06.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

ФБ БЕЛЕШКА Dunavski Vuk

МИРНО СПАВАЈ ЂЕНЕРАЛЕ

Намерно нисам нешто писао о човеку који је преминуо пре неколико дана. Чекао сам да се слегне прашина, јер… Чему сви силни хвалоспеви када њега нема??? То је оно наше несрећно људско у нама да нам изгледа мртав човек много већи него жив…

Понекад размишљам, како људи који су били велики духом за живота, који су дали живот, здравље за државу – не буду адекватно награђени? Не само што нису адекватно награђени већ их та иста држава третира на најгори могући начин, одричући их се.

Није само реч о животу – најлакше је погинути. Постоје много горе ствари у животу, поготово на фронту. Постоји и реална могућност да останеш инвалид, то је јако често теже од смрти…

Понеко помене непроспаване ноћи у рову, готово нико не помене непроспаване ноћи породице ратника у рову. Чекају, надају се да ће се вратити,онакав какав је и био. Или, у најмању руку сличан оном човеку који је обуо чизме и отишао…

Вељко Раденовић је био један од њих. Вратио се са фронта болестан, уморан… Ратник који је својој храброшћу и храброшћу његове браће спашавао свој народ, побеђивао војнички, мушки, шиптарске терористе. Ратник који је могао да буде пример сваком српском полицајцу и војнику, сваком официру. Како се воде и чувају људи, како се воли, чува и штити сопствени народ…

Држава је заборавила… Или се прави да је заборавила. Испод части јој је да ода пошту човеку који је бранио својим животом. И уложио добар део себе, такође и његова породица и родбина. Заборавили су, или се праве да су заборавили поједини „бизнисмени“ Косовци који парадирају свим деловима Србије, сем Косова и Метохије где им је место, скупљајући новац од издавања станова ветеранима… Моје лично мишљење је да се праве да су га заборавили јер, најлакше је зажмурити, покушавајући да не виде, да се не сећају колико је Вељко био велики – а колико су они мали…

Не може да га заборави обичан и поштен српски народ Ораховца који је Вељко спасао. Испевана је прелепа песма у Његову част, лично сматрам да је та песма вреднија од било којег одликовања које држава може да да. Зна се ко се опевава у песмама – само највећи хероји. И овом приликом могу да ућуткам све злобнике који пљују по неким нашим херојима.
Могу да им кажем мирног срца и бистре главе: Тишина!!! Да ли је поменути јунак у песми? Јесте… Завршена прича…

Мирно спавај Ђенерале. Твој чин, који ти је твој народ дао, већи је од чина генерала које је неким другим људима дала држава.
Твоја песма која је остала иза тебе, вреднија је од било којег одликовања које може држава да ти пружи.
Парче метала се не може мерити са песмом…

Дунавски Вук

+++

+++

ФБР ДОДАТАК: ПРЕУЗЕТО СА САЈТА http://www.stormfront.org/forum/t916998/

---

05.10.2012. фото и текст ФБР аутор Кристијан Каш

Вечерас сам имао прилике да неформало поразговарам са господином Томиславом Николићем, председником Републике Србије, у хотелу Хајат где је обележена прослава корејског државног празника. Николић ми је рекао да је већ чуо о мени раније. Испричао сам му да подносим групну тужбу против косовске полиције коју припремам уз помоћ адвоката, господина Обрада Кесића. Николићу се допала идеја и још сам му рекао да се надам да ће српске власти направити неопходне кораке како у одбрани Косова и Метохије тако и заштити права Срба и других мањина које тамо живе. Надам се да ће српска влада уз помоћ правних и политичких средстава успети да нађе практично решење а не само реторичко.

Отац Симеон и његов претходник игуман Сава, мати Атанасија и књижице са рецептима због којих су многи одлучили да посте, кнез Милош Обреновић и Мартирије Рукумијски, једанод синајских монаха у Србији кнеза Лазара… неодвојиви су деосадашњости и прошлости ове светиње

Написати причу о манастиру Рукумија и не поменути прошлост, рецимо кнеза Лазара од чијег доба датирају предања о настанку ове светиње или се детаљније не позабавити његовим обнављањем у време владавине кнеза Милоша, било би узалудно трошење папира. Баш као што би и детаљно помињање врло интересантне историје, без разговора са оцем Симеоном, садашњим игуманом Рукумије, био недовршен покушај да се манастир представи онима који га још нису посетили. А тек не подсетити на врхунске рецепте мати Атанасије, која их је годинама вредно записивала, сакупљала, „измишљала своје“ и издавала књижице и књиге па недавно завршила и „Здравље из Божје баште“…

Вероватно је најбоље поћи на пут, посетити Рукумију. До манастира воде два пута, од Пожаревца према Костолцу. Лети и све док не напада снег лако се стиже сваким од њих, што знају сви који ову светињу посећују. Зими је боље ићи оним заобилазним, што смо такође искусили, јер смо мати Атанасију најчешће виђали припремајући посни кувар за наше читаоце пред Божић и Ускрс, с обзиром да она врло радо рецепте дели са другима, а на трпезу износи оно што је од тих посних ђаконија спремила за братство. Паштета од ораха, пржено жито, па и ванилице без млека и јаја доказ су да се и током поста може лепо јести.

Ништа се не догађа случајно

Искрено говорећи у овом манастиру сваки верник се осети као драг гост, без обзира да ли разговара са мати Атанасијом о кувању и здравом животу, слуша благе и смирене речи игумана Симеона или је само мало свратио да у манастирској продавници купи неку књигу или ЦД и упали свећу у цркви. О звучним записима, попут непоновљивог гласа Дине Чолић, која чита „Молитве на језеру“ Светог владике Николаја или „Косовског завета цара Лазара“, који је говорио (сада нажалост покојни) Данило Лазовић – шта рећи? Сем да слушаоца остављају без речи.

Вратимо ли се причи о манастиру, отац Симеон ће одмах напоменути да ништа није (било) случајно. Ни да он симболично буде испред врата Рукумије и покуша да ухвати кваку у тренутку када је то исто чинила и једна од монахиња излазећи. А и да га те 1984. године као искушеника прими отац Сава (Огњановић).

– Долазио сам са два кофера. Један је био пун књига, други са мојим стварима – сећа се отац Симеон. -Дочекао ме је рекавши да је знао да ћу доћи и јасам му веровао јер су сви говорили да је предвиђао ствари које су се после десиле. Овде се заиста много позитивног догодило и догађа се. Оцу Сави су о чудотворним молитвама причали његови претходници, а много тога што се у међувремену збило забележила је монахиња Атанасија Рашић. Када смо почели да се бавимо издавачком делатношћу, објавили смо те приче у две књижице „Чуда Божија наших дана“.

