05.10.2012. ауторска колумна – ПРАВДА

Данас је пети октобар дан кад је светло слободе и демократије, после дванаест година владавине Слободана Милошевића, само на тренутак, обасјало на стотине хиљада оних који су чекали тај дан, и оних који су изгинули у ратовима, чисткама или на други начин умрли, а да тај зрачак слободе нису ни осетили!

Дан  наде, која је брзо избледела на нашим лицима, и усахла у  нашим срцима. Данас дванаест година касније на Јутјубу гледам како комунални полицајци  градоначелника града Београда Драгана Ђиласа хапсе старца од шесдесет година, примењујући силу, само зато што се усудио да у градски аутобус уђе без карте. Још ми одзвања у ушима, приликом хапшења,  његово мукло “децо немам ни за леба а камоли за карту“ .

Наша земља је опљачкана сурово до голе коске а корист су извукле стране банке, страни трговински ланци и домаћи инфериорни послушници, који су за свој послух добили ексклузивно право да опљачкају остатак  сопственог народа и  сопствене државе. Данас, дванаест година после петог октобра, сиромаштво и беда нашег народа је неиздржива за гледање. Док  хиљаде, десетине хиљада, стотине хиљада наших људи, жена, стараца и деце гладује, у предвечерје петог октобра, групица охолих, безобзирних и безобразних, извргавају руглу Исуса Христа. Ту смотру шаке богохулника и неверника, који од своје “сексуалне оријентације“ праве бизнис и каријеру, обезбеђивало је више полицајаца него што је петог октобра 2000.- те  бранило власт Слободана Милошевића. Србија Цара Душана, Србија Цара Лазара и Обилића, Србија Карађорђа и Милоша, Србија њива и шљива, постала је Србија срама, безнађа и очаја! У тој Србији се од гладних отело да би се из буџета исфинансирале ЛГБТ “свечаности“.

У Србији национално богаство, природна и створена добра,  требало би да служе да свако има поштен посао, пристојну зараду, честит дом, доступно школство и здравство  и достојанствену старост. Уместо тога, уместо обећаних златних кашика  доведени смо до празних тањира и народних кухиња. И данас се каиш најчешће стеже око празних стомака ! Уместо, као некада,  у протестне шетње наш народ углавном шета од контејнера до контејнера. Тако изгладнели народ лако је варати на изборима. Гладна риба на удицу сама јури!
Добили смо најдужи и највиши мост да би нас лакше преводили жедне преко воде.

Уместо некадашње једне ТВ Баситље данас имамо најмање пет. Уместо штампаних медија под контролом власти имамо медије у власништву власти. На крају питање које ми се намеће да ли у Србији слобода свиће само кад режимским новинама потпалиш режимску телевизију и траје ли ко лептиров живот?!

У јеку притисака на Србију да се што пре и заувек одрекне Косова и Метохије, на РТВ Б92, познатом вашингтонском медијском бомбардеру, емитован је кратки серијал под називом „Патриотска пљачка“.¹ Прозападна медијска артиљерија је добила задатак да утиче на српско јавно мњење, на тај начин што ће свеукупну финансијску помоћ јужној покрајини представити као криминал. „Патриотска пљачка“ је лансирана у ишчекивању преговора Београда и привремених институција на КиМ, као и извештаја Европске комисије о Србији, чији су представници отворено предочили српским властима да морају одустати од борбе за територијални интегритет земље, уколико жели у ЕУ.² Б92 је утрошио огромна стредства у производњу и пласман своје пропагандне емисије, међутим њихова аргументација је потпуно подбацила.

06.10.2012. Фонд стратешке културе

Аутори „Патриотске пљачке“ као кључни аргуменат наводе да је због неплаћања пореза (ПДВ-а) на робу која је испоручивана на Косово и Метохију, буџет Србије оштећен за 300 милиона евра.³ Подсетимо се да је Влада Војислава Коштунице као вид помоћи преосталом српском народу још 2005. године донела уредбу којом је укинула плаћање ове врсте пореза на робу која је одлазила пут јужне српске покрајине. Влада Мирка Цветковића је пред крај мандата делимично укинула Уредбу и вратила ПДВ за већи део те робе. На тај начин ДС је покушала да изврши притисак на Србе који живе на окупираној територији у гетима окружени бодљиваком жицом, како не би пркосили фактичком признању независности КиМ и преговорима у које се упустио Тадићев режим.

