful space for alliances and strategy at the European level, linking up the local resistance and struggles.

We must also break down the wall between eastern and western Europe by getting the east and the Balkans fully involved. And of course we must build bridges toward the southern Mediterranean, where the next WSF will be held in 2013.

Finally, it is necessary to have a long-term vision. That’s why the name is 10+10: Ten years after the 2002 European Social Forum (ESF), but above all ‘plus ten’: which shows the need to build a common strategy and vision for the next ten years and not limit our horizons to tomorrow, to the next political elections. It is a question of understanding which way we want to go.

Not the ESF

Firenze 10+10 is an experiment, building on previous experiences and processes: a space for reconnecting, in an action-oriented way. It is not a European Social Forum (ESF), despite the fact that the ‘excuse’ for setting the process in motion was precisely the tenth anniversary of the first ESF. The ESF constituted an extraordinary moment in the construction of a continent-wide demos, which presented analyses, proposals and solutions which – had they been translated into policies – would have avoided Europe and the world crashing into the terrible economic, environmental, social and democratic crisis in which it is now mired.

“For sure it is no longer the time for spreading ourselves out over thousands of workshops and seminars, but time to produce a nucleus of strong, shared actions and initiatives. ”

Ten years on, there is no desire to celebrate what we had then and even less do we intend today to repeat paths which belong to that time and that stage of development. The social movements have changed, new actors have emerged, there have been defeats but also victories, such as that of the water and commons movement in the Italian referendum one year ago. For sure it is no longer the time for spreading ourselves out over thousands of workshops and seminars, but time to produce a nucleus of strong, shared actions and initiatives.

That’s why the programme for Firenze 10+10 is not simply a space to be filled up with hundreds of disconnected initiatives (nor a sort of ‘Summer Academy’ for social movements). On the contrary, we have together identified, during the preparatory international Milan meeting, five key ‘alliance spheres’ (or focus areas), starting from the subjects which networks and coalitions are already working on in Europe.

Five Key Spheres

1) Democracy

Networks, social movements and organizations from all over Europe intend to oppose the top-down constituent process with a grassroots approach, in order to build a democratic Citizens’ Pact (the foundation for a democratic Europe based on respect for the dignity of everyone, native and non-native, and on guarantee of individual, collective, labour and social rights). It is also a question of building a democratic floodwall against the right, against xenophobia, against the breaking up solidarity: democracy also means rebuilding social solidarity.

2) Finance/debt/austerity

During Firenze 10+10, we will discuss both public and private debt with the purpose of formulating new proposals for another European economic model, free from financial markets and debt dictatorships and based on the solidarity and participation of people into the decisions that determine our future. This will bring together campaigns against austerity, the European fiscal compact, and for debt audits and tribunals.

3) Labour and social rights

Labour rights cannot be separated from social rights in general and there is a need to propose concrete alternatives to give everyone a life in dignity and jobs with a future. Many different proposals are to be discussed, including a universal basic minimum income.

4) Commons and public services

This ‘alliance sphere’ brings together many issues in relation to our natural, social, digital commons and public services, such as land, food, water, energy but also social rights, education, and knowledge. It will also tackle and refute the post-Rio agenda covering the green economy, financialization of nature and unnecessary large-scale infrastructures which are supposed to help us out of the crisis. The aim is to find mutual ground and strategic joint actions as well as concrete solidarity solutions for those fighting right now on the ground to protect their public services and commons from privatization and commodification.

5) Europe in the Mediterranean and the world

This sphere of alliance rests on some fundamental elements: the necessary inclusiveness of Europe; cooperation, solidarity and fair trade; peace and social justice; the support for the struggles for democracy and human rights (the Arab revolutions, the struggles against the occupation – Palestinian territories, Western Sahara – and rights of entire peoples like the Kurds). Strategies against the militarization of the Mediterranean will also be discussed.

Concrete Outcomes

In the best-case scenario Firenze 10+10 could produce a hard core of proposals for action, which are the fruit of the five ‘alliance spheres’ when we converge, and launch a sort of grand common European mobilization for the beginning of 2013: a continent-wide demonstration? An international rally in Brussels? A European strike? We should at least try to identify something which we can all do together.