Остало је упамћено да је игуман Сава са пуно љубави за веру и вернике окупљао народ око ове светиње и истовремено зидао грађевине без којих се није могло. Велики конак испред цркве посвећене Светом Николи подигнут је циглом коју је он са тадашњим сестринством манастира и верницима правио – укупно сто хиљада комада. Уместо малтера коришћено је блато помешано са плевом, јер пара за грађевински материјал није било. Отац Сава је својом руком попунио и напрслине на цркви цементним малтером, што је био велики посао. Када се упокојио 1991. сахрањен је на манастирском гробљу где му је подигнут скроман споменик и на њему уклесано: „Оче Саво, отишао си, више те никада нећемо видети, али ће твој лик вечито кроз живот да нас прати, велики твоји пријатељи“.

Књиге саме налазиле читаоце

Отац Симеон често каже да је све добро што је научио-научио од оца Саве. Његова реч је била силна, а готово свака молитва услишена. Увео је богослужбено правило у цркви и стари поредак у манастиру, који и данас важе. Сазнајемо да је сестринство у време игумана Саве сачињавале игуманија Ангелина, монахиња Марија и њена ћерка Параскева, потом Христина, Сара, Ана и Меланија. С њима су били и монаси Захарије и Игњатије. Радило се у башти, кувало за мајсторе и зидаре, мати Ангелина је плела џемпере који су продавани да би се обезбедио новац за грађевински материјал, а игуман је уз све друго правио воштане свеће на старински начин потапањем, што се до данас задржало у Рукумији.

Има чиме да се похвали и отац Симеон, откако је он постао игуман 1991. године урађена је између осталог и спољна припрата. Али о томе и другим делима, великој звонари на дрвеним стубовима са четири звона, од којих је највеће тешко више од 800 килограма и надалеко се чује, он радије ћути. Књиге о вери и моралу које манастир Рукумија издаје од Видовдана 1989. саме су крчиле пут до читалаца као велико богоугодно дело.

Испричао нам је како су снажне грађевинске машине постале немоћне у тренутку када је почело копање земље на једном делу по ободу. Све је заустављено и на крају се одустало од даље градње јер је по неким сазнањима ту пре доста векова било сеоско гробље и нису желели да нарушавају поредак предака. Удругом делу дворишта, иначе, осим гроба оца Саве налазе се и камена обележја која подсећају на монахе и монахиње које су у Рукумији живели.

Онако као за себе отац Симеон примећује: „Монашки живот је радосна туга у долини плача“, а онда нас подсећа „да човек који верује не треба да се боји смрти, јер душа која верује не умире са телом“. Верници који у Рукумију долазе често се враћају са необичним искуствима после боравка у манастиру и молитви над кивотом монаха из 14. века, који се у Рукумији преселио у вечност.

 

– Чуда су се догађала нарочито у време када су овде биле две светиње. Прва су свете мошти Мартирија Синаита. Он је био један од триста монаха са Синаја који су у средњем веку овамо стигли да ојачају веру у Христа. Његове мошти налазиле су се у кивоту у ниској припрати испод северног прозора у цркви. На кивоту се налазила друга светиња, рука Свете мученице Јелице. И мошти и рука су нестале. Остао је само кивот, али изнад тог кивота и данас се читају молитве за здравље и пород – објашњава отац Симеон.

Док разговарамо у дворишту, заклоњени виновом лозом, не видимо никога од рукумијског братства. Отац каже да су на својим послушањима, јер се сваког дана тачно зна шта би ко требало да заврши. Питамо колико монаха има у Рукумији.

– Довољно за свету литургију -узвраћа наш саговорник.

Ставка по ставка

После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију. Данашњу цркву, на истом месту, али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише: „Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати“. Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена Светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су документа о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: „Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца… За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије“. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитрију- Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је тако 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен је нов богато изрезбарен иконостас.

Рука нестала током рата

Манастир Рукумија је настао током 14. или почетком 15. века. Народна традиција га везује за страдање сестре Јелице које се по предању догодило у доба кнеза Лазара, када су је браћа Павле и Радул растргли везавши је коњима за репове због лажне оптужбе снахе Павловице, жене Павла Радића. Четири манастира у овом крају везана су за овај култ. Заова, Брадача, Сестрољин и Рукумија. Овај последњи подигнут је тамо где су јој пале руке, а једна се ту и чувала као велика светиња. Отац Сава причао је, а отац Симеон записао, да је запамтио руку сестре Јелице, јер је као дечак из суседног села Кленовик са родитељима пред Први светски рат на служби и љубио ту руку попут других. Била је по његовом казивању опточена сребром и смештена у дрвеном кивоту у цркви. Рука је нестала током тог рата, говорило се да су је однели бугарски војници и тако јој се изгубио сваки траг.

Рајна Поповић

Из додатка дневног листа „Политика“ приредила редакција сајта „Светиње Браничева“

http://www.svetinjebraniceva.rs/

05.10.2012. ФБР Предраг Поповић

ДУХОВНИ ГЕНОЦИД НАД СРБИЈОМ

Притиснут тугом и болом, због духовног геноцида, који из дана у дан бива све гори и трагичнији над мојим народом одлучих се да подигнем вапајући глас молбе мом србском народу.

Србине брате теби се обраћам са једним обичним једноставним питањем, где су ти очи? Зар не видиш шта ти се дешава. Није ваљда да си и физички и духовно постао слеп. Зар не видиш шта ти раде? Да ли не видиш да те и духовно и физички осиромашују, осакаћују, обогаљују, уништавају, убијају, истребљују? Једном речју своде те на ниво безсловесности и ти не само што ћутиш и ништа не предузимаш него им шта више, на овај или онај начин, свесно или не свесно и помажеш.

Србине брате, обраћам ти се са брате, јер би требало да смо браћа и у Господу Христу, што значи духовно а и по националности смо ваљда Срби.

Теби се обраћам јер сам део тебе. Све оно што притешњује тебе, притешњује и мене.

Свака твоја патња је и моја патња, сваки твој бол је и мој бол. Свака твоја рана је и моја рана, свака твоја трагедија је и моја трагедија. Можда то више ја осећам као монах православни него ти. Можда су ми чула мало истанчанија од твојих па то ме више боли, боли до неиздрживости.

 

Србине брате кажем и духовно и физички нестајеш. Убијају те истребљују те.

Духовно те обогаљују, унаказују, демонизују, кидајући вековну; или боље рећи твоју исконску везу са јединим твојим Пријатељем, кога имаш, са јединим твојим Спаситељем Свељубљеним Господом Христом. Одвајају те на тај начин што ти уништавају веру; не било коју веру већ једну једину истинску и животворну Свету православну. Уништавају ти је кроз свејерес екуменизма, одвајајући те од Господа Бога и приводећи те не Христу него антихристу коме и сами служе. Ти више немаш једну свету саборну и апостолску цркву онакву какву ти је оставио Свети Сава. Ти више ниси Христов, а ако ниси Христов онда зна се чији си. Епископи који те духовно воде уместо Божјег благослова своде на тебе свеправедни гнев Божији на тебе. По речима самог Господа Исуса Христа да ће се свака хула човеку опростити, чак и хула на Сина Човечјега осим хула на Духа Светога. А шта је свејерес екуменизма осим хула на Духа Светога. Где су изменили и само учење које је Духом Светим предато цркви на чување. Све је измењено и догматика Аве Јустина Поповића избачена из богословија. Номоканон Светог Саве забрањен, продаван је од руке до руке илегално. Каквог апсурда и какве трагедије. Србине брате твоја вера није онаква какву ти је Господ Духом Светим преко Светог Саве предао.

