„Свето Тројство“ је:

1. ВОЉА,
2. БУДНА ПАЖЊА
3. ДУХ.

Зашто?

Зато што нас ово тројство прати свугдје гдје ми (Апсолут) јесмо; у Богу, у Универзуму, у човјеку и другом, увијек је исто.

1. Воља усмјерава Будну Пажњу (на што год пожели, укључујући и на себе-Апсолут).

2. Пажња нам открива оно што је њом освијетљено.

3. Дух свједочи.

Све што је у фокусу пажње пресликава се у Духу у виду ЗНАЊА-о-томе-шта-то-јесте.

-У Богу… Воља усмјерава Будну пажњу у Себе-Апсолут, стога пажњом обухвата све-што-јест, а у Духу се уздиже Знање о свему-што-јест=СВИЈЕСТ.

Апсолут + Свијест=БОГ.

– У човјеку… Воља усмјерава Будну пажњу у оно што човјек јесте (душа-разум-тијело) а у Дух се уздиже одраз-свједочанство о створеном душа-разум-тијело троуглу=Свјесност.

Апсолут + Свјесност= Човјек.

Како видимо, Воља, Будна Пажња и Дух су увијек присутни у сваком аспекту нашег Бића=Апсолута.

Све друго, укључујући и Свијест је одлика само одређеног аспекта. Ето, човјек рецимо нема Свијест. Свијест је у Богу. Бог нема Свјесност. Свјесност је свједочанство било које манифестације из те манифестације, а Бог је неманифестовано постојање, дакле не излази из Себе.

Зашта наглашавам „Будна Пажња“?

Зато што се центрирањем Воље у било којем аспекту Бића и његова Пажња буди у том аспекту, а Апсолут (Биће) у том аспекту постаје БУДНО.

Но, буђење Пажње у човјеку не значи да је човјек пробуђен у Богу.

То само значи да је Апсолут свјестан себе-човјека и човјекове стварности.

Да би се Апсолут (Биће) могао назвати истински БУДНИМ, неопходно је да његова Воља трансцендира у Бога, те с тим да се и његова Пажња пробуди у истини а његов Људски Дух с тим оплемени њоме (истином=Свијешћу).

То је истинско буђење или освјешћење.

Фото: Фототека Србског Журнала

Да ми је чаробни штапић бар на један дан
Нико не би био болестан, сиромашан,несрећан, тужан ил’ сам..
Не би било деце без родитеља
Нити родитеља без деце
Текле би само сузе радоснице
И реке среће
Свако би имао свој топли дом
Не би се рођени свађали
Не би се због међа убијали
Не би светиње рушили
Сви народи би народ били
И род и сестра и брат
Али, у инат не дају ми тај штап!
У инат је уместо Бога новац Бог
Свако дува у свој рог!
И туђе је слађе од свог
И зеленија је комшијска трава
Порок под јастуком спава
И свађа, зло и галама!
Пакост, мржња и бес!
Опака људска свест!
А, плашиш се одласка одавде?
Што?
Мислиш рај је?
Не, друже мој!
Пакао..
Шта сам то наивно уснила???
Вила без чаробног штапића..

Фото: Чаробни штапић; Википедија

У теби сам волео
жену тиранина
успавану…
у галерији мојих сећања
која тугују годинама…
изникла
из корена трнове ружице
у хладу мојих надања
умивена…
бистрим горским водама
хладних кладенаца
дишеш…
плућима раног пролећа
и цватом првих јаглика.
.
У очима
отапао сам ти
ледени брег
да нестане
са задњим снеговима
да сијају
као да силазиш с Венере.
Волео сам
да те гледам
како плешеш
мојим нагим жудњама
у тајнама ноћи
како гасиш ране зоре
које немо ћуте сакривене
и умиру
са првим зрацима сунца.
.
У теби сам волео
жедну звер
са камена
која испија пехаре
нектара шумског биља
од кога се умире
у царским немирима
љубавног пијанства
док се Сунце и Мјесец боре
за престо сванућа.
.
Волео сам
твоју дивљу страст
варварску
коју је месечев срп
резао на постељи од трава.
Само си ти умела
да сакупљаш
разбацане ноте
обалама реке
и покрећеш жице виолина
да свирају песму универзума.
…Пробуди се
трнова ружице
у теби још живи
жена са душом девојчице

