Category: Вести
ЖУЈОВИЋ: Клацкалица Кацин – Филе и други двоструки колосеци изгубљени у преводу…
Клацкалица Кацин – Филе и други двоструки колосеци изгубљени у преводу
|
Бранко Жујовић
|
26.09.2012, 15:04
|
|
Јелко Кацин је сирова, кочијашка персонификација политике ЕУ, за коју је процењено да је европском Београду најбоље разумљива. Он подвикује на Србију страшћу кмета, који је аванзовао у надзорника. Зашто и не би, када се Србија добровољно деградира, прихватајући „протокол“ о интегрисаном управљању границом с „Косовом“, у међународној пракси намењен независним, признатим државама
Ако сте заборавили европску клацкалицу из доба Државне Заједнице Србија и Црна Гора, шаргарепе, штапове и обећања ЕУ да ће поштовати ту конфедералну творевину, али уз техничко спровођење политике европског пута на „два колосека“, која нема везе са референдумом у Црној Гори, ево прилике да се подсетимо те игре ЕУ.
И тада су се појављивали различити јуришници из трећеш ешалона бриселске бирократије, попут Мартина Шулца, дајући истините, али у том тренутку сувише бучне изјаве. За њима би долазио неко, као што је данас Штефан Филе, ко би мекшим језиком гасио пламен, али задржавао достигнуту температуру. А онда би нову изјаву давао неко попут Јелка Кацина и ствар би кренула испочетка.
Јелко Кацин је сирова, кочијашка персонификација политике ЕУ, за коју је процењено да је европском Београду најбоље разумљива. Он подвикује на Србију страшћу кмета, који је аванзовао у надзорника: „Потребно је мењати Устав Србије и то постаје све очигледније и српској јавности, после одлуке Уставног суда о укидању 23 надлежности Војводине.“ (Вечерње новости, 23. септембар)
Или: „Питање Војводине остаће отворено све док се не обезбеди одговарајућа политичка, административна и економска аутономија Војводине.“ (Дневник, Нови Сад, 23. септембар) Или отворено понижавајуће: „Земља Србија мора да постане држава, јер само за државу има мста у ЕУ“ (Блиц, 28. август) Поседујем у архиви колекцију његових изјава о Србији и она је знатан прилог историји српског евромазохизма.
Али, влада те исте Србије, ове недеље је и званично прихватила „протокол“ о интегрисаном управљању границама („IBM – Integrated Management of Borders“), који наглас у Србији чита нешто другачије, као интегрисано управљање прелазима. Реч је о документу, о ком сам већ говорио на овом месту, а који потписују независне државе.
Искрено се надам да снажна посвећеност Русији, толико присутна последњих месеци, није политички маневар за нешто што следи, а тиче се „нормализације“ односа са „Косовом“. Нова влада одмах је саопштила да ће поштовати све што је претходна, толико куђена и критикована, прихватила када су европске интеграције у питању. То је врло индикативно и важно.
Јер, брзина којом Дачићев кабинет испуњава европске жеље је фрапантан: представљање „Косова“ без обележја да се ради о територији Србије под међународном управом, равноправно с другим државама, учествовање на међународним скуповима с „Косовом“ и на крају интегрисано управљање границом с „Косовом“.
Србија је задржала очекивање спонтане награде у Бриселу за своје предвидиво понашање и уступке. Мислим да ствари у политици стоје другачије. Ако не буде одлучно тврдила пазар и имала довољно калцијума у кичми, Србији следе нова жаришта. И то јој Јелко Кацин, помињући „отворено питање Војводине“, јасно саопштава.
Да подсетим на неколико, мало старијих Кацинових изјава. Марта 2010. године, тврдио је да да Србију нико не доводи у ситуацију да бира између Косова и ЕУ и да српски званичници сами отварају питање које Брисел не поставља. (Бета, 4. март)
У свом извештају о напредтку Србије, септембра 2010. године, Кацин је навео и проблем Рашко-полимске области, коју он зајдно с 90 посто политичара у Србији назива Санџаком, позивајући Београд да се с тим проблемом суочи на бољи начин. Занимљиво, у интервјуу датом Блицу тим поводом, он отворено каже да циљ преговора српске и албанске стране не сме да буде стабилизација и нормализација односа, већ успостављање искрног и партнерског односа две стране.
Исте године, њгов колега Штефан Филе, комесар за проширење ЕУ, више пута је за српске медије изјављивао како не постоји веза између решавања питања односа Београда и Приштине и европских интеграција Србије.
Сећам се како је на једну од тих изјава, Милица Делевић на телевизији Б-92 одговорила како је то суштаствена истина и да су критеријуми за пријем свак државе, па и Србије, одређени искључиво у Копенхагену 1993. године и појашњени 1999, успостављањем процеса стабилизације ипридруживања и да нових услова за Србију неће бити.
Штефан Филе је тада (Б-92, 24. новембар 2010. године) тврдио да се и ту ради о два паралелна процеса и да ће се свако питање европских интеграција Србије везано за Косово, ако га буде, решавати у складу с Резолуцијом 1244 и статусно неутрално.
Али, октобра 2011. године, отворено је у београдској Политици показао да га Резолуција 1244 занима искључиво као правни акт који област северно од Ибра дефинише као део Косова, које је један ентитет и север, на основу те резолуције, мора потпадати под правила и прописе остатка Косова. Какво лицмерје! Да не помињем то што је Брисел, формално статусно неутралан, већ покренуо процес приступања Косова ЕУ.
Оваквих, недоследних примера из европске праксе има небројено. Сетимо се само еуфорије око хапшења генерала Ратка Младића и заклињања да је уклоњена и последња препрека за приступање Србије ЕУ. Ко данас уопште помиње ту највећу препреку Србије?