Каква ти је просвета. школство, па и то је веома битно. Ава Јустин каже: авај више нема ни просвете. Просвета без светости Христове у себи шта је ако не проклество.

Све што није од Бога знамо од кога је. По речима једног мога пријатеља, доктора и професора са једног од новосадских факултета, који каже да од како је прихваћена Болоњска декларација то је трагедија и од од школсрва као и од самих студената који су жртве таквог система образовања.

Но ни то није крај `ајд да видимо каква нам је свест о култури, ако уопште данас и знамо шта то беше култура. Рећи ћу само податак веома трагичан да трагичнији не може бити: филм Маје Милош,то духовно посрнуће и саме ње као режисера те трагедије као и свих који су актери те безсрамности и извитоперености као и оних који су такво нешто уопште и дозволи показати нашој омладини. А које није ништа друго до демонски отров за нашу омладину.

Нажалост наш пут у беспуће, у понор је још дубљи. Наш суноврат и пут у пакао је још дубљи и безсрамнији. Србијом завладаше духовно посрнуле особе педери и лезбејке. Сами отпавши од Христа и Његове благодати и прихвативши оно што је најгоре ту бестидност и тај срам духовне и телесне извитоперености, не само што на себе навлаче свеправедни гнев Божији и проклество него прљају и ваздух и земљу. Што морају јавно да рекалмирају и показују ту своју изопаченост а да намећу то онима нормалнима којима то смета и ми дозвољавајући им да то раде значи постајемо њихове жртве. Они се над нама иживљавају. Обесвећују наше божанске вредности, газе наше људско достојанство. А као врхунац њиховог демонског изопачења је и ова страшна изложба која се догодила у Београду. Авај шта је ово? Шта нам се ово дешава. О има ли уопште више иоле нормалнога верника православца, има ли нормалног Србина коме ово не смета. Србине, исмејавају ти оно најсветије Господа и спаситеља. Исмејавају ти Бога. Авај каквог проклетства и за тебе и за твоје потомке. Какве трагедије. Где је интелигенција, где је црква, где су епископи, где је народ, где је власт није ваљда да им тај демонизам одговара. Ах, трагедије и срамоте. Авај мени од бола, не ово не могу да поднесем. Не ово не може иоле нормалан човеков ум да поднесе. Па људи моји ово је издаја, велеиздаја, ово је капитулација пред демонски надахнутом руљом која је овим чином бацила Србију на колена, у загрљај сатани. Србине ако ти се више уопште и могу тако обратити јер више то и ниси чим си ово дозволио, зар не чујеш јецај на небу у твојој Небеској Србији. Јецај светитеља јецај анђела. Сузе светитеља сузе Пресвете Богородице. Зар не видите ране Христове које сте му ви направили. Да обраћам се свима који не спречисте да се ово догоди.

Крв Христова данас се проли по земљи Србији. Свуда црвенило од крви. Срби пристали сте да постенете саучесници хуле на Христа и на Духа Светога. Постали сте убице Христове. Некада света земља Србија, Србија Светог Саве постаде данас земља проклетства…

Да ли не видиш шта ти све раде? Како те посрамљују, као што напред покушах да ти укажем. Тако ти и бришу свест и ко си и шта си. Ти си био, док си био уз Христа, Христов, Божији. А сада дал` не видиш твој пад је раван паду сатанином….

Јеромонах Харалампије

Термин „јувенално правосуђе“ (са енглеског се преводи као „правосуђе за малолетнике“) има корен у древним оргијастичким култовима, у којима је практиковано приношење жртава. У старом Риму су се ритуални поступци у част богиње младости називали „Јувеналије“. Њих је легализовао император Нерон, који је у божанства мудрости убрајао не само богињу Јувенту, већ и самог себе. Јувеналије су се одликовале раскалашношћу и тиме, да су се док су трајале „укидала ограничења међу половима“.

05.10.2012. srb.fondsk.ru

На окултно-мистичном плану јувенално правосуђе представља савремену реинкарнацију фашистичке еугенике која је усмерена против пете Божје заповести („Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“), како би се распадале породице. То је један од сакривених смислова глобализма, који подржавају структуре каква је Светска банка. На изворима су окултно-сатанистичке организације које су им сличне зато што су у своје време довеле у Немачкој на власт Хитлера, као „Труста Луцифера“, (Lucis Trust“), као и идеолози новог светског поретка, који су за свој циљ одредили уништење „вишка“ човечанства и који су наступали као агресивна антихришћанска снага. Ево неких имена: Ернст Рудин (Ernst Rudin) – швајцарски психијатар, један од Хитлерових идеолога, официр СС и архитекта нацистичког програма расне хигијене, коаутор закона о стерилизацији и директор Немачког института за еугенистичка истраживања (German eugenics research institute); Маргарет Зангер (Margaret Sanger) – оснивач савременог покрета контроле рађања и Међународне фондације за планирање породице, једна од првих „секс-просветитељки“ , аутор пројекта закона који би требало да „зауставихиперпродукцију деце“, која је Словене сматрала за нижу расу, недостојну размножавања,; сатаниста Роберт Макнамара (Robert McNamara) – бивши директор Светске банке, идеолог рата у Вијетнаму, који је у своје време као министар одбране САД палио напалмом вијетнамска села заједно са становништвом,; Жак Атали (Jacques Attali) – још један бивши директор Светске банке, који у својим књигама проповеда претварање људи у робу, ликвидацију породица и савремене облике канибализма, …

На „примењеном“ плану јувенално правосуђе представља сурови механизам за промену базних принципа узајамног деловања државе и породице преко тоталитаристичког гушења слободе личности и кршења аутономије односа деце и њихових родитеља. У многим западним земљама ширењем јувеналног правосуђа баве се она иста лица и структуре које се боре за смањење наталитета, слободу абортуса, ширење контрацепције и шприцева, легализацију дроге и њену слободну трговину, „сексуалну просвећеност“ и пропаганду раних сексуалних односа, заштиту интереса педераста и лезбејки, легализацију њиховог „усвајања“ деце, забрану јачања казни за дечју порнографију, педофилију и пропаганду сексуалних перверзија…

Резултате видимо. Данас у западним земљама десетине милиона родитеља не сматрају да је имало страшно ако су педагози њихове деце по школама педерасти. Да њиховој деци не смета да им по школским ве-це-има ћушкају цигарете са марихуаном, а да их истовремено терају да формирају „радионице за подршку сексуалним мањинама“, чак и у дечјим вртићима и да играју противприродне улоге тако, што их облаче у одећу супротног пола. Да одговарајући државни органи, уместо да се боре са наркоманијом и злочинима, формирају добро одрађене механизме праћења породица због тога, што те породице имају децу. При чему они циљају управо на праћење и уништавање сасвим нормалних породица.