At the same time, we aim to build a third level: to start together a process for the medium-long term. One of the main ideas and proposals is the launch of the ‘Alter Summit’ as a process that will start in November and have several stages including various mobilizations and a culmination point for 2013 in late spring, probably in Athens.

A huge range of social actors are now behind the initiative: social movements, trade unions, citizens’ groups and associations (environmental, cultural), student organizations, feminist groups, individual activists.

In Firenze many existing processes will flow together: the first gathering of the European Water Commons Movement; a big assembly on democracy, which will bring together very different actors (including 15M in Spain and Blockupy Frankfurt); the meeting of the different coalitions working on finance and debt; the meeting of critical economists, just to mention some examples.

Firenze 10+10 is an opportunity and a contribution. It is not a process in itself: it’s a crossroad part of more extended process. Maybe this process is not perfect and November is just round the corner, but our enemies – the economic-financial powers, the technocrats – are very fast, while at the moment we’re too slow and fragmented. •

Tommaso Fattori is an Italian anti-privatization activist and member of the Firenze 10+10 organizing committee. For more on Firenze 10+10 go to www.firenze1010.eu.

http://www.globalresearch.ca/confronting-the-eu-oligarchy-of-governments-joining-forces-for-another-europe/

Часлав КУЗМАНОВИЋ: Руске банке у Србији: проширивање сфере?


Наслов овог чланка није дао сам аутор. Тврдња из наслова је део одговора доскорашњег амбасадора Руске Федерације у Србији, њ. е. Александра Конузина, у интервјуу за Руску реч, на питање како оцењује руско-српске односе за време његовог мандата (2008-2012).

08.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Часлав Кузмановић

А потпунији одговор г. Конузина гласи:

„Ја видим тај период као важну фазу продубљивања руско-српских односа. Заиста, у том периоду су споразуми у сфери енергетике усаглашени, потписани и почели да се реализују. Енергетика је постала приоритетни правац билатералне сарадње. У привреду Србије инвестиране су стотине милиона евра. Зацртани су нови вектори као што је модернизација српске железнице са могућношћу да се тај посао заједнички настави и у суседним земљама. Капитал руских банака проширује сферу своје примене. Руски мали и средњи бизнис такође стиже у Србију. Успостављају се контакти са руским регионима, итд. Велики број Срба ради и послује у Русији.“ („Срби треба мање да питају друге за мишљење“, Руска реч, 19. 9. 2012).

Помињање капитала овога пута заслужује најдубљу пажњу, јер је ситуација постала очигледнија последњих година. Наиме, продубљивање руско-српских односа тешко да би било оствариво без присуства руских банака у српском банкарском сектору. Пре свега Московске банке, која је с пролећа 2008. године закорачила на српско тржиште, и то непосредно после самопроглашења „независности“ Косова.

Била је то прва таква дозвола коју је, после седам година резервисаности према стандардима пословања руских банака, дала Народна банка Србије. Међународни рејтинг Московске банке био је у том тренутку виши (БББ-) од рејтинга Србије (ББ-).

Занимљиво је да никада није постојала резервисаност према западним банкама за које се накнадно открило да су цео свет (појединце, компаније, банке, државе и регионе) увукле у механизам немилосрдне банкарске пљачке манипулишући висином ЛИБОР-а (London Inter Bank Offered Rate). ЛИБОР je једна специфична банкарска каматна стопа и представља гравитациону цену капитала на светском нивоу.

Осим оваквом класичном пљачком, изгледа да су неке западне банке жмуриле на „прање новца“ (стављање у промет зараде од наркотика, оружја, продаје људи и људских органа, проституције…), па чак и на финансирање тероризма у свету. Истовремено су, глумећи моралне чистунце, малим и сиромашним земљама наметале строга правила и високе казне, како не би некоме пало на памет да им се уплиће у ове „послове“.

Улога Московске банке у Србији

Враћено на Московску банку, може се приметити да је финансијски тренутак њеног доласка у Србију, са становишта искључиво економске рационалности, био упитан: српско банкарско тржиште је већ било расцепкано и подељено, а светска финансијска криза је већ била почела.

