Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
с ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће…
– Ни хоџин ми запис више помоћ неће!…

Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
не шће ни да чује лијепа Емина,
но у сребрен ибрик захитила воде
па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
расплете јој оне плетенице густе,
замириса коса ко зумбули плави,
а мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
нити хаје, алчак, што за њоме црко’!…

Фото: Емина Сефић; Википедија