Јувенално правосуђе на Западу представља не само специјални суд и огромна бирократска армија са великим овлашћењима – ту су чиновници, комплетирани многобројним комисијама за малолетнике, органима заштите и старатељство. Ту је и систем мера за вансудско и претерано мешање у породичне послове – све до одузимања детета из породице – под било каквим изговором, често и без њега или са измишљеним. Увођење јувеналног правосуђа у перспективи практично сваку породицу која има дете поставља под „спољну управу“.

Било какав поступак или непоступање родитеља према детету, јувенални орган може да третира како хоће. У суштини, то је инструмент којим се преко превентивног мешања у породицу, под оправдањем заштите деце од родитеља, спречава наталитет и смањује демографски потенцијал. То се ради на следећи начин.

Са једне стране – родитељима и педагозима се забрањује да у васпитању деце користе било каква средства забране. То врло помно прате такозвани омбудсмани или специјални овлашћени стручњаци за права деце, који у школама Америке и Европе скупљају дечје жалбе на своје родитеље, учитеље и руководства школских институција. Осим њих у низу америчких школа дежурају специјалне СТОП екипе полицајаца (STOP – State Police Special Tactical Operations team). Оне су потребне да би се по разредима завео ред – како „распуштена“ деца не би случајно обогаљила свог наставника. Учитељ, пак, чак и ако су „несташна деца“ прешла од увреда на ударање нема права да примени никакве мере. Једини начин који је дозвољен да се направи ред је да се у учионицу – позову полицајци.

Са друге стране – деци се у ствари натурају рани сексуални живот, коришћење дрога и бесмислено провођење времена. Сексуализација представља саставни део јувеналних технологија (у Шведској се она учи још од вртића). На крају се све своди на проповедање „слободе у сексуалној оријентацији“, на пропаганду контрацепције и што мањи број деце. Навикавање на дрогу може да се врши преко бесплатног дељења шприцева и обучавања деце техници њиховог „хигијенског коришћења“. Сви се сећамо побуне младих у августу 2011.г. у Лондону, у којој је било и људских жртава. Према извештају независне комисије која је истрагу вршила на налог владе, погроми, у којима је најбитнију улогу одиграла омладина, су били последица недостатка социјалне политике власти, што је довело до лошег васпитања адолесцената и ниског нивоа образовања у државним школама где, према ауторима извештаја, око 20% ученика до 11 година једва да уме да чита и пише.

Фактички данас на Западу се води процес подруштвљавања деце у размену за висок ниво комфорног постојања њихових родитеља. Критеријум ефикасности рада органа јувеналног правосуђа представља број деце која су „сасвим заштићена“ од родитеља, то јест – која су од њих одузета. Што је више деце службеник одузео, то он више зарађује и тим се брже пење његова каријера. Деца се одузимају не само из непотпуних и сиромашних породица, већ и од нормалних, оних у којима се деца воле, а њихови родитељи раде. Повод за одузимање може да буде било шта. На пример, било какво незадовољство детета, реч или чак прекор упућен родитељима који иду на службу у цркву, савремени инквизитори могу да оцене као „ускраћивање законитих права и слобода“. У Великој Британији последњих година је нагло порастао број одузимања деце због изјава социјалних радника, који су своје поступке мотивисали „емоционалним насиљем“(emotional abuse) и „ризиком емоционалног оштећења“ (risk of emotional harm), мада смисао тих израза није познат.

Протести против принудне сексуализације могу да се интерпретирају као ускраћивање права на добијање информације. Скорашњи пример – скандал у Баварској, у којој су девојчицу која није желела да се растане од родитеља одузели од њих, зато што су јој бранили да посећује часове сексуалног „образовања“. Прича је постала својина јавности само зато, што је девојчица, пошто се уверила да су молбе да је врате мами и тати некорисне, покушала да се убије.

Одбијање да се детету да сумњива вакцина или ако мисле да је начин лечења сумњив, такође може да се интерпретира као мањак бриге о здрављу детета. Пример је судбина 12-годишње становнице Тексаса Katie Wernecke, коју су одузели родитељима зато што су ови одбили да дају дозволу да се њихова девојчица која је боловала од рака, зрачи. У арсеналу западних „јувеналаца“ постоји велики број повода који постају аргументи за одузимање детета, н а пример чак и одбијање да се детету због прехладе дају антибиотици или зато што постоји у породици дуг због неплаћене станарине (предлог, помоћу кога се сваке године одузимају стотине хиљада деце).

Према изјави руководиоца дечјег одељења социјалних служби Њујорка (Head of children’s department of social services New York) Тревора Гранта (Trevor Grant), „породице се разбијају из савршено ништавних разлога. Ако се поломи столица или је у стану прљаво, сарадници социјалних служби одузимају дете…“ Родитеље смештају под члан „деловање на штету нтереса детета“ зато што су га пустили да хода без пратње одраслог, због немања воћа у фрижидеру или недостатка новца за џепарац, као и зато што има мање играчака него деца из комшилука, зато што су се купује школски ранац који је „штетан за дечје здравље“, или чак и само зато што се службеницима нешто само учинило.

Децу нико не пита за мишљење. Често се то и не може учинити. Као у случају мале Сабрине, ћерке Christopher Slaterа и Nancy Haigh из Арлингтона, коју су социјални радници украли из родитељске куће са њене три недеље живота (!), зато што је, како он кажу, „… новорођенче било тешко триста грама мање, него што би требало“. Несрећни родитељи већ неколико година покушавају без резултата да врате своје дете.

 

Јесење заседање Парламентарне Скупштине Савета Европе (1-5. октобра), за Руску Федерацију, још је једна бачена рукавица са Западне стране! На основу извештаја, тек, два парламентарца, Г. Фрунде (Румунија) и А. Гроса (Швајцарска) упућена је оштра порука првом човеку Руске Федерације да „демократизује систем“! (1) Питамо се, шта је тако узрујало ову „престижну“ институцију ЕУропе? Рекли бисмо, све помало.

05.10.2012. извор: ФБР Станислав Бранковић, објављено на srb.fondsk.ru

Међутим, када бисмо покушали то да сведемо на једну реченицу, она би гласила овако: Путин је одлучио да рециклира СВЕ западне „пројекте“ који су подрили темеље државе којом руководи и коју поставља на место које јој и припада-на чело Истока….за почетак!

Уколико бисмо рекли, да је почело забраном рада УСАИД-а-не бисмо погрешили. Премда, можда је увертира у ово западно беснило била улагање вета у Савету безбедности Уједињених нација поводом Резолуције о Сирији; или, пресуда панк групи (чији назив из пристојности не бисмо преводили а саме су се назвале Pussy Riot) (!); коначно, сам избор Владимира Путина за Председника Русије, чини се, био је spiritus movens и директан позив на узбуну на Западној страни света.