Б92 без трунке срама, ослобађање од пореза робе која се шаље на Косово и Метохију назива пљачком! Све то у ситуацији у којој се Срби у јужној покрајини боре за опстанак. Та врста помоћи Београда је допринела томе да се на овој територији рађа највећи број српске деце, што представља сметњу за шиптарске сепаратисте и њихове менторе из САД и ЕУ који желе да виде КиМ без Срба. Аутори „Патриотске пљачке“ су намерно „заборавили“ да помену чињеницу по којој само 500 предузећа у Србији, највећих дужника по основу пореза и доприноса дугују милијарде евра држави и запосленима!⁴ При том „рупа“ у ПИО фонду је одавно пробила црту од 10 милијарди евра!

Такође, Б92 намерно губи из вида чињеницу да су највећу штету буџету Србије нанели ДОС и ДС, фанатичним наметањем модела европских интеграција. Власт ДС-а предвођена Борисом Тадићем и Мирком Цветковићем задуживала је Србију за 4,7 милиона евра дневно, да би тај износ задужења за три и по године укупно достигао невероватних 5,7 милијарди евра, што представља рекордну задуженост у историји!⁵ Све то на путу Србије у ЕУ.

Корупција и криминал нису страни ни медију Б92, јер је управо и преко њихових рачуна стизао новац за обарање Слободана Милошевића што је пореске обвезнике у САД за само три године коштало укупно 75 милиона америчких долара.⁶ Колико је тог новца завршило у приватним џеповима?

Б92 се није определио да направи ТВ серијал о трговини људским органима отетих и киднапованих Срба, транспорту наркотика из Авганистана на КиМ под контролом НАТО пакта, који угрожавају младе људе у целој Европи, или крађи српског рудног блага. Овакво понашање Б92 је логично јер тај медиј не добија новац од Сороша да би Србе представљао као људе (једнаке другима) већ напротив да би их сатанизовао у складу са размишљањима творца Фонда за отворено друштво, који је својевремено потписао петицију за бомбардовање Србије. Власничка структура РТВ Б92 је дуго била вешто скривена. Према извештају Верице Бараћ која је водила Савет за борбу против корупције, власник РТВ Б92 је било предузеће „Астонко“ регистровано у Србији, чији је власник истоимено предузеће са Кипра за које не постоје подаци о власничкој структури.⁷ Дакле неко се својски потрудио да власничка структура РТВ Б92 остане непозната што је довело до сумње да је прекршен члан 99. Закона о радиодифузији.⁸ Иначе Србија има озбиљан проблем са нејасном власничком структуром водећих и најутицајнијих медија што је Савет за борбу против корупције утврдио у свом извештају.

Међутим најутицајнији власник РТВ Б92 не представља непознаницу. Преко фирме „MDLF inc.“ Џорџ Сорош утиче на овај медиј.⁹ Један од оснивача „MDLF inc.“ је Фонд за отворено друштво чији је творац и председник Сорош.¹⁰

Џорџ Сорош је у својевремено био сарадник нациста, нарко-трговца Роберта Вескоа, и барона Едмонда де Ротшилда и бавио се различитим пословима, од разарања националних валута, преко пропагирања еутаназије, до финансирања међународних кампања за легализацију дроге и уништавања источноевропских и балканских држава, као и држава Трећег света.¹¹ Сорош је позивао 1999. године на убијање грађана Србије док је преко Међународне кризне групе коју финансира водио жестоку кампању за признање независности Косова и Метохије и сатанизацију Срба. Просто је невероватно да се једном таквом злочинцу дозвољава да има удео у српским медијима.

У светлу свега наведеног потпуно је јасно због чега Б92 трује грађане антисрпском пропагандом форсирајући приче о наводним српским злочинима, „мрачним деведесетим“, промовишући Хашки трибунал, НАТО и ЕУ, а извргавајући руглу патриотизам, СПЦ и преживели народ на КиМ. Овај медиј са националном фреквенцијом је преносник порука човека који мрзи и који се посветио разбијању српске нације и свођењу Србије на предкумановске границе. Најурити Сороша и сличне из српских медија није само важан национални задатак већ и цивилизацијски стандард.

1 http://www.b92.net/insajder/aktuelno-vesti.php?yyyy=2012&mm=9&dd=24&nav_id=645734&start=10

2 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Evropska-komisija-Datum-pregovora-ostaje-vezan-za-Kosovo.sr.html

3 3http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=1478&yyyy=2012&mm=09&nav_id=645825

4 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.239.html:389620-Firme-duguju-po-radniku-14000-evra

5 http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/305128/Cvetkovic-zaduzio-drzavu-vise-nego-svi-premijeri-za-20-godina

6 http://emperors-clothes.com/articles/szamuely/willthe.htm

7 Види: Корупција, власт, држава, Део 3, приредила Верица Бараћ, Савет за борбу против корупције, 2011, Београд.