Уз све то, целокупно српско тржиште је за Русе премалено, а познато је и да Русија у својој историји и није свој утицај у Србији вршила посредством пласмана капитала.

Одобравајући рад Московској банци у Србији, Народна банка Србије (НБС) је дала и свој суд о томе: “На основу целокупног досадашњег пословања и управљања другим друштвима у којима има власништво, међу којима је и неколико банака, може се очекивати да ће Московска банка обезбедити стабилно пословање банке коју оснива у Србији, а самим тим дати и додатни подстицај конкуренцији на српском банкарском тржишту“.

Ако данас погледамо „Извештај о резултатима анкете о кретању каматних стопа банака на кредите становништву“ који издаје Центар за заштиту и едукацију корисника финансијских услуга НБС, можемо лако закључити да су се сва позитивна очекивања НБС у погледу пословности и значаја Московске банке у Београду, испунила. Испоставило се да Московска банка нуди изузетно повољне услове сарадње, како привреди, тако и становништву.

Владимир Зечар, председник извршног одбора Московске банке, још је на почетку рада МБ нагласио разлоге доласка у Србију, као у прву државу изван простора некадашњег Совјетског Савеза. To je пре свега, „веровање у Србију и њен будући развој” који Банка жели да подржи. Овако смела, охрабрујућа изјава била је мелем на рану Србима који су се последњих година уморили, како је, више него тачно, проценио г. Конузин, „услед систематских притисака, а често и отворених уцена споља, јер нису имали адекватан одговор“.

Други крупан разлог доласка МБ је била недовољна подршка осталих банака трговинским токовима између Србије и Русије. Перспективу развоја Србије Зечар је видео, пре свега, у постојању Споразума ЦЕФТА, Споразума о слободној трговини Србије са Русијом и Споразума о слободној трговини између Србије и Белорусије.

Банка се тако специјализовала за сервисирање руско-српских трговинских трансакција и заједничких пројеката. Један од њих је био и одобрење кредита Нафтној индустрији Србије, у износу од 100 милиона долара, у својству банке-агента.

Проширујући даље сферу примене свога капитала, Московска банка у Београду се укључила и у програм субвенција Владе Републике Србије и почела да одобрава динарске кредите. Подсећамо да динарски кредити спашавају кориснике од међународних шпекулација валутама, а отклања се и захтев ММФ-а да се преко потребне субвенције смањују и укидају.

Такође, преко своје филијале у Новом Саду, Московска банка планира даље пословно ширење по Војводини, уз могућност почетка рада и са пољопривредницима.

Два различита банкарска модела

Индикативно је да је, у условима високе презадужености српског становништва, Московска банка у Београду почела да нуди клијентима рефинансирање позајмица, по знатно повољнијим условима у односу на оне које су имали приликом почетног задуживања код западних банака. Одговорно друштвено понашање, осим што ће умножити лојалну клијентелу МБ, има и шири значај, који заслужује да се преиспита ван појединачне пословне политике неке банке.

Наиме, ММФ је презадуженима Србима припремио потпуно другачији сценарио: „Потребно је предузети одређене радње да би се банкама помогло да очисте своје билансе, укључујући усвајање закона о факторингу да би се омогућило некредитним институцијама да преузму наплату проблематичних средстава и убрзање судских стечајних поступака.“

Ово је текст из подсетника о закључцима мисије ММФ од 9. фебруара 2012. који је једини објавио београдски магазин Таблоид, који се иначе рекламира као „лист против мафије“ (бр. 268, 27. 9. 2012, стр. 17).

Преведено на српски, ово значи: да се онемоћали препусте утеривачима дугова и да им се преотме реална имовина.

У ту сврху, странци, уз помоћ београдских „фолксдојчера“, већ отварају фирме за преотимање имовине. Називи су им више него симболични и безазлено се рекламирају као фирме за „управљање потраживањима“.

Како јој главне жртве још нису на дохват канџи, због Закона о заштити корисника финансијских услуга, који забрањује банкама да своја потраживања продају некредитним организацијама (могу само другим банкама), то ова дружина за сада пилићари са надуваним телефонским и сличним рачунима. У Србију их доводе људи који су изгледа добро познати европској полицији.

