Фото: Стећак; Википедија

Окамењен поред пута стојим
нијем на додир што га хладна рука пружа,
како лед да угрије срце скамењено
можда само једна, уз камени стуб израсла, ружа.
.
Стојим, без даха, године бројим,
пребирам по мислима дане што су прошли,
као да је време тренут сам,
ко сам да судим о вјечности, ја, сироти кам.
.
Да задрхтим би хтјело камено трупло,
да осјетим живота плам,
ал залуду стећак зајечи мукло
и ружа свену, остадох сам.

Грозд пун космичке самоће,
обојен даљином блискости,
оживљава трзајем
моја крвна зрнца.
.
Прах мудрости,
преко грозда сољен,
говори кроз око
што у кичми трепти!
.
Сила старине,
чучала је дубоко скривена
у сужањским одајама
човековог бића,
.
а сада у одазиву звезданој светлости
танча струне душе,
отварајући заборављена осећања
човекове стопљености
са Богом и целокупном стварношћу!
.
Нота четири коцке
са миром у кругу
чини грозд здравим,
.
чини грозд здравим!

Фото: Грозд; Википедија

Буди увек радостан
У ведром духу постојан
Сваком даху захвалан
Сваким треном очаран
Толико буди животу предан
Јер он је теби увек одан
Безрезервно он ти се даје
И никада не стаје
Буди му и ти тако посвећен
И бићеш узвраћен
Усадиће у теби срећу
Чаролију највећу
Он је ту само због тебе
И не зна за себе
Буди и ти због њега ту
И заборавићеш патњу сву
Нека ти се срце увек смеши
Тако не може да погреши
Благослов је лепоту видети
Милостивом Богу се свидети
Радуј се, срце моје,
И све ће увек бити твоје.

Фото: Радост; Википедија

Једнота је Лепота

Данас је последњи дан 2024-те године овог века. Овај дан нам, као и сваки други, пружа много, много прилика да откривамо тајне вечног живота и да га смерамо у правцу највеће радости и среће.

Данас је и дивна прилика да потпуно пустимо узде укрућеном и, од погрешних знања, заробљеном уму, и да се растрчимо светлом стваралачком стазом. Убрзајмо трк и достигнимо надсветлосну брзину. Истрчимо до обале Вечности коју непрекидно запљускује и проширује Безкрај.

Седнимо усправне кичме на погодно место у положај расцветалог лотоса. Осетимо како нам елемент ветар, издах Творца, доноси духовне молекуле диметилтриптамина. У тиховању, врхунском стваралаштву, отворимо латице тајинствене жлезде епифизе и пустимо да се у њој духовни молекули претачу у материјалне. Осетимо и видимо, видимо и осетимо, да се ти молекули налазе у свему и да певају заносне праисконе песме првојезиком света.

Данас је, такође, диван дан, а и сваки други, да помогнемо Творцу у остварењу Његовог Плана слањем, из срца, енергије љубави и саосећања, енергије Свеспасења: Нека васцела творевина складно расте и нека се складно развија. И нека све буде спашено и савршено, по Норми Творца.

Владан Пантелић

Фото: Бели лотоси; Википедија

Не умем те од прашине састављати,
болне су ми руке, а очи се сиве.
Оне ме још једино нису издале,
али хоће са годинама, мајко.
.
Не умем те од празнине грлити,
нежно ти се узбити уз груди и продисати,
продисати, и од чежње те осмислити.
Осмишени само за живот моле,
продиши, пред звездом се смести
и послужи се мојим животом.
.
Не умем те од смрти раставити,
нежно те привући ка души и загрлити.
Па кад смрт пред олтаром сине,
и узвикне име твоје, слагати,
слагати, како се другим именом зовеш.
.
Не умем ти живот подарити,
зажмурити и уместо тебе упловити,
упловити у сан без свитања,
тамо срећни не залазе.
.
Не умем те са другима заменити,
твоје очи, моје бисерне луке покрећу.
У теби свемир застане,
и тихим те гласом дозива,
дозива, и моли да се мени вратиш.
.
Не умем те лагати,
тај свемир што ти песму казује,
мојом душом говори.
Заспиш ли и јако затвориш очи,
осетићеш мирисе моје смрти,
смрти, која те поново рађа.

