°по мотиву М. Настасијевића
.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим? Коме судим?
Синоћ је апостоле послала
да прекрију чемерне груди.
.
Имам јаму иза куће, мајко,
и у њој закопане гласове –
испод површине не чује се
ниједан мој крик, ни вапај.
.
Имам јаму иза куће, мајко,
и у њој сломљене наочаре.
И фарбу за твоју седу косу.
И пар твојих старих ципела.
.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим? Овога часа?
Пропашћу, спаси нам душу
– кад није другог нам спаса.

Фото: Јама; Википедија

Рекама светлости чамац рода плови.
Земља моја мила у Рај уливена!
Васељенским срцем у љубави слови,
Јер од зала црних не би уништена!
.
У народу Сунце за све светли мило,
Божје лице гори људе све волећи.
Сад схватамо зашто све је тако било,
Захвални за муке, никог не корећи!
.
Вечни Србски народ ништа осим Бога
Душом, срцем својим у себе не прими!
Увек били први борбом против злога,
Сад симбол слободе на сред света дими!
.
Мач у корицама, град небески ту је,
Мајчин среће усклик Србијом се чује!

Фото: Прерасти Вратне, Ваља и Рајска прераст; Википедија

Хеј, хеј, хеј, хеј, пада снег!
Снежна круна покрила је брег.
И кровове и пољане,
и долине успаване.
.
Тужнe брезе, вите јеле,
у бела одела обучене,
и шуме са спуштеном главом,
спавају под завесом офарбаном.
.
Пахуље крупне, пахуље беле,
лете, лете, све свилене.
Лете, лете са свих страна,
преко брега, преко грана.
.
И пахуља свака чиста,
ко звезда на дечијем лицу заблиста.
А црвени носићи низ брег,
спуштају се, у сребрни снег.

Фото:Пада снег; Википедија

Шта ће се десити ономе ко залута у нашу шуму? – упита вила

Онај ко залута намерно ће доћи ,

посматрај му срце и његове моћи

да л по правди дела

ако је у криву, тада неће сјати

испред њега стани и мача се лати,

а облик промени у војника смела

излаз му покажи да се у свет врати!

.

Ако је по праву до нас јунак дошао

испред њега стани тако како сијаш

поклониће се теби и рећи ти муку

саслушај га мудро и ухвати за руку,

до нас га доведи,  а ми ћемо га даље

отправити тамо где га срце шаље!

Одговори чувар!

.

Љуби ближњег свог ко самог себе.

Љуби да би видео ватра где огњи.

Не чекај да ближњи љуби тебе,

хитај ка звуку што светло звони.

.

У почетку је била реч,

први тон што ствара.

Са њом бише и остали звуци! 

Музика сфера изби из недара.

.

Оштро 

Тихо 

Моћно

Лако 

.

Ако си икад гледао прсте,

који жицама харфе музику везу,

видео јеси како лепота

прави живота савршену везу. 

.

За искром што живот значи жуде сви.

За ватрама што неугасло горе,

за белом белином живога злата,

за сјајном силимом јачом од море.

.

Ал’ искру живота нико не ухвати!

Нити снагом нит’ оруђем, 

нити вештим мислима од века.

Вазда близу вазда ван човека. 

.

А опет сред срца у недрима бије.

Пламен тај што се вечно вије.

Њега храни Свевишњега вед 

и попева једна заповед. 

.

Воли, воли.

Ништа друго не постоји.

.

Сви желе светло. Сви се поје светлом а не размишљају о томе, сем оних који знају.

Они који знају о чему се ради се деле у два табора. Тама и Светло. 

Чак и најцрњи се хране светлом јер без њега нема живота. 

А опет, малко светла појачаног може очистити и најстарију таму негде око срца чувану…

Извор –ЗвездаРод-ZvezdaRod

Гледао сам је између обрва
Док је говорила
Да слику коју гледа
Једном већ је видела

Гледао сам је између обрва
Док је говорила
О призору Вечности
Које се наједном сетила,

Гледао сам је између обрва
Док је у мом оку лежала
Нежна, смерна, племенита
Једина која је икада постојала,

О Вечности,
Миришеш дивно,
Овде на обали

Спуштених једра,
Јер куда би одавде и пловили ?
Без времена и стварности лажних,
Има ли места до којих можемо стићи?

О Вечности,
Твоја песма ме цели,
Овде на обали..

Али знам да одавде,
Сестро небеска,
Због туђих времена и стварности лажних
Ми се морамо растати

Али знам
Да одавде, ја и ти
Морем времена и стварности лажних
Још ћемо једном запловити

Јер тамо у ноћи
Јата смо душа која лутају морем,
Тону у добине док звезде лове,
А чезну тебе и себе у теби једино спознати..