У светлу ове пљачке са Запада, Није искључено да ће глас многих грађана Србије, захваљујући Московској банци, заиста вредети више и да се неће претворити у плач и крик.

Долазак Сбербанке и Гаспром банке

Још једна руска банка, Сбербанк, чија имовина износи преко четвртине банкарског сектора Русије, купила је око 300 одељења и преузела преко 600.000 клијената у земљама Источне Европе од аустријске банкарске групе Фолксбанк Интернационал (Volksbank International). Тако се Сбербанк обрела и у Србији.

Циљ јој је да подржава послове руских компанија са предузећима из Србије. Једна од специјалности јој је и рад са Војском. Русија је понудила Србији, између осталог, заједничку производњу сложених борбених система. Без банке овог типа, то би било практично немогуће, а са њом почетни послови могу нарасти до стратешких сразмера. Ово је и делимичан одговор на запитаност московске аналитичарке Ање Филимонове: да ли ће почетни заједнички војни пројекти остати у уском економском оквиру или…

У поступку је и одобравање дозволе за рад Гаспром банци. Ова банка је хтела да уђе у Србију купујући ОТП банку (која на српском тржишту послује са губицима) али су Мађари морали одустати од продаје, јер су били уцењени од западних кредитора.

Да руским банкама није циљ уклањање српских банака, најбоље доказује одобрени кредит Русије за финансирање буџетског дефицита Србије. Једна од најкрупнијих позитивних последица овог одобрења ће бити та да Комерцијална банка остаје у већинском власништву Србије.

Тако ће се изјаловити план Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) да свије своје кукавичје гнездо под кровом српске Комерцијалне банке.

ЕБРД поседује најмање петину, ако не и целу трећину, свих светских кредитних потраживања према Србији. Док Русија инвестира у Србију, Европска банка инвестира у себе. Политички утицај јој је због тога превелики. Последично, Русија ће прекинути да поткопава своје интересе у Источној Европи, а посебно на Балкану, помажући западним банкама. У том смислу председник Путин био је више него јасан.

Без обзира на то што прозападна, а посебно пронемачка штампа у Србији, свакодневно шири сумње у будућност руско-српских односаСрби ће се у долазећем периоду вероватно држати сопствене народне пословице, барем када су банке у питању: ко не држи брата за брата, тај ће туђина за господара.

НЕДЕЉКОВИЋ: Улога алтернативних гласила на медијској сцени Србије


Није тајна да су многи интернет медији, посебно алтернативни, полако и озбиљно створили своје стабилно место у медијском простору Србије. О њиховој улози, квалитету садржаја, проверљивости информација, манама и предностима, говори Владимир Недељковић, уредник интернет издања Дневног листа Правда, разговор за СРБски ФБРепортер води новинар Биљана Диковић, уредник редакције.

07.10.2012.  ФБР аутор Биљана Диковић

Владимир Недељковић, на радном месту – редакција дневног листа Правда

ДИКОВИЋ: Можемо приметити да су друштвене мреже, које су до скора биле само извор информација, полако постале и темељ за нека алтернативна, интернет гласила…

НЕДЕЉКОВИЋ: Фејсбук и остале друштвене мреже одавно су постале место размене информација свуда у свету. О њиховом већем значају у Србији може да се говори тек у периоду последњих годину-две дана. Ту првенствено мислим у информативном, новинарском смислу. Не говорим о блоговима, већ искључиво о Фејсбуку и Твитеру.

ДИКОВИЋ: Имам утисак, али и искуство, да је много ризичније ово новинарско извештавање на интернету од оног на које смо навикли у новинским кућама данас. Интернет „једе“, информација – и лажна и права – за веома кратко време оде и где треба и где не треба, а грешке је јако тешко исправити. Колико је по Вашем мишљењу информација која се може наћи на Фејсбуку поуздана, кад знамо да су профили некада лажни, чак групе, има разних поставки са различитим циљем?

