Ма шта да чујете и видите,

знајте да је Створитељ свемогућ.

Ако сте повезани са Створитељем

те ако је Створитељева Воља

и ваша воља,

онда се не брините и не плашите.

Живот у Створитељу јесте

Живот без брига и страхова.

А Живот без брига и страхова,

 гле! бива

 Живот у Радости Вечнога Стварања.

 

Пронађи Природу у себи,

пронађи је у свом Бићу

 и Суштаству.

Ако ли је ту не нађеш,

нигде је наћи нећеш!

У теби је Све!

Све што видиш

и не видиш –

то је у теби!

 

Нисам тужна него ми риме јецају саме
нисам тужна него су ми риме бесне
нисам тужнa сузе саме падају свесне
Сузо звезданог млека маја
cве најлепше од мрака и сјаја
моја Светице и Озарлице ведрих клима
Моја yмекшана сузо светлошћу Раја
по небу пада дан је не прима
тек сенка јача са мање рима
У таласу Моравице предомишљања
и блага светлост у ведром дану
ћутим мисао cе стапа у рану
Преброј сваку драж чистотом разбијену
са мог образа и чела ведрог небодира
занавек сваку мојy сузу суву свевидну
У таласу твом предомишљања
и блага светлост у ведром ocвaнy
где ћути мисао у зору рану
Сву драж у чистоти разабрану
са твог образа и чела ведрог
што тиха је реч а не губи
Смешци зборе у боји нежног
дух ти прошлости благост руби
а моје ломно и чисто срце те љуби
Преброј ране моја Светице
преброј све што беше горко
и што ме је држало будну
Ноћу док се клатно
љубави небодиром њише
између увек и никад
Тражила сам твоје око
Озарлице кад си га отворила
и кад те само погледала
Прела сам ону потајну нит
низ коју је роса што си је смислила
клизила ка обзорју мојих зеница
Светице низ твоје падине непребола
силази сабахзоре звездано млеко
недозрелих белих маcлачка
Све што је то моје
у небодирном ноктурну
цаклене сузе недопева моје
Немир дрвећа вирводе равница
тешки склад Ртањcких Брда
песма убијених ластавица
Тишина која о чело се разби
и шумна светлост звезде издајнице
све што тугом моје ноћи храни
И будној ми срце као лудој туче
болвременом песмом што јауче
акордима славуја што јецају у болу
Корачала сам ка Теби
поузданим лаким кораком
њихали сам се слободно чекајyћи
У звонику твога еха ћутања
што ухватслухом ти преде
што беше загљај за тебе
И тако удвојене собом
пpошле смо кроз капије вечности
преброј ми ране Светлице моја

Одувек сам волео

да посматрам небо:

 дању бих се дивио облацима,

 а ноћу сазвежђима и звезданим јатима.

Одувек сам волео

све што лети:

птице, лептире, вилин-коњице.

Одувек сам волео

да зурим у врхове крошања

моћних и високих дрвета;

да замишљам себе

како се љуљам на небеској љуљашци

понад облака и ветрова.

Одувек сам био мало ћакнут:

волео сам све

 што је високо и далеко,

све оно

 што није од овога света.

Одагнајте бели сан небески
ви остављени у смрти затечени
Пробудите се добри а слуђени
два пута истим сном уморени
немиром својим високо убијени
Ви у вечерњим капијама
у сумрачним улицама
крај споредних излаза
поред излога и зидова
пробудите се сунце је близу
Од црвене ограде и
комада разбијеног стакла
ви који загрљени сањате
о јесењој месечини
пробудите се добри a напаћени
Ви двоје по двоје сами
сами у дану сами у мраку
уз последњи стуб без светиљка
ви негде на некој стази
између лишћа облака и киша
Између две ватре суза
на клупи од кошутиног страха
без ичега са собом
сем једно мало себе
пробудите се сан вам зебе
И једним хладним сунцем
иза жутих светиљки и излога
ви сами ви усамљени а загрљени
истисните сиво крило самоће
да шапнете оно мало нађених речи
У тренуцима случајне нежности
док шетате градским улицама
опустелих после закаснелих
представа у позориштима
ви који загрљени идете
Овом сунчаном улицом
нестварном од кишног сна
очи вам затворене прсти ћуте
чујете кораке иза себе
неког човека без сна
Додир између миловања
никог да баци камен
свог гласног ћутања
у воду тишине између вас
Пробудите се добри а слуђени.

