Београде древни граде,
Најстарији од давнина,
Закрилила те је шумовита
Авала, чаробна планина.

Београдом миришу дивот липе,
Опојни мирис језди кроз град,
Улице само подсећају
На тебе некад и сад.

Зграде су новије,
Рушен и паљен си,
Не зна се више колико пута
Остаци предака спавају
Испод твог великог скута.

Многи су људи овде дошли
Да нађу себи мир и живот,
А ти си свима пружио руке
Слободу, ширину и дивот.

Твоју су душу, белу и сјајну
Прљали многи злотвори,
Али су зидине остале беле,
Срце ти чисто отвори.

Београде, бели граде
Део си живота мог,
И када умрем сећаћу се
благодарја твог.

Фото: Град Београд; Википедија