Category: Вести
European Union demands further cuts in Greece
By Christoph Dreier
5 October 2012
Last weekend, representatives of the troika—the European Central Bank (ECB), European Commission (EC) and the International Monetary Fund (IMF)—returned to Athens to discuss a third package of budget cuts with the Greek government.
Officially, the troika has the task of preparing a report on Greece’s budgetary situation for the European Union (EU) and IMF as the basis for agreeing to a further bank bailout to Greece’s creditors, amounting to €31.5 billion (US$41.6 billion).
In reality, the work of the troika has less to do with preparing reports on austerity measures already adopted in Greece than on dictating the next package of social cuts. Loans promised by the troika last June will be withheld until the 2013 budget complies fully with EU demands.
Following weeks of talks with the troika, Athens presented an initial draft budget in parliament on Monday. The budget involves social spending cuts of more than €7 billion for the next year. The largest sums are to be slashed from public employees’ wages (€1.1 billion) and pensions (€3.8 billion). Additional cuts are to be made in social welfare, health care, education and public services.
These austerity measures are part of a two-year plan of cuts initially calculated at €11.5 billion, but now estimated to total €13.5 or even €14.5 billion.
Monday’s talks between Prime Minister Antonis Samaras of Greece’s conservative New Democracy (ND) party and representatives of the troika lasted just 35 minutes. The government was instructed to link its new budget with fundamental reforms of labour legislation and the liberalisation of markets before talks could continue.
The plans for such reforms had been presented by the troika some weeks ago. They include lengthening working hours, introducing a six-day week, and the facilitation of layoffs—all measures that will undoubtedly increase the already horrendous unemployment levels in Greece. One quarter of Greek workers and more than half of Greek youth are unemployed.
In addition, the troika rejected €2 billion of the €7 billion planned in cuts because they were too vague. Instead, the troika urged the government to implement further wage and pension cuts, as well as sacking 15,000 employees in public service.
The Greek government has already undertaken substantial attacks on social gains and ensured that austerity measures were concentrated on workers and the poor, but it had shied away from mass layoffs in the public sector. In part, this is because the Greek constitution forbids such lay-offs, but it is primarily that Greece’s coalition government can no longer rely on the collaboration of local authorities.
Administrative workers have frequently refused to implement the austerity measures dictated by the government.
According to a number of reports, Greek finance minister Yannis Stournaras lost his temper with troika representatives at the weekend. He turned on his interlocutors and shouted: “Do you really want to overthrow the government?” IMF chief inspector Poul Thomsen reportedly replied that it was not his problem whether the government coalition lasted or not.
The most recent austerity measures in Greece have already led to an unprecedented social catastrophe. According to the budgetary plan, the country’s economy will shrink in 2013 for the sixth year in a row. A recession of 3.8 percent is forecast for 2013, down from 6.6 percent this year. This means that the country’s economy will have shrunk by a quarter since the start of the crisis.
The state has already slashed €49 billion in wages, pensions and social spending since 2010. This has resulted in an explosion of joblessness, wage cuts of up to 60 percent, drastic cuts to pensions, and an education crisis. Communal soup kitchens in Athens now provide 8,000 people every day with meals. Patients are increasingly expected to personally finance medication and doctors’ visits—effectively excluding millions of Greek citizens from health care.
These cuts have not led to the reduction of public debt. On the contrary, according to the Greek Ministry of Finance, the extent of debt will rise to 179.3 percent of gross domestic product. In 2008, at the beginning of the debt crisis, and before the “bailouts”, this figure stood at just 110.7 percent.
The sole beneficiaries of the emergency loans awarded by the EU have been the banks and speculators. The banks get back their loans, including exorbitant interest rates, while the euro zone countries and the ECB are assuming the risks of a Greek sovereign default. In this fashion, capital was transferred directly from the budgets of euro zone countries, and especially Greek workers, into the vaults of the banks.
The most recent austerity package will plunge the Greek population further into poverty, without doing anything to resolve the country’s debt crisis. The ruthlessness of the troika, in cooperation with the Greek government, is an expression of the immense intensification of class antagonisms arising from the crisis of capitalism.
KO ОСМИШЉАВА „МИРОЉУБИВУ“ ПОЛИТИКУ КОЈА ВОДИ РАТУ
О спољнополитичкој мисији Мита Ромнија, кандидата Републиканске партије за дужност председника САД најбоље говоре политичке биографије његових најближих саветника, које показују карактер деловања будућег председника САД.
Преко 70% саветника који су у густом ланцу окружили Мита Ромнија радили су у администрацији Џорџа Буша-млађег. Од 24 Ромнијевих специјалних саветника њих 17 је радило у администрацији Чејнија – Буша, у којој је спољну политику формирао управо Чејни. То су они људи који су успели да упадну у Авганистан и Ирак, чиме се и дан-данас поносе.
05.10.2012. srb.fondsk.ru Игор ИГНАТЧЕНКО
На пример, да узмемо Роберта Џозефа, једног од спољнополитичких саветника у Ромнијевом тиму и чиновника Савета националне безбедности на врло високом положају – он је био тај који је 2003. године у годишње изјаве нацији председника Буша-млађег убацио речи да је Ирак куповао уран од Нигерије. То је била исто таква безочна лаж, као и приче о „бактериолошком оружју“ Садама Хусеина, којом је дрмао и ваздух Уједињених Нација тадашњи државни секретар САД Колин Пауел. Без обзира на то, провокација „неокона“ је успела, тако да до сада нико од оних који су закували рат у Ираку није одговарао због грандиозних фалсификата. Резултат антиирачке кампање је добро познат: преко милион убијених Ирачана и потпуна анархија у некада јакој земљи.
Џон Болтон је друга персона из екипе Ромнијевих „Јастребова“. („Командант Болтон“, амерички амбасадор у ОУН у време када је председник био Џорџ Буш – млађи.) Њега, уколико Мит Ромни победи на предстојећим изборима, припремају за државног секретара. Болтон се залаже за хитан почетак рата са Ираном и већ је предлагао да се на Иран крене атомском бомбом. По свему судећи он је међу онима који имају највише утицаја на позицију републиканског кандидата у вези са Ираном. У свом чланку за The Washington Post Ромни је написао да је његов идеал спољна политика Роналда Регана и да ће се он трудити да ради у складу са њом. Мит Ромни је подвукао да би се он „залагао за ствар демократије у Ирану и подржавао би иранске дисиденте… Ојачао бих моју дипломатију војном варијантом која ће ајатоле да убеди да се одрекну својих нуклеарних амбиција… То значи да се групе ваздушних превозника држе на обе стране источног Средоземља и Персијског залива и да се појача војна помоћ Израелу“.
Елиот Коен, још један Ромнијев саветник, почетком 21. века је био у тиму подпредседника САД Дика Чејнија и залагао се за почетак рата у Ираку, називајући тај рат „великом наградом“. Коен представља једног од кооснивача организације неоконзервативаца „Пројекат новог америчког века“, који треба да обезбеди хегемонију САД у једнополарном свету. Та организација, коју је још 1997.године основао Вилијам Кристол, представља један од „труста мозгова“ који формирају спољну политику САД. Други оснивач „Пројекта новог америчког века“ је Ден Сењор, још један врло близак саветник МитаРомнија, који је раније заузимао место секретара за штампу у Привременој коалиционој влади Ирака у време америчке окупације. Сењор је био тај који је активније од свих бранио рат у Ираку, тврдећи да су становништво те земље убијали баш како је требало, и да је „Ирак поново безбедан стабилан.“
Као и Коен, и Сењор је за рат против Ирана. У јулу ове године у разговору са новинарима Сењор је изјавио да би Ромни подржао напад Израела на Ирак. „Уколико Израел, како би спречио Иран да производи нуклеарно оружје, буде морао да поступа самостално, Ромни ће према тој одлуци да се понаша са поштовањем“ – изјавио је саветник кандидата за председника САД. Осим Сењора за активан савез са Израелом се залаже и други Ромнијев саветник – Норм Коулман, који представља председника Републиканске јеврејске коалиције. „Ми ћемо да чинимо све, – каже он – што је супротно ономе, што је радила администрација Обаме“. Чак је и Ромнијева посета Тел-Авиву крајем јула о.г. требало да подвуче његово разилажење са Обамом због блискоисточне политике САД. Ако садашњи амерички председник од тренутка када је изабран ни једном није посетио Израел, а његови лични односи са Нетањахуом су такви, да се може желети да буду бољи, Ромни је врло отворено показао да је за Израел.
