Јоване, од грома сине, Богослове,
најмилији Христов храбри учениче!
Шта времена мисле, шта будући слове?
Кажи шта је љубав, светли мучениче!
.
Твоје име добих датумом рођења,
иако те не знам, дух твој срцем волим!
Да ли има тајне у тих одређења,
или горку памет умишљам да солим?
.
Молим те помози све да јасно схватим,
зашто сам на земљи и које је време?
Да л пророчких речи песмом да се латим
ил’ тумачим твоје остављено бреме?
.
Шта представља ор’о који небом лети?
Ко су старешине около престола?
Да ли та питања постављамо смети?
Где ли су кључеви од небеских кола?
.
Да ли Србски народ имаће улогу
у последње време, у тај тешки часак?
Да ли довољно се Срби моле Богу?
Да ли отплатише свога греха данак?
.
Усмери и води, уз Божију помоћ,
моје слабе кроке, моје мисли тешке!
По најцрњем мраку засветли у поноћ,
води моју руку да не пише грешке!

Фото: Свети Јован Богослов; Википедија

Са речју да обришем сузе,
уловим терет и ланце,
и тада лакши сам од туге,
што крај олтаром плаче.
Забројим по које слово,
и саградим ли песму једну,
заплакаће месец кад сване,
чудновате ми главе.
Узбијем ли дах о дах,
снажно затворим врата,
и слажем како спаваш,
оплакаћу реку и тебе,
запалити голу истину,
и свући одело са себе.
Немирна жено, тамне косе,
твоје лице беше меко,
у теби је свако коло
заиграло позне сате.
Седамнаест ми је лета Ана,
твоје груди, моје боли греју,
у теби ми мушкост снива,
крај тебе и мртав пијем.
Само тебе моја душа знаде,
и ако те другом руком пишем,
по магли се бола чује,
име којим дишеш.
Оживи и ове лажи,
крај тела ми тело пружи,
љубав твоја натерана
под сандуком кружи.

Фото: Фототека Србског Журнала

Једино теби причах ноћу
Тугованке и шале
Једино ти, нико други
Није умео да пробуди
Сањара у очима
.
Једино ти си знао
Да подигнеш са дна –
Пружиш руку, пољубиш
Иако свуда беше мрак
.
Знао си како боли истина
Када губиш, а волиш
Па се на срцу кратер створи
У њему Ми,
Наша деца, цветови
Тишину броје
.
У Плаветнилу
Ех, животе
Хоћу друге боје
Да живе у Нама
.
Обележени
Отиском љубави
Стазама расцветаним
Наши кораци
.
Не, не гази их
То су наши корени
.
Недодир додира
У спектру привида

Фото: Фототека СРбског Журнала

Нема те.
.
Не шеташ одавно
стазом нељубљених
на опустјелој обали,
одавно не газиш
пијесак што шкрипи под ногама.
.
Стигла је зима и
хладан сјеверац реже.
Таласи бијесни обалу бију,
само се понеки галеб
пркосно поиграва
широким крилима на јаком вјетру.
Баш као сјећање
што се у трену јави,
онда када зора донесе језу
и уздах један давни.
.
Нема те.
.
Не шеташ одавно
стазом нељубљених,
тамо на оном мјесту
гд‌је је обала сад пуста и гола
као хладна децембарска ноћ
и празна једра.
.
И нема ни стопа више
што у сувом пијеску
полако почињу да личе
на једно заборављено
насмијано љето и
весело око,
које понекад засузи
док се скривена у топлом дому,
као питома мачка,
протежеш и задовољна предеш
ишчекујући још један
плес усамљеног галеба
на немирном небу —
нема те…

Фото: Фототека Србског Журнала

Знам ја добро
да са срцем није лако
Што више волим
више имам разлога за бол
.
Јер најлепше ствари
Плешу двобој са тугом
Ривали стари,
Вечно на нишану једно другом
.
И сваки блистави
Океан у очима
Стоји као амбис
Пред мојим ногама
.
Јер то је игра
Која увек игра против мене
Време ми не да назад
А мрак ме гута ако кренем
.
..а морам да кренем
Али ако цену
Морам да платим
За све тренутке с тобом
Које вечно ћу да памтим
.
Јер најлепше ствари
Вредност своју мере тугом
У сумрак позне јесени
Што одјекује дуго
.
Нека ме тело боли
Од наших јутра, ноћи
Кад смо стварност ломили
На под падали
.
Јер то је игра
Која лије успомене
Покушај да свим срцем волимо
И зауставимо време..
.
Да..
.
То је све што знам,
Ти и ја,
То је све што знам.
.
У вечности,
Крила наша не губе сјај
То је све што знам.