О Вечности,
Твој ме милује мир,
Овде на обали

О Вечности,
До следећег кад и где
Машем ти

О море у ноћи,
Сам
Једном
На обали…

Фото: Морска обала;Википедија

Змај је биће твоје
суштинско и древно
-сети се…храниш ли а?
*
Ветар милује
и дахом шапуће
дух срце узноси.
*
Тек будни сањамо
Сан најузвишенији
-из најдубље Ноћи бића.
*
У земљу Семе
поруке чува
ка Сунцу их носи
*
Иницирана Змија
знања изгубљених светова
носи
*
Спојитељ светова
Кључ има – прилика је
Из смрти у живот опет ући.
*
Додир Руке
Бригу вешто топи
-срцем.
*
Сјај је Звездин лик
уметност њена
телепатију буди.
*
Луна време броји
чистоти хрли
-ток радости ствара.
*
Одано и срцем
срце Пас воли
-репом се осмехује
*
Несташно скакуће Мајмун
Умеће чаролије зна
За илузије наше не мари.
*
Људско биће мудрост стиче
Тек кад воља његова
Са божанском се стопи.
*
Небески шетач кроз
димензије лагано крочи
да из свемира вести фришке срочи.
*
У дрвету Чаробњак
усни нови свет
и на јави бесмртност би.
*
Орао лети и разум надлеће
види даље од свих,
нове светове ваја.
*
Ратник Дуге питања пун
неустрашиво крочи пут
-ка себи.
*
Земља навигава,
синронизовано кружи
у нама, и ми ка њој.
*
Огледалце, огледалце
ко сам ја?
-капљица космичког реда.
*
Моћна да трансформише
светлост у звук,
ватру у воду – Олуја.
*
Сунце живот исијава
универзалном ватром
светли и просветљује.
.
К.П: Књига – “Љубав у кодовима“

Фото: Кин 30 – Бели самопостојећи пас; Википедија

Нисмо ми Христа распели на крсту,
распели смо своја искушења,
ни гласа, ни јаука не чусмо
Бога једнороднога,
већ грехом огрезле мисли свога преумљења.
.
Нисмо ми Христа смрћу поразили,
јер живот се на крст приковати не да,
истом руком храњени па преклани,
јагњад утихнуше,
свој грех ће свако Господу да преда.
.
Тамо гдје мјесто суза из ока крв капа,
тамо гдје станем на мјесто свога брата,
тамо гдје се сунце у болу помрачи,
тамо гдје душа животну одору свлачи,
тамо гдје се од трња на главу круна меће,
тамо гдје су молитве од зрака прече.
.
Данас ходимо путем Голготе
и тражимо оног кога тамо више нема,
тражимо искру живога Бога,
распети на крсту,
до часа свога васкрсења.

Фото: Исус Христ; Википедија

Волео сам
твоја девичанска јутра
орошена
првим сунчевим зрацима
била си лепа
као недовршени грех
као ноћ
која тражи смирај
у жубору фонтане
обасјане месечином
као тишине
моје успаване улице
која отпраћа задоцнеле кораке
кафанских боема
што призивају некадашње време
и убијају сећања
модрим винским чашама.
Моја драга
волео бих те видети
безгрешну
још једном
сакрићу те иза ока
од похотних погледа
да једном заувек дотакнем
твоје топле усне
које су гореле
као Хераклитске ватре
као непресушне реке
као вечна Карма
…јер кад се погасе
светла позорнице
одлази и део Нас…

Љубави моја…
осећам да те нисам
посве изгубио
а нити посве сачувао
руке си дала другоме
а моја те душа још грли
нестали су пољупци
нису више у мојем наручју
не слушам више песме
заборављених птица
и звезде се крију
у месечевој сенци
и твој лик у бледим еидосима
сваког дана купим
његове комаде
да сачувам
бар копије твога лика…

Фото: Фототека Србског Журнала

Београде древни граде,
Најстарији од давнина,
Закрилила те је шумовита
Авала, чаробна планина.

Београдом миришу дивот липе,
Опојни мирис језди кроз град,
Улице само подсећају
На тебе некад и сад.

Зграде су новије,
Рушен и паљен си,
Не зна се више колико пута
Остаци предака спавају
Испод твог великог скута.

Многи су људи овде дошли
Да нађу себи мир и живот,
А ти си свима пружио руке
Слободу, ширину и дивот.

Твоју су душу, белу и сјајну
Прљали многи злотвори,
Али су зидине остале беле,
Срце ти чисто отвори.

Београде, бели граде
Део си живота мог,
И када умрем сећаћу се
благодарја твог.

Фото: Град Београд; Википедија