Још један помоћник и особа од Ромнијевог поверења је Кофер Блек, бивши официр ЦИА, који је раније заузимао дужност подпредседника приватне војне компаније Blackwater, познате по дивљаштву које је чинио у окупираном Ираку. Такође се зна да је он вршио тајне операције у Авганистану. Други Ромнијев саветник, Макс Бут, је почетком 2000-их такође био у тиму Дика Чејнија. Октобра 2001. Бут је изјављивао да „Америка мора на себе да преузме функцију Империје“ и да хитно упадне у Авганистан. Данас Бут позива да се у Авганистану остане што дуже, да се упадне у Сирију и да се бомбардује Иран.
Чак и на тако колоритној основи се издваја фигура Ерика Еделмана, бившег заменика државног секретара САД у Чејнијевом тиму, који је недавно изјавио да је бомбардовање Ирана једина алтернатива, и то по сваку цену.
У Ромнијевом тиму су и неоконзервативац и бивши шеф Светске банке Роберт Зелик; Ричард Вилијамсон који је радио још у администрацији Роналда Регана, као и Буша-млађег – прави реликт из времена хладног рата; Роберт Каган – један од кооснивача „Пројекта новог америчког века“ који је био у тиму спољнополитичких саветника Џона Маккејна у време предизборне трке 2008.године; професор из Принстона Аарон Фридберг, који се бави питањима како се супротставити економском снажењу Кине – он сматра да је војни конфликт са Кином неизбежан. Осим тога, према информацијама The Wall Street Journal, Ромни слуша и савете бивших државних секретара САД: Џорџа Шулца из администрације Роналда Регана и Џејмса Бејкера из администрације Буша старијег.
Код новинара Адама Смита из америчког журнала Foreign Policy дивљење Мита Ромнија према Дику Чејнију изазива велику узнемиреност. А.Смит пише о „новоствореној доктрини Ромни – Чејни“. По његовом мишљењу, Ромнијев долазак на власт ће да значи понављање много лошије варијанте спољне политике Буша-млађег, која је Америци једном већ нанела велику штету.
Ромнијев долазак на власт, у ствари, свету наговештава нови велики рат. Чак је и Колин Пауел, који се не истиче великом “мирољубивошћу“ (сетимо се само 2003. године – почетка рата у Ираку), у мају ове године у интервјуу MSNBCизјавио да сви Ромнијеви саветници у републиканској партији испољавају крајње десничарске, радикалне тенденције. Могуће је не сложити се да Ромнијева администрација у случају победе неће ући у нову аванатуру, пошто има искуство из Авганистана и Ирака, и да су све Ромнијеве изјаве само – предизборно збуњивање противника. Међутим, зна се да је Чејнијев тим донео одлуку о интервенцији у Авганистану и Ираку, а да није при том имао никакав конкретан план деловања, и да није ни разматрао могућност за доцније повлачење војске. У претходних 11 година, људи који су сачињавали Чејнијев тим а сада представљају окосницу Ромнијевог окружења, нису баш ништа научили. Они су сигурни у ваљаност својих поступака. Суштину њиховог начина размишљања представља рат .
У тежњи да се покрене нови велики рат на Блиском Истоку Мита Ромнија активно подржавају војно-индустријски кругови САД. Републикански кандидат захтева да се војни буџет, који у овом тренутку износи 711 милијарди долара (ту се не рачуна „новац из мрака“), значајно повећа. Ромни планира да тај новац добије тако што ће отпустити оне службенике Министарства одбране САД чија је дужност да контролишу како се троши новац америчких пореских обвезника. Односно – предлаже се да се преко леђа обичних Американаца створи рај за војничку клику. Само, како би се све то остварило за сада нема довољно јаке провокације која би рат изазвала аутоматски.
Миту Ромнију објективно иде на руку фактор изненађења (оружани конфликти, терористички напади). „Изненађења“ као оно које је створио филм „Невиност муслимана“ који се појавио ко зна одакле спада управо у то. Један од вођа неоконзервативаца, Бил Кристол, је у мају ове године објавио у журналу The Washington Post чланак у коме директно позива на рат са политичким исламом од Пакистана до Туниса. Посебну пажњу је поклонио Египту и Турској, изјавом да ти „исламски режими треба да буду свргнути и искорењени“. Односно: неоконзерватистички „крсташки поход“ против ислама је већ објављен…
Петар ИСКЕНДЕРОВ: "Немачки" модел за Косово и Метохију
Проблем обнављања преговора између Београда и Приштине, полако али сигурно добија све израженији општеевропски карактер. Као да постојано “проклизавање” процеса прети да доведе до озбиљних разлика не само на нивоу ЕУ, него и у органима косовске власти. Док се највиши званичници Србије и покрајине Косово, ограничавају на дипломатске изјаве у духу подршке дијалогу на високом политичком нивоу, у Бриселу и Приштини се све јаче чују и други гласови – од потпуног негирања потребе за било каквим преговорима, до обелодањивања неких модела који могу бити обострано прихватљиви за проблем решавања статуса Косова и Метохије.
04.10.2012. Фонд Стратешке културе, пише: Петар Искендеров
фото: ФБ СРБИ НА ОКУП
Најјасније је то неприхватање преговора ових дана изразио Исмет Бећири, лидер парламентарне фракције опозиционе “Демократске лиге Косова” у косовском парламенту. У интервјуу радио станици “Слободна Европа”, коју су пренели приштински медији, Бећири је изјавио да не види сврху било каквог дијалога, јер је питање суверенитета и територијалног интегритета Косова већ решено. “Никакви политички преговори нису потребни, пошто је статус Косова и свих питања која се њега тичу, већ решен у Бечу” – подвукао је он, алудирајући на преговоре између делегација Србије и покрајине Косово, који су одржани у престоници Аустрије 2007. године.1
Тако оштра реторика блиска је традиционално радикалним изјавама косовског покрета “Самоопредељење”, што указује на то да се у овом случају ради пре свега о предизборној пропаганди. Криза која је избила на косовској политичкој сцени, потенцијално је најоштрија и најнепредвидљивија од 2008. године и момента самопроглашења независности Косова. По подацима “Коха Диторе”, најтиражније приштинске газете на албанском језику, заљуљала се чак и фотеља потпредседника тзв. косовске владе Беџета Пацолија, кога је косовска Агенција за борбу против корупције оптужила за лоповлук. Прерогатив контроле над истрагом је у рукама Цивилно-полицијске мисије ЕУ у Приштини (ЕУЛЕКС), али у овим догађањима многи на Косову виде свођење политичких рачуна. У сваком случају, наводна инкримишућа епизода са Пацолијем (околности у вези са потписивањем Меморандума о сарадњи са Нигеријом) изгледа небитна за косовске стандарде.2 У таквим условима можемо очекивати појачан интезитет дискусије и активно коришћење преговора са Београдом као адут за куповину предизборних бонуса. Председник “Демократске лиге Косова” који очигледно покушава да ублажи исувише оштру реторику свог партијског сарадника Исмета Бећирија, говорио је о потреби спровођења референдума о суштинским питањима политичких преговора са Београдом.
Та идеја је већ добила подршку “Самоопредељења”. Један од лидера те парламентарне фракције Гљаук Коњуфца, уверен је да питања на таквом референдуму не треба да се тичу само преговора са Београдом, него и унутрашњо-политичких проблема од “виталног значаја”.
