Гледам у сунце,
Али испред танак слој магле,
Зато никад чист зрак да ме дотакне и
У потрази за њим, као у лавиринту, у сну,
Силазим тражећи чист звук једне дирке.
Да бар је раштимована,
Додирвнувши је она се не чује,
Тврда као да није од клавира, нема,
Без чекића и метала,
Заглављена уметнута даска.
Откуд то клавиру, зар му то пристаје ?
Тако лежи сам и заборављен,
Али он има веру, он зна своју употребу,
То ми поткупљени заборависмо примену
Јер све друго постаде важније
Од чистог звука једне дирке.

Пошто дуго није слушан,
Клавир лежи у чудном
Мирису магле.
Можда га је она једина хтела.
Танак слој изнад резонатора,
Извисе у духа па дозива:
,,Овде век чувам клавире,
Време стоји, не миче се,
Чекам пазар унутар
Усамљене продавнице!“

Фото: Клавијатура; Википедија

*

Владан Пантелић: Тијана Василијевић

Данас читаоцима Србског Журнала представљам сликарку, музичарку и песникињу Тијану Василијевић из Ужица, која живи и ради на релацији Ужице-Београд, а гостује и ради и на другим релацијама.

Тијана је рођена 1988. г. у Ужицу где је завршила Уметничку школу, потом је образовање наставила у Београду. Сада је мастер – ликовни уметник. Била је професор у више школа, свира гитару, пише песме и енергетски је исцелитељ специјалног дара.

Жели да научи себе и људе како да пронађу свој акорд кроз слику, боју, тон, доживљај. Има идеју да пронађе тон који свакоме одговара, да буде тако идеалан и тако савршен и непомерљив као стабилно изграђена кула поносна. За сада ова је идеја често заврзе, врати на почетак, а онда она поново крене, са вишег нивоа, наравно.

Тијана је почела да озбиљније пише, не тако давно, када је показала кантауторску песму изведену на гитари у клубу 3 у Ужицу.

Њене песме су објављиване у више разних зборника поезије.