8 Исто.

9 http://www.b92.net/o_nama/vlasnistvo.html

10 http://www.mdlf.org/en/main/about/44/Funders-and-lenders.htm

11 О Џорџу Сорошу види студију Владимира Димитријевића: Џорџ Сорош – Велики мешетар свију хуља. (http://www.pecat.co.rs/2010/08/dzordz-soros/)

*http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/06/patriotska-plachka-u-rezhiii-sorosheve-mafiie.html

Сукоба у влади ће бити, и он ће се водити и уз утицај грађана, а не, као до сада, само странаца, интересних група и друштвених елита

06.10.2012. Нови Стандард

Свашта је стало у само једну паролу Борке Павићевић, заштитног лица оне Србије која свих ових година једну колаборацију из уџбеника упорно представља као узвишени чин освајања слободе. Елем, ова српска постмодерна верзија Ла Пасионарије која се бори за права јачих описала је Дачићеву забрану геј-параде као „ширење страха, неслободу и терор“. Не пропуштајући да понове како је то повратак у 90-те, њени епигони, уз саслужење већине медија, описали су као крај демократије у Србији просту чињеницу да је Београд ових дана остао неполупан а политичко вођство без жеље да се насиљем супротстави већинском расположењу вишеструко понижених грађана. И то нас, наравно, води ка једној занимљивој дефиницији демократије какву овде ваља прогутати пре него што Србија постане део ЕУ. А то ће рећи да је демократија ситуација у којој мањина прозападне елите успева да потпуно наметне своју вољу већини грађана и тиме за себе оствари идеолошко и материјално благостање, по чему узор такве демократије не може бити, на пример, један Масарик, али за Фулгенсиа Батисту би се места већ нашло.

Добра вест јер, међутим, да Ивица Дачић, што постаје веће разочарење западних дипломатских кругова, по аутоматизму више покушава да погоди вољу грађана, по чему ми неће бити тешко да одбраним – признајем настрану – тезу да је домаћа политичка елита српска мајка у односу на ону друштвену. Наравно да се то Ивици није догодило због забране геј-параде, али у западним реакцијама на тај догађај држим да је он – и то је још једна добра вест – дефинитивно угасио своју европску каријеру. Истина, нисам сигуран ни да је он сам то хтео, тек у његовој посттадићевској причи било је за западне укусе превише Руса, превише кокетирања са ставовима против економског неолиберализма и превише народне музике да би овај велики подвиг амбасадора Мантера из 2008. још увек могао да се врати на обалу коју је дотакао тог лета. Трећа добра вест која произлази из тога још се није догодила, а то је да и Ивица схвати да је у Бриселу угасио, што је предуслов за сваког српског политичара да уради нешто корисно за сопствену земљу.

Е сад, ако се сложимо да је Дачић код странаца угасио, отвара се питање по чему се он то другачије понаша него пре четири године, када се успињао на листи проевропских конвертита. Уз чињеницу да је тада за њега гарантовао Борис Тадић – прописно га уз то понижавајући до мере да је за многа хапшења своје полиције сазнао из новина – може се рећи да Дачић показује извесне разлике, али оне нису довољне да објасне зашто се онда у западним амбасадама онако успињао, док сада на истом попришту овако пада.

Рекао бих да су се више од Ивице променили време и прилике – онда је влада имала неки маневарски простор, али га је потрошила за макар три следећа кабинета и данас Ивица, који је веровао да је бити шприцер формула политичког успеха у оваквој Србији, у западним извештајима сада живи као „сода“, што га, истина, у народну свест још увек не сврстава у рубрику „вино“, али га у зависности од развоја догађаја може и определити у том правцу.

ИВИЦИН СМРТНИ ГРЕХ

Колико је Дачићев маневарски простор смањен, можда ће најбоље илустровати одговор на питање шта је он то урадио толико скандалозно или толико грандиозно – зависи одакле гледате – па да његове потезе дедињска Ла Пасионарија описује као да пред собом има најмање Пола Пота? Ништа посебно, његов смртни грех састоји се у томе што је показао – пазите, не здрав разум – већ једно његово зрно, и ништа више од тога. А то ће рећи да немам никакву сумњу да би он сам био веома срећан да се парада одржала, уосталом из његове странке толико се последњих месеци лобирало за гејеве да сумњам да тамо још неко некоме сме да окрене леђа. Такође не треба сумњати да би Ивица много дао када би могао да поврати макар нешто од оне старе љубави Брисела и Вашингтона.