Међутим, влада Хашима Тачија не види неопходност организовања плебисцита. По речима потпредседника Хајредина Кучија, референдум може бити организован само у једном случају: ако се преговори са Београдом заврше потписивањем споразума који “излази изван уставних оквира и који представља удаљавање од независности”.3
Док косовски политичари расправљају о Пацолију, референдуму и потреби одржавања ванредних избора, у западним престоницама као да расте сумња како ће се даље развијати ситуација око Косова. Веома је запажена и изјава британског дипломате у Приштини Јана Клифа. Он је у интервјуу газети “Коха Диторе” ставио до знања да Лондон и ЕУ “на овој етапи” не траже од Србије признавање независности Косова. “Ми нећемо говорити о статусу јер знамо да по том питању неће бити никакве сагласности. Уместо тога, ми ћемо разматрати могућности нормализације односа. Неки користе пример модела две Немачке и то није лоша идеја” – подвукао је британски дипломата.4
Идеја решавања косовског проблема на основу модела суживота Западне и Источне Немачке, први пут се појавила управо приликом поменутих статусних преговора у Бечу, одржаних крајем 2007. године. Она припада тадашњем посреднику ЕУ, немачком дипломати Волфангу Ишингеру. Он је указао на Оснивачки уговор који је 1972. године потписан између Берлина и Бона, који признаје суверенитет две немачке државе у затеченим границама. Документ им је омогућио да успоставе тесне економске и политичке везе и истовремено није искључио будуће мирно уједињење Немаца – што би требало да привуче Србе за тај пројекат. При том је уговор омогућио и једној и другој Немачкој да 1973. године добију место у УН, а то би, како је указивао Ишингер, могло да се допадне косовским Албанцима. На тај начин по мишљењу Ишингера, као и низа европских стручњака, могла би се превазићи “парализа” по косовском питању, која по њиховом мишљењу није “одрживо решење”.5
Тада, 2007. године, међународни посредници нису успели да изграде односе између Србије и Косова по моделу Западне и Источне Немачке – превасходно због отворено проалбанске позиције САД. Међутим у данашњим околностима, овај модел би се поново могао наћи на преговарачком столу.
1 Epoka e Re, 28.09.2012
2 http://www.koha.net/?page=1,13,116903
3 Koha Ditore, 01.10.2012
4 Koha Ditore, 28.09.2012
5http://www.crisisgroup.org/~/media/Files/europe/188_kosovo_countdown___a_blueprint_for_transition.pdf
ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА. СРПСКА ЦРКВЕНА КРИЗА: ПОКУШАЈ ЧИТАЊА. ДЕО II
04.10.2012. ЗОРАН ЧВОРОВИЋ, ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Фонд стратешке културе
ПАПА У ПОСЕТИ СПЦ: ДА, МОЖДА, НЕ
Занимљиво је да је управо сада тема евентуалне папине посете Србији од стране патријарха Иринеја узета као argumentumacontrario за побијање тезе о поделама у Светом Архијерејском Сабору СПЦ, иако се ради о једном од најспорнијих питања на коме се већ дуго разилазе либерално-екуменистичко од светопредањског крила у оквиру Српске цркве, чега су по речима секретара Београдске надбискупије, М. Новаковића, „свесни” и сами римокатолици.12) Тачније, питање папине посете Србији у символичкој равни сажима у себи друга, знатно дубља размимоилажења, око догматских и литургијских питања која већ дуго раздиру СПЦ. Она су кулминирала у задњих десет година помодном журбом црквених реформатора да у новачењу не заостану за трендом световног евроунијатског инжињеринга који се од 2000. године отворено и плански спроводи над српским националним етосом.
papa-ap_f
Овакво патријархово, наизглед медијски невешто, демонстрирање јединомислија на питању на коме је СПЦ најнесложнија, чини се да у подтексту носи знатно озбиљније поруке.
С једне стране, оно као да има пропагандно-манипулативну функцију медијског „спиновања“ ,чији је смисао још 2005. године дешифровао угледни професор београдског Богословског факултета, протојереј др Радомир Поповић: „Међутим, без обзира на ужурбане гласове који се ових дана могу чути и прочитати у српским медијима и око њих, да папа треба и мора да посети Србију, папа ипак ускоро у Србију неће крочити. То веома добро знају и у самом Ватикану. Од своје политике према Балкану и шире не одступају, а део стратегије у том правцу је стварање медијске атмосфере о безазлености папине посете једној од својих жртава, Србији”.13)
С друго стране, позивање на непостојећи консензус у СА Сабору опомиње на злослутну, европожељну визију СПЦ коју је недавно представио незванични гласноговорник екуменистичко-либералног крила, црквени аналитичар Живица Туцић, истичући да је „у Грчкој, Русији, Румунији нормално да постоји више православних цркава”, те да је и у СПЦ „добро да окружење Артемија добије некакву структуру па чак и регистрацију, јер би се тиме већински део СПЦ ослободио зилотског крила”. Српска држава, по Туцићу, у таквој стуацији мора да заузме „неутралну позицију”, односно да по угледу на западноевропске државе и САД, региструје сваку верску заједницу.14) Нема сумње да би у оваквој, уз помоћ државе и „зилотске нетрпељивости“ очишћеној СПЦ, постојала потпуна сагласност око папине посете Србији, али и око свеукупне „модернизације” Српске цркве. Међутим, списак непомирљивих епископа који би пре тога требали да „отпадну” од СПЦ, по истраживању српских медија знатно је дужи од наведене оптимистичке процене незваничног портпарола епископа-модерниста, па новинари већ годинама редовно, уз „владику рашко-призренског Артемија”, најчешће наводе и „владику бањалучког Јефрема, банатског Никанора, дабробосанског Николаја, али и зворничко-тузланског Василија”.15) Уосталом, да став патријарха Иринеја у вези са могућом посетом папе не деле и други епископи СПЦ, најодлучније је потврдила изјава епископа канадског Георгија дата непосредно после завршетка овогодишњег мајског заседања СА Сабора: „Свети архијерејски сабор нема намјеру да позове римског папу, јер то није у складу са литургијским процесом… Да би папа дошао, требало би да му позив упуте и Црква и држава, а то није случај”.16) Овакав одлучан став једног од српских епископа, разлог је што либерално-екуменистички црквени аналитичари са жаљењем констатују да су „неке зилотске идеје и тенденције пустиле корене и СПЦ није на време увидела пре неколико година да постоји фундаментализам … који одликује антиекуменизам, чији је центар антипапизам”.17)
РУСКИ ПАТРИЈАРХ И ПАПИНА ПОСЕТА
Иако патријарх Иринеј прећуткује унутарсаборске разлике када је у питању упућивање позива СПЦ римском папи да посети Србију, он отворено говори о спољним препрекама које тренутно онемогућавају остварење оваквог плана.