НЕДЕЉКОВИЋ: Фејсбук се као поуздан извор информација потврдио нарочито у извештајима са Косова и Метохије, у току протекле године, с обзиром на то да се телефонске и друге везе често ометају.
Ометања је било и на Фејсбуку у смислу „хакерисања“ профила извештача, отварања лажних профила, покушајима да се одређени извештачи дискредитују, гашењем група које се таквим извештавањем баве итд… Проблем поузданости информација које се на тај начин преносе, није ништа ни већи ни мањи, ни код „званичних“ агенција које се тим послом баве. На крају крајева, на Фејсбук мрежи стичу се и лична познанстава, уживо, па је проверљивост информација у великој мери загарантована.

ДИКОВИЋ: Алтернативни медији су се изборили за своје место међу читаоцима, неки су добили и признања за свој рад, да ли заслужују пажњу стручне јавности?

НЕДЕЉКОВИЋ: Алтернативни путеви информисања заслужују пажњу с обзиром на то да међу људима који на својим профилима објављују вести има поприличан број професионалних новинара. Из таквих група покренути су и многи такозвани алтернативни интернет портали, који попут Фејсбукрепортера све више теже да постану уважено медијско гласило.
Овде наводим Ваш Фејсбукрепортер као освежење, независне интернет новине, које полако заузимају своје истакнуто место и чији су се новинари доказали врло професионално. Такође, велики је број младих људи који отвара своје блогове и многе друге портале, па ће се и о њима у блиској будућности говорити.

ДИКОВИЋ: Много је разлога зашто је добро да постоје алтернативна гласила. Поред истинитих информација значајних за живот људи у Србији и свету у разним областима, издвојила бих хуманитарне акције које се покрећу и на овај начин спроведу у веома кратком временском периоду.

НЕДЕЉКОВИЋ: Да, то је изузетна благодат овакве врсте ширења информације. Реализација тих хуманитарних акција је скоро готова кад се поставе као вест. Имамо и пример младог редитеља Бориса Малагурског, за којег је чуо цео свет с обзиром на награде које је добио на разним филмским фестивалима, а у Србији су многи за њега чули тек, или управо преко Фејсбукрепортера, када је била акција приказивања филма „Тежина ланаца“ као подршка нашим Србима на барикадама на Косову и Метохији. Било би много сада да набрајам, али сам сигуран да друштвене мреже увелико добијају на снази и да ће на то многи морати да се привикну.

ДИКОВИЋ: Читаоци су сурови, сами бирају, врло брзо елиминишу лаж и одмах је казне, и ако нешто не желе да знају једноставно не упишу ту интернет адресу…

НЕДЕЉКОВИЋ: Читаност би требало да одређује квалитет вести, а не искључиво име медијске куће. Многи ће морати да промене уређивачку политику и да говоре онако како јесте, а не како им се каже. Још један проблем имају велике медијске куће, поред тога што су инертне и са великим бројем запослених, оне имају „строги ланац командовања“. На Фејсбуку тога нема и као такав Фејсбук је много жилавији организам.

ДИКОВИЋ: Велика је разлика и у томе што гласила на друштвеним мрежама не зарађују новац, неки нешто, неки баш ништа… И у једном и у другом случају неки од новинара добију духовну надокнаду (у облику признања или похвала), а неки новац за своје извештавање (што некада утиче на истинитост информације)…

НЕДЕЉКОВИЋ: Нажалост, као и свуда, проблем су финансије. Ипак то није проблем само тих и таквих портала. Тога има и у званичним медијским кућама са много већим људским и материјалним капацитетима. Разлика би се ипак могла направити у мотивацији.
Ту превасходно мислим на то да људи који свој посао раде волонтерски, односно који су се за то определили – имају јасан мотив и циљ пред собом, што у случајевима где вас чека редовна плата, уколико вас било где у медијима и чека, то и није баш сваки пут случај. То за собом онда повлачи и аљкавост и површност у раду, што за новинарску професију представља катастрофу.

ДИКОВИЋ: Какав је квалитет новинарства данас у Србији, да ли се осећа друштвена одговорност људи који пласирају информацију?

НЕДЕЉКОВИЋ: Сматрам да новинарство повлачи велику  друштвену одговорност, да је квалитет новинарства у Србији изузетно низак, да се не води рачуна ни о моралу, ни о последицама које изговорена реч носи. Једноставно, пише се као и што се живи – од данас до сутра.
Просто је невероватно колико се полуистина износи у медијима. Колико се не уважава правило „друге стране“, колико у извештајима има уплива личних емоција и ставова новинара.