Али ради се о томе да чак и он зна да улицама полугладне, тричетвртраспале и сто од сто бензином натопљене Србије није мудро ходати са отвореним пламеном у руци јер таква Србија много тога не може, али да плане, то може сваког тренутка, и то не од јуче. Дачић је још мање простора да прави компромис са гејевима имао због провокативног понашања њихових лобиста, који су – користећи крајње залихе своје емпатије, попут наше Ла Пасионарије, борца за права јаких – наступили са ставом: а зашто та полугладна, тричетвртраспала и бензином натопљена Србија не једе колаче, односно зашто не аплицира у УСАИД или НДИ, вероватно би им помогли.

И тако се показало много више од дубине јаза између грађана и друштвених елита, између којих ни махери попут Ивице не могу да балансирају на конопцу рачунајући да се неће срушити на ову или на ону страну. Реч је о томе да и само показивање зрна здравог разума унутар политичке елите – што, важноње да поновим, није исто што и здрав разум – постаје инцидент несагледивих размера. Зато само можемо да се питамо шта би се догодило да је неко са пробојношћу Ивице Дачића, уз аргументе, који не недостају, рекао тако очигледну ствар да је даљи пут Србије у ЕУ под овим условима погубан за њене интересе; да је одустајање од борбе за Косово почетак незаустављивог краја државе Србије, макар били спремни да је видимо и без Косова; да српске друштвене елите неприкривено раде против интереса сопствених народа и државе? Или да је макар у јавни простор пустио неко од тих питања?

Ефекат сличног инцидента унутар те елите и њених дипломатских покровитеља у Београду изазвао је само неки дан пре Тома Николић, када је само рекао да Србија нема разлога да жури у Европу, утолико пре што је више од деценије баш такве журбе земљу и довело у стање у каквом се налази. Да се разумемо, није Николић рекао ништа велико и ништа генијално, ни реч изван очигледног. Он је само показао зрно здравог разума, на пример, колико и да је рекао да силована девојка нема превише разлога да жури у брак са својим силоватељем. Шта уопште може да буде логика којом би се могло супротставити Николићевој примедби? Можда да је жртви најбоље да се што пре уда јер силоватељ у улози мужа се неће променити, али силовање у браку лакше је прикрити од оног ванбрачног?

Овде је реч о томе да – када зрно здравог разума, које су показали Тома и Дачић, постане инцидент – то о њима не говори много, али говори о количини и дубини патологије на српској политичкој и друштвеној сцени. Ако се та патологија мери, са једне стране, тиме што се у српском јавном простору углавном ћути о очигледном – а то је смртни грех српских друштвених елита – и, са друге, тиме што овде више никоме, па ни таквима попут Дачића и Николића, није могуће да макар предахну на две столице – то значи да је песак из клепсидре почео да истиче убрзано.

СУКОБИ У ВЛАДИ

Наравно, све то на свој начин подгревају и странци – Немци више немају никакву потребу да за свој брутални захтев да Беогад са Приштином потпише међудржавни споразум понуде, рецимо пар милијарди нечега, чиме би Тома и Дачић у наредних годину дана прехранили народ. Не, и они су део тих прилика које српској власти не остављају ни колико су остављали Тадићу – да им полако предаје Косово, а да заузврат добије нешто чиме би народу макар заварали глад и преварили пажњу. И Американци су, наравно, спремни да притисну све полуге свог утицаја у Србији, али једнако нису спремни да то било чиме плате уколико под својим великим уступком не сматрају то што нас неће тући по глави ако смерно урадимо све што се на Косову од нас захтева, и то пре америчких председничких избора.

Због тога што овде више ником није остављен никакав маневарски простор, тешко је веровати да ће политичка сцена, па и влада, бити у стању да издрже притисак под којим ће се наћи. Зато ће јесен и зима у Србији бити обеклежени не само сукобима на политчкој сцени већ и у самој влади, а не би ме зачудило ни да извесних трења буде унутар самих странака појединачно. Јер у Србији чак ни политичарима неће више бити могуће да буду и вода и вино, утолико пре што ће ова влада бити суоченија од претходне са притиском грађана, и то због неколико ствари. Прво, друштвене стеге су Николићевом победом дефинитивно попустиле, и страха је нестало; друго, Тому су на чело довели они који су желели промене и они ће бити много сензибилнији од Тадићевих бирача пре четири гиодине; и, треће, исти ти грађани су гладнији него прошле године у ово време.