Што се мене тиче, пред Србијом је Гордијев чвор Брисела: у Еу може само као држава, а да би ступила у ЕУ мора да престане да буде држава. Једина награда за даље кораке у прихватању, па на крају и озваничењу албанске државе на Косову и Метохији, биће ново жариште.
Европски дизајн Србије подразумева разлабављену парадржавну творевину централне Србије, с уступцима у Рашко-полимској области и врло, врло посебан, федерални статус за Војводину, а не перспективно чланство у ЕУ и благостање.
Зато ме занима како ће једног, не тако далеког дана, Ивица Дачић да објасни лош превод протокола о интегрисаном управљању границама Србије саме са собом. Шта су имали да кажу о томе Кацин и Филе, рекли су. Њих истина према Србији не обавезује, шта више. Обавезује ли Ивицу Дачића, предсдника државе и Уставни суд?
http://serbian.ruvr.ru/2011/12/07/61745977.html
ГЛАС РУСИЈЕ
Cвим средствима против отварања рудника Никла у Шумадији,,,
Cвим средствима против отварања рудника Никла у Шумадији
АКТИВИЗАМ
Последњих недеља често из медија можемо чути да ће на више локација почети истраживање како би се кренуло у експлоатацију руде никла, и то на подручјима која су највећа природна добра у Србији, Мокра Гора, Топола, Аранђеловац, Врњачка Бања.
У министарствау за рударство већ сабирају колико ће новца зарадити по тони никла, али само су једно заборавили, нас грађане Шумадије. Руда никла је једна од најотровнијих, и на више места где се врши експлоатација руде повећана је оболелост грађана од канцера и за пар стотина процената, а о распиратоним и другим болестима не треба причати.
Што се тиче уништења природне средине и животиња, треба напоменути да ће на десетине километара од рудника све бити загађено и истребљене многе животињске врсте.
Ми као грађани Србије треба да се запитамо каква је то држава која зарад профита жели да изазове еколошку катастрофу и масовна обољења својих становника.
Посебно треба напоменути, да поменуте територије где би се рудници никла отварали представљају праву природну оазу, и наравно да већина грађана у овим местима живи од пољопривреде и туризма, и да би отварањем рудника грађани били и финансијски уништени.
СНП НАШИ, општински одбор Аранђеловац, позива све своје суграђане да се одлучно супротставе оваквој убиственој намери министра Рударства Бачевића, јер оваквом намером угрожени су животи наше деце и нас, и свега онога што нас чини Шумадинцима, и уколико дође до било каквих покушаја експлоатације никла, на подручју Шумадије, да сви јединствено и организовано то спречимо на све могуће начине.
А инвеститорима који желе да уложе на десетине милиона евра у ископавање руде никла, можемо да поручимо нека то раде у својим земљама и међу својим становништвом, ми смо већ довољно болесни од вашег осиромашеног урнијума којим сте нас бомбардовали.
Информативна служба СНП НАШИ
Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=9120
ПИСМО ДВЕРИ МАЊИНСКИМ АКЦИОНАРИМА СОКО ШТАРКА
ПИСМО ДВЕРИ МАЊИНСКИМ АКЦИОНАРИМА СОКО ШТАРКА
Мањинским акционарима Соко Штарка
Поштовани,
Сведоци смо дванаестогодишњег уништавања Србије – територијалног, политичког, социјалног, економског. Под плаштом транзиције, уништена је српска привреда, а најбоља предузећа преузели су сумњиви домаћи и страни тајкуни. Таква судбина задесила је и Соко Штарк. Ово успешно предузеће, променило је три власника за последњих пет година, од 2400 запослених, спало на 900, а садашњи власник, хрватска компанија Атлантик група, судећи по доступним информацијама, својим пословањем извлачи новац из Соко Штарка, и из Србије, и тиме наноси штету и Соко Штарку и мањинским акционарима и држави Србији.
Двери су, пре непуне две године, ушле у полтику, после 12 година рада на друштвеној сцени Србије, са циљем да се заустави свеопште пропадање. Свесни смо значаја борбе коју водите, и знамо да питање Соко Штарка није само проблем мањинских акционара и њихових породица. Као и у многим другим случајевима, држава не показује интерес да заштити своја предузећа, своје економске интересе и своје грађане, штавише, често оијединци који представљају државу раде на штету сопствене државе и грађана. И сами смо много пута се хватали у коштац са моћницима, и из прве руке осетили крађу и неправду, последњи пут на ђурђевданским изборима.
Желимо да Вас обаветимо да више нисте усамљени у својој борби. Двери ће се увек борити за примену закона и зашти правде, тако да можете да рачунате на нашу подршку – политичку, медијску, правну, у складу са нашим могућностима.
Обавештавамо Вас и да ћемо упутити писмо пословодству Соко Штарка и Атлантик групе, као и медијима, у коме ћемо им поставити сва она питања која и Ви постављате, и обавестити их да мањински акционари имају нашу подршку у својим легитимним активностима. Битно је да се они подсете да ничија није горела до зоре, и да је правда спора, али достижна. Време се убрзано мења, и оно што можда не можемо данас, моћи ћемо сутра.
Са вером у успех
Покрет Српских Двери
ДА ЛИ ЈЕ "ШЕФ ТИМА" СВЕСТАН ОНОГА ШТО ПРИЧА????
26.09.2012. – ВАНРЕДНЕ ВЕСТИ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
26.09.2012.