Све остало, само је логичан след догађаја које је проузроковала америчка силазна путања. Нервоза праћена хаосом-слика је и прилика посрнуле Америке која се заиграла у свом „пројекту“ успостваљања неолибералне окупације света. Толико да ју је успон Истока затекао (ипак) неспремну.

О томе сведоче: Арапско пролеће, јесен и, вероватно, зима; разне резолуције којима ломе кичму окупираној Европи; предлози за „престижне“ награде за слободу као што је награда „Сахаров“. Да подсетимо: поменута панк група предложена је да буде једна од номинованих за добитника трофеја у трци миљеника на које је Америка рачунала да ће понизити, осрамотити, довести пакао гдегод Сједињене државе то пожеле (или неко, заиста мисли да у Бриселу, ЕУропа одлучује?!):

„ Ове младе жене су засијале и протествовале против аутократског система храбро, креативно и с унутрашњом снагом…“ рекао је посланик ЕП из редова зелених Вернер Шулц (2) заборављајући, притом, да су исте својим безумљем (које се назива „уметничом слободом“) повредиле верска осећања православних Руса скрнавећи амбијент православних храмова својим „перформансом“! Шта је са њиховим људским правима…верским осећањима?! Али, тако је то с двоструким стандардима Европе: када се њихови интереси сударе с истином-тим горе по истину! Ако ико то зна, онда грађани Србије тај горак укус крви у устима имају свакодневно од свакојаких шамара који нам долазе из цивилизоване ЕУропе. С друге стране, шта је оно што грађани Србије ретко имају? То је: достојанствена одбрана „изабране“ нам политичке елите за свако (тешко нам) нането понижење, за разлику од браће по мајчици Русији!

И, ево, како то изгледа из руске перспективе:

Лекција прва: Алексеј Пушков, председник Комитета са спољне односе Думе, и шеф руске делегације при Парламентарној Скупштини Савета Европе на сам нацрт Резолуције реаговао је дајући примере (који су за Руску Федерацију потпуно неприхватљиви јер се мешају у унутрашње ствари једне земље и потпуно су необјективни) из нацрта:

РФ се позива да: -промени своје законе о митинзима и протестима (?!);

-преиспита пресуду поводом случаја Pussy Riot;

-обустави примену федералног закона о екстремизму;

-као и да опозове признање независности Абхазије и Јужне Осетије и да моментално повуче трупе из Молдавије?!

„Уз сво поштовање према известиоцима, потпуно је јасно да ниједна нација на свету не би преиспитивала своје законе, судске одлуке или признање других народа због тога што то неко са стране захтева!“ рекао је Пушков! (3)

И не само то, Пушков је (да подсетимо) именован за шефа руске делегације при СЕ пошто је:

Лекција друга: Председник Државне Думе, Сергеј Неришкин недељу дана пре заседања изјавио да одбија да путује у Стразбур који је показао да је исувише склон Русофобичним сентиментима!

Лекција трећа: неколико посланика Думе је предлагало да треба бојкотовати заседање као и да се чак суспендује чланство Русије у Савету Европе! Дума је, на крају, ипак изгласала да делегација треба да оде у Стразбур и тамо изнесе свој став. Показало се да је то била (ипак) добра одлука. Лидери СЕ покушали су да заташкају скандал у најави-али безуспешно!

Лекција четврта: Леонид Слуцки, посланик и потпредседник Парламентарне Скупштине СЕ рекао је да би прихватање „препорука“ значило очигледну манифестацију дуплих стандарда примењених у случају Русије (4)

Резултат: Препоруке нису усвојене јер двотрећинска већина није постигнута.

Предконтекст овог догађаја, свакако, био је јавни наступ Владимира Путина, први после његовог избора на место Председника, (5) у ком је упутио јасну поруку Западу да са Русијом надаље може да се разговара с уважавањем и (само) уз поштовање принципа реципроцитета:

Од Русије се може очекивати само онолико колико јој се пружа-била је више него јасна опомена првог човека РФ Западу! Убрзо затим (у духу реципроцитета), уследило је: „ускраћивање“ гостопримства УСАИД-у који се дуги низ деценија толико трудио да утемељи „демократију“ и разтемељи државу Русију; забрана параде поноса на (првих) сто година; процес панк групи која је покушала јавно да понизи православну Русију; таргетирање Запада за главног кривца за хаос у свету:

„Главна ствар је у томе што наши партнери не могу стати. Они су већ створили атмосферу хаоса на многим територијама и сада настављају са својом политиком и у осталим земљама, укључујући и Сирију“ (6) изјавио је руски Председник током посете региону Риазан, док је у Њујорку текла жустра расправа поводом ситуације у Сирији на 67. заседању Генералне Скупштине Уједињених Нација!

И, ево, док бележимо догађаје који сликају време подивљалог империјализма америчког типа: НАТО је добио изговор за војну интервенцију на Сирију. Међусобно су се гранатирале Сирија и Турска, и као у већ виђеном сценарију у другој половини двадесетог века, западна војна алијанса креће у интервенцију с циљем обарања (њој) нелојалног режима. Оно што побуњеници, или како то западни ангажовани медијски посленици зову „борци за људска права“, нису успели да ураде-НАТО финализује!

Коначно, у светлу финалних дуела двојице америчких кандидата за председника, Обаме и Ромнија, уколико победи наведени други-то би значило да Руска Федерација (и званично) постаје „државни непријатељ број 1“ за САД! Уосталом, то је Ромни и отворено рекао, у маниру (по интелегенцији чувеног) Џ.В.Буша. Дакле, уместо Обаминог „ресетовања“ односа двеју цивилизација Истока и Запада-може се десити да сведочимо, комјутерским речником речено „ паду система“ али целе планете! Управо, на овај начин је Сергеј Лавров, руски министар иностраних послова у свом разговору за лист Комерсант описао билатералне односе између две силе! (7) Можда бисмо, компјутерском терминологијом искористили популарни Recycle Bin, да означимо место на које ће неизоставно отићи западна дупла игра у међународним односима.

Да!

Овај пут, тај ће процес потписати Владимир Путин-човек који се одважио да рециклира западне пројекте терора и детаљном обрадом (како и налаже сам процес рециклирања) за почетак Источној хемисфери понудити план за опоравак националног суверенитета, територијалног интегритета у оквиру ког ће понижене земље и народи достојанствено бранити људска права и цивилизацијске тековине!

Уосталом и ова хроника актуалних догађаја може да послужи као увод у кратко упутство за све оне који се лате државног посла! Уколико бисмо све написано подвели под заједнички именитељ, врло јасно би се исписао: „сви (Руси сада) за једног, а један за све“!

С друге стране, када бисмо (опет попут хроничара актуалних догађаја) покушали да у једној реченици саберемо шта грађани Србије често имају, то је: достојанствена одбрана ЕУ мантре –„Европа нема алтернативу“ од „изабране“ нам политичке елите за свако (тешко нам) нането понижење, економски терор и бескрајно сиромаштво!