Сукоба у влади ће дакле бити, и он ће се, за разлику од свих претходних сукоба после Петог октобра, водити уз значајан утицај грађана, а не, као до сада, само уз утицај странаца, интересних група и друштвених елита. Та чињеница је до сада највећа тековина Николићеве победе над Тадићем, док ће други корак ка променама (још увек не и променама) бити управо то раслојавање у власти. Почетак те борбе биће борба за јавни простор, који у овом тренутку, ма шта они мислили, не контролишу ни Дачић, ни Вучић, ни Тома Николић. Ископавање ровова за сукоб догодиће се чим Николић изађе са својом косовском платформом, која неће завршити консензусом, него ће отворити борбу за власт. Врхунац сукоба догодиће се када почну преговори о Косову и када се заврши обрачун Тадића и Ђиласа. Крај ће се догодити или на изборима или формирањем нове владе.

Ако вам смета што не пишем о именима и о томе ко ће у том сукобу бити на којој страни, разлози су практични – није све како изгледа, многи ће нас својим опредељивањем изненадити, неки пријатно, неки непријатно. А највеће изненађење могло би да буде опредељивање грађана. Међу њима се наде већ гасе у ритму њиховог потмулог кретања, далеко испод радара политичке сцене. Метак је полетео и тражи своју Чукур чесму. Паметнима толико.

Према договору држава наследница бивше СФРЈ, тзв. сукцесији дипломатско-конзуларне имовине у Ослу, здање амбасаде у Dramensveien 105 припало је Босни и Херцеговини. Зграду резиденције на Слемдалу добила је Хрватска. Амбасада Србије пресељена из улице дипломатских представништава у центар норвешке престонице.

06. 10. 2012.  текст и фото С. Димитријевић – Вести

Изнајмљен је први спрат: Зграда у којој је амбасада Републике Србије

Нова адреса је Munkedamsveien 59B, 0244 Oslo. Нови је и број телефона 23115220. Конзуларно одељење ради понедељком и петком, од 11.00 до 14.00, улаз је посебан и налази се поред главног улаза.

Конзулат ради понедељаком и петком

Амбасада је удаљена стотинак корака од аутобуске станице Vika atrijum, на линијама 31Е, 32, 33, 54. Најбољи оријентир је опште познати комшија Aker Brdžgge. Пресељење у срце града је вишеструки добитак. Особљу је надомак Министарства иностраних послова, између осталог, а посетиоцима било којим поводом је „успут“, јер малтене сви путеви воде кроз центар града.

Амбасада је изнајмила први спрат под повољним условима за добру локацију. Уштедело се и на адаптацији, ангажовани су мајстори из Србије, чије су услуге далеко јефтиније. Лако је закључити по задовољству запослених да је простор функционалан иако мањи у односу на стару адресу.
Задовољни су и нови домаћини у старој згради амбасаде.

Примопредаја без примедби

Комисијска примопредаја је прошла без примедби БиХ и Србије. У норвешком случају проблема није имао ни Заједнички одбор за сукцесију дипломатско-конзуларне имовине СФРЈ. Амбасадор БиХ Емир Пољо каже за „Вести“:
– Примопредаја има велико, рекао бих чак историјско значење. Преузимањем ове зграде највише ће добити грађани БиХ који живе у Норвешкој.

17:55 СРБИ НА ОКУП

++++++++++++

Директор Еколошког покрета Новог Сада и председник Патриотског блока Никола Алексић приведен је данас у полицијску станицу Стари град јер је покушао да одржи протест, иако је Министарство унутрашњих послова (МУП) забранило све скупове заказане за данас.

06. 10. 2012.  Бета

Како је речено у МУП-у, полиција је прво упозорила Алексића да се склони испред зграде Народне скупштине јер су сви протести данас забрањени, а пошто је одбио да то учини полиција га је привела.

МУП је у среду, 3. октобра забранио „Параду поноса“, најављену за суботу, 6. октобар, и све скупове заказане за тај дан, укључујући и фудбалске утакмице из безбедносних разлога.
Алексић је раније најавио да ће одржати протест како би указао да је „Србија у рату“ и да се „над нама свакодневно спроводи геноцид“.