13:50 СРБИ НА ОКУП
ВЕСТИ СА ОКУПИРАНОГ КиМ-а: Јутрос је 10 џипова ЕУЛЕКС-а прошло до Брњака, а Немци и Аустријанци преузимају брњачки пункт и мост! Извор: НП Отаџбина
Слободан Јарчевић – *НЕМА ИНДОЕВРОПЉАНА – ИМА СЛОВЕНА (АРИЈЕВАЦА)*
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3, Република Србија
Слободан Јарчевић
Тел: 3077-028, vladarsk@gmail.com
Бр. 1502/12 – 26. 9. 2012.
*НЕМА ИНДОЕВРОПЉАНА – ИМА СЛОВЕНА (АРИЈЕВАЦА)*
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је једина од влада српских земаља (остале су у Црној Гори, Републици Српској и Републици Србији) пратила и учествовала на Међународној научној конференцији „На изворишту културе и науке“, у Београду – у Сава центру и у Свечаној сали Ректората београдског универзитета, од 21. до 23. септембра 2012, коју је организовала Регионална друштвена организација „Обједињење Срба“ у Москви, „Сербское земљачество“ у Москви, Удружење за очување и неговање винчанске култруе „Винчански нолит“ у Винчи, Друштвена организација за заштиту азбуке „Ћирилица“ у Београду, Удружење „Милутин Миланковић“ у Београду, Лекарска комора Србије у Београду и Удружење „КолоВенија“ у Београду. Председник
Организационог одбора Конференције, био је проф. др Божидар Митровић.
Филозофски факултет Београдског универзитета је доставио јавним гласилима допис с наводом да ова конференција нема никакву научну вредност – што ће веома штетити угледу Београдског универзитета. Није јасно, да ли је садржај овог дописа у складу са ставовима Владе Републике Србије, САНУ и других научних установа у Београду.
Како ће Филозофски факултет у Београду одбранити свој став, кад му то затражи Харвардски универзитет из Сједињених Америчких Држава, чији је представник био на Конференцији – проф. др Анатолиј А. Кљосов? Професор Кљосов је, као и остали академици и доктори наука из иностранства, био запањен саопштењем Филозофског факултета у Београду. Изјавио је, да ће Харвард, званично, затражити објашњење од Филозофског факултета у Београду – шта је то ненаучно у раду о Словенима професора др Кљосова.
Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биохемије Харвардског универзитета. Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије…
Проф. др Кљосов тврди, да је прапостојбина свих Словена Балкан и Подунавље и ево извода из његовог рада, прочитаног на Конференцији:
„У раду се разматра питање *“порекла Словена“,* или „порекла полазне словенске заједнице“, односно тражење «индоевропске» «прапостојбине».
Одговор на питање прапостојбине Словена и Индоевропљана даје ДНК-генеалогија. Помоћу ДНК-генеалогије, могуће je пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице археолога, или мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења речи у живим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те маркере, не могу „асимиловати“ или „прогутати“ други језици, културе или народи, како се то дешава хиљадама година – у оквиру појмова историје, лингвистике, антропологије. Износи се гледиште, да се хаплотипови и хаплогрупе не асимилују, омогућавају да се израчуна време када су њихови преци живели. Појам „предачка хапло-група“, или „хаплогрупа рода“ одређују маркери, или *слика мутација у** **мушком полном хромозому*. Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевропски језици“ првобитни – већ *прасловенски, аријевски.*„Индоевропски језици“ је еуфемизам – настао услед несхватања шта повезује санскрит и његове варијанте и европске језике.
Закључује се да словенски/аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и „индоевропских“ иранских језика. На простору Лепенског Вира, Винче, Дњепра, Дона и на реци Уралу, нису живели „народи који су говорили на иранским језицима“. *Овде на простору** **Лепенског Вира и Винче и тамо на Дњепру,** **Дону и реци Урал су живели Словени, Прасловени, Аријевци и то је био њихов језик. Тај** **су језик донели у Индију, Иран, Авганистан**“**.*
Влада Републике Српске Крајине је, годинама, колико је била у могућности, помагала истраживаче древне историје Словена, који су заступали став, да је прапостојбина Словена Балкан и Подунавље, како је то, на основу хемиских и биолошких истраживања, утврдио и професор др Анатолиј А. Кљосов.
Милорад Буха, премијер Дипл. инж. Рајко Лежаић,
председник Скупштине
26. септембар 2012. 01.09,
Весна Радојловић
Горан Петронијевић на трибини: СРЕБРЕНИЦА – ГРОБНИЦА ИСТИНЕ
Петар Искендеров – Чудеса Београдског безбедносног форума (или… Београдски форум – чудо невиђено!)
Чудеса Београдског безбедносног форума
Тродневни Београдски безбедносни форум 2012 изазвао је многе недоумице, поготово у контексту напора које ново руководство Србије на челу са председником Томиславом Николићем улаже у изградњи односа стратешког партнерства са Русијом. На Форуму није било предвиђено учешће Русије, али су зато у Београд пристигли представници многобројних организација, фондова и институција које су тесно везане за НАТО и друге евроатлантске структуре, и које Русију третирају као свог геополитичког опонента.
Овако је формулисана тема Форума: „Security Community building: bridging the theoretical-policy divide“ („Безбедносна изградња заједнице: премошћавање јаза између теорије и политике“). Као што се види из програма овог скупа, његови учесници су се окупили у Хајату да би размотрили „изазове демократије и безбедности“. Под тим изазовима се подразумевају опасности по економску и енергетску безбедност, кибернетски криминал и други слични проблеми.
Ко је дискутовао о проблемима који су толико актуелни за Србију и целу Европу? Међу учесницима форума има доста познатих лица. На пример, Соња Лихт, некадашњи руководилац српске филијале Сорошевог фонда, а данас председник Савета за спољну политику при министарству спољних послова Србије. Она води и српску НВО са претенциозним називом „Београдски фонд за политичку изузетност“. Декларисани циљ овог фонда је обука младих српских политичара у духу евроинтеграције ради њиховог активнијег учешћа у реализацији идеје ступања Србије у Европску унију.