ДИКОВИЋ: Може се приметити да неке колеге не поштују ни новинарски кодекс, на пример у објављивању фотографија деце и слично, важна је ексклузивност – ма шта она подразумевала и представљала данас…

НЕДЕЉКОВИЋ: Мене то не чуди. Последњих двадесет и више година у новинама имате готово искључив став водећих медија „ми смо у праву“ и све што други кажу је или измишљотина или злонамерност. Ствари нису црне и беле. Најгоре од свега је што у односу на такве искључиве медије – ви увек имате исти такав одговор на другој страни и ту онда долази до поделе која чак изазива мржњу међу „завађеним странама“.
Са тим у вези, бојим се да наши новинари немају много избора. Раде за мале плате, а о њиховом писању одлучују „јачи играчи“ са јаком финансијском и политичком залеђином. У том случају новинари свој хлеб могу да зараде или као послушници или као људи који су побегли у свет сензационализма, па им је битније да ли неко носи гаћице или не, како пева нека певачица, ко се са ким посвађао итд. Лично ми је невероватно да у медијима има врло мало простора за друштвене, да не кажем егзистенцијалне проблеме.

ДИКОВИЋ: Споредне, небитне ствари, односи неких „пролазних“ особа, неквалитетних људи, од речи песама до стварних догађаја у животу обичних људи, као да се све окренуло наопако. Јако мало се говори о обичном човеку, о оном што држава треба да му обезбеди – живот достојан човека, а да би он испунио своје обавезе према тој истој држави… Тако се понашају и медијске куће: по потреби партије злоупотреби се држава, од појма и имена до конкретних догађаја…

НЕДЕЉКОВИЋ: Наравно, у свему томе појам државе и даље игра велику улогу, али је тај појам такође дискредитован. Држава је постала и све и ништа. Како коме треба и када му треба. Дошло је до замене теза па су интереси појединаца стављени изнад општег интереса до те мере да је све релативно. Мислим да се упорно упоређујемо са много богатијим и уређенијим друштвима од нашег и онда заиста многе ствари делују као чисто помодарство.

ДИКОВИЋ: Друштвене мреже и интернет, цео свет, шта ће бити са штампаним медијима?

НЕДЕЉКОВИЋ: Не мислим да ће штампани медији изумрети. Сувише брзо се живи, али све има своје границе. Мислим да ће доћи време када ће људи уместо брзинског читања наслова на интернету, после неког времена ипак пожелети да на миру, уз кафу у неком кафићу прочитају новине. Не вести које ће читати са лап-топа, већ управо папирно издање.  Ако ништа друго и то ће постати мода, али сам убеђен да интернет поставља нова мерила, од којих је најважнији квалитет – он ће одредити да ли ће нешто опстати или нестати.
Овде бих додао једну занимљиву причу нашег познатог новинара Ђорђа Милошевића који је у својој књизи „Новинарство и политика“ дао сасвим јасну дијагнозу онога што се данас може сматрати пресудним чиниоцем ниског квалитета новинарства у Србији. Милошевић, када пише о својим првим искуствима у овој професији, наводи да је тек након другог круга на пријемном испиту од хиљаду кандидата изабрано, чини ми се, њих дванаест који су добили прилику да се својим умећем искажу. Почели су тако што су извештавали од ценама са пијаце. Дакле, реч је о проценту од један одсто пролазности. Овде је реч о Милошевићевом пријему у својевремено изузетно цењену агенцију Танјуг.

ДИКОВИЋ: Интернет новинарство захтева озбиљност у приступу читаоцу, независно о каквом интересу медија се ради, мало новинара се бави темама из живота обичног човека које утичу директно на његову егзистенцију, а време – неумитно тече…

НЕДЕЉКОВИЋ: То јесте велики недостатак. Данас велике информативне агенције, као и многе друге медијске куће, пате од озбиљног недостатка наведеног професионализма. У случају интернет новинарстава пресудиће квалитет рођен из квантитета. Времена се мењају, а трка је почела.