Прву, најзначајнију препреку представља мишљење руског патријарха, „до чега нам је, иначе”, речју српског патријарха, „веома стало”, а који каже „да не би могао да дође (у Ниш) ако би ту дошао и папа”.18) О негативном ставу Руске цркве када је у питању папина посета Србији, већ одавно се говори у јавности, па је тако пензионисани професор Богословског факултета у Београду,др Димитрије Калезић, изјавио „како сигурно има оних који се противе доласку папе, а руска црква је једна од њих. Они сигурно нису расположени за његов долазак”.19) Незаобилазни, судећи по Викиликсовим депешама, извештач америчке амбасаде у Србији када је у питању СПЦ, социолог Мирко Ђорђевић, разлоге оваквом руском противљењу налази у чињеници што би „папина посета Србији била нека врста одскочне даске за папину евентуалну посету Русији једног дана”.2О)Следствено, добро обавештени екуменистички кругови у Београду знају да главни правац најновијег римокатоличког прозелитског похода ка Трећем Риму, вођеног под теоријским окриљем Рацингерове (који је, не случајно, познат под надимком „Божији Ротвајлер”) декларације DominusIezus („Postoji dakle jedna jedina Kristova Crkva, koja se nalazi u Katoličkoj Crkvi, kojom upravlja Petrov nasljednik i biskupi u zajedništvu s njim. Crkve, koje premda nisu u potpunom zajedništvu s Katoličkom Crkvom, a s njom ostaju povezane najtješnjim vezama kao što su apostolsko nasljedstvo i valjana Euharistija, prave su mjesne Crkve”, 2000.г) 21) – креће из Србије. У том контексту треба разумети и активну улогу која се у екуменистичким круговима (после заседања Мешовите комисије у Балтимору 2000. и кризе у екуменистичком покрету, а посебно од састанка исте у Београду 2006. године), додељује појединим српским епископима, духовним следбеницима сапреседавајућег Мешовите православно-римокатоличке комисије за дијалог, титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјуласа). Оваква међународна улога либерално-екуменистичког дела епископата СПЦ, временски се подудара са одлучним иступима Руске цркве у Равени (2007) и Бечу (2010) против источног и западног папизма и покушаја појединих православних и римокатоличких представника да дијалог представе легитимним и без присуства Московске патријаршије.22)Због овакве прозелитске стратегије Ватикана, данас православно Српство, налик позицији Савине Стонске и Зетске епископије, изнова има улогу предстраже Православља, која од клира и народа тражи непрестану будност, трезвеност и озбиљност, како би црквену свест спасили од еклисиолошког синкретизма и верске равнодушности. С друге стране, противљење Руске цркве папином доласку у Србију, чини актуелним став римокатоличког бискупа Махнића, који је, према речима М. Екмечића, двадесетих година прошлог века писао да су, „после слома православне Русије ′балкански народи слободни да постану оно што су и прије били – католици. Хрвати су у XIX вијеку покрстили Србе, пак је згодно да им и сада донесу католичанство′”.23)
ПАПА И СРПСКЕ ИЗБЕГЛИЦЕ
Другу препреку која се, по мишљењу патријарха Иринеја, испречила на папином путу ка Истоку, представљају српске избеглице као чинилац који би могао да угрози безбедност римског првосвештеника приликом његовог боравка у Србији, јер, речју српског патријарха, ако би се нешто десило поглавару Римокатоличке цркве, „била би то трагедија за земљу и Цркву”.24) Да је патријарх мислио на прогнано становништво Републике Српске Крајине, потомке недокланог народа, који је у Другом светском рату преживео размахивање ватиканско-усташког ножа, одмах су потврдиле бројне реакције представника избегличких удружења крајишких Срба. Тако је директор Документационо-информативног центра Веритас Саво Штрбац изјавио: „Ми крајишки Срби, окупљени око Веритаса, очекујемо да Његова светост патријарх српски Иринеј, с обзиром да је и раније давао сличне изјаве, убудуће са више обазривости, бар у јавним наступима, говори о избеглицама”. Овај представник прогнаних Срба из РСК посебно је нагласио да „иако је Католичка црква прва признала самосталну Републику Хрватску, никада нисмо разговарали, а камоли помислили о извршењу атентата на папу. У току последњег рата на подручју данашње Хрватске није забележен ни један случај да је католички поп убијен од стране Срба”.25) Овакво неразумевање између представника народа избеглог из западних српских земаља и врха СПЦ потпуно је супротно атмосфери сагласја која је деведесетих година прошлог века владала у односима Српске цркве са руководствима Републике Српске и РСК, а због које су се српски епископи често налазили на супротним позицијама од званичног Београда. Међутим, процес приближавања православних и римокатолика на коме инсистирају поједини епископи СПЦ, а који се на подручју бивше Југославије спроводи двојаким методама „помирења” – екуменистичком и евроатлантистичком, озбиљно нарушава црквено јединство између евроекуменистичког клира СПЦ и народа, нарочито оног из РСК и РС.
ЕКУМЕНИЗАМ КАО ПРЕЋУТКИВАЊЕ
Екуменистички метод „помирења” подразумева ћутање о стварима које раздвајају православне и римокатолике, што се односи како на догматске разлике, тако и на тешку историју међусобних односа. Сагласно оваквом приступу, сајтови појединих епархија СПЦ, које су се током Другог светског рата нашле на удару хрватске геноцидне политике, духовно уобличене и усмераване од Ватикана, у одељцима посвећеним историји епархије или потпуно прећуткују овај период (нпр. епархија далматинска) или о њему говоре крајње штуро (нпр. епархија захумско-херцеговачка), у несразмери са страдањем, које је имало све одлике свенародног хришћанског мартиријума. У том контексту више је него симптоматичан став садашњег викарног владике Јована (Ћулибрка), иначе члана Одбора за Јасеновац СПЦ, да је „Јасеновац, нажалост, жртва многоговорљивости, политизације, лошег новинарства, а главна жртва тога свега је наука и истина о Јасеновцу. Ми смо данас дошли до броја од око 90 000 страдалих, на чему ради Музеј жртава геноцида, једна и једина научна институција која се бави тим послом код нас”.26) Овакав став једног српског епископа стоји у потпуној супротности са ранијим генералним становиштем СПЦ да је, као што се, између осталог, наводило у саопштењу Синода поводом педесетогодишњице победе над фашизмом, у Јасеновцу и околини побијено „преко 700 000 православних Срба”. СА Сабор СПЦ је 1989, у писму председнику Бискупске конференције Југославије Фрањи Кухарићу указао да РКЦ има „извесну тежњу ка заташкавању и умањивању, готово прећуткивању зле судбине СПЦ и српског народа у НДХ”, а да је сам кардинал Кухарић изјавио да је у Јасеновцу страдало „само четрдесет хиљада православних Срба”.27)
ЕКУМЕНИЗАМ КАО ПРОПАГАНДНО „ПРАШТАЊЕ”
Евроатлантистички метод „помирења” подразумева тражење узајамног православно-римокатоличког опроштаја за догађаје из доба југословенске кризе деведесетих година прошлог века. Међутим, овакво селективно покајништво не полази од целовите историјске истине, нити је плод сазреле историјске свести код „покајника”, већ се извршава по нужди евроатлантског колонијалног плана за „помирење” народа западног Балкана, чију теоријску окосницу чине мишљење Бадинтерове комисије „о распаду СФРЈ” и оно што К. Чавошки назива „хашком пресуђеном историјом”.
Сезону мелодрамског секуларно-сентименталног тражења опроштаја 2012. године у име СПЦ је отворио епископ захумско-херцеговачки Григорије, док је са хрватске стране то учинио дубровачки бискуп Мате Узнић. И док је млади либерални епископ у ритуалном извињавању свима и сваком верно следио свог политичког покровитеља, Бориса Тадића, признајући у неовлашћеном тражењу „опроста” хашке пресуђене чињенице (res iudicata) у вези са тзв. српском агресијом на Дубровник („на ту страшну несрећу и бомбардовање Дубровника”), дотле је хрватски бискуп потврдио, иначе европожељну визију тзв. Домовинског рата као ослободилачког, истовремено одлучно истичући – „не слажем се с пресудом Хага против наших генерала и сматрам је исполитизираном”.28) Истовремено, овакав чин епископа Григорија, који је предузет у оквиру римокатоличке Недеље молитве за јединство хришћана, у супротности је са некадашњим ставом његовог духовника, умировљеног епископа Атанасија (Јевтића), који је 1976. године у име патријарха Германа обавестио Бискупску конференцију Југославије да не постоје могућност да се СПЦ придружи наведеном римокатоличком обреду, јер јој то „забрањује исконско црквено предање”.29)
У односу на овакво жртвовање историјског сећања, зарад европодобног екуменистичког дијалога, коме су склони поједини епископи – модернисти у СПЦ, Срби Крајишници као баштиници живе и неокрњене историјске свести заиста представљају, како је истакао патријарх Иринеј, препреку за папин долазак у Србију, али не „безбедоносну”, већ национално-историјску. Уколико би епископат СПЦ-а наставио овим путем, догодио би се историјски парадокс у коме би се СПЦ, тачније њени клирици, преобразила из вековног трезора слободне националне историјске свести, у једног од бројних агитпропова глобалне Империје.