Вреди се подсетити како је на прошлогодишњем Београдском безбедносном форуму тадашњи руски амбасадор у Србији Александар Конузин одржао упечатљив говор. Он је најпре скренуо пажњу на напоре свих учесника да сведу расправу на тврдњу да је НАТО главни гарант безбедности Србије, Балкана и целе Европе, а да је Русија главна опасност по регион. Затим је Конузин подсетио да је управо Северноатлантска алијанса својим деловањем фактички отргла Косово од Србије. Соња Лихт је тада оценила говор дипломате из земље која је пријатељски настројена према Србији као покушај „да се нанесе штета форуму“. Званичном представнику историјског савезника Србије сличну изјаву тада је упутила и друга учесница овогодишњег форума: Соња Стојановић, директорка Београдског центра за безбедносну политику. Позив који је Александар Конузин упутио Србима да не заборављају Косово и косовске Србе она је окарактерисала као „скандал и увреду“.
Ту је био и Немац Штефан Лене, који представља европско одељење Карнегијеве фондације. Управо та НВО је још средином 1990-их била идејни и организациони инспиратор косовског сепаратизма. У извештају „Незавршени мир“ из 1996. први пут је на нивоу међународне експертне заједнице била јасно формулисана идеја да се на Косову спроведе референдум о независности који би био средство за дефинисање коначног статуса покрајине.
Звучи невероватно, али питања безбедности на Балкану разматрају представници Канаде, Северне Ирске, један стручњак за Русију из Вашингтона, па чак и неколико норвешких експерата, само нема никога из Русије. И не само да нема дипломата или експерата, него нису позвани чак ни новинари. Али зато је, примера ради, позван Агрон Бајрами, главни уредник дневног листа „Коха диторе“, водећег косовског гласила на албанском језику. Бајрами се у својим многобројним чланцима и наступима током протекле деценије активно залагао за идеју самопроглашене независности Косова, што су иницијатори овог форума по свему судећи окарактерисали као важан допринос јачању регионалне стабилности и безбедности.
Занимљивостима ту није крај. Очигледно је да ништа од тога није сметало премијеру Србије и министру унутрашњих послова Ивици Дачићу и првом потпредседнику владе и министру одбране Александру Вучићу, који су одржали поздравне говоре на почетку скупа. Занимљиво је и да је један од главних организатора овог форума, на коме су учествовали углавном представници земаља-чланица НАТО-а – Министарство одбране Србије.
Већина прочитаних реферата била је састављена на основу става да су „евроатлантске структуре једина гаранција мира и стабилности на Западном Балкану“. Стога није сасвим јасно како се све што смо поменули слаже са курсом изградње односа стратешког партнерства са Русијом, који је најавио нови српски председник Томислав Николић.
Уосталом, и најновија социолошка истраживања у Србији сведоче о томе да у земљи преовладавају мало друкчији ставови од оних који су доминирали у Хајату. На пример, чак су и западне медијске куће (између осталих и немачка DPA) морале признати да је у августу број противника ступања Србије у Европску унију први пут био већи од броја присталица таквог корака. Разлог ове промене никако није само финансијска криза на просторима ЕУ, него и тежња Брисела да прихватање српске кандидатуре чврсто повеже са признањем самопроглашене независности Косова од стране Београда.
На срећу, српски народ ипак има историјско сећање и оно не дозвољава да се Северноатлантска алијанса, која је 1999. бомбардовала српске градове, сматра гарантом мира и стабилности на Балкану. Као што је својевремено сасвим исправно подсетио Србе руски амбасадор Александар Конузин, „једнострано проглашавање независности покрајине (Косова – П.И.) део је евроатлантског плана поделе Србије“.
Односи Србије са Русијом и Европском унијом тренутно „мирују“ у стању „динамичке равнотеже“. Превага једне или друге тенденције директно ће зависити од ситуације у Европској унији и НАТО-у, и од њихове политике према Србији. Ни Дачић ни Вучић по свом положају не могу и неће правити избор између прозападног и проруског курса. Такав избор је у стању да направи искључиво председник Николић.
Аутор је историчар и виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.
________________
http://ruskarec.ru/articles/2012/09/25/cudesa_beogradskog_bezbednosnog_foruma_17065.html
Голема већина грађана Црне Горе укључена у безбедоносне и криминогене шеме!
Проф. Предраг Вукић у ауторском тексту за Епоху:
Колективна психологија народа као реална брана смјени државне власти у Црној Гори
Црна Гора је једина држава на европском тлу у којој од свршетка социјалистичке револуције 1945. године до данас није дошло до смјене власти на демократским вишестраначким изборима. У сваком случају, ради се о јединственом и непоновљивом феномену који заслужује дубљу анализу. Бројни су разлози овакве појаве која савременој Црној Гори и њеним грађанима свакако не служи на част.
Поред разлога који су до сада навођени у чланцима, есејима и прилозима на ту тему, мишљења смо да постоји још један битан фактор о коме се до сада није садржајније писало и који није био предмет студиозног разматрања. Наиме, познавајући менталитет Црногораца, а Цетињана посебно, будући да је Цетиње мој завичајни град, мишљења сам да огромна већина становника Црне Горе у ствари никад није ни жељела увођење вишепартијског друштвеног система.