++++++++++++++

15:50 СРБИ НА ОКУП

++++++++++++++++

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

ПАТРИОТСКИ БЛОК- САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ: АЛЕКСИЋ ВАС ПОЗИВА 6 ОКТОБРА НА ПРОТЕСТ ИСПРЕД СКУПШТИНЕ!

06.10.2012. ФБР Ивановић Иван

СНП НАШИ: Активизам

Активисти СНП НАШИ у Новом Саду прославили су забрану „параде поноса“ која је требала да буде одржана данас, тако што су у центру Новог Сада код споменика Светозара Милетића раширили транспарент на којем је писало „Победа здраве и нормалне Србије“ и делили летке којим промовишу предлог закона о забрани геј параде, што је изазвало одушевљење Новосађана који су аплаудирали и поздрављали акитвисте покрета због изведене акције.

Затим је транспарент окачен на Петроварадинску тврђаву како би могли да га виде сви грађани, што је такође бурно поздрављено од присутних грађана. Aкција СНП Наши посебно интересовање код страних туриста на Петроварадинској тврђави који су такође желели да се сликају са транспарентом који слави забрану параде оболелих од педерастије.

Овом акцијом не завршава се кампања СНП НАШИ против организовања „параде поноса“, већ се креће у озбиљну медијску и друштвену акцију како би дошло до усвајања закона о „Забрани геј пропаганде“, који је написао правни тим СНП НАШИ и представио га пре пар дана у Медија центра УНС-а у Београду.

Циљ овог закона је доношење трајне забране ширења ЛГБТ идеологије и организовања „парада поноса“, које као свој основни циљ имају урушавање традиционалних, православних и породичних вредности, и жељу да наметну хомосексуалну идеологију као друштвени модел понашања.

Информативна служба СНП Наши

Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=9207

Да бисмо дефинисали једну физички и психички зрелу личност, морали бисмо узети у разматрање читав један низ комплексних особина. Свака личност је јединствена организација, унутрашњи строј, који се формира узајамним деловањем јединке и средине. Што значи да личност појединцу није дата по рођењу, већ се формира током његовог живота.

06.10.2012. ФБР аутор Весна Веизовић

Овде долазимо до суштине даљег текста, до трансфера личности ка целокупној нацији. Уколико једну дефинисану и изграђену јединку сачињавају њен ум, дух и тело, у овој компарацији исто то би сачињавало и једну национално орјентисану владу. Тело у случају овакве владе сачињавао би народ, који је при том и војска, затим ум, односно владар и дух који би чинила црква.

Основу једне националне мисли треба тражити у овој трочланој власти, која природно сачињава једну комплетну личност а самим тим и комлетно национално уређење једне православне државе каква је Србија.

Такво уређење Србија је имала у доба Немањића, златно доба Србије, где је владарски сталеж обавезно био и војни а свака одлука је пролазила и кроз моралне и духовне дилеме. Поменуте три ставке биле су нераскидиве у самом владару (што се најбоље може видети и из Душановог законика), односно држава, војска и црква били су малтене једно тело.

Сличан начин уређења био је зачет за време владавине Обреновића. Тада је након вишевековног терора под Туцима, преостали србински живаљ, ослобођен и охрабрен кренуо у једно образовање националне мисли. Три фактора који су чинили срби(ј)анску нацију која је требала да се роди у ослобођеној Србији, били су: језик, историјска традиција и православна црква.

Поред очувања језика, и усмено и кроз књиге, и традиције, односно историју, Српска Православна Црква је кроз векове окупације под Османлијама, као истинска народна установа окупљала око себе поробљени народ подсећајући их на државотворну идеју србског народа и славног доба Немањића. Осим тога, улога Српске Православне Цркве је немерљива у ослобађању Србије од Турака, па се може рећи и да је она својим постојањем и непоколебљивошћу обдржала србски народ од потпуне пропасти и нестанка.

Дакле, ова три фактора били су зачетак стварања националне идеје, која је након Мајског преврата и доласком Карађорђевића на власт тендециозно ишчезавала, да би након стварања Краљевине Југославије потпуно нестала.

Након убиства последњег Обреновића, заверници на челу са Драгутином Димитријевићем–Аписом доводе у Србију Петра Карађорђевића. Он као послушна марионета обезвређује идеју рађања нације зачете од Обреновића и гаси је. Доласком на власт Александра Карађорђевића, ујединитеља али и коначног убице срби(ј)анске нације, Краља Срба, Хрвата и Словенаца, мисао о националној идеји потпуно ишчезава. Краљ који се већ скоро једно столетје тако назива, заправо никада није крунисан. Крунисање које се иначе врши у Жичи, једном од највећих православних светиња и задужбини Великог Жупана Стефана Немање, овом Краљу никада није приређено.