„ЦРНОГОРСКО ПИТАЊЕ”
Осим питања папине посете Србији, у јулским интервјуима патријарх Иринеј је скренуо пажњу и на проблем са тзв. Црногорском православном црквом. У Црној Гори је, како истиче српски патријарх, Митрополија црногорско-приморска старија и од саме државе и канонски једино легална, а проблем, по патријарху, треба да буде решен у оквиру следеће формуле: „СПЦ покрива све своје вернике који се налазе у државама некадашње Југославије, све вернике који живе у Европи, Америци, Аустралији, а сада оснивамо и епархију у Јужној Америци и по томе Црна Гора неће бити изузетак”.30)
Иако недоречена, патријархова формула за црквени проблем у Црној Гори опомиње на досадашње покушаје да се решење нађе, не само у потпуно јасним црквеноправним оквирима, већ и кроз такво јавно позиционирање Митрополије које би је учинило прихватљивом за владајућу антисрпску номенклатуру и „црногорствујушћи” део друштва. Наиме, после окончања дугогодишње, од стране западних обавештајних служби брижљиво вођене сепаратистичке акције, кроз чин проглашења независности Републике Црне Горе, Митрополија црногорско-приморска је врло брзо исказала намеру да прихвати нову државноправну реалност, можда очекујући компензацију за ранију подршку (да ли и пресудну?) коју је митрополит Амфилохије пружио Милу Ђукановићу да се политички еманципује од Слободана Милошевића. Тако је, заједно са просрпским странкама у Црној Гори, Митрополија врло брзо престала да у јавности инсистира на нелегитимности окончаног референдума о осамостаљивању Црне Горе, иако је, и насупрот свима, Митрополија морала из националних и сопствених црквеноправних разлога да доследно и трајно брани принцип ex iniuria ius non oritur– из неправа не може настати право. У намери да у условима државног прогона заштити канонски поредак у Црној Гори, СПЦ се у лику Митрополије црногорско-приморске упустила у национално штетно и етички проблематично кокетирање са секуларизованим и анационалним деловима црногорског друштва. Уместо српске националне мобилизације око трона св. Петра Цетињског, Цетињска архиепископија се у јавности представљала као црквена капа погодна како за Србе, тако и за тзв. Црногорце.
Поједини клирици Митрополије су у црквенополитичком прагматизму отишли толико далеко да су измишљеној комунистичкој нацији покушали да накнадно обезбеде богословско оправдање.Тако је један свештеник, својевремено ректор цетињске богословије, тврдио да су од једног народа (српског) настале две нације (српска и црногорска). Други су, пак, пали у немилост епархијског врха због јавног негирања постојања били каквих историјских и богословских основа за оправдање постојања црногорске нације.31)
И најзад, оваква црквенополитичка еквилибристика представника Митрополије црногорско-приморске довела је до тога да се на седници СА Сабора од 26. маја 2006. „ради што успјешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве”, донесе одлука да се у оквиру СПЦ конституише посебан црквеноправни организам под називом „Православна Црква у Црној Гори”, коју чине, поред Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићка, и делови Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке који се налазе у саставу независне државе Црне Горе. „Православна црква у Црној Гори” има свој „Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског”, у који улазе и остали епископи наведених епархија. У Саопштењу Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори од 28. фебруара 2010. упозорава се, да је „недопустиво, неодговорно и противно црквеној одлуци свако друго титулисање и представљање у медијима”. Овихданаовакви „дипломатско-тактички” потези врха Митрополије да се прилагоди новој пронатовској државноправној реалности на отетој српској заоставштини, добијају од стране нове-старе коалиције ДПС-СДП завршни рачун у виду захтева да се региструје у новој антисрпској државоликој творевини. Уколико стартне административноправне позиције не изејдначи са Дедејићевом проватиканском филијалом, како би их иста прћија догурала до заједничког (противканонског) брака – на радост страних ментора, Митрополија по предизборном обећању ове Коалиције ризикује да изгуби имовину.32)
ЕПИСКОПСКИ САВЕТИ И „РЕАЛНОСТ НА ТЕРЕНУ”
Ипак, када је у питању начин организовања СПЦ у новонасталим државама, ако се изузме додатни проблем са црквеноправно непостојећом ватиканском филијалом, тзв. Црногорском православном црквом – Црна Гора није уникум. Наиме, СПЦ је формирала посебне Епископске савете и у Хрватској и у БиХ, излазећи тако у сусрет захтевима осовине Вашингтон – Брисел, да српски народ у целини прихвати национално, државно и територијално историјски и међународно-правно неправедно стање, наметнуто силом НАТО пакта деведесетих година XX века. Државна власт у Републици Србији је из разлога политичког прагматизма била приморана да у међународноправном општењу прихвати постојање и неког од национално неприхватљивих постјугословенских политичких реалитета. Насупрот томе, Српска црква је морала да у унутрашњој и међународној неповољној политичкој ситуацији, и по цену јеванђељски обећаног страдања, замени државу и преузме улогу најгласнијег пропагатора националног јединства српског народа и чувара неокрњене историјске свести. (Наиме, својом одлуком АС бр 84/зап.148, донетом маја 1996, СА Сабор СПЦ је заузео више него јасну позицију: „Без обзира на распад версајске, односно Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, јурисдикција Српске православне цркве и даље се простире на све православне на тој територији”).
Међутим, званичне и полузваничне најаве формирања нових епархија (Рашке и Земунске), чије би границе требале да се поклапају са границама могућег новог уцењивачког распарчавања Србије и њеног свођења у преткумановске оквире, указују да центрифугалне силе у СПЦ, усмераване иностраном менторском палицом, још увек делују. По неким оценама црквених реформатора ове новоформиране епархије не би требало да броје више од 300 000 верника.33)Неодољивост силе „царства ћесаровог” утицала је на део српских епископа да забораве аустријску лекцију из Деклараторија Марије Терезије (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis), која убедљиво дешифрује захтеве данашње глобалне Империје да се СПЦ организационо прилагоди новој политичкој карти Балкана. Наиме, православним Србима Крајишницима су Деклараторијом биле загарантованeпривилегије „у стварима које се тичу вере, савести и верских обичаја”, под условом предвиђеним у чл. 38: „Забрањујемо најстроже да се ниједан од Наших поданика не рукоположи за свештеника и не производи за архимандрита у Пећи, или другом коме месту у Турској… Исто тако, не сме се убудуће без Наше највише дозволе ниједном свештенику који дође из туђих земаља, па ни онима који се сада налазе, без наше изричне дозволе у нашим наследним земљама, даљи боравак овде допустити, него ови последњи имају се одмах протерати”.34)
13) Р. В. Поповић, Прозелитизам Ватикана, Свети Кнез Лазар, бр. 3 (51), 1993, стр. 151;
14) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;
16) http://www.istocnik.com/vesti/314-vladika-kanadski-georgije-papa-ne-moze-da-dodje.html;
17) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;
18) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;
21)http://crkvenidokumenti.blogspot.com/2009/01/dominus-iesus-deklaracija-o.html;
22) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 302-303, 566;
23) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, стр. 460;
24) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;
25) http://www.radiooaza.com/clanak.php?id=17046;
26) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Jasenovacke-zrtve-u-crkvenom-kalendaru.lt.html;
27) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 439, 486;
28) http://www.bitno.net/vjera/biskup-uzinic-otvoreno-o-odnosima-sa-srbima-don-ivanu-grubisicu-ulozi-crkve-u-hrvatskom-drustvu/;http://poskok.info/wp/?p=9939;
29) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 447;
30) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;
31) В. Ђурић Мишина, Хоће ли митрополит Амфилохије прихватити понуду Мила Ђукановића,
32) http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori;
33) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/224805/Vernicima-tesne-eparhije;
В. Ђурић Мишина, Политичко кокетирање ДС са Црквом, http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/politicko-koketiranje-ds-sa-crkvom-u-batajnici.html;
34) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 199;
ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА/ СРПСКА ЦРКВЕНА КРИЗА: ПОКУШАЈ ЧИТАЊА. Део I.