Нажалост!

 

Извори.

1.http://assembly.coe.int/ASP/NewsManager/EMB_NewsManagerView.asp?ID=8011&L=2

2. http://www.euronews.com/2012/09/25/pussy-riot-nominated-for-sakharov-prize/

3. http://rt.com/politics/russia-condemns-commitments-promises-418/

4. Исто

5. http://rt.com/politics/putin-exclusive-interview-first-373/

6. http://news.xinhuanet.com/english/world/2012-09/28/c_123772150.htm

7. http://www.pravda.rs/2012/10/03/lavrov-resetovanje-odnosa-sa-sad-ne-moze-vecno-da-traje/

******

http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/05/putinovo-reciklirane-zapadnih-proiekata.html

05.10.2012.

СНП НАШИ: Саопштења

Српски народни покрет НАШИ јавно упућује питање Александру Тијанићу, генералном директору РТС-а и пита управу Радио-Телевизије Србије где је нестало право грађана Србије да знају све, обзиром да се РТС у последњих месец дана претворио у дежурног информатора геј прајд пропагандиста и ЛГБТ адвоката.

Док се објављује свака реч и преноси свака конференција ЛГБТ група, редовно се заобилазе саопштења и конференције невладиних организација која се супростављају геј-прајд пропаганди, а најбољи доказ за то је конференција одржана 3. октобра 2012. године, у Прес центру УНС-а, под називом „Стоп духовном и моралном терору“ на којој су СНП НАШИ представили Предлог закона о забрани геј прајд пропаганди на територији Републике Србије.

Радио-Телевизија Србије редовно се бави организацијом СНП НАШИ, али само када је то везано за наше уличне протесте и то под називима „десничарска, екстремна“ организација, а сваки пут када посегнемо за правним инструментима и законским правима решавања проблема на које указујемо јавности – нас на РТС-у нема, што је ево случај и са Предлогом закона о забрани геј прајд пропаганде на територији Републике Србије, што је свакако тема која ће грађане итекако занимати и што је свакако потпуно важан друштвени искорак у решавању проблема званог ЛГБТ.

Селективни приступ није принцип објективног новинарства, али можда понашање РТС-а и не треба да нас чуди, јер је то сервис који је прекршио и основни постулат објективности у новинарству, па је себе накитио атрибутима јавни медијски сервис „европске Србије“, газећи свој објективни и стварни назив „јавни медијски сервис Србије“.

СНП НАШИ јавно захтевају од РТС-а да подхитно јавност, посебним прилогом у дневнику у 19.30 часова, информише о нашем Предлогу закона о геј прајд пропаганди на територији Републике Србије и престане са принципима отворене или скривене политичке дискриминације коју примењује својим селективним и крајње непрофесионалним приступом овој важној теми за друштво и грађане Србије, јер грађани имају право да знају СВЕ!

Информативна служба СНП НАШИ

Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=9201

Бивши амерички командос из Вијетнама, и војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, оперативац разних специјалних и хладних ратова- пуковник Роберт Хелви се сећа са носталгијом свог тајног састанка почетком 2000-те, у будимпештанском хотелу Хилтон, са првом групом од 12 „српских“ регрута, који ће чинити језгро америчке обавештајно-субверзивне групе под звучним називом „ОТПОР“, и чији ће задатак бити уклањање тадашњег демократски изабраног српског режима на челу са Слободаном Милошевићем, и наравно његова замена са „овим“ што имамо данас!

———————————————————

Пуковник Роберт Хелви- Како смо Србима подметнули „Отпор“

Пише: Миодраг Новаковић,

31 март 2011

Они који данас „седе“ на челу Србије и који дају себи за право да дефинишу- читај елиминишу- наш национални интерес; Упорно себе представљају као модерне веснике неке нове „европске демократије“ и заштитника тог српског националног интереса, по коме тако бездушно газе…

И док можда, такву „жваку“ могу и да продају национално дезоријентисаним поклоницима пинк боје, који не избивају са разних „фармерских и ријалити“ тв циркуса- као и својим верним варошким поклоницима жуте боје, „другосрбијанске оријентације“ који се отворено поносе својим анти-српством, као универзалном негацијом свог опаначког порекла- у тој својој издајничкој калкулацији не рачунају на „траспарентност“ електронских медија, и људску болећивост (ка хвалисању) својих западних ментора; Који, како то сазнајемо ових дана, не могу да се суздрже, а да се јавно не похвале тиме- „Како су од Срба отимали Србију“! Наравно, све то уз з(без)душну помоћ, ових већ претходно споменутих „жутих петоколонаша“, који још увек седе на челу (или зачељу) ове наше државе- која, опет захваљујући њима, све више то (држава) није…

„ЗЕЛЕНА БЕРЕТКА“ Р. ХЕЛВИ ПРИПРЕМА „ТИХУ ОКУПАЦИЈУ“ СРБИЈЕ

Бивши амерички командос из Вијетнама, и војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, оперативац разних специјалних и хладних ратова- пуковник Роберт Хелви се сећа са носталгијом свог тајног састанка почетком 2000-те, у будимпештанском хотелу Хилтон, са првом групом од 12 „српских“ регрута, који ће чинити језгро америчке обавештајно-субверзивне групе под звучним називом „ОТПОР“, и чији ће задатак бити уклањање тадашњег демократски изабраног српског режима на челу са Слободаном Милошевићем, и наравно његова замена са „овим“ што имамо данас!

Један од његових првих и највреднијих „студената“, назочни Срђа Поповић, се такође са носталгијом сећа своје прве лекције, коју је научио напамет: „Уклањање ауторитета владаоца је најважнији елемент током „ненасилне“ борбе“. Наравно, „ненасилном“ Срђи Поповићу, не да није сметало НАТО бомбардовање и комадање „његове“ отаџбине Србије, већ је шта више углас, заједно са још једним другим назочником тог доба, Зораном Ђинђићем, јавно позивао Америку и НАТО земље да бомбардују Србију и убијају њихов властити народ- „све док се тај народ не дозове памети“…

Појаву и деловање пуковника Хелвија, и њему сличних, на овим нашим просторима, који су се у примени метода специјалног рата против наше нације, почели да служе до тада непознатим и неконвенционалним методама- овај пут кроз разне америчке НВО, али и будуће „српске“, невладине организације- је тешко разумети без увида у период са почетка 80-их година, када је на британско-америчком самиту 1984 дато зелено светло за уништење „српски доминиране“ Југославије, и сабсеквентно „кастрирање“ Српске државе.

РЕГАНОВА ДОКТРИНА И АМЕРИЧКИ- „НЕНАСИЛНИ“ ТЕРОРИЗАМ

Тада је усвојена „Реганова доктрина“, којом се многе ингеренције, до тада искључиво у домену ЦИА-е, пребацују на тзв. невладине организације, у стварности параван агенције за ЦИА организацију. Њихова основна карактеристика је била да, иако наводно независне, су биле финансиране непосредно (или посредно) из буџета америчког конгреса и тајних фондова америчке владе. У ту сврху, субверзивног рушења тадашње Југославије, и „кастрирања“ Србије као државе, још је у то време формирана Балканска Иницијатива при америчком Институту за Мир.