Поред економске катастрофе у коју су увели Србију Пашић и Карађорђевићи, погибијом преко милион Срба у Првом рату, одрицањем националне идеје и утопљавањем Срба у чудовишту Југославије, у неартикулисаној југословенској нацији где Срби губе своје националне идентитете, овај некрунисани Краљ, одричићу се таквог једног светог чина одређује даље свој правац, индиректним окретањем леђа православној вери даје пример и србском народу – у којем се полако губи она духовна сила која га је кроз векове одржавала.

Последњи од владара из династије Карађорђевића, чије је име последњих дана опет у жижи јавности због преноса његових посмртних остатака на Опленац није за Србију учинио ништа другачије од његових претходника. Наиме, за његовог намесниковања Дубровник углавише у Бановину крвацку која, узгред речено, доби не само територијално проширење тада него и многе прерогативе државности, тада Дубровник први пут од постања би оно што никад није био.

Неколико година пре почетка Другог Светског рата, јавља се један број србских интелектуалаца попут Ратка Парежанина, Димитрија Љотића, Димитрија Најдановића, Станислава Кракова и многих других, са донекле издефинисаним националним идејама. Међутим, ниједна није остварена. Након завршетка рата, народ који је у претходној Краљевини Југославији већ био духовно ослабио а под налетима комуниста и бољшевика и морално, верујући у демагошка обећања Јосипа Броза о једнакости без аристократије, попушта и прихвата да је Бог погинуо у рату. Допуњујући ослабљену Србију колонама из Црне Горе, Босне и Херцеговине и онима што шиптарише србску земљу као нпр. Тијанић, чији су деда и отац два пута продали земљу шиптарима коју су добили након Првог рата (прво у општини Србица, па се преселио у Подујево и ту продао земљу) и Вељка Одаловића, а истовремено убијајући и прогонећи преживели врло мали постотак грађанског становништва. Комунистима није било тешко убедити онај необразовани свет (скотрљали из неке херцеговачке или црногорске забити) да је Бог умро, остављајући  њих другу Титу – да им пружи бољи и лакши живот у градовима.

Тада је за Србе, опет изгубљене у Југославији, настала још једна утопија атеистичке владавине другова и другарица. Треба напоменути да је муслиманима и римокатолицима Бог био поштеђен, као и да је још за време краљевине Југославије католичка и муслиманска вера само јачала.

Све до деведесетих, где су се комунисти, преображени у социјализам, видевши да је србски народ свеснији утопије у којој је живео пола века, све више будан, а и да Бог оживљава међу њима, у свом лажном исказивању национализма, управо цркву и светиње користе за своје циљеве.

Већину својих предизборних и предратних говора Слободан Милошевић је држао на Газиместану. Овај рођени Црногорац, комуниста за кога је постојао само један Бог – Јосип Броз, тада одлази на један од највећих споменика и духовне и националне културе, где је свој живот поред Светог Цара Лазара дала и цела србска војска, да дух који обитава на том месту и који је симбол срби(ј)анске нације, понизи и окаља само својим недостојним присуством.

Наиме, видевши да ће им присуство цркве бити од користи да придобију народ они је, докле им је потребно, пропуштају је у јавност постављајући у њене редове све већи број својих кадрова. На тај начин – од Милошевића па до данас – од СПЦ праве једну установу која губи ону светосавску заоставштину и престаје да буде народна установа.
„Дебели свештеници, нису опасност за комунизам“, рекао је Лењин, знајући да ће управо такви и бити пожељни – да својим делима оним преосталим вернима огаде православну цркву.

Данас имамо ситуацију у којој је на један лењинистички начин у Србији убијен Бог. Лењин је пре једног века у Русији направио Атеистички музеј, разласио међу Русима: „Бог је мртав, живела слобода неморала“. Али, Православна Русија се није тако лако помирила са Његовом смрћу и док га није нашла није могла ни доживети препород и доћи до благодети коју сада има.

Код нас је Бог умирао неколико пута. Један део, мали део Србијана(ц)а је тражио и враћао Бога у Србију и сваки пут би заживела са њим србијанска национална идеја. Испуњавајући жељу једне минорне групе људи који су контраверзном изложбом, иначе забрањеном у целом свету (над којом су чак и Муслимани изразили гађење и осудили је), ова влада је по трећи пут у овој земљи убила Бога. Није она убила веру у људима, нису то могли ни удбашки пиуни у монашким и свештеним одорама, јер када је опет пробуђен тај дух он неће замрети. Ова влада је само показала одсуство једне од најбитнијих компоненти које сачињавају једну националну владу каквом се она представља народу.