ПЕТИ ОКТОБАР – Најава новог ФБР фељтона аутора Бранка Станића
ПЕТИ ОКТОБАР – Најава новог ФБР фељтона аутора Бранка Станића…
Од сутра нови фељтон нашег аутора Бранка Станића – ПЕТИ ОКТОБАР…
Реч аутора
ПЕТИ ОКТОБАР…
Дан када је поново ослобађана Србија
Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…
РАТНИ ВЕТЕРАНИ БЕЗ НОВОГ ЖИВОТА
Међу ветеранима има добровољаца, професионалних војника, мобилисаних, лекара и припадника паравојних јединица, чија су искуства са ратом и повратком из рата веома слична, без обзира на мотиве који су их одвели у рат.
Један од њих је прецизно описао свима заједничку ратну трауму:
„Мислио сам да ће време да залечи ране, али не. Све се згрудвава, сада ми је теже него након рањавања. Тада ме је само болело, и само сам хтео да се опоравим, да се вратим својима. Сада се питам чему све то?“,
Ево како их и други описују…
НЕПРАВДА:
„Ја у продавницу у Призрен, немамо паре, Србин држи продавницу, 150 дин. пакла ’беста’. У Врању 30 дин… Ми дошли да га бранимо… ми гинемо, остадосмо инвалиди, а он, бре, на нама зарађује паре. Е, тада сам се први пут запитао за смисао овог рата.“
„Ја сам са мојом јединицом пропуштао свакодневно њихове шлепере. Трговали су са Србима, док смо се ми борили. На сваком шлеперу су зарађивали по десет хиљада марака. Изградили су себи велике куће. Сада дођем и кажем да дају прилог за протезу борцу који је остао без ноге, да дају нешто да купимо прибор за школу детету борца који је погинуо. Они кажу да немају новаца… Е то ме толико боли.“
„Кажу они нама: нико не сме да упали ватру, да се загреје. Одаћемо положај. Подигли смо шаторе, кад одједаред се дими оџак из њиховог шатора, и ником ништа.“
НЕИЗВЕСНОСТ:
„У рату је неизвесност огромна. Има је и у миру, али мање. Кад се помеша страх са ишчекивањем, човек само да полуди… Чим примиш позив за мобилизацију, неизвесност. Шта ако одбијеш позив, а шта ако одеш у рат, какав ћеш да се вратиш? Кад се рат заврши, и даље неизвесност, какав ће бити живот даље, како ћу живети са комшијом…“
„Ја сам био рањен… Не знаш колико је мртвих, ту си у заклону; не знаш кад ће да дође помоћ; питаш се: да ли ћу издржати и остати жив… Ујутру једва чекаш да дођу по тебе… Овај поред мене умро… Мислиш у тим тренуцима, сад је ред на тебе… најтежи су тренуци од момента рањавања до момента кад ти укажу помоћ… Примљен у болницу, секу ми униформу, крв и блато измешано… Ем сам повређен, ем ми узели документе и новац, нико не зна где је… Тај ми је новац много значио, ја сам га поштено добио…“
БЕСПОМОЋНОСТ:
„Најтеже је кад човек запомаже, а ти не можеш да му помогнеш. Не смеш да му се приближиш, погинућеш, а мораш да слушаш како јауче. Осетиш се потпуно беспомоћан. После размишљаш: да ли ће ико мени да помогне? Многи су погинули кад су покушавали да пруже другом помоћ. Људи просто не могу да издрже запомагање рањеног човека.“
„Чекао сам у ходнику. Није било довољно сала за операцију. Дошла сестра и рекла: Докторка, хоћемо ли овога? Докторка рекла: Пусти њега, он је добровољац, ко га је терао да иде тамо. Тада бих је убио само да сам имао снаге. Отишли су, а ја сам остао да лежим на носилима, потпуно беспомоћан…“
„Одједном као доктор поручујеш камион врећа, 1500 комада. У том моменту се човек смрзне на помисао да ће све то да се напуни… Постајеш свестан да ће у рату бити масовне смрти и да нема гаранције да у једној од тих врећа нећеш бити ти.“
СМИСАО:
„Кад уђеш у наше запаљено село, сакупљаш лешеве, тада се појави мржња… шта су им криви наше жене и деца. Кад уђеш у њихово село, не размишљаш више, немаш сажаљења… Кад они спале наша села па после ми њихова, они наша, ми њихова… Касније, кад седнеш, питаш се шта нам ово све треба. Кад уђеш у пето, шесто спаљено село, питаш се докле овако. Код првог не размишљаш.“
„Кад се председник извинио Хрватима, ја сам се питао који је смисао нашег боравка на ратишту. Ја сам најебо, остао инвалид, а ништа нисмо урадили. Он се њима извињава, а они поубијаше толике људе, цивиле, децу. Поубијаше толико, а он се њима извињава. За шта, зашто, зато што су нам поубијали децу? Извињавамо се што сте нас убијали, а ми се бранили!“
ОДГОВОРНОСТ:
„То су све била деца. Командир и ја најстарији. Они као пилићи иду за мном, а мени се мота по глави шта да одлучим. Они имају сигурност, кажу ти си најстарији, а немају појма колико ја не знам.“
„Био сам кући и одлучио да се не враћам тамо. Рекао сам: идем у затвор. Из затвора ћу да изађем жив. Мајка ми је рекла: немој сине, нико наш није био у затвору… Одлучио сам да се вратим и био тешко рањен… Никад са мајком нисам о томе разговарао. Мислим да је страшно боли и дан-данас. Имала је један инфаркт.“
СТРАХ:
„Свакодневно се јавља страх… лифт, степенице, ауто… То оставља трагове… Рат је био другачији… Кад су нас бомбардовали, другар ми је дао цигару, руке се тресу, а ја не могу да узмем цигару у руке. Кад је прошло, тек тада је дошло, неки притисак у главу, почнеш дубоко да дишеш, презнојаваш се, не можеш да пресечеш тај страх, да га контролишеш.“
„Човек заборави и на сопствено дете, па се после тргне… страх да ли ћу се вратити жив… Кад види себе да је остао без ноге, руке, страх да ли ће искрвавити… Човек не зна колико вреде делови тела док их не изгуби…“
ПАТЊА:
„Можда ми је било лакше када сам ја био повређен, него када је други, поред тебе лежи рањен, крвари, умире, виче како га боли, јауче, нема му спаса… Свако од нас ће тај бол да носи на души до краја живота, не можеш да опишеш то што осећаш. Мозак не функционише како би желео.“
„Доктори око мене, ја нисам могао да причам, дошао неки Лесковчанин и почео да прича… Кад је споменуо моје село, у стомаку ме запекло. Он спомене моје сељане, и ја сам се толико напрезао, и сузе, кад је споменуо моју кафану и мене и брата… тад сам проговорио. Рекао сам да сам ја власник те кафане…“
ПОСЛЕ РАТА:
„Људи мисле да сам опасан по околину. Виде у мени звер.“
„Видим у разговору да ме многи избегавају, да не желе да седну за мој сто у кафани, плаше се од мене, шта могу да урадим.“
„Бојазан да ми се не свиди оно на ратишту, сањао сам да их убијам и уживао у сну. Када сам се пробудио, помислио сам да нисам нормалан.“
„Осећам некакву несигурност без оружја, као го, без свога ја. Не могу да спавам ако не носим пиштољ. Направио сам појас за пиџаму да могу да спавам са пиштољем.“
„…Ћеркица ми је дошла у посету, на ВМА. Прво што ме је питала: Имаш ли ногу? Имаш ли руку?… а неће да приђе. Једноставно, боји се мене. То одбацивање од стране деце и њихово несхватање је јако болно. Минут је трајао као сат. Пита: што си нас оставио, зашто си отишао? Питања толико болна да се растужиш… не можеш да објасниш детету због чега си био, где си ишао. Касније те већ дете прихвати. Тек онда схватиш шта је живот, колико може да траје и како може да се заврши…“
„Чекаш да се вратиш кући, само о томе размишљаш, а онда се суочиш са тим. Није могуће ни са женом разговарати. Како њој причати о ратишту? Не разуме она то и гледа те чудно… Отац те не разуме… Са својима си, а сам си… То ми је најтеже пало.“
„Отац ми је рекао: јебем ти те твоје лекове, само ћутиш и ни са ким не разговараш. Ми смо навикли да се смејеш, шалиш, викнеш… Не могу да се смејем зато што су они то навикли. А кад ћутим, питају ме што ћутиш. Онда схватиш да си у кући сам.“
„Ја хоћу нешто да урадим по кући, а стриц дотрчи: Немој ти, остави, мени се врати слика како би требало да буде. Тада је глупо рећи човеку… тада, у тим ситуацијама лако осетиш патњу за некадашњим животом, за ствари како би требале да буду, а нису…“
На крају можемо завршити овако:
„Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас“. Св. Јован Златоусти.
