Ноћ тече спокојна и нема,
а тебе покрај мене нема.
Туга ме буди,
у очи ме гледа.
Судбино, мени се не да.
Љубав тужна крај пута стоји,
безнадежну песму поји.
Господе, пред ноге ти падам.
Не дај ми да овако страдам.

Фото: Фототека Србског Журнала

Заборави осећај везан за доњи стомак
И када радиш немој хватити на стару славу
И кад мислиш ослони се на своју главу
Заборави прошлост заборави страх
*
Немој да тражиш од људи превише
Свима је храна ушла на пупак
И кад једеш немој прогутати своје прсте
И кад љубиш пази то су мозда твоје усне
Сети се с ким си сети се где
Није сад време к’о пре
Ово је време за промене
Заборави прошлост и јави
Има ли промане у твојој глави
Сви су те учили исто
Ми зивимо проклето чисто
Ми смо одувек били у праву
Јуст лет ме play соме модерн
Доста смо били храна за лопове
Доста смо пили из исте чаше
Грозница нас изједа у углу уста
И срца су нам остала на крају пуста
Сети се с ким си и сети се где

Фото: Фототека Србског Журнала

И кад би се сви Срби одрекли Србства,
и даље би живело Биће Србства.
Живело би у Језгру звезданог јата,
живело би у вишим духовним световима.
Јер Биће Србства нису стварали
ови или они Срби,
већ наши Преци Богови.
Зато је Биће Србства неуништиво.
Ако је Биће Србства неуништиво,
онда су неуништиви и сви они Срби
који су повезани
са Бићем Србства.
У томе се огледа србска духовна надмоћ.
Када већина Срба постане свесна овога,
онда ће се србска духовна надмоћ
осећати свуда на Мајци Земљи.
Наши се душмани
управо овога највише прибојавају –
да ми постанемо свесни,
да је Биће Србства неуништиво,
и да су Срби неуништиви

Фото: Звездано јато; Википедија

Не сећамо се старих богова.
Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид,
ко беху Дајбог и Весна. И није нас стид
што негдашњих се не сећамо снова.
Изгубили смо слух за глас векова,
као што се изгуби памет и вид.
Исто нам је храм и морска хрид, –
својих предања не знамо ни слова.
Није нас нехаја, равнодушја стид,
прекорачили смо журно праг и зид
између нових и старих времена.
Тврдимо да смо онакви какви нисмо.
Сваки има своје Несвето писмо.
Звонимо у звона сном неотплаћена.

Фото: Богиња Весна; Википедија

Некад беше овако,
то је знао свако,
везене чарапе и опанак,
да си Србин је знак.
Некада је момак сваки,
имао корак лаки,
обуо би опанак
и пошао на уранак.
Цуре брале смиље и босиљe,
па их гледале, па им се дивиле,
љубави се многе тако родиле.
Ал дошла тешко време,
на Србина пало тешко бреме,
морао је да обује опанак и да диже устанак.
Србски горштак, србски јунак,
да се бори за све нас, за Србије спас.
Уместо на мобу, отишао србин у борбу,
да обезбеди будућност и слободу.
И гле тужне србске судбе,
уместо женидбе и веселе свадбе,
наше родољубе замало да истребе.
Много их је са опанком живот дало,
мало нас остало, скоро и нестало…
А ми данас заборавили, од свега се одродили,
Није опанак нас постидео,
у њима су наши преци поносно ходали,
а ми их из живота избрисали
и срамно издали,
за мало пара се продали,
пред прецима обрукали.
Прети нам нестанак,
за наш опстанак да обујемо ми опет опанак,
прецима да осветлимо образ,
деци нашој да будемо добар путоказ.
Да одбацимо све што је лажно,
да се сетимо шта је свето, шта је важно.
Некад беше тако и све беше лако,
ред се знао, зато србство беше јако.
Вредностима да се правим вратимо,
себе да повратимо,
србско име осветлимо,
опанак опет обујемо.

Фото: Србски опанак; Википедија

Када са Јелице планине угледам Тијанију
У мени заиграју и заспалице и дрхталице
Одједном је у мом бићу све на свом месту
Око се отвори – и видим да је свет – склад
.
Птице ронопролећнице распростиру гнезда
И непрекидно певају песме богоузносице
Стара лија се прикрада тетребу занесеном
Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме
.
Гавран – стражар будно на јастребе мотри
Да му не покраду гнездо на електро стубу
Гуштери се јурцају по осунчаним стенама
Чобан тера овце и козе –покретни акварел
.
У мом дому стали и заспали кућни сатови
Заспали у времену али су будни у вечности
Нећу да их из вечности дирам нити навијам
Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније

Фото: Село Тијање, Орлова

Дошао сам кући.
Види се да ме дуго
није било,
али све је
на свом
месту. И она је ту!
Смеје се са морем
њених модрих
очију, нашој срећи.
Бршљени аплаудирају
музици златних
зрака. Ветар шапуће:
– Нема кретања,
постоји само буђење.
Као некада
пићемо вино, гледати
залазак сунца
и љубити се.
То је довољно.
Можда и сувише.
Скупио сам храбрости
да се заувек препустим
тренутку лепоте,
вечној стварности
наше душе.
– Где су остали? – питам.

Фото: Фототека Србског Журнала

Загрмело је у то јесење вече
Тек да знак се киши дадне.
Муња над планином уснулом
И капи са небеса почеше.
.
Све ко у срцу моме тада беше!
.
Где поћи, о чем мислити,
Где од срца и кише се скрити?
.
Место дође само ко што вазда бива
То крошња великога храста позива.
.
Мокро од кише и суза – лице
Озари се снагом старог великана.
Корак лево корак десно
Душа сама није знала куд ће
Док мир је лагано не савлада.
.
Рука твоја такла ми је раме
Очи жарне гледале ме немо
Док усне не проговорише
Што срце већ заборавило.
.
То љубав вечна тече, чаробне су речи,
Она што пред старином снажним
Ћутат више не могаше.
.
Храст је твога рода биће драго ал
И моје од тога трена постаде.
Киша стаде, засијаше небом звезде
Записа храст речи љубавне.

Фото: Храст Исцелитељ,Тијање; Википедија

Ја ћутњу у теби ћутим
У ребусу силуета твоја а
Нагађам да ли си то ти
.
Накнадно усвајам
Као важеће
Бесполно размножавање
Своје ћутње
.
Ребреница мога брода
Нада и ћутња
.
Уназад гледам
Своју ексцентричност и
У самовару Сибир кувам
.
Глођем своју ћутњу у теби
.
Вршим ексхумацију
Једне залутале мисли и
Ћутњу у теби ћутим

Како препознати крипто елементе,
давно ушуњалог несрба што пије
крв народа овог, која само лије,
и тек обнови се мало на моменте??

Може ли јунаке, што бранише народ,
да понизи неко ко је нашег соја?
Да улици баци их, да просе тако,
након Солуна и славног Церског боја?

Још од турског доба поставише жбире,
отворише школе и кварне и лажне..
Али, светлост чека скривене вампире,
што пред свима јавно отплатиће казне!

Стиже ново доба! Истина је жедна!
Сунчана слобода Србе чека чедна!!

Фото: Фототека Србског Журнала