Фото: Фототека Србског Журнала

У твоју даљину уткао сам сате,
Сате у расулу небеске модрине,
Ван времена стојим док се тужно клате
Вечерњи пејзажи са жигом црнине.
.
Понесем ти одсјај замишљеног ока,
И постајем земља, и постајем трава,
Док кроз сан ми ходиш хладна и дубока,
Не слутећи да си моја давна јава.
.
Ко последњи човек на ивици ноћи
Слутим те у очима палих сунцокрета,
И сањам, сањам да ћеш тихо доћи
На домаку овог проћерданог лета.
.
А шапућу ми свици у последњем крику
Да ми те однео вихор живота,
И да никад нећу у бледом ти лику
Одморити душу од страшних глухота.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор’те ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор’те ми, часни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата…“

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи –
Ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

Фото: Свети Сава; Википедија

Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
с ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће…
– Ни хоџин ми запис више помоћ неће!…

Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
не шће ни да чује лијепа Емина,
но у сребрен ибрик захитила воде
па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
расплете јој оне плетенице густе,
замириса коса ко зумбули плави,
а мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
нити хаје, алчак, што за њоме црко’!…

Фото: Емина Сефић; Википедија

Не знам ја више
да ослушкујем ливаде
ни да гледам
кроз кристале времена,
а срце само тражи
и не зна до кад ћу
моћи да корачам сам,
ослушкујући време
и вечност и да ли ће
проговорити усне
мени недирнуте.
.
Сама си у сну
моје очи те виде.
Птице излазе
из мог ћутања.
Камено време чека
крик да прође.
Хтео бих
да ти кажем
али твој воз празнине
загрљај ми руши.
.
Не, не знаш Ти,
како пече хладна стена
на вратима наде
и како звони
легло празнине
што се скупља око срца.
И зашто боли заборав
што кида и растеже вене.
.
Не знаш Ти
како пати
одјек хоризонта
што те лењо
увлачи у трепавице
и како је хладно
кад ветар кида цвеће
са заспале дојке.
.
Ти не знаш
малу уснулу чежњу
за тобом
кад се тражи
време нежности
у неком углу пролећа
и како ову тишину
ни музика
не може да угаси.
.
Не знаш Ти,
да у том трагању
пролази Месец
поред нашег узглавља,
а кап нежности јутра
хтела би да проговори
и покаже свој сјај.
.
До кад твој загрљај ћутања
Да носим?
Зашто ми твој осмех
не каже –
Стало је време тишине?
.
Ако проговориш,
жедан љубави
и жедан тебе,
напићу те се једног јутра.
Видећеш једном,
кад седнеш
на дно Океана,
да дубље тајне
од љубави нема.

Фото: Океан…; Википедија

Сребрном ноћи пра среброкопа
полете стена небу па прсну.
Разлучујући духа сребрног
ватрометно се у прах распрсну.
.
Змај од Змајевца намоли муњу
очињег творитељног праска
да заголица духа сребрног
у кикот радосног воденог пљуска.
.
Кад озорило и Сунце грануло
весело кијао Змај од Змајевца.
Свако „ћиха“ пламеном плануло
кад Веселић виде брата близанца.
.
Рупа за летећим каменом што оста
сад се срмом воденом таласа.
А брата нема већ одраз наста
на води која се сребром беласа.
.
Сјатише се виле подно Змајевца
зарад новог воденог витеза.
Колом својим да заведу младенца
и једна постане змајска принцеза.
.
Кад Луном сребрило коло виленило.
Кад златило зраком Радосника
Језеро свет лепотом веселило.
Змајево крило јатило намерника.
.
У скуту Змајевом блажени пирови.
Услад и Лада их љубују Љељом.
Да кћер јој Мокош снагом подвори
па да животвори својом Купалом.
.
Дунаву мутном оцрнила мисао
да поврати плаветнило своје:
Змајеве воде буде ли сркао
кроз козјега вимена подоје.
.
И опет рупа зјапи камена
над којом ноћу виле вилене.
Залутале из сфере без времена
у којој Језеро нестало није.

Фото: Змајевац, Лединачко језеро; Википедија