"Приштинске" (шиптарске) "власти" су решиле да се освете Русији
Постало је извесно да су „приштинске власти“ иступиле са иницијативом да се за грађане Русије уведе „виза за улазак на Косово“. Ово је изјавио министар иностраних послова самопроглашене републике Петрит Селими. Шта ово може да значи за Русију?
04.10.2012. Глас Русије, пише: Григориј Соколов
Фото: EPA
Реч дајемо експерту Центра за изучавање савремен балканске кризе Института славистике РАН, Георгију Енгелхарту:
Овде су одмах уочљива два основна мотива- то је очигледна освета приштинских власти, зато што Москва континуирано пружа подршку Србији у смислу њене територијалне целовитости. Косовске власти не могу много да утичу на саму Русију, али могу да створе ту малу непријатност, то је све што је у њиховој моћи. То је само политички моменат. По мом мишљењу, циљ је очигледан- блокирање или у крајњој линији, слабљење подршке косовским Србима, пре свега на северу Косова, од стране разних руских организација и физичких лица.
На Косово редовно долазе верници-ходочасници, као и представници разних хуманитарних организација. На пример, током трајања блокаде тј кризе са барикадама. За косовске Србе та је подршка увек играла битну улогу. За њих је то увек значило, да Русија није на њих заборавила. При чему, не само званична Русија, већ и физичка лица и активисти, јавне личности. Они долазе на КиМ и покушавају да помогну колико могу.
У сваком случају, могу рећи да број Руса који посећују КиМ током последњих година, није опао. И јасно је да за Приштину има и те како смисла да направи још једну пакост косовским Србима и лиши их подршке оних који их подржавају и помажу. Или, у крајњој линији, да им отежају комуникацију са онима који их подржавају.
Чули сте мишљење експерта Центра за изучавање савремене балканске кризе Института славистике РАН, Георгија Енгелхарта.
Амерички водич за препознавање девијантног понашања у коме су повучене особе али и бунтовници који не трпе пристрасности потенцијални терористи
Документ америчке војске описује како треба препознати појединце који су „фрустрирани водећим идеологијама“ и особе које се „буне због пристрасности“ као потенцијално опасне радикале. Документ је састављен у августу 2011 и намењен је специјалној јединици по питању надзора тероризма у америчкој војсци, „Асимметриц Варфаре Гроуп“.
Амерички лист Виред објавио је тај званични документ у којем се даје преглед „опасних“ понашања код индивидуалаца која би могла значити да би дотични могао постати опасност ѕа околину, чак и радикални терориста. Упутства за препознавање ”девијантног” понашања се односе примарно на припаднике војске, али и на све друге појединце који показују неке од „опасних“ понашања. Посетиоци социјалних мрежа али и омладина претставља такође потенцијалну опасност
Док војник на слици, амерички наравно, обилаѕи поља марихуане у Афганистану , његови предпостављени усавршавају правилник по коме ће препознавати и елиминисати потенцијалне непријатеље. Опасности су по правилнику, примарно подељене у 3 категорије: прва се односи на радње и детаље због којих особу треба држати на опрезу, друга сугерише означавање особе као потенцијалне претње, док се у трећој групи налазе опасна понашања због којих је нужно одмах нешто предузети. Наравно нису у питању особе под дејством наркотика већ особе које још увек имају здрав разум. Да је то тако показује и наведени пример у правилнику који каже да, особе које се „распитују о оружју са ефектом масовног уништења“ и особе које „организују протесте инспирисане радикалним идеологијама“, спадају у најопаснију – трећу категорију. Међутим, сумњиви су и они у првој категорији, а међу њих спадају и особе које су:
■ Фрустриране водећим идеологијама
■ Социјално повучене
■ Буне се због пристрасности
■ Недостаје им позитивног идентитета с државом, јединицом, породици или пријатељима
■ Верују у теорије завере повезане са владом до тачке параноје
На листи радњи особа које су „активна опасност“, налази се и:
■ Особе које имају тајанствене састанке
■ Особе које мењају избор материјала за читање
■ Користе екстремистичке скраћенице
■ Посећују екстремистичке веб странице
■ Мењају избор забаве
■ Имају необичне расправе
- http://serbianfbreporter.wordpress.com/2012/10/04/u-s-military-may-consider-you-a-potential-terrorist-if-you-are-young-use-social-media-or-question-mainstream-ideologies/
- http://www.advance.hr/vijesti/dokument-americke-vojske-frustrirani-vodecim-ideologijama-i-osobe-koje-se-bune-zbog-pristranosti-potencijalno-opasni-radikali/
Revolution Becomes A Tourist Destination In Nepal
By Countercurrents.org
04 October, 2012
Other than ecotourism, there are varieties of tourism including village tourism, development tourism, pro-poor tourism, slum tourism, outer space tourism, tiger tourism, learning from people tourism, education tourism, and war tourism. Climate crisis tourism, civil war tourism and military intervention tourism may follow. Whatever it’s, it fetches money. The distribution of tourism money is a different and deep question. Environment, ecology, culture and heritage are also important questions related to these tourisms.
In Nepal , The Guerrilla Trek, a trekking trail has been opened. It has been inaugurated by Pushpa Kamal Dahal, better known as Prachanda. The trail moves through one time strongholds of guerrillas following Mao Tse Tung thought, popularly known as Maoists.
Citing a Kathmandu datelined AFP news The Himalayan Times reported [1]:
Pushpa Kamal Dahal, the one-time leader of Nepal ‘s Maoist insurgency on Tuesday launched the tourist trekking trail, giving visitors the chance to retrace the guerrillas’ footsteps.
The Guerrilla Trek, a three-week hike, which stretches across central and western Nepal , is designed to draw in more foreigners as the Himalayan nation seeks to rebuild an economy devastated by the 1996-2006 „People’s War“.
„I hope this will be a new chapter in Nepal ‘s tourism. Many countries that have emerged from war have tried to capitalize on the memory of war,“ Maoist chairman Pushpa Kamal Dahal, told reporters.
„A huge political change occurred in Nepal but we cannot sustain it unless there is an economic transformation. I hope the Guerrilla Trek will play an important role.“
The trek passes through Nepal ‘s lush valleys that stand in the shadow of mountains including Dhaulagiri and through dramatic waterfalls, lakes and the country’s only hunting reserve, the organizers said.
„Everest, Annapurna are famous. But if you want to take a unique route, this is the one,“ Alonzo Lyons, an American travel writer who trekked the route last year, told AFP . „Its natural scenery is simply captivating. You also come across diverse cultures.“
He said trekkers would be able to see the remnants of the war and become familiar with the recent history of Nepal .
A BBC report [2] on October 3, 2012 said:
Prachanda hopes the trek will give tourists an insight into the insurgency.
Prachanda also launched a map and a guide book, Guerrilla Trek , co-produced with American author Alonzo Lyons.
The trail will give walkers the chance to see routes and hideouts used by the guerrillas.
Prachanda, the former agriculture student and teacher went on to be prime minister of his country from 18 August 2008 to 25 May 2009 , derived his inspiration from Peru ‘s Shining Path rebels and dreamt of setting up a communist republic to address the plight of the rural poor and bring an end to Nepal ‘s ceaseless political bickering.
