Не знам ја више
да ослушкујем ливаде
ни да гледам
кроз кристале времена,
а срце само тражи
и не зна до кад ћу
моћи да корачам сам,
ослушкујући време
и вечност и да ли ће
проговорити усне
мени недирнуте.
.
Сама си у сну
моје очи те виде.
Птице излазе
из мог ћутања.
Камено време чека
крик да прође.
Хтео бих
да ти кажем
али твој воз празнине
загрљај ми руши.
.
Не, не знаш Ти,
како пече хладна стена
на вратима наде
и како звони
легло празнине
што се скупља око срца.
И зашто боли заборав
што кида и растеже вене.
.
Не знаш Ти
како пати
одјек хоризонта
што те лењо
увлачи у трепавице
и како је хладно
кад ветар кида цвеће
са заспале дојке.
.
Ти не знаш
малу уснулу чежњу
за тобом
кад се тражи
време нежности
у неком углу пролећа
и како ову тишину
ни музика
не може да угаси.
.
Не знаш Ти,
да у том трагању
пролази Месец
поред нашег узглавља,
а кап нежности јутра
хтела би да проговори
и покаже свој сјај.
.
До кад твој загрљај ћутања
Да носим?
Зашто ми твој осмех
не каже –
Стало је време тишине?
.
Ако проговориш,
жедан љубави
и жедан тебе,
напићу те се једног јутра.
Видећеш једном,
кад седнеш
на дно Океана,
да дубље тајне
од љубави нема.

Фото: Океан…; Википедија