Опозиција титоизму која је у Црној Гори несумљиво постојала, брутално је ликвидирана 1945. године на Зиданом мосту, Кочевју, Похорју, Техарју и Камнику, док је опозиција лијевог политичког усмјерења ликвидирана у раздобљу од 1948. године до распуштања Информбироа 1956. године у казаматима Голог отока, Св. Гргура, Богдановог краја, подгоричке Јусоваче и осталих казамата социјалистичке Црне Горе. Добар дио грађана којима титоизам на црногорски начин није био драг трајно се иселио у Србију, а у мањој мјери у остале републике бивше СФРЈ у којима се ипак слободоумније живјело и расуђивало него у Црној Гори. Грађани који су остали да живе и раде у Црној Гори у највећој су се мјери саживјели или прецизније речено – сродили са новим друштвеним системом који им није нудио мало.
Напротив, нудио им је широке социјалне повластице: незарађене плате, сигурна радна мјеста, друштвене станове, масовно запошљавање у државној и привредној администрацији и сл. Становништво или тзв. радни народ у пуној мјери сродио се са системом и влашћу коју је безрезервно осјећао својом. Појединци би је с времена на вријеме критиковали, али њену суштинску смјену мало је ко искрено желио. Шири слојеви становништва постали су, сасвим добровољно, провјерени дугогодишњи сарадници безбједоносне службе и благодарећи свом ,,родољубивом“ раду градили су простране породичне куће, живјели на високој нози, уз материјални стандард који се с протоком времена само увећавао.
Погледајмо само бројне породичне домове и велелепне виле по Подгорици, Цетињу, Никшићу, приморском појасу и сјеверу Црне Горе. Већина тих здања није могла бити изграђена на правно регуларан начин. Њихова изградња у големој већини случајева обезбијеђена је из фондова Државне безбједности Црне Горе или из новчаних залиха стечених криминалном дјелатношћу. Паралелно, континуирано бављење и дугогодишња посвећеност криминалном начину привређивања у Црној Гори нису могући без исто тако дугогодишње повезаности и сарадње са апаратуром безбједоносне службе.
Голема већина грађана инволвирана је на разне начине у безбједоносне и криминогене организационе шеме захваљујући којима и остварује простојан стандард. Управо зато већина грађана Црне Горе реално не жели суштинске политичке и друштвене промјене. Већина њих се пробојава суштинских промјена јер би у том случају могли бити лишени солидних и редовних прихода које су по већ уходаном механизму остваривали годинама. Многи и деценијама.
Сасвим је вјероватно да би у случају распуштања безбједоносне службе Црне Горе многи богаташи убрзо постали пука сиротиња. Јер – прихода за намиривање њихових потреба и неумјерених прохтјева више не би било. Били би препуштени сами себи. Не би у том случају било оног фактора који их је штитио и сервисирао њихове жеље. Да се разумијемо: већина становништва у Црној Гори укопчана је у апарат Агенције за националну безбједност (бивше УДБ-е), која је свој званични назив декларативно промијенила док је технологију управљања судбинама грађана у међувремену довела до савршенства у складу са интересима тоталитарне власти, међународних центара моћи, али и у складу са реалном политичком и класно-социјалном вољом знатне већине становника Црне Горе.
Упитајмо данас било кога човјека у Црној Гори какви су му реални приходи и из каквих извора финансира своје личне и породичне потребе. Голема већина наших познаника, комшија, рођака пријатеља и суграђана неће нам дати искрен одговор. У том грму лежи зец. Голема већина становништва Црне Горе прима разне субвенције, допунске приходе и принадлежности од стране административних и безбједоносних надлештава централне државне власти. Управо зато већина популације гласа за актуелну власт јер је од исте власти зависна у сваком погледу. Посебно у материјалном и биолошком. А стара народна мудрост с правом каже: ,,Ко музику плаћа, тај је и бира“. У нашем случају, онај ко сервисира материјалне потребе, жеље и интересе већине грађана Црне Горе, неминовно обликује њихову политичку вољу, али и њихово духовно и национално одређење. Ни један центар моћи не дијели дотације руковођен алтруизмом, већ сасвим конкретним и приземним политичким интересима.
Стање народног духа на Цетињу заслужује посебну анализу. У раздобљу до 1990. године, у вријеме формално-правног једнопартизма, познавао сам свега неколико старијих Цетињана који су били увјерени противници титоизма. Они су се с носталгијом сјећали предреволуционарног раздобља и прижељкивали су увођење вишепартијског система и развлашћивање комуниста. Али, укупан број таквих појединаца на Цетињу могао се избројати на прсте десне и лијеве руке, заједно. Свега десетак њих. Голема већина Цетињана робовала је доктрини титоизма и величала је тековине НОБ-а и Титове револуције. За њих је сваки човјек који je био противник титоизма третиран као ментално поремећен, ненормалан, али и као непријатељ државе кога је неопходно кривично санкционисати. Слично стање колективне друштвене свијести, да се не самозаваравамо, владало је и у другим друштвеним срединама Црне Горе. Управо са оваквим менталитетом и колективним стањем народног духа ушло се у тзв. октроисани вишепартизам који је у Црној Гори уведен 1990. године.
Слом лењинистичког модела социјализма у источној и југоисточној Европи принудио је властодршце у Подгорици да 1990. уведу, реално речено, имитацију вишестраначја у Црној Гори. Да се обичан народ питао, Црна Гора би и данас остала једнопартијско политичко друштво. Уосталом, сјетимо се да је Мило Ђукановић у вријеме бурних и преломних политичких промјена у земљама бившег социјалистичког лагера 1989. године говорио како Црној Гори није неопходан вишепартизам и како је сасвим природно да се народ Црне Горе на референдуму изјасни да ли жели вишестраначје или не.