Фото: Фототека Србског Журнала

Блудно гледам твоју богородицу свету,
што мирише ко гробови у цвету,
па ме је стид да живим.

Нада мном мирише у облацима сивим
шума твоја фрушка,
од тамјана кадионица сребрних.

И док звезде гаси ветар липа
ја се смрти дивим.
Она ми се чини једина чиста
и поносна судбина мушка.

А икона се блиста.
И ко румене очи,
вино што бела рука точи,
задиру ми у груди дојке беле,
са ранама сред врха нага
Богородице твоје.

Једине драге пред којом клечим,
јер на њој не могу ни моје
блудне горке очи невеселе
да оставе трага.

Фото: Манастир Раваница; Википедија

Боже, не можеш да не видиш ту патњу.
Боже, не можеш да не видиш то страдање.
И да не видиш то сиротињско срце,
безгласне сузе у кобни час, дрхтање.
.
Одвећ, у муклим ноћима, плачем,
протрнуо сав у једноличном болу,
и муклим речима, тихим, те молим,
не заборави, горко, тешку судбину моју.
.
Ја снова немам ни јуче, а ни данас.
Ја осећам само безуман очај, бол.
Крстим се, у полумраку глуве собе
и у куту влажном љуљам непребол.
.
Ја нигде ослонца, ја никог, ја нигде.
Ја нигде никог, већ тебе Боже тражим.
Не ударај одвећ, дај ми Твога сјаја,
да смрскани живот Тим сјајем оснажим.

Фото: Фототека Србског Журнала

Они што робују дању
Ни ноћу не налазе сна.
Не сећа се човек
Онога што би хтео,
Него кроз језу ћелија
И ноћ,
Тамне маказе шкрипе
И сабласна одела кроје.
Од мог живота ништа није моје.
Немир у коме дрхтим
Једино је што оста – неки сати туку! –
А све остало поста
Тек мала, стара прича
О јагњету и вуку.
Само кад зора свиће – ко зна процесе тела! –
Ко неко врело пиће
Што заноси и крепи,
Кратак сан потече, и занос неразумљив:
Да су сва чуда и тајне без имена и знака,
Истине без сведока,
У мени сачуване.
И још, покаткад, док спавам.
Дође дах далеких мора,
Топла чилима, воћа,
И раскоши непознате.

Фото: Море; Википедија

Дрхте тополе на прагу мог села,
Јер јаук грана голих нико не чује,
Само даљина клета и невесела
Сваки удар бола на груд дочекује.

Чујем лишће шуми, а позна је јесен;
То плачу тополе млaдости ране,
А као да још јуче ту сам занесен
Пио мирис ноћи пре него што сване.

А сад бих сећању да стишам кораке
И ништа не питам врхове топола;
Док не познам давно урезане знаке
Невешто ћу крити жучи свога бола.

Али како проћи поред шумне страже,
Кад ће сваки шум ми душу да расточи,
А тополе срцу свашта ће да траже,
И крај њих кад прођем засузиће очи.

Морам, морам проћи док дрхте тополе,
Док даљина видик сасвим не замути;
Морам да се вратим под те гране голе,
Јер више не умем чак ни да их слутим.

Фото: Тополе; Википедија

Жеља ми је да прошетам Мостаром.
Да се над оним старим мостом
надвијем као ластавица.
Нека ме понесе мирис бехара…
.
За тај трен лепоте, вреди живети..
Нека после паднем као заставица.
Понеће ме лахор нежни, неретвански…
Нећу се опирати, ја ћу да га следим.
.
Откинуће срце из ока сузу,
Не само једну, више, много више…
Док Мостар и ја будемо делили тугу,
За оним прошлим и за оним „Никад више!“
.
Нечија ће рука на небу да испише
Да смо се волелели у песмама,
Мостар и ја,
Да смо се волели у сновима
Мостар и ја…
.
И да сад долазим и да никад више
Неће се калдрмом туга котрљати.
Да ће само јесен обарати лишће…
И да ће јасмин мирисати
и кад снег замирише.. Ето мене..

Фото: Мостар; Википедија