Дуго сам био заточен
у мрачним, смрадним одајама
сопственог слабог бића.
.
Хвала Богу, само он ме је,
уз можда још мајку
видео таквог
и верујем да ће имати
разумевања и милости!
.
Ваљао сам се
у једној безвољној љаги,
непомичан лежао,
ко животиња
само јео и пио,
али ево изгледа
да и томе долази крај!
.
Као први кораци
тек рођеног детета,
јесу моји покушаји
да изађем из мрака
и кренем светлосним путем,
.
и чини ми се
ако ме не буде придржавала Божија рука
да ћу лупати главом
безуспешно сваки пут
о патос..
.
Устао сам рано, умио се!
Слушам хук ветра,
цвркут будућих радости
и надам се да се мој пут
више неће кривити!

Фото: Фототека Србског Журнала

Где је та тишина у Души?
Мир у срцу. Ко ће га знати
Немој да бринеш;
Посла се ‘вати.
.
Вредне су руке к’о мелем на рани
Кад у живот се уселе тешки дани.
Обриши, помети, зали, окади
Намести, уреди, зали,посади…
.
Није рад ту посла ради;
Он је ту да ћуд ти гради, глади.
Да ков ти заузда иврлине ти даде
Тада се смешак у недрима рађа
А Душа – Нарав постаје
све слсђа и слађа – Божија Лађа

Фото: Фототека Србског Журнала

Долине затрпане маглом.
Месец подиже поглед
са коврца реке,
постиђен свитањем,
ухваћен на делу.
Лице му постаје
све блеђе и блеђе.
Росне гране дуда
буде успомене
проткане радошћу
несташних дечака.
.
Шкрипи стари ђерам,
клања се послушно;
диже прво ведро
по жељи орача.
Висови дремају
разодевени од ноћи,
док се јаблан прси
што је горе сам.

Фото: Јесење јутро на Дунаву; Википедија

Душо моја свет се овај нагло мења!
Јер, у њему нема правог пријатеља.
Кад ти за брата каже, да је велик смрад,
а сестра курва, ничим изазван гад.
.
Душо моја свет се овај нагло мења!
Најебасмо сви од туђег сажаљења.
Дражесну љубав смо окачили о клин,
лова је важна, скуп ауто, сако фин
.
Душо моја свет се овај нагло мења!
Молимо се Богу да нам да спасења
Да не кажем где је завршила вера
На оштрици зуба слатког људождера.
.
Душо мој свет се овај нагло мења!
И разјапљена вилица јавног мњења.
Особито је опасно ово к……..
кад је по поруџбини изражавање.
.
Душо моја свет се овај нагло мења!
Из ока му вири похлепа и хтења.
Свет је овај, сасвим, страшно очајање
и опојним смрадом тутњи на надање.
.
У суштини душо живот је баш срање.
Слика издајника, мафи ништа мање
Проклети да су људождери и сноби:
Кроз живот идемо с главом у торби.

Фото: Фототека Србског Журнала

У ноћи пуног месеца,
кад распрхују се облаци,
и небо звездама блиста,
диже главу вучица,
усамљена, неродом опкољена,
чува своја два још нерођена!
.
Очију склопљених, позива
род свој, белих вукова!
.
Далеко, зов се зачу, преко долина ,
и врхова многих планина,
и чуше га њена племена!
.
Ни часак не прође,
ни око не затрепери,
кад, утаба им се стаза под ногама!
Воде их преносе,
шуме отварају путеве!
.
Једна се суза јој низ образ спусила
Радосница, храбрилица, вода срца,
кад угледа, како јој долази поворка
вођена светлом светога, хромога вука!

Фото: Дело малог Филипа са Косова

…
Пустиња у мени пева.
Ветар покреће дине.
Сунце блиста и пали
у недрима свето Име.
.
Пустиња у мени плаче.
Надолазе воде промене.
Бујице односе песак
у бездане дубине – мене.
.
Пустиња у мени јесте
место Свете Тишине:
ја што мислим да знам
још не знам своје Име.
.
Пустиња у теби јесте
место Свете Тишине
ти што мислиш да знаш
још не знаш.

Фото: Пустиња; Википедија

Напупио месец
У савршен круг
Од љубави
.
Гледамо се
Док израњам
Из његове реке
Он трепери у мом оку
.
Стражари и чува
Мир ноћни
И тајну
Сребром обојену
Свачију и нашу
За вечност као за трен
.
Мислим само моји су-
Светиљка у ноћи
Песма у грудима
Бисер у куту усана
Занос и мир
Плима и осека
.
А није…
.
Нижу се бисери
И осмеси
Лепота чиста
Светлуцава и прозирна
Разлива се животу
У загрљај

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад се вратим једном
са својом слободом
памтићу незнање
које дуго певах.
.
А кад се разнесем
попијеном водом
клећу круг
ком дуго одолевах.
.
Кад изнесем светлу
своју прву бору
пратићу је
до крајњег смирења.
.
Кад растопим сан
у старом мору
живот ће се клесати
из стења.

Фото: Фототека Србског Журнала

Дремљива зора говори тишинама
зароњена у омлечено празно.
Уличне светиљке болују
пред нестајање.
Улица гаси угарке ноћи.
Нема људи
остали болују у сновима
које им дају наду.
Ни птица.
Мирис умирања
и одлазак неповратних.
Улични чистачи
наранџасти
завирују
у залогаје сиромашних.
Езани са небеских висина
зову на кајање
за сутра
ови други нису грешници.
Не чује се жубор
воде шадрвана
усахли су.
Емина није умрла.
Затворене капије.
Сунце не улази у авлије
сакрило се
у кључаоницама .
Само још Месец живи
и прати умирање
моје улице.
Стиховима бројим
одласке
и сузе које остају
у еманет судбине.

Фото: Пун месец; Википедија

Фото: Дивљи коњи; Википедија

Кад бих могао
Зауставити дивље коње у
Изгубљеним сновима
Запливати недохватним небом
На ластиним леђима
Испустити лептире
из слијепљених усана
у трену поздрављања
са сунцем на
једном од одмаралишта
сазнања немоћи —
кад бих могао!