Но, како је постало јасно да је услед збивања у ближем и даљем сусједству увођење вишестраначја политичка неминовност, безбједоносне структуре у Црној Гори су формирале политичке партије, одредиле им и формулисале политичке програме и своје провјерене и дугогодишње сараднике исталирале за челнике истих странака. Вишестраначје у Црној Гори није уведено вољом народа, већ вољом власти. Зато се с правом може говорити о тзв. октроисаном вишепартизму у коме се унапријед зна ко је политички губитник, а ко добитник. Разумије се, политички добитник је по природи ствари и односа снага у друштву – систем безбједоноснох служби, који је поникао још у социјалистичкој револуцији и братоубилачком рату у Црној Гори 1941 – 1945.
Узимајући у обзир све наведено, друштвени систем у Црној Гори се одржава на власти благодарећи корумпираним и поткупљеним слојевима становништва чији је социјални и биолошки опстанак и просперитет тијесно повезан са инситуцијама власти. Посебно са безбједоносним и криминогеним институцијама и службама друштевеног поретка. Самим тим, јасно је да командна партијско-полицијска структура власти у Подгорици не може бити смијењена мирољубивим путем и демократским уставно-правним механизмом, већ искључиво револуционарним насиљем подстакнутим и усмјереним споља. Управо таква опција неминовна је перспектива садашњих и будућих генерација.
Будућност ће сасвим извјесно показати да су сви они који су гласали за владајуће псеудосоцијалистичке партије у Црној Гори у ствари гласали за будуће револуционарно насиље на овим просторима, за распад друштвеног система, за опште расуло и сукобе са несагледивим последицама. Није неопходно бити сувише мудар да би се дошло до оваквог закључка. Деспотија која се не може окончати демократијом неминовно се смјењује насиљем. Овај сценарио који није мимоишао мноштво земаља широм европских и прекоморских меридијана неће мимоићи ни Црну Гору. Ко изгласава повјерење тиранији неминовно утире пут будућем хаосу, безакоњу и трагичном расплету међунационалних сукоба и друштвених противурјечности. Стара мудрост провјерена искуством минулих нараштаја с правом каже: ,,Све што чините, себи чините“.
"Интегрисано управљање" или – РУШЕЊЕ УСТАВА И СРБИЈЕ!
Рушење Устава и Србије или „интегрисано управљање“
Изјава збуњеног Дејана Павићевића:
Неки су у чуду, неки нису. Верује се да је само потписивање протокола противуставно и д аповлачки законом прописану кривичну одговорност. Међутим, вест је у медијима прошла незапажено.
Овај потез тзв. Владе Србије је наишао на различите коментаре.
За Васељенску Телевизију из Вашингтона, политички аналитичар Небојша Малић:
Чињеница да (номинално) државна новинска агенција извештава о догађају тако што цитира реакцију званичника ЕУ најбоља је илустрација у којој мери је Србија колонија, а не држава. А колоније, дабоме, немају ни Устав ни законе, сем оних које прописује колонијални господар.
Небојша Малић
Уместо вицекраља, тог господара данас у Србији заступају Председник и Влада, који су се до јуче претварали да су од народа изабрани представници независне државе. Што очигледно није случај.
Чак и поклисар Врховног Жутника вели да су његови „договори“ са шиптарским сепаратистима необавезујући (отварајући питање зашто се онда, побогу, уопште и „договарао“?). Зашто их онда потписују људи изабрани да престану са политиком предаје и издаје? Као да су заборавили да је претходна власт изгубила и онако покрадене изборе само зато што је радила за стране господаре.
Ако они мисле да ће моћи да наставе посао, мора им се објаснити, у најскорије време и недвосмислено, да неће моћи. Све друго је признање, отворено или прећутно, да су жути култ и колонијалисти победили и да Србија треба што пре да се самоукине како би ушла у свијетлу ЕУропску будућност.
Живадин Јовановић, бивши Министар спољних послова, а сада председник Београдског форума за свет равноправних тврди следеће:
Протокол о тзв. интегрисаном управљању прелазима јесте корак у процедури успостављања и признавања границе између два дела уставне, тј. државне територије Србије. То је кршење Устава Србије који утврђује да је Покрајина Косово и Метохија интегрални део Србије.
Живадин Јовановић
Члан 8. Устава гласи: “Територија Србије је јединствена и недељива”, а члан 99., тачка 2. Да “Народна скупштина одлучује о промени границе Републике Србије”. То што ће неко из врха државе или Владе рећи да тим такозваним протоколом није нарушен Устав, или да ти прелази нису међународни нити је тачно, нити су овлашћени о томе да то оцењују.
Није Србија средњевековна апсолутистичка монархија већ парламентгарна држава. Оно што ни претходни, а ни садашњи властодршци, бар до сада, не схватају, то је да нема политичке целисходности, нема разлога и оправдања, изван или насупрот Устава. Оно што бих, сасвим непозвано, препоручио садашњој власти то је да ни у чему не треба да опонашају своје претходнике, нити да их у било чему, посебно око Косова, користе као алиби сопствене грешке. Још мање бриселске комесаре.
Милан Дамјанац, сарадник Фонда Слободан Јовановић:
Потпуно је јасно да је потписивање тзв. протокола о управљању границама између тзв. државе Косово и Србије потпуно неуставна и штетна по националне интересе. Из овог потеза владе Србије може се закључити да је влада подлегла притисцима званичног Берлина и да тражи начин за успостављање добросуседских односа са делом своје територије како би отклонила препреке Србији ка имагинарном члантсву у Европској Унији, не схватајући да Србија никада неће постати члан те и такве организације.
Милан Дамјанац
Стране силе раде по потпуно идентичном моделу као и протеклих година- врше притиске и мало по мало, терају Србију да на пузајући начин призна део своје територије као независну државу. Србија мора одлучније да води политику и да поништи све споразуме који су потписани у њено име од стране прошле власти. Ова одлука представља континуитет политике и, са намером или без, даље учетвовање у удаљавању Космета од Србије и стога би Уставни суд морао да да своју оцену.