Истовремено је формирана „невладина“ организација (финансирана владиним парама) USAID, специјализована за субверзивно „ненасилно“ рушење система у другим земљама. На тај начин, у случају да „ствари крену погрешним путем“ (као што се то десило са ЦИА режираним пучем против демократски изабраног чилеанског председника Аљендеа), америчка влада је сада могла званично да „пере руке“, пошто су сав ризик и „бламажа“ за евентуални неуспех операције били упућени на ове фантомске невладине организације са којима америчка влада званично „нема ништа“. Наравно, у периоду након тог самита, никло је још доста сличних параван (ЦИА) агенција (или фондација), попут: OTI, NED, Carnegie foundation, SOROS(OSI- Open Society Institute), CANVAS итд (о тим параван агенцијама и другим аспектима специјалног рата против наше отаџбине сам детаљније писао у тексту под називом „Хронологија НАТО злочина над Србијом- следећи линк: http://sigisingidunum.blogspot.com/2011/04/blog-post.html).

Пуковник Роберт Хелви је био само један од (највише експонираних) америчких обавештајних оперативаца, док су у сенци постојали многи други кључни појединци, којима је „занат“ такође био рушење политичких режима широм света „неконвенционалним средствима“, попут овде споменуте методе „ненасилног отпора“, која је и главна тема овог мог чланка. Један од тих значајних људи из сенке је свакако Питер Акерман, корумпирани амерички банкар (Rockport Capital Inc.), који је стекао богатсво манипулишући банкарским меницама преко својих пријатеља у америчкој администрацији.

Акермана и његов „карактер“ је најбоље описао један од идеолога и креатора стратегије „ненасилног отпора“ (која је еволвирала из ЦИА стратегије дестабилизације страних режима) господин Џин Шарп. Господин Шарп  је скоро сав свој „интелектуални опус“ посветио овој неконвеционалној обавештајно-терористичкој методи рушења режима, и његове књиге (најпознатије дело: „Од диктаторског режима до демократије“) су постале обавезни приручник не само српских петоколонаша (отпораша), већ и свих других „активиста“ широм света, који би се нашли на платном списку западних служби. Ево шта је господин Шарп изјавио за Акермана:

„Када неко од америчких владиних службеника не жели да изазове међународни инцидент кроз директне контанкте са дисидентима из земаља у којима су САД заинтересоване за промену режима, онда они дискретно сугеришу господина Акермана коме се такве ствари „не гаде“.“

АКЕРМАН, „ОТАЦ“ ОТПОРА- У КЛУБУ СА ОЛБРАЈТОВОМ, ХОЛБРУКОМ…

Лик и дело господина Акермана је много лакше разумети, ако знамо да је он један од директора озлоглашеног Савета за Иностране Односе- CFR (Counsil for Foreign Relations). Поред њега у управном одбору тог савета седи читава колекција америчких ратних злочинаца, попут: Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Хенри Кисинџера, Колин Пауела, брачног пара Клинтон и многих других. Овде је важно разумети да је CFR само једна од интересних група (оперативних центара) корпорацијске и државничке светске елите, и да су те интересне групе, или „елитни клубови“, попут Трилатералне Комисије и Билдерберга, међусобно чврсто повезани, тако да је у управним одборима тих група, стално присутан један број чланова, који је истовремено заступљен у свим групама. Све то омогућава ефикасну координацију тих група, чије деловање, једино необавештеним грађанима, личи на неповезане активности. Поред овде споменуте Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Колина Пауела и Хенри Кисинџера, у таквим „координационим“ улогама се налази и фамозни Дејвид Рокефелер, као и многи бивши амерички председници, чланови европских краљевских породица, и многе друге западне „високопрофилне“ личности. Ово сам сматрао важним да разјасним, јер иза насилне смене „ненасилним методама“ председника Милошевића, као и многих других, укључујући текућу (покушаја пуча) против Гадафија, није стајала само америчка влада и владе НАТО земаља, већ пре свега творци новог глобалног корпорацијског и финансијског (и политичког) поретка, који су заступљени у горе наведеним тајним и полутајним организацијама(интересним групама).

Појаву и улогу ОТПОРА у Србији, је могући посматрати само у оквиру специјалног (и током 1999, конвенционалног) рата коме је Србија била изложена крајем 90-их година, и почетком овог миленијума.

Као што је НАТО рат против Републике Српске и касније СР Југославије био тест нове и проширене улоге НАТО алијансе као „глобалног полицајца“, тако је и обавештајно-терористичка употреба српске пете колоне у виду организације ОТПОР, приликом организовања насилног државног удара против Милошевића „ненасилним методама“, била пробни балон за глобалну употребу тог западног обавештајно-терористичког модела широм света.

„ОТПОРАШИ“ ПОСТАЈУ АМЕРИЧКИ АГЕНТИ У ЦЕЛОЈ ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ

Сврху тог „пробног балона“ (ОТПОРА) је најбоље описао новинар Марк Бајзингер у магазину „Дисент“:

„(ОТПОР)… сада постаје интернационални „бизнис“. Поред утрошених милиона долара, успостављају се многобројне „консултантске агенције“, на чијем челу се сада појављују бивши „револуционари“. Од тзв „српске револуције“, ОТПОР активисти које је тренирао Хевли, постају, како је то описао један српски аналитичар, нова модерна врста „легионара“(плаћеника) који путују око света, углавном плаћени директно од америчке владе, или посредно путем разних Невладиних Организација- све са циљем тренирања локалних група и организовања „демократских револуција“. Један велики број вођа украјинског студентског покрета „Пора“ су тренирани у Србији, при Центру за Ненасилни Отпор (консултантску организацију коју су успоставили активисти ОТПОРА да би тренирали омладинске лидере широм света како да организују „покрете“, „мотивишу“ гласаче и покрећу масовне протесте)…“

Вашингтон Пост је 2000, у скраћеној верзији али сликовито, описао „прљаву улогу“ ОТПОРА у рушењу председника Милошевића:

„Консултанти плаћени из буџета америчке владе имали су кључну улогу, иза буквално сваког елемента кампање против Милошевића- контролишући јавно мнење, тренирајући хиљаде опозиционих активиста и организујући „витално“ паралелно пребројавање гласова. Амерички порезници су платили из свог џепа око 5,000 спреј контејнера са бојом које су дате студентским активистима да по целој Србији исписују по зидовима анти-Милошевићевске графите, и финансирали су око 2,5 милиона стикера са слоганом „Готов је!“(опет „западни“ дизајн), који је евентуално постао „кључни“ слоган револуције.“