The BBC’s Surendra Phuyal in Kathmandu says that while trekking activities in Nepal are generally confined to the Everest, Annapurna and Langtang regions, the new route winds its way through villages and valleys that saw some of the bloodiest moments in Nepal ‘s recent history.
The trail is divided into three sections in western Nepal over rugged mountains, caves, villages, rivers and paddy fields along the route where thousands of Maoist guerrillas once dug trenches and ambushed the army.
Prachanda said at the launch that Guerrilla Trek „has the potential of becoming a war tourism product similar to those seen in Vietnam , Russia and China „.
„The vision is more or less showing visitors how the people’s war began and spread from [the district of] Rukum,“ he said.
„As all know, Nepal has seen big political upheavals and the people’s revolution will be of no value unless the country goes through an economic transformation. I hope the Guerrilla Trek will play an important role.“
For those who find the idea of four-week trek to be a little ardous, it is possible to opt for a shorter itinerary of 13 days.
The rebels ran their revolt from remote western and central Nepal
The route starts west of Pokhara and goes through Rukum and the Dhorpatan hunting reserve. It includes areas where the rebels carried their wounded along the mountains before ending in Rolpa district.
Travel operators in Nepal have welcomed the move, pointing out that it will open up parts of the country seldom seen by outsiders or tourists who tend to visit the country’s better-known areas.
„It will surely attract visitors interested to know how the guerrillas operated and fought during the conflict,“ tour operator Ang Tshering Sherpa told the BBC .
Source :
[1] “Ex-Nepal rebel chief launches guerrilla tourist trail”, October 2, 2012
[2] “ Nepal Maoist leader Prachanda opens ‘guerrilla trail’”, http://www.bbc.co.uk/news/world-asia-19815779
Вукови моји, браћо моја! ПРИЧА (2)
Љубазношћу аутора неколико истинитих животних прича приредили смо за све читаоце СРБског ФБРепортера… Аутор прича је Данијела Радосавчевић.
02.10.2012. СРБски ФБРепортер
Вукови моји, браћо моја! ПРИЧА (2)
Ко је крив?
Вукови моји, браћо моја!
Силна олуја колеба и ову фебруарску ноћ, моји храбри вукови. Гранате ударају о земљу, по којој пирује смрт. Себе приморавам да схватим страдање које дозивљавамо, али руку на срце – не иде ми, не могу моји вукови. Имам јаке болове у грудима, имам напрслину на души, завијао бих, али не смем. Много пута смо успели у немогућем и много пута изашли из непознато. Опасност, радост, туга, језа и бол, је наш састав.
Ко је крив?
Ја, који сам направио на милионе корака са вама, или они који су направили тек понеки… Више пута су нас враћали на стартну позицују, увек изнова и изнова, нису нас примећивали… нису видели или нису желели да виде, да нам се снага круни, да нас је све мање, да су нам очи замућене… сузама, да смо се уморили. Али, нисмо се предали, иако су многи ишчупани из корена, иако су многа гнезда наша била разорена…. Стајали смо један до другога – ми, браћа вукови.
У том раскораку између живота и смрти, између туге и радости, заклињали смо се један другом… било нам је лакше, имали смо исти циљ – верност отаџбини… А знам, у дну душе свима нама је била неописива жеља – виђење са нашим најмилијима. Моја жеља је била моја ћерка, осмогодишње дете, и свака помисао на ова збивања овде, вукла ме ка њој- желим да има миран сан, да њен тата вреди бар једног њеног слободног осмеха испод чистог плавог неба, и њено име није било само име које подсећа на друга имена, њено име је мени уливало неку другу врсту снаге…
Сећам се… шиптарско село, штаб у селу Јабланица, злогласна Дукађини (Метохија). Одмарали смо се, онако с´ногу, раштркани, са неком причом… Иза једног кућног дворишта назирао сам свога вука, јео је… млад момак, понос у нашим редовима… и био је само тренутак, само делић секунде, а шиптарска зоља га је разделила – на пола… Остао сам нем у том тренутку, кроз главу су ми севнуле све слике овога света, његове жеље, приче, осмех, туга коју је делио са нама, и његов последњи залогај на земљи овој… У том тренутку сам осећао како ме ледена језа обузима, подигао сам поглед, високо и приметио – и фебруарско сунце је потамнело, ражалостило се све око мене… Морао сам да будем прибран, а желео сам – желео сам јако, изнад свега, да свој мали живот заменим за све остале, да одем, јер био је под мојом командом… Увек, исто питање: Зашто баш он? Ко зна…
Кренули смо у *чишћење*, окружени шиптарским снајперистима, али се више нисмо освртали. Не знам шта је било са мном, сваки губитак је имао своју слику пред мојим очима, сваки губитак је имао нову разарајућу бол у мојим грудима… Из тог размишљања ме поврати дете које сам видео пред собом, имало је око четири године. У глави*чишћење*, на срцу моја осмогодисња ћерка, пред очима туђе дете, у грудима бол тек изгубљеног брата…
Зграбио сам дете и заједно смо се пробијали неких тридесетак минута… Осећао сам страх из тог малог бића које ме чврсто стезало око рамена, и само сам на тренутак пожелео тај стисак свог детета. Знао сам да шиптари убијају нашу децу, али сам кренуо на почетак села у жељи да га предам Црвеном крсту. Сусрели су ме мештани села, у којима је владала бес из немоћи, нису ми дозвољавали да га предам. Убацио сам метак у цев пиштоља… било им је јасно шта смерам… Предао сам дете Црвеном крсту, потом се вратио својима…
И те вечери се појавила нека нова звезда на небу, нова прича у мојој глави, а на списку, поред имена додајем крстић – вечна му слава и хвала, а онда неописива бол и све изнова…
Ко је крив?
Нема часније смрти од оне положене на Олтар Отаџбине… од оне, када жртвујеш себе за живот других!
Многи су тада из мојих редова излазили, и себе жртвовали, одлазили су један по један, тихо, нечујно, били су одстрељени.
Најтеже је било присуствовати сахрани, мислим, када син јединац одлази са лица земље, а родитељи заједно са њим себе покопавају. Гледајући у мене, тај исцрпљени човек, отац мог борца, мог брата, мог вука је проговорио: „Устани сине да видиш ко ти је дошао…“
Да ли сам и тада био крив? Немам праву реч да искажем тај бол, само сам могао да своју немоћ покажем, немоћ људску. Не могу да помогнем брату свом.
Не, не помаже ми школа, моји успеси, одличне оцене, ни признања, ни оно ордење за храброст, ни снага мојих мишића. И он је био под мојом командом… Мој поглед је све објашњавао…
Из рата сам изашао жив, да кажем и нормалан, колико је тај пакао који сам проживљавао и дозволио. Вратио сам се у свој град, живим на истој адреси. Моја бол се наставила… Био сам остављен….
И, ево пишем ти брате, „кад год је неки празник, Светац, упаднем у неку тугу да је то чудо једно, кад је било лепо сви су били око мене, сад… нигде никог… осим *брете* ко вук… у четири зида, једино кад идем на посао, тада је све у реду, јадан је то живот, *брете* мој, нико да те дочека, испрати, да ти се обрадује кад дођеш, да поделиш радост с’ неким… свако има некога, ја немам ни ко да ме опсује, у кући, свако гледа своју породицу, у мој стан – ни грешком да сврати, осим кад нешто треба, што други неће или не смеју.“
И ко је крив?
А ја, ево, плачем. Плачем због ових ратника који су часно и поштено бранили своје, у својој земљи, под својом заставом, испод свог парчета неба. Плачем, јер сада ходају као највећи кривци, као тешки губитници… Где је право на живот, на радост, на децу коју су у туђој виђали? Зашто су остављени? Ордење смо им заменили казнама, дане тамницама… Има ли наде, или се и даље питамо…
И КО ЈЕ КРИВ?
СРБСКИ ЖУРНАЛ 