Не може у истој земљи постојати граница између њена два дела јер се тиме нарушава њена целовитост и крши Устав као највиши акт земље. О питању граница не одлучују политичари већ грађани на референдуму. Оно што наши политичари никако не разумеју је да се притисци и захтеви неће завршити на Космету, већ ће следећа на реду бити Војводина. Морамо једном сагледати своје виталне интересе и понашати се у складу са њима. Са политиком прошле власти се мора направити јасан дисконтинуитет.
Александар Павић, политички аналитичар:
Нови шеф тима за преговоре са Приштином Дејан Павићевић је потписао оно што је његов претходник и бивши шеф, Борко Стефановић, само парафирао. Другим речима, ово није само „континуитет“ са претходном владом, већ надоградња, корак даље.
Александар Павић
Нова влада је урадила оно што претходна није смела, највише због предстојећих избора. Брзина којом је нова влада прихватила парафирани „договор“ и озваничила га потписом, уз претходно пропагандно убеђивање јавности да су парафи заправо потписи и „обавезујући међународни уговори“ -а нису – говори о томе да су се њени челници на то обавезали још пре ступања на власт. Наравно, нису се обавезали гласачком телу Србије, већ западним силама.
Прескочена је Народна скупштина, игнорисана јавност, Србија стављена пред свршен чин. Павићевић је директан учесник у узурпацији, и он ће кад-тад морати да одговара. Одговорност неће избећи ни потпредседник владе Вучић, који одједном пилатовски пере руке и тврди да није упознат са оним што је влада потписала, иако је протеклих дана предњачио у изјавама да ће влада „морати да поштује потписано“ – иако ништа није ни било потписано.
Врло је битно да се што пре тражи оцена уставности пред Уставним судом, а биће и врло битно видети да ли је Уставни суд спреман да привремено стопира извршење до изрицања пресуде. Али, без обзира шта Уставни суд буде одлучио, начин на који је ова влада ово обавила је изузетно негативан. Уместо да је она сама прво тражила оцену уставности свих постигнутих договора, она их спроводи са много више ентузијазма него претходна, уз још већи презир институција и јавности.
Бранко Жујовић, Пекинг:
Нова влада одмах је саопштила да ће поштовати све што је претходна, толико куђена и критикована, потписала када су европске интеграције у питању. То је врло индикативно и важно. Искрено се надам да толика политичка активност Србије, усмерена ка Русији у последње време, није маневар одвлачења пажње јавности за нешто што тек треба да се догоди.
Бранко Жујовић
Јавност Србије мора да зна да је преговарачки тим, иза ког је стајао Борис Тадић, потписао документ у ком се искључиво помиње интегрисано управљање границама (IBM – Integrated Management of Borders), а не прелазима. О томе сам писао и то је Глас Русије својевремено објавио. Дакле, влада Србије јесте потписала протокол о интегрисаном управљању границама, а не прелазима како се представља. Уопште није важно како Београд чита тај протокол.
Влада га очигледно чита наглас за домаћу, а у себи за европску употребу. Важно је шта тамо заиста пише и како ће Брисел читати тај документ. Лично, овај потез владе Србије доживљавам као неуставан, јер ми је тешко да замислим устав толерантан на озваничење те врсте докумената. Штефан Филе, који је први поздравио одлуку владе, неко је ко последњих месеци амортизује све дрскије изјаве из ЕУ о неминовности признања албанске државности на српској територији, али и све време инсистира на стратегији куване жабе или тихе воде, како вам драго, односно српске „нормализације“ односа са Албанцима на КиМ, након чега следи формална потврда фактичког стања.
Мислим да би Уставни суд требало да се изјасни о овој одлуци владе, ако већ председник државе не реагује. Исто тако, о њему би требало да се изјасне угледни српски правници, јер дубоко сумњам да је тај документ сагласан Резолуцији 1244 Савета безбедности УН.
Марина Рагуш, бивши народни посланик:
Потписани протокол о управљању прелазима де факто значи признавање независности Косова, сторнирање Устава и потврду да је Србија Вашингтонско-бриселски протекторат!
Марина Рагуш
После овог разграничења, држава Србија треба да изађе пред своје грађане и да им саопшти да она више не постоји јер није могла, није хтела, па тако, и није успела да очува своје државне атрибуте као што су територијални интегритет и државни суверенитет. То, даље конкретно значи да садашња власт у Србији проводи политику У КОНТИНУИТЕТУ с претходном влашћу и тако потпомаже даљу дезинтеграцију Србије!
Коначно, сада је већ јасно да новоизабрана власт у Србији ради директно супротно интересима грађана Србије. Јер, како окарактерисат, у ствари, успостављање границе Косова према Србији, коју српска Влада прихвата!
Шта је следеће што можемо да очекујемо?
С обзиром да је врховни законодавни акт државе Србије укинут (само то још није озваничено) од поштовања закона, изградње институција, привредног опоравка нема апсолутно ништа! Наравно, све док нека друга власт у Србији не одлучи другчије а у корист интереса својих грађана.
Весна Веизовић, публициста:
Овај споразум је по доласку нове власти требао да буде поништен. И то је само једно у низу лажних обећања које је ова власт дала током изборне кампање. Сам споразум је противуставан, а његова имплементација кршење устава.
Весна Веизовић
Против целе владе и Председника републике под хитно треба поднети кривичне пријаве, једино је питање коме да их поднесемо?
