Нисмо ми Христа распели на крсту,
распели смо своја искушења,
ни гласа, ни јаука не чусмо
Бога једнороднога,
већ грехом огрезле мисли свога преумљења.
.
Нисмо ми Христа смрћу поразили,
јер живот се на крст приковати не да,
истом руком храњени па преклани,
јагњад утихнуше,
свој грех ће свако Господу да преда.
.
Тамо гдје мјесто суза из ока крв капа,
тамо гдје станем на мјесто свога брата,
тамо гдје се сунце у болу помрачи,
тамо гдје душа животну одору свлачи,
тамо гдје се од трња на главу круна меће,
тамо гдје су молитве од зрака прече.
.
Данас ходимо путем Голготе
и тражимо оног кога тамо више нема,
тражимо искру живога Бога,
распети на крсту,
до часа свога васкрсења.

Фото: Исус Христ; Википедија

Волео сам
твоја девичанска јутра
орошена
првим сунчевим зрацима
била си лепа
као недовршени грех
као ноћ
која тражи смирај
у жубору фонтане
обасјане месечином
као тишине
моје успаване улице
која отпраћа задоцнеле кораке
кафанских боема
што призивају некадашње време
и убијају сећања
модрим винским чашама.
Моја драга
волео бих те видети
безгрешну
још једном
сакрићу те иза ока
од похотних погледа
да једном заувек дотакнем
твоје топле усне
које су гореле
као Хераклитске ватре
као непресушне реке
као вечна Карма
…јер кад се погасе
светла позорнице
одлази и део Нас…

Љубави моја…
осећам да те нисам
посве изгубио
а нити посве сачувао
руке си дала другоме
а моја те душа још грли
нестали су пољупци
нису више у мојем наручју
не слушам више песме
заборављених птица
и звезде се крију
у месечевој сенци
и твој лик у бледим еидосима
сваког дана купим
његове комаде
да сачувам
бар копије твога лика…

Фото: Фототека Србског Журнала

Београде древни граде,
Најстарији од давнина,
Закрилила те је шумовита
Авала, чаробна планина.

Београдом миришу дивот липе,
Опојни мирис језди кроз град,
Улице само подсећају
На тебе некад и сад.

Зграде су новије,
Рушен и паљен си,
Не зна се више колико пута
Остаци предака спавају
Испод твог великог скута.

Многи су људи овде дошли
Да нађу себи мир и живот,
А ти си свима пружио руке
Слободу, ширину и дивот.

Твоју су душу, белу и сјајну
Прљали многи злотвори,
Али су зидине остале беле,
Срце ти чисто отвори.

Београде, бели граде
Део си живота мог,
И када умрем сећаћу се
благодарја твог.

Фото: Град Београд; Википедија

Прислањам длан на
мекоћу траве.
Осетим дрхтаје као тихи глас
сенице.
Сећања надиру скривена.
Сећања у мислима
Сећања у телу
Сећања у срцу
и у души осетим
.
Низ тачака на животној нити
Пуне су, тешке
чак и када су лепе.
Пуне су таме
сутона, праскозорја
и светлости.
Пуне руке
и прегршт плодова живота
за које се држим
и на длан записујем.
.
Отварам длан да затрепери
да травке ми сећања бришу
да на длан срце утиснем
да земљи и сунцу препустим
све кодове и уверења
да кроз сваки прст на руци
отпустим тежину
и све нити које везују
Да на сваком прсту
цвет нежности и лакоће се развије.
.
Да цео длан и мој живот
бисерни ђердан буде.
.
Гледам длан и линију живота која као змија по
земљи плаза. Сунце зиму обасјало.
(Новоодштампана књига – Сусрети у тишини)

Срби, највише вас мрзе они
који вам највише завиде!
Они који сневају о томе
да буду такви какви сте ви,
да имају то што имате ви, –
никада вам неће опростити
што не могу да буду
такви какви сте ви,
што не могу да имају
то што имате ви!

.
Срби, дошао је час, позни час,
да упознате своје заклете
вековне непријатеље;
да их упознате и да их мудрошћу
својих Великих Предака
једном за свагда победите!
Мрзе вас они којима сте језик
и славу Предака подарили;
мрзе вас они које сте жедне напојили
и гладне нахранили;
мрзе вас они којима сте сва злодела
према вама учињена
давно опростили;
мрзе вас они које ви никада нисте мрзели
и којима се никада светили нисте;
мрзе вас они ружни, прљави и зли
којима се никада не наругасте
и које никада не понизисте!

.
И на концу,
мрзе вас они којима сте све дали,
а од којих никада ништа
нисте ни заискали; –
и, управо вас такви највише мрзе;
јер не могу да вас не мрзе;
они морају да вас мрзе;
и они не умеју да живе
а да вас не мрзе!

.
Срби,
да бисте своје заклете
вековне непријатеље
једном за свагда савладали,
морате им ући у душу,
ући у мисли,
ући у срце,
ући у снове!

