Вребају испод капака очињих
Штрче им вршци отровни
Намигујући одсев блаженства
.
Као сабљом лажним доброчинством
Опрљише севом левооким
Ошинуше и светост и правду
.
На свакога згрушеним испљувком
Уједоше сису материну
Одрубиће сами себи главу.

Фото: Фототека Србског Журнала

Наше судилиште, борилиште,
Преиспитивалиште,
Растилиште и развијалиште,
Много снаге и срчаности иште.

Наше игралиште, училиште,
Мучилиште и вежбалиште,
Не дај никоме да те
Неосвећене душе униште.

Наше радовалиште,
Привремено боравиште,
Усрећилиште и жалосниште,
Просветилиште и Обожилиште.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ујутру се будим
Са осећајем да само дангубим
Па се увелико чудим,
Како већ не полудим.
Све је само илузија,
И свест о томе да је илузија,
Нема ничега,
Нема у ствари свега,
Чак ни сећања,
Па ни свитања.
Живот свој ћердам,
Правећи од стихова ђердан.

Фото: Филигран – ђердан; Википедија

Мајко,
Ти си увек била сама
Овде, међу нама

Изнутра древни ратник
Коже дебље но трн,
Споља скроман и нежан
Цвет љубави пун

Да раскрчи ми пут
До унутрашњег храма,
Учитељица и друг
Своју крв је дала

Мајко,
Спознах твој бол
Осетивши свој

Ти безусловно дајеш и рађаш
Овде где умире све,
А тако тужно умире све
И ове ноћи…

Ти неисцрпно баште напајаш
И држиш стабло док небо достиже,
Овде где тужно умире све
И ове ноћи тако слатко
Све боли ме

Са кровова, са рубова
Ватру што си ми дала
Преносићу даље

Сам кроз ноћи, крилат и бео
Све док у само откуцају једном
Не пробудим за тебе свет цео.

Фото: Шта значи бити мајка; Википедија

Гледам у сунце,
Али испред танак слој магле,
Зато никад чист зрак да ме дотакне и
У потрази за њим, као у лавиринту, у сну,
Силазим тражећи чист звук једне дирке.
Да бар је раштимована,
Додирвнувши је она се не чује,
Тврда као да није од клавира, нема,
Без чекића и метала,
Заглављена уметнута даска.
Откуд то клавиру, зар му то пристаје ?
Тако лежи сам и заборављен,
Али он има веру, он зна своју употребу,
То ми поткупљени заборависмо примену
Јер све друго постаде важније
Од чистог звука једне дирке.

Пошто дуго није слушан,
Клавир лежи у чудном
Мирису магле.
Можда га је она једина хтела.
Танак слој изнад резонатора,
Извисе у духа па дозива:
,,Овде век чувам клавире,
Време стоји, не миче се,
Чекам пазар унутар
Усамљене продавнице!“

Фото: Клавијатура; Википедија

*

Владан Пантелић: Тијана Василијевић

Данас читаоцима Србског Журнала представљам сликарку, музичарку и песникињу Тијану Василијевић из Ужица, која живи и ради на релацији Ужице-Београд, а гостује и ради и на другим релацијама.

Тијана је рођена 1988. г. у Ужицу где је завршила Уметничку школу, потом је образовање наставила у Београду. Сада је мастер – ликовни уметник. Била је професор у више школа, свира гитару, пише песме и енергетски је исцелитељ специјалног дара.

Жели да научи себе и људе како да пронађу свој акорд кроз слику, боју, тон, доживљај. Има идеју да пронађе тон који свакоме одговара, да буде тако идеалан и тако савршен и непомерљив као стабилно изграђена кула поносна. За сада ова је идеја често заврзе, врати на почетак, а онда она поново крене, са вишег нивоа, наравно.

Тијана је почела да озбиљније пише, не тако давно, када је показала кантауторску песму изведену на гитари у клубу 3 у Ужицу.

Њене песме су објављиване у више разних зборника поезије.

