Сребрном ноћи пра среброкопа
полете стена небу па прсну.
Разлучујући духа сребрног
ватрометно се у прах распрсну.
.
Змај од Змајевца намоли муњу
очињег творитељног праска
да заголица духа сребрног
у кикот радосног воденог пљуска.
.
Кад озорило и Сунце грануло
весело кијао Змај од Змајевца.
Свако „ћиха“ пламеном плануло
кад Веселић виде брата близанца.
.
Рупа за летећим каменом што оста
сад се срмом воденом таласа.
А брата нема већ одраз наста
на води која се сребром беласа.
.
Сјатише се виле подно Змајевца
зарад новог воденог витеза.
Колом својим да заведу младенца
и једна постане змајска принцеза.
.
Кад Луном сребрило коло виленило.
Кад златило зраком Радосника
Језеро свет лепотом веселило.
Змајево крило јатило намерника.
.
У скуту Змајевом блажени пирови.
Услад и Лада их љубују Љељом.
Да кћер јој Мокош снагом подвори
па да животвори својом Купалом.
.
Дунаву мутном оцрнила мисао
да поврати плаветнило своје:
Змајеве воде буде ли сркао
кроз козјега вимена подоје.
.
И опет рупа зјапи камена
над којом ноћу виле вилене.
Залутале из сфере без времена
у којој Језеро нестало није.

Фото: Змајевац, Лединачко језеро; Википедија