Поред те духовне, ова влада нема ни тело, војску. Два министра војна заредом, Драган Шутановац и сада Александар Вучић, од којих ниједан нису служили војску, јесу још једно од понижења које је приређивано свих ових година војсци Србије. Континуитет се показује и у Никчевићу, црногорском кадру и десној Шутановчевој руци при разваљивању србијанске Војске, а Вучић је тог Црногорца чак и унапредио.

Осим духовне и војне, односно телесне, ова власт нема ни ум. (НЕ)дела ове садашње власти јасно показују одсуство народне воље и чињења за добробит свог народа, одричући се једне територије, за коју су управо они који треба да буду основ сваке србијанске владе дали своје животе, остављајући нама небеску Србију и пут којим треба ићи, овако дело није могло проистећи из србског ума.

Први корак ка обнављању државотворне свести је правилно схватање значења речи Србијанац и Србијанка, те придева – србијански, србијанско и србијанска. Ови појмови су у протеклих 100 година сасвим погрешно употребљавани, тумачени и омаловажавани. А кад је то тако онда нема ни државе Србије, као што је није ни било.  Сваки становник, држављанин Србије је Србијанац или Србијанка. Тако да нема никавих „војвођана“, нити икакве „српске војводине“, него су становници Срема, Баната (и то само око пола Баната) и Бачке – Србијанци, а нажалост становници Барање (некада у саставу Војводства србског) тренутно нису. Такође, и када се припоји Србији нпр. Република србска – и становници њени биће Србијанци и Србијанке. У памет се, и огледнимо се. С вером у Васкрс Србије.

Бака Миља Бјелајац из Новог Сада обратила се Међународном суду правде у Стразбуру зато што кров на њеној згради, упркос одлуци инспекције, ње поправљен. Њен случај разматрало је шест судија, укључујући и председника суда, због чега је блокирано око 160.000 предмета из целе Европе.

06.10.2012. извор: Смедиа

Бака која је блокирала Стразбзур

Миља Бјелајац (67), немоћна старица из Новог Сада, буквално је разбеснела европску јавност јер је процењено да је управо њен случај крова који прокишњава „блокирао“ Међународни суд правде у Стразбуру и тиме блокирао око 160.000 предмета из целе Европе.

Проблем настао 1999.

Хистерију у вези са случајем баке Миље додатно је појачао тиражни британски дневник Дејли мејл, који се у саркастичном тексту под насловом „Лудило људских права“ запитао зашто је шест судија, укључујући и председника суда, разматрало њен случај, иако је проблем због којег је све кренуло решен пре шест година! Наиме, Миља се још 1999. обратила надлежним инспекцијама због прокишњавања крова у згради у Улици Мише Димитријевића у Новом Саду.
Због дуга за комуналије: Самохрана мајка и троје болесне деце остају без стана!
Суд их доделио оцу: Девојчице вриштале испред авиона „Хоћемо код маме!“ (ВИДЕО+ФОТО)

– Након испитивања закључено је да су услови у стану опасни по живот и предложена хитна реконструкција комплетног крова. Поред бројних решења надлежних институција, као и правоснажне пресуде суда у Новом Саду, кров није поправљен, већ само закрпљен. То ме је изнервирало и одлучила сам да правду затражим преко суда у Стразбуру – каже Миља, која као стопостотни инвалид живи у државном стану.

Она напомиње да је са судом у Стра­з­бу­ру контактирала потпуно сама, без стручне помоћи адвоката.

– Написала сам кратко писмо и послала га Међународном суду. Нисам имала никакву адресу, а нисам ни знала где се тачно налази. Писмо је ипак стигло на праву адресу, а из Стразбура су ме убрзо обавестили да ће мој случај узети у разматрање – објашњава Миља.

Суд пресудио у њену корист

Иако је 2007. кров на згради делимично поправљен, Миља је инсистирала да се он комплетно адаптира и да јој се исплати вишемилионска штета коју је претрпела због влаге. Суд је 18. септембра 2012. пресудио да су Миљина људска права угрожена због кашњења поправке крова и наложили Републици Србији да поступи по раније донетој правоснажној пресуди.

(Курир)
Фото: Ненад Карлић (Курир)