Насукан на твоја бестидна бедра
У ноћи која се заклела да траје
И која је мирисала на шкољке
И вино просуто по постељи,
На до пола попушену цигарету…
Као бродоломац без светионика
на видику
И појаса за спашавање
Дограбљен твојим танким рукама
Као страшном хоботницом
Које остављају крваве трагове
на мојим леђима
Са малим комадом неба
Преосталим у окрајку ума
Безуспјешно –
Као задњи дављеник
Крпим распуклу душу
И пружам руке ка сунцу…

Фото: Бродоломник…Википедија

То не бјеше обичан сан
Више из-лет
У оносвјет
Допловисмо чамцем
Преко великих вода
На мјесто
За ким чезне душа моја
У Љубави све ту битише
И ваздух и поља, борови и мора
Све на Љубав мирише
Потрчаше поред нас и зверчице
Ал не бјеху дивље
Уплашише се сапутнице моје
Па им рекох
Нема овдје страха
Затим измазих са љубављу и лава
Заноћисмо у пећини гдје расте
Дрво нестварно
С плодовима од драгуља
И најљепшој машти недокучиво
Обрати ми се један глас
“Уберите по један комад”
Ал се неком прохтје
Од љепоте нестварне убрати још
Убоде се и крв крену
Опомена за похлепу
“Не бери више но што је речено”
Тражијаху нас у овом свијету
Ал не марим више за то
Како објаснити куда бјесмо
У из-лет
У оносвијет
“Показат ћемо им драгуље”

Фото: Драгуљи; Википедија

Дуго сам био заточен
у мрачним, смрадним одајама
сопственог слабог бића.
.
Хвала Богу, само он ме је,
уз можда још мајку
видео таквог
и верујем да ће имати
разумевања и милости!
.
Ваљао сам се
у једној безвољној љаги,
непомичан лежао,
ко животиња
само јео и пио,
али ево изгледа
да и томе долази крај!
.
Као први кораци
тек рођеног детета,
јесу моји покушаји
да изађем из мрака
и кренем светлосним путем,
.
и чини ми се
ако ме не буде придржавала Божија рука
да ћу лупати главом
безуспешно сваки пут
о патос..
.
Устао сам рано, умио се!
Слушам хук ветра,
цвркут будућих радости
и надам се да се мој пут
више неће кривити!

Фото: Фототека Србског Журнала

Где је та тишина у Души?
Мир у срцу. Ко ће га знати
Немој да бринеш;
Посла се ‘вати.
.
Вредне су руке к’о мелем на рани
Кад у живот се уселе тешки дани.
Обриши, помети, зали, окади
Намести, уреди, зали,посади…
.
Није рад ту посла ради;
Он је ту да ћуд ти гради, глади.
Да ков ти заузда иврлине ти даде
Тада се смешак у недрима рађа
А Душа – Нарав постаје
све слсђа и слађа – Божија Лађа

Фото: Фототека Србског Журнала

Долине затрпане маглом.
Месец подиже поглед
са коврца реке,
постиђен свитањем,
ухваћен на делу.
Лице му постаје
све блеђе и блеђе.
Росне гране дуда
буде успомене
проткане радошћу
несташних дечака.
.
Шкрипи стари ђерам,
клања се послушно;
диже прво ведро
по жељи орача.
Висови дремају
разодевени од ноћи,
док се јаблан прси
што је горе сам.

Фото: Јесење јутро на Дунаву; Википедија

Душо моја свет се овај нагло мења!
Јер, у њему нема правог пријатеља.
Кад ти за брата каже, да је велик смрад,
а сестра курва, ничим изазван гад.
.
Душо моја свет се овај нагло мења!
Најебасмо сви од туђег сажаљења.
Дражесну љубав смо окачили о клин,
лова је важна, скуп ауто, сако фин
.
Душо моја свет се овај нагло мења!
Молимо се Богу да нам да спасења
Да не кажем где је завршила вера
На оштрици зуба слатког људождера.
.
Душо мој свет се овај нагло мења!
И разјапљена вилица јавног мњења.
Особито је опасно ово к……..
кад је по поруџбини изражавање.
.
Душо моја свет се овај нагло мења!
Из ока му вири похлепа и хтења.
Свет је овај, сасвим, страшно очајање
и опојним смрадом тутњи на надање.
.
У суштини душо живот је баш срање.
Слика издајника, мафи ништа мање
Проклети да су људождери и сноби:
Кроз живот идемо с главом у торби.

Фото: Фототека Србског Журнала

У ноћи пуног месеца,
кад распрхују се облаци,
и небо звездама блиста,
диже главу вучица,
усамљена, неродом опкољена,
чува своја два још нерођена!
.
Очију склопљених, позива
род свој, белих вукова!
.
Далеко, зов се зачу, преко долина ,
и врхова многих планина,
и чуше га њена племена!
.
Ни часак не прође,
ни око не затрепери,
кад, утаба им се стаза под ногама!
Воде их преносе,
шуме отварају путеве!
.
Једна се суза јој низ образ спусила
Радосница, храбрилица, вода срца,
кад угледа, како јој долази поворка
вођена светлом светога, хромога вука!

Фото: Дело малог Филипа са Косова

…
Пустиња у мени пева.
Ветар покреће дине.
Сунце блиста и пали
у недрима свето Име.
.
Пустиња у мени плаче.
Надолазе воде промене.
Бујице односе песак
у бездане дубине – мене.
.
Пустиња у мени јесте
место Свете Тишине:
ја што мислим да знам
још не знам своје Име.
.
Пустиња у теби јесте
место Свете Тишине
ти што мислиш да знаш
још не знаш.

Фото: Пустиња; Википедија

Напупио месец
У савршен круг
Од љубави
.
Гледамо се
Док израњам
Из његове реке
Он трепери у мом оку
.
Стражари и чува
Мир ноћни
И тајну
Сребром обојену
Свачију и нашу
За вечност као за трен
.
Мислим само моји су-
Светиљка у ноћи
Песма у грудима
Бисер у куту усана
Занос и мир
Плима и осека
.
А није…
.
Нижу се бисери
И осмеси
Лепота чиста
Светлуцава и прозирна
Разлива се животу
У загрљај

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад се вратим једном
са својом слободом
памтићу незнање
које дуго певах.
.
А кад се разнесем
попијеном водом
клећу круг
ком дуго одолевах.
.
Кад изнесем светлу
своју прву бору
пратићу је
до крајњег смирења.
.
Кад растопим сан
у старом мору
живот ће се клесати
из стења.

Фото: Фототека Србског Журнала