„СПОНТАНА“ ПЕТООКТОБАРСКА ДЕМОНСТРАЦИЈА- КОШТАЛА 25 М ДОЛАРА

Када смо већ овде, код улоге „прљавог“ америчког новца у довођењу пете колоне на власт у Србији у октобру 2000- овде треба цитирати самог пуковника Хевлија, који је сам признао ( у свом интервјуу уреднику магазина „Мир“, госпођи Мети Спенсер, почетком 2008) да је био изузетно (пријатно) изненађен, када је председник Клинтон одобрио, само за финансирање и обуку ОТПОРА, 25 милиона долара. Оно што пуковник Хевли тада није споменуо јесте чињеница да је у 2000, Данијел Сервер, директор Балканске Иницијативе при Институту за Мир (то је иста она „установа“ коју формирао Реган 1984, у време када је одобрио план НСДД133 за „уништење“ Југославије) упутио америчком конгресу захтев за око 45 милиона долара, да би финансирао насилну промену Милошевићевог режима, „ненасилним“ методама. Његов захтев је одобрен. Касније је америчка влада кориговала ту информацију, тврдећи да је за „рушење“ Милошевића потрошила „свега“ 41 милион долара. У сваком случају, то је до тада била највећа сума америчког „прљавог новца“ икада утрошена за такав тип субверзивне активности против једне суверене нације. То наравно говори о значају који су американци придавали увођењу овакве врсте „тихе окупације“ Србије, и успостављању трајног НАТО присуства на Балкану.

Сам тренинг „отпораша“ је био пажљиво разрађен, и у многим елементима сличан специјалном тренингу полицијских, пара-полицијских и обавештајних формација на западу, нарочито у области тактичке (ненасилне) комуникације, односно примене такозване методе „конфликт резолуције“. Тај тренинг су водили искусни инструктори примењујући интер-активни модел „поделе глумачких улога“ међу полазницима тренинга („role play scenario“). Поред учења „гандијевских метода“, полазници су подучавани како да пасивним физичким отпором и изазивањем „ненасилних“ нереда (буком и физичком обструкцијом), прекидају режимске манифестације, ометају трибине, говоре, провоцирају полицију на насиље, а потом документују и публикују у медијима то насиље, ради стварања анти-режимског сентимента. Истовремено су подучавани како да „седуцирају“ режимске представнике- на пример, тако што ће полицајцима и војницима делити цвеће и памфлете; Како да шире дезинформације- и то тако што ће економске недаће настале као резултат санкција, упорно приказивати као грешке режима- или како да манипулишу пензионере: наводним залагањем за решавање њиховог статуса…

USAID: Б92, ДАНАС, ВРЕМЕ… И ДАЉЕ НЕПРОФИТАБИЛНИ!?

Паралелно са организовањем пете колоне у Србији, у виду „отпораша“, пета колона је организована у виду такозваних „независних медија“ и невладиних организација. Највећи део горе споменуте суме од 41 милион долара, је управо потрошен за финансирање тих облика пете колоне. Овде је важно напоменути да се западно финансирање тих „институција“ наставља и данас, јер према самом признању западних оперативаца, ти медији, пре свега Б92, Време, Данас  и многи други, су и даље непрофитабилни, али су и даље финансирани из западних извора!? Ту се сада отвара питање разлога финансирања тих непрофитабилних медија, јер према самом USAID агенцији (госпођи Кришни Кумар), првобитна функција тих медија није било независно новинарство, већ „анти-Милошевићевско“ деловање, и једном кад је Милошевић био уклоњен, отвара се логично питање- Која је сада сврха даљег западног финансирања тих „петоколонашких“ медија, који на првом месту никада нису ни били профитабилни? Односно против кога су ти медији данас усмерени? Оно што ми сви можемо да видимо данас и голим оком, јесте да ти „петоколонашки“ медији и даље воде непријатељску кампању против своје „земље домаћина“- односно Србије. Постојање таквих медија и врста кампање коју они воде, требало би да нам свима буде јасна индикација правих намера Запада, и њихове наводне добронамерности…

Иначе, из свих ових „западних“ докумената, који су наведени на крају овог чланка, могу јасно да се виде финансијске трансакције западног прљавог новца (само у периоду 2000-2002 за потребе Б92, АНЕМ-а и НУНС-а, Сорош фондација је исплатила преко 12 милиона евра). Укупна сума новца исплаћеног такозваним независним медијима и невладиним организацијама из западних фондова је у десетинама милиона евра. Свако разуман би очекивао, да одкако је Србија постала „демократска“ земља, испунила све разумне и неразумне захтеве, испоручила све криве и „некриве“ Србе „србождерском“ суду у Хагу, организовала све захтеване параде хомсексуалцима и западним ратним злочинцима, као и светским педофилима- да ће потом логично престати „анти-српска“ активност, тих назови медија и НВО-а. Како ствари стоје, изгледа да је њихова активност данас јача него икада, и да  славина из које дотичу прљави амерички долари још није пресушила!?

НАТАША КАНДИЋ И СОЊА БИСЕРКО У ПРЕГОВАРАЧКОМ ТИМУ ЗА  КОСОВО!

Чиме се све то данас баве „петооктобарски“ превратници- отпораши? За Слободана Хомена и његове „језиве“ намере према српској омладини сви добро знамо… Националног „камелеона“ Дулића, и политичког „камелеона“ Чеду, не вреди посебно обрађивати, њих једино још клинци у јаслицама нису „провалили“. Марко Благојевић (ЦЕСИД) је посебна прича, он вероватно сматра да „својој“ отаџбини Србији још није довољно дубоко забио нож у леђа…

Недавно, приликом покушаја организовања субверзивне и анти-државне (анти-руске) активности (за потребе западних обавештајних служби) у руском „Подмосковљу“ је демаскиран јавно од стране руске државне телевизије и сабсеквентно протеран из братске Русије.

Али то га није спречило, да се уз посредство Борка Стефановића- шефа преговарачког тима са лажном „државом“ Косово, и уз благослов министра Јеремића- нађе на челу „елитне“ Консултантске групе (дебело плаћене од стране српских порезника) у чијем саставу су се „неким чудом“ нашле и две најозлоглашеније „анти-српске“ даме: назочна Наташа Кандић, директорка западно-обавештајно финансираног Фонда за хуманитарно право- и председница другог, западно-шпијунски финансираног, Хелсиншког одбора за људска права, назочна Соња Бисерко!? Какве ће то националне „српке“ интересе заступати ове две „минхенске“ даме заједно са другим, горе споменутим петооктобарским превратницима, на челу са „про-српским“ председником Тадићем? Мислим, да нам то није тешко претпоставити…

РЕФЕРЕНЦЕ:

https://wikispooks.com/wiki/Council_on_Foreign_Relations#Board_of_Directors_and_Membership

https://wikispooks.com/wiki/Document:Overthrow_Inc

http://adm.rt.com/usa/news/democracy-promotion-usa-regime/http://www.aforcemorepowerful.org/

http://www.centaronline.org/postavljen/60/izlazeng.pdf

http://www.mcclear.net/Serbia%20Paper%20Final.pdf

http://archive.peacemagazine.org/v19n2p10.htm