Фото: Успавана лепотица; Википедија

Принцезо увек си ту.
И када те овде нема.
И кад кренеш пут плавог сунца,
да разносш трагове нашег времена,
кроз безпућа иза којих је тишина
закуцана у безкрај.
Ти си ту.
.
И када ме плаши твој Месец,
пун тајанствених сенки,
и хладних долина.
И кад се проспе туга
од бола и страха,
увек си ту,
бар као сан
или само као варка.
.
Јер ти знаш, попут велике глумице,
да ми будеш ту,
да ме водиш,
Ка дну наше улице.
Где нико не зна,
да твоја коса безбрижна,
носи мирис детињства
и да ме тамо љубиш.
.
Увек си ту.
Кад невидљивим оком гледам
дубље у године наше,
осетим и чујем,
онај меки осмех,
као укус вина са наше чаше.
И опет си ту.
.
Када су степенице твоје душе
зазидане тишином
горак укус твог ћутања,
одзвања ми у костима.
Ја се не предајем.
Ја те отимам, и не дам.
Зато си опет ту.
.
Зар замка даљине,
да ме вреба,
да никад нећу знати,
кад одеш и кад си ту,
да ли ћеш да се вратиш.
Не, ја нећу то да чекам,
твој плави ветар,
или ласте из наше баште.
Ти увек си ту.
.
Ја могу увек
ухватити још једну чашу
од старог времена,
са црвеном трешњом
на уснама твојим.
Јер знам –
само је љубав
нешто на свету.
И зато мораш да постојиш.

Фото: Фототека Србског Журнала

Брод времена
Са кофером успомена
Као ветар плови

У мом бићу
Рат срца и мозга
Непрестано се води

Брезе се огледају
Mесецом обасјаној води
Заспали град

Причам звездама
Да смо
Храбро корачали

Хтели полетети
У суровом свету
Ппрепуном понижења

Због других
Дигли смо руке
Од љубави

Трагови хтења
У срцу трепере
Дозивам без гласа.

Стојим и чекам,
Тамо где давно
Нико чекао није.

Фото 1: Брезе; Википедија

Фото 2: Звезде; Википедија

Не познајем те, дечаче
Не знам твоје мане
Знам да је тешко
Бити с друге стране

Знам
Речи крадеш
Јутро боли
Време не моли

Знам да би
Некоме био
Добар отац
Стриц
Знам
И не мирим се с тим

Знам
Да се често губиш у магли
Тужни су твоји остали

Траже те руке
Хладне од зноја
Тражи те око
Мокро од суза

Брзим кораком
Напушташ нас
Подижеш руке као
Да је тражиш спас

А ја говорим углас
Врати се, брате
Буди уз нас
Не окрећеш се
А ја стојим

Трзај мале руке говори:
– Мама, то је само сан
Леп је дан

Посвећено Срђану С. – 1999.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Хоћу да будем светло

овде и сад.

Ја чух изнутра глас…

Светло што слама таму

и новом зором доноси спас!

.

Јер желим ићи дому

Где припадам

где волим

и где вољен сам.

Где јуче и сутра су сад!

.

И идем дому свом,

ал пре но стопу на пут ставим,

пре нег се срце радује слици

коју видим и осећам…

.

Ја још увек овде сам.

.

И дижем мач свој високо

скован од чисте Боје речи

стојим сам – гледам далеко

у масу безумља што мрачи.

.

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

Меморија склапа слику из прасећања

Руке ка небу сунце хватају

Ноге кроз земљу у тло се камене

Очи гледају призоре знамене !

.

Из прасећања!

Обриси долазe,

Облик ратника, игра детета, старци свемудри с књигом пратајни,

Девојке виле,  Богиње мајке

Див јунаци из наше бајке…

.

Играју коло,  радосно кличу

У небо басме из срца сричу,

Играју коло около мене ,

душа ми пева успомене!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Тихујеш, мирујеш …
Одјеком твог гласа
трепери ми тело.

Кап воде мом врту
све лати отвара.

Сањала сам
У бојама дуге.

Не тражим оно што не налазим…
Ипак, схватам оно што не желим да схватим
Мислим углавном о немишљеним стварима:
у незамисливо ми отиче време.

Почињем тамо где је све већ завршено.

Завршавам тамо где није ни почело.

Враћам се а да никуд нисам ни отишао.

Циљам у срца људи који га немају…

Погађам у мете које нису моје…

И сумњам
сумњам у незамисливо:
давим се у сувом зраку.