Лирски записи из Акаше

Имам 67 година и, не смем да одустанем од борбе за бољи и лепши свет!

Ма колико свако од нас био млад или стар, наша је дужност да се до краја, до конца, до скончања у овоме свету, боримо за бољи и лепши свет.

Јер, што више тога лепог и дивотног учинимо у овоме свету, у овом животном току, за толико ће нас мање послова чекати у оностраним световима.

И опет, све оно што овде и сада не учинимо и не урадимо, све ће нас то сачекати негде другде у неком другом времену, у неким другим пространствима.

Наш живот нема ни почетка ни свршетка; ми само мењамо имена, обличја, времена и пространства.

Сва наша дела и недела прате нас на свим путевима нашим кроз времена и светове.

Од себе никуда немамо побећи!

Нема предаје ни у овоме свету нити у иним световима.

Ма колико човек био стар, он не сме да одустане од својих дужности, послова и задатака.

Бог је Човека створио да би Човек сарађивао са Богом.

Али, сарађивао вазда и навек!

Наравно, да се ми на један начин боримо у младости, а на други начин у старости, но, смисао и суштина наше борбе никада се не мења.

Свако време, свако доба тражи други вид и начин наше борбе за бољи и лепши свет.

Има дана кад ми је веома тешко, када се будим са осећањем да устајем из гроба, када ме свака коска, сваки дамар боли, кад не знам да ли сам мртав или жив, али – свеједно! – морам да устанем из постеље, морам да се усправим, морам да се дохватим Божје Вертикале, те да кренем у нове подвиге, у нове ратове, у нове битке за лепши, бољи и дивотнији свет.

Јер, у том свету живе наша деца, живе деца наше деце, а живеће и они далеки који ће после нас доћи, и, стога, не смем да одустанем од борбе, не смем да одустанем – јер би ме појео стид и срам: пред Богом, пред Васељеном, пред Родом и васколиким светом!

Ето, овим лирским записима одговорих онима који ме питају: зашто толико пишем и стварам, зашто толико славим и величам Бога, Васељену, Природу, Србство, Род и Родину у овим позним годинама!

Ја другог избора немам.

Заиста, немам!

Живи смо онолико

 колико Љубави дарујемо,

не само ближњима,

већ и свим бићима

суштим у Васељени.

Љубав је највећа сила,

најчудесније дејство

и најмоћнија енергија

 у свим световима,

 како овостраним

тако и оностраним.

Лирски записи

Сви смо ми, од Духа Светога, од Духа Стварања, добили по неки дар, а поједини, зацело, и више дарова, истовремено, и одједном.

Мој пријатељ, др Зоран Стојановић, добио је исцелитељске дарове, и он те дарове (таланте), Створитеља и Духа Светога, од ране младости негује, развија и усавршава.

Поред званичне, савремене европске медицине, он упоредо проучава, истражује, негује те усавршава, како народну илити традиционалну природну медицину, тако и свеукупно духовно исцелитељство.

Др Зоран Стојановић не само што лечи и исцељује, већ он несебично своја знања, вештине и умећа из медицине и исцелитељства предаје ближњима, како би они сами били своји лекари и исцелитељи.

Због тога је и осмислио јединствену, самосвојну и самобитну, Школу живота Перунови вртови, у којој држи предавања из свеопштег званичног и природног лекарства као и из разноврсног духовног исцелитељства.

Уз лирске записе, прилажем и три видео записа са предава др Зорана Стојановића, да бисте имали што јасније виђење овога што писах.

Бог је свеприсутан

и свуда присутан.

Бог је и горе и доле,

и унутра и напољу.

Нема препрека

за Божје науме и немере,

за Божја дејства и енергије.

Једина препрека Богу

 јесу наше себичне

и безбожне мисли.

Кад наше мисли утихну,

тада се наше срце отвара

 за Божја дејства и енергије,

за Божје науме и намере.