.
Кад им уђете у душу и у мисли,
кад им уђете у срце и у снове,
тада ће, тек тада,
заувек нестати сви они
чија имена
не ваља
ни спомињати!

Фото: Дајбог – божанство Сунца; Википедија

Човек који се не радује нечијем успеху
Који показује љубомору завист и друга
Отровна опака и мрзна осећања боје једа
И који као кукавац издаје свог Учитеља
Није још омирисао слатки укус Једноте
Још дуго ће га растрзавати тамни звуци
Слузне пакости из дубина његове пећине
.
Једног тихог дана или једне снене ноћи
Његово биће куцкаће и диркати мекани
И упорни милозвуци сопствене савести
Лагано ће гребкати данце његове пећине
Будити честице радости и лоптице среће
И слати их у среду његове душе – у срце
Срце ће лагано топити санте леда са себе
.
Једини Бог нема љутњу казну или освету
То су смислили туђинци гмизави из сени
И убацили у књиге преварне и религијске
Убацили програме у школе игре и обреде
То је Ја-бука која је застала у грлу човека
Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није
Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг
.
Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум!
Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом!
Изађи из прелести незнања и издаје брата
Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану
Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу!
У ти-шини спознај истину и избели грешку
И уздижи се по сварожници у небо високо!

Фото: Јабука…; Википедија

Фото: Берач лековитог смиља; Википедија

Нек ори у мени тресак немуште милине
Крај ће бити нови почетак зачаурене риме

Прснуће опне у браздици топлој
Рукосадно зрно пустиће нажиље
Године ће од ницања проћи
За бераче лековитог смиља.

Не љути се на сунце кад жеже и пржи,
нити на кишу кад суманута пада.
Замисли се и запитај,
шта чине димњаци и бомба кад пада!

Мислиш да ту где живиш можеш
да радиш шта хоћеш, да бушиш, сечеш,
рушиш и природа да страда!?
Стави прст на чело, ово је опомена!
Мада..

Кад се стихија смири наставићеш по старом,
као да ништа није било..
Похлепно, охоло, печено чело!
Трујеш, прљаш, уништаваш
и све око тебе нека настрада..

Брига те, нека је теби добро!
А кад буде догорело?
Биће касно и не помаже ту нада
Да ће други неко, уместо тебе да пада!
Не љути се на Бога, на небо, на воде..
Сви ратови глади, несреће, отимачине,
ропства, тираније, довели су довде!

Куда ћеш кад ти вода кућу однесе,
кад ти сунце усеве испече,
тамо неко шуме исече?

Рањена утроба мајке вапи,
брда, шуме и море..
Куда ћеш кад не буде ваздуха да дишеш?
Горе или доле?

Фото: Фототека Србског Журнала

Тихо је, а да људи нису приметили то,
у парку један чудак шета го,
њих је милијарду и сто,
а он је један го: ето то је его.
Од радости што ремети призор тај,
чудак им опсова људски род,
низ улицу заплови свемирски брод,
не зна се зашто јер ту је био крај.
Из контејнера је изашла змија,
и завукла се пролазнику испод капута,
који је случајно ту стао јер је почео да кија,
а ко зна шта би било да је стао преко пута.
Једно дете бризну у плач,
мајка-наркоманка, удари му шамар,
разљућен полицајац извуче мач,
али узалуд, кад није био храбар.
Кад је улицом прошао Бог,
рече људима љуби ближњег свог,
како није имао ког,
један „побожни” пољуби смог.
Позира крава у излогу продавнице,
победоносно мукну и подиже рог,
главом без обзира људи појурише низ улице,
и покрише длановима лице,
али било је касно: све их удари шлог.
Сунце се закотрља саркастично,
људи се уплашише и заурлаше,
чудак се насмеја зверски и чудесно…
али од‌једном почеше љубичасте кише,
није их било више,
ваљда зато што нико није могао да дише,
Све(т) поче да се угљенише,
и све беше тише и тише…

Фото:Фототека Србског Журнала

Векови и године рађања пре доласка мог
Предели многи, налик су лику Оца
Трагом Сунца и врхунца, стварањем испеваног
мноме на узлет у свет, кроз мис’о, и кроз слог.
.
Плаветним цвећем, печати многих дана и рана
Прах су и пеп’о, материја сагорела под сводом
Низ пркосни дивљи пут, што се у нама разграна
када окајвасмо живот сопственим плодом.
.
Јер док дишемо, мирис времена удишемо
Изворе многе дишемо
И одјек нам телом зажубори
И векови живота поскоче у неба плава.
.
На длану вертова, плава јава
дамар је на којем све опстаје
Град од снова
И пупољ нас – мене
Запет за уснули цвет.
.
И давног времена мирис
У корењу цветова зачето лице
преко којег наслеђе заљуја сећања
Колевку света
обличену бојом бола
лепоте
и цвета.

Фото: Корен цикорије; Википедија