Мноштво ластавица полетело је јутрос
кад Зореница отвори пут сунчани!
И махаше им са ливада цветови бели и румени,
они што лепотом срце дирну и Морани!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

(Посвета: Светлани, Душици, Верици, Милораду и Владану.)

Хајде, заједнички, да сазерцавамо неке ведсрбске речи које, скоро, свакодневно изговарамо, али не знамо њихово право (изворно,праисконо) значење, зато што смо се отуђили од ведсрбског језика, од језика звездане расе, од језика мајке.

Бели Ури, чувари Перунових Веда (Перуновог Знања), у својим звезданим храмовима – који су се налазили у светим храстовим и буковим гајевима – имађаху своје првосвештенице и првосвештенике које су звали вештицама и вешцима.

Вештице су биле првосвештенице, посвећене песникиње, даровите певачице светих заносних и узвишених песама (химни), плесачице, музичарке, свестране уметнице љубавних чаролија; док су вешци били звездочаци (астрономи и астролози), упућени у многа онострана знања, у многе оностране тајне и тајинства, врсни беседници и, надасве, учитељи борилачких и ратничих вештина.

Убудуће, драге моје Беле Србкиње и драги моји Бели Срби, речи вештица и вештац коритите у њиховом изворном, праисконом ведсрбском значењу, а не по тумачењу јудео-кршћанских калуђера, наших заклетих врага и душмана.

Бела вештица: прва међу првосвештеницама у Перуновим и Славиним храмовима и светим гајевима;

плава вештица: прва међу првосвештеницама у Велесовим и Светланиним храмовима и светим гајевима;

бели вештац: први међу првосвештеницима у Све(то)видовим и Славиним храмовима и светим гајевима – најчешће бејаше првозвани учитељ борилачких и ратничких вештина;

плави вештац: први међу првосвештеницима у Велесовим и Светланиним храмовима и светим гајевима – најчешће бејаше врстан беседник и звездочатац.

Слава, богиња рата – родоначалница и заштитница Белих Срба (њој су свети ратници Белих Срба углас клицали: Слава! Слава! Слава!);

Светлана, богиња светлости – заштитница песништва, певања, музицирања, плеса, уметности, игара и љубавних чаролија (некада се – због своје изузетне лепоте и красоте – поистовећује са Ладом, Весном и Србоном).

Фото: Богиња Србона; Википедија

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину.
Дубока, дубока Тишина је циљ мог Пута.
И јутрос сам тијанијаовао, тиховао, тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао, Мисао, Идеја и Реч.
И видех да израњају и многа, многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове.
.
Видех и како зарањају и бришу се
Жагори, буре, похлепе, боли, чежње и светови…
.
Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада, никада, одвајао нисам.
И ја, сасвим избрисан, растворих се у пространству,
Плодношћу набубреле, најдубље Тишине.
Ох, како је Дубина – стварна и дубока!
Ох, како је Стварност – дубока и стварна!

Фото 1: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Фото 2: Фототетека Србског Журнала

Пролећне ноћи и мирис Живота…
Сета у оку, туга у срцу, бол у души…
Хоће ли проћи?
Још једна ласта без свога гнезда
са сломљеним крилом…
Хоће ли доћи?
Желим да нестанем,
у ништа да се претворим
а треба да живим…
Хоћу ли моћи?

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад ружан сан
Отвори очи и
Јава у срце бане,
Ти, набреклим дојкама
Што миришу на дуњу,
Разгониш јесењу кишу,
Бијелим рукама облаке гониш
И милујеш Небо,
Обуваш орахово лишће и
Лабуђе перје и
Маглу газиш
Кроз моје, опале, јабуке
Које само још птице походе.
.
Кад јава у срце бане
И страх напусти груди
Далеко негдје у јесење јутро
Кад запјева с ораха птица
Замиришу Огњиште и дуња
Скривени далеко
Испод твог пупка
И лабуђег перја.
.
И залуд молбе
И склопљене руке у
Јесењем јутру
Јер ти обуваш
Орахово лишће и
Лабуђе перје и
Маглу газиш
Кроз моје, опале јабуке
Које само још птице походе…

Фото: Лабуд; Википедија