Да ли министру правде коме Филе упућује честитке поводом потписивањем споразума, док му он узвраћа смешком, или министру полиције који предлаже поделу Космета?
Народ мора да зна да је обмањен и да власт безочно лаже кад тврди да мора испунити договоре које је претходна власт склопила са шиптарским сепаратистима, јер споразум није прошао скупштинску ратификацију и самим тим он није формално ни постигнут.
Овакав потез владе даје јасну потврду да је она наставак антисрбских деловања свих протеклих влада од Јосипа Броза па до данас.
Оно што је он започео његова политичка чеда данас довршавају.
Драган Атанацковић Теодор, оснивач покрета Народни одговор:
Може Филе, и сам нафилован од својих правих газда, да филује ову старонову владу каквим год похвалама хоће. (Узгред, свака његова похвала обори по који проценат рејтинга старонове владе, чији главни зачин су напредњаци, и то и код „највернијих“ присталица, тако да су ове похвале бар у нечему корисне.)
Драган Атанацковић Теодор
Политика ове актуелне владе се од претходне разликује драстично. Као врат од шије. И обрнуто. Српски политичари, којима уствари не пасује ни епитет „политичари“, а камоли „српски“), нити су презали, нити презају од кршења Устава. Кршио га је Тадић, крши га и Ивица, а главни „уставобранитељ“ Томислав фон Бајчетина је изгледа још на Олимпијади. Нигде га нема.
Решавање питања КиМ ће, као што сам више пута истицао, ићи у потпуно супротном смеру од оног о којем лапрдају ЕУ поклисари и домаћи заговарачи поделе. На челу са првим међу једнакима (по лоповлуку, неспособности и издајству).
Cрбија је стигла до Ивице, настави ли напред(њачки), упознаће све „лепоте“ суноврата.
Осим ако се у задњи час определи за Опцију опстанка.
Драгослав Павков, независни мислилац и пољопривредник:
Влада Србије је сасвим свесно улетела у небрано грожђе. Ако се вратимо пар месеци па и пар година уназад – сетићемо се да „напредњаци“ никада нису ни обећавали неке епохалне заокрете. Потпис на споразум о интегрисаном управљању границама само је логичан след догађаја које је наметнула претходна власт у сарадњи са својим „европским пријатељима“; они, а не нови режим су адреса на коју треба одапињати отровне стреле и оптужбе за издају националних интереса.
Драгослав Павков
Приче Борка Стефановића о томе како нова власт не мора да спроводи споразуме на које се обавезао бивши режим су крајњи безобразлук и пример како „мали Ђокица“ схвата високу политику. Државни органи морају да се држе потписаног, осим у случају да са бирачким телом постигну консензус о радикалној промени курса, о слању „европског пута Србије“ у ропотарницу промашених пројеката, прекид отплате кредита и доношење одлуке о преиспитивању свих уговора о кредитима, „гринфилд инвестицијама“, донацијама и другим коруптивним активностима…
Хапшењу, забрани располагања приватном и имовином повезаних лица и извођењу пред суд државних службеника и функционера који су својим „радом“ допринели да се држава која им је поверена на управљање доведе на ивицу банкрота и дужничког ропства, а они сами на Форбсову листу…
Али наравно, од тога у догледно време нема ниста; да је већинска Србија била спремна за такве радикалне мере, на Ђурђевданским изборима друкчије би преломила. Овако – ћераћемо се још… На нашу штету, а на радост лопова и српских душмана.
Зоран Виторовић, новинар: СРБИЈА ДОБРОВОЉНО ПОСТАЈЕ – ПРОТЕКТОРАТ !
Уколико се потпише, како је најављено, “Поротокол о управљању прелазима” Србија де факто добија границу у срцу државе! Стратешки гледано, а о томе су последњих 20 година увелико писали бројни наши војни аналитичари, Србија постаје веома лака мета, јер се продором преко Космета, у Београд стиже (теоретски ) и са омањом јединицом командоса за мање од 2 сата .
Зоран Виторовић
Уколико се уз све ово дода и да је бомбардовање НАТО -а споразумом из Куманова формално правно “суспендовано до даљњег” (А НИЈЕ УКИНУТО) и уз постојање “зоне копненог раздавајања” (која и дан данас постоји )… Србија не само да добија границу у срцу државе већ индиректно постаје протекторат истих оних који су је бомбардовали!
Не једном сам писао “да свако онај ко прекрши Устав и закон Републике Србије МОРА ЗА ТО ДА ОДГОВАРА!”. Свако прихватање (тзв. техничких решења споразума о граници (сиц!)) са Косметом ЈЕСТЕ КРШЕЊЕ УСТАВА И ЗАКОНА!
Решење је :
- инсистирати да се хитно укине “зона копненог раздвајања”, а упоредо инсистирати да се одлука о “суспензији бомбардовања НАТО-а УКИНЕ ТРАЈНО!”
- да се доследно спроведе резолуција УН 1244 (која подоразумева да се на Космет врати 1000 војника и полицајаца државе Србије)
-
да се под хитно отвори јавна расправа о ЕУ и Космету ! Уколико је признање Космета услов за улазак у Еу онда треба на референдуму јасно рећи ДОВИЂЕЊА ЕВРОПО! Тим потезом обесмислиће се и постојање Еулекс-а као и свих Еу тела на Космету и проблем јужне српске покрајне вратити тамо где му је и место У УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ !
- УКЉУЧИТИ У ПРЕГОВОРЕ ОКО РЕШЕЊА КОСМЕТСКОГ ПИТАЊА И СТАТУСА КИНУ – хитно и неодложно !
Зашто народ ћути? Шта се чека?
Конф. за новинаре СНВ северног КиМ 24.09.2012
Војислав